Prikaz knjige Emilie Morin „Beckett’s political imagination / Beketova politička imaginacija“, Cambridge University Press, 2017.
U aprilu 1962. Samjuel Beket je svojoj ljubavnici Barbari Brej poslao isečak iz francuskih novina. Bila je to vest o hapšenju pripadnika Organizacije tajne vojske (OAS) u Parizu, terorističke grupacije krajnje desnice čiji su članovi poticali iz francuske vojske. Izvodili su bombaške napade, ubistva i pljačke banaka s ciljem da sruše De Golovu vladu i spreče proglašenje nezavisnosti Alžira. Jedna od meta OAS-a bio je Beketov prijatelj i izdavač Žerom Landon, na čiji su stan i kancelariju bacili bombu.
U isečku su navedeni detalji hapšenja poručnika optuženog za organizaciju napada na skladište oružja na obodu Pariza i pljačku banke u centru grada. Poručnikovo ime bilo je Danijel Godo. To što je vest poslao Brej bilo je tipično za Beketov crni humor. Ali to nas takođe podseća da njegova dela nisu izraz vanvremenog egzistencijalnog očajanja. Kao što pokazuje odlična knjiga Emili Moran Beketova politička imaginacija, ona su upletena u savremenu politiku.
Neverovatno je da je kulturnoj istoriji 20. veka uopšte potreban takav podsetnik. Beket je bio član francuskog pokreta otpora iako je bio državljanin neutralne Irske. Njegova remek dela koja su donela revolucionarne promene u pozorište i književnost: Čekajući Godoa i trilogija Moloa, Malone umire i Neimenljivi, napisana su neposredno posle Drugog svetskog rata i Holokausta. Vladimirovo pitanje u Godou „A otkud svi ovi leševi?“ i odgovor, „Kosturnica! Kosturnica!“1nadvijaju se nad mnogim njegovim delima. Tortura, ropstvo, glad, izbeglištvo, zatočeništvo i potčinjenost arbitrarnoj moći česte su sudbine Beketovih junaka.
Pa ipak postoji duga tradicija tumačenja Beketa kao antipolitičnog autora. U uvodu za Sabranu kratku prozu / The complete short prose, poznati beketolog Sten Gontarski kaže: „Težište nepravde za Beketa gotovo nikada nije lokalno, građansko ili društveno, već kosmičko, nepravda zbog toga što smo rođeni“.2 I u prvoj Beketovoj biografiji autorka Dirdre Ber ga naziva „dosledno apolitičnim“ tvrdeći da on politiku smatra „prokletstvom“ i da se „kloni svakog razgovora o politici“. Engleski levičarski dramski pisci iz 60-ih godina 20. veka smatrali su Beketa nezainteresovanim pesimistom koga politički diskurs ispunjava parališućim očajem. Rano tumačenje Morisa Blanšoa da je on (kako rezimira Moran) tvorac „narativnog glasa odvojenog od prepoznatljivih političkih i istorijskih parametara“ ustanovilo je trajan obrazac tumačenja Beketa. Teodor Adorno, još jedan zagovornik takvog tumačenja, zaključio je da bi „bilo budalasto pozvati Beketa za ključnog svedoka našeg vremena“.
Moran nam u svojoj knjizi iscrpno dokazuje političkog Beketa. On je čitao novine levog centra: Combat i Franc-Tireur 40-ih, a kasnije L’Humanité i Le Monde, pa Libération 80-ih godina 20. veka. Mada ga je The Observer 1969. opisao kao čoveka koji je u životu potpisao samo jednu peticiju, protiv loših propisa za francuske klanice, istina je da ih je potpisao na desetine, od podrške momcima iz Skotsboroa (crnim tinejdžerima koji su lažno optuženi za silovanje bele žene u Alabami) 1931, kada mu je bilo 25 godina, pa do osude iranske fatve protiv Salmana Ruždija 1989, godine kada je umro. Afrički nacionalni kongres je bila jedina partija kojoj je davao donacije i odlučno je odbijao da se njegova dela izvode pred podeljenom južnoafričkom publikom, 1986. je javno podržao socijalističku partiju na francuskim izborima i postarao se da se prihodi od njegovih autorskih prava u Poljskoj preko sindikata Solidarnost podele porodicama zatvorenih disidenata. Poznu dramu Katastrofa posvetio je Vaclavu Havelu, koji je u to vreme ležao u zatvoru u Čehoslovačkoj, a svoje vredne rukopise je donirao Amnestiju i Oksfamu.
Beket je oduvek imao razvijenu političku svest. Tridesetih godina prošlog veka u Dablinu je sarađivao (uprkos svom protestantskom i unionističkom poreklu) sa članovima levog krila irskih republikanaca: Čarlijem Gilmorom, Paderom O’Donelom i Ernijem O’Malijem. Jedno od zanimljivijih otkrića iz odličnog Kembridžovog izdanja Beketovih pisama jeste da je 1936. ozbiljno nameravao da se preseli u Moskvu i izučava film sa Sergejom Ejzenštajnom. Otišao je u Hitlerovu Nemačku, gde je živeo od septembra 1936. do aprila 1937, a bliski kontakt sa nacističkom propagandom izvršio je veliki uticaj na njegov kasniji rad. Iz bezbednog Dablina vratio se u Pariz pod nemačkom okupacijom, gde je bio istaknuti član ilegalne ćelije Gloria SMH. Godine 1977. Ričard Stern je pitao Beketa da li ga je ikada zanimala politika. Odgovor: „Ne, ali sam pristupio Pokretu otpora“, jedan je od njegovih tipičnih iskaza samoporicanja, u kome drugi deo negira prvi.
Moran pokazuje i da se Beketova dela bave pitanjima kolonijalizma, moći i rase. Posebno se osvrće na njegove prevode francuskih tekstova za trilogiju Nensi Kjunard Negro iz 1934. u kojoj su prikupljeni tekstovi iz Afrike, Evrope i Amerike o globalnim antiimperijalističkim i antirasističkim trendovima koji francuske i britanske kolonije povezuju sa pokretom Négritude u Parizu i harlemskom renesansom u Njujorku. Beket u svojim pismima omalovažava taj rad, nazivajući ga usputnim poslom da bi uzeo „koju paru“ od Kjunard. Ali Moran zaključuje da je njegov rad duboko angažovan i da je čak intervenisao u prevodima pojačavajući nedovoljno jasne političke poente. Taj posao je za Beketa bio ubrzani kurs iz jezika rasnog ugnjetavanja i otpora. U tom smislu treba zapaziti da se jedina posveta nekog njegovog dela našla u naslovu pesme Od jedinog pesnika do sjajne kurve. Za Henrija Kraudera da je peva / From the only poet to a shining whore. For Henry Crowder to sing. (Krauder je inače bio džez muzičar, Kjunardin ljubavnik i Afroamerikanac.)
Moranina temeljna knjiga uverljivo oživljava Beketov politički angažman i nameće sasvim novo pitanje: imajući u vidu njegovu zaokupljenost problemima ugnjetavanja, propagande, totalitarizma, kolonijalizma i rasizma, zašto Beketova dela nisu eksplicitnije angažovana? Zašto neko ko se toliko bavi istorijom i politikom u svojim delima zaobilazi ta pitanja? Na to pitanje postoje očigledni odgovori, jedan biografski, drugi estetski, ali nijedan nije sasvim adekvatan.
Biografski razlog je to što je Beket oduvek bio stranac. Bio je protestant u samosvesnoj i ponekad agresivnoj katoličkoj Irskoj. Potom je bio emigrant u Francuskoj. Toliko toga ga vezuje za Pariz da zaboravljamo da je uvek imao i obnavljao svoj „zeleni irski pasoš“ i da je sa drugim emigrantima i strancima stajao u redovima pred imigracionim šalterima da bi obnovio boravišnu dozvolu. Ni kao zreli pisac Beket se nije osećao građaninom rodne zemlje, a ni Francuske u kojoj je živeo. Činilo mu se da nema pravo da otvoreno kritikuje ni Irsku ni Francusku. Takođe je znao, posebno tokom teških godina rata u Alžiru gde je francuska vojska gušila pobune, da svakog trenutka može biti deportovan.
Estetski razlog je to što Beket nije želeo da piše istorijske drame ili političke satire i nije ga zanimala realistička književnost. Svakako je pokušao: sačuvani su zanimljivi delovi nedovršene satirične istorije Irske pod nazivom Rođeni Dablinac / Trueborn Jackeen, a u nacističkoj Nemačkoj je pokušao da napiše dramu o Samjuelu Džonsonu. Ali kao pisac je odrastao u senci svog prijatelja i idola Džejmsa Džojsa, koji je uradio sve što se moglo uraditi u domenu romana društvenog i psihološkog sveznalaštva. Da bi se odvojio od Džojsove autoritativne veličine, Beket je morao da pronađe svoj glas u neznanju i neadekvatnosti, što su kvaliteti koji ne doprinose političkom i istorijskom pozicioniranju.
Ti razlozi su uverljivi ali nedovoljni. Beket je uostalom mogao da uzme francusko državljanstvo: kao odlikovani ratni heroj (kome su dodeljeni Croix de Guerre i Médaille de la Reconnaissance Française) teško da bi ga odbili. Pisci s daleko manje talenta snalazili su se u već postojećim dramskim i književnim formama posle Džojsa. Da bismo zbilja razumeli odnos između Beketove politike i njegovog dela treba se vratiti ideji koju Adorno naziva „besmislenom“ i „budalastom“, ideji o Beketu kao svedoku vremena. Pritom treba zapaziti da je Beket pre svega svedok onoga što sam nije: on nije Jevrejin, nije mučen, nije deportovan u koncentracioni logor. Njegov rad oblikovan je onim što mu se moglo dogoditi, ali nije. Izmakao je najgorem, ali ga nije prevladao. Vladimirova pitanja: „Da li sam spavao dok su drugi patili? Da li i sada spavam?“ progonila su i Beketa.
Reći da Beket nije bio Jevrejin deluje suvišno, ali to nije uvek bio slučaj. V. B. Jejts je 1937. napisao pismo svojoj prijateljici i muzi Doroti Velsli, koje je upadljivo izostavljeno iz kasnije objavljene prepiske. Tu on piše o suđenju za klevetu i uvredu koje je trebalo da počne u Dablinu: njegovog prijatelja Olivera Sent Džona Gogartija tužio je Hari Sinkler, čiji je nedavno preminuli brat Vilijam bio oženjen Beketovom rođakom Sisi. Gogarti je bio zadrti antisemita (što je značajno za Džojsov Uliks, gde se pojavljuje kao Bak Maligan). Sinklerovi su bili Jevreji. U svojim izmišljenim sećanjima Idući niz ulicu Sekvil / As I was going down Sackville Street Gogarti na braću Sinkler, za koje ne imenujući ih kaže da su „blizanci, unuci drevnog koljača pilića“, sipa niz antisemitskih kleveta, od lihvarenja do pedofilije. Usledila je tužba, a Beket je pristao da kao ključni svedok izjavi da je iza Gogartijevih prikrivenih aluzija prepoznao Sinklerove. Jejts u pismu Velsli kaže za Gogartija da on „u svojoj knjizi izvesnog čoveka naziva „koljačem pilića“, što znači da spava sa maloletnicima. Potkazivač, čovek koji se kune da je prepoznao žrtvu je prevarant, dablinski pesnik i imitator nove pesničke škole. On nas sve mrzi… On i „koljač pilića“ su Jevreji.“
Nazivanje mladog Beketa Jevrejinom i prevarantom koji „nas sve mrzi“ imalo je posledice. Jejts je bio uticajan u The Irish Times, jedinim novinama koje su štampale Beketova dela. One su povukle Beketov prikaz Jejtsove Oksfordske antologije moderne poezije / Oxford book of modern verse. Umesto toga je objavljen članak Jejtsovog bliskog saradnika, pesnika F. R. Higinsa, u kome se neimenovanom Beketu upućuje tipična antisemitska uvreda o kosmopolitizmu bez korena: „naše književne ptice selice, kosmopoliti bez rasnog boravišta, bez porekla“. Higins se nadovezao i na Jejtsov opis Beketa kao prevaranta, žaleći se na „ispraznu govorljivost, tako negativnu i nemuževnu… koju ti kulturni prevaranti promovišu“. Ako tome dodamo traumu sa suđenja za klevetu i uvredu, kada ga je Gogartijev advokat nazvao „bludnikom i bogohulnikom iz Pariza“, to je bilo dovoljno da uveri Beketa da za njega nema budućnosti u Irskoj. Nije bio Jevrejin, ali je bio „Jevrejima sličan“, blizak jevrejskim krugovima oko Džojsa, Sinklerovima i dablinskom intelektualcu Konu Leventalu, a uz to je bio neprihvatljivo udaljen od svog izvornog „rasnog boravišta“.
Kao što mu je malo nedostajalo da bude proglašen za Jevrejina, tako je zamalo završio u koncentracionom logoru. Kada je u avgustu 1942. ćelija Gloria SMH potkazana nacistima, on i njegova partnerka Suzana Deševo Dumenil su uspeli da pobegnu Gestapou. Dvanaest članova grupe Gloria SMH je streljano, a 90 je upućeno u Ravenzbrik, Mathauzen i Buhenvald posle mučenja u Francuskoj. Jedan od njih bio je Beketov blizak prijatelj Alfred Peron, s kojim je igrao tenis i prevodio svog Marfija na francuski. Peron je preživeo Mathauzen ali je umro od iscrpljenosti i gladi na povratku u Francusku.
To što je Beket u poslednji čas umakao opasnosti stavilo ga je u neugodnu poziciju: bio je preblizu strahota da o njima ne bi pisao, a suviše daleko da bi to činio na osnovu ličnog iskustva. Preživeo je, a nije mogao da pripoveda iz perspektive preživelog. Veliko postignuće Moranove knjige je to što Beketove radove vraća u neposredno književno okruženje u kojem su se pojavili, kao što je Landonova lista u Éditions de Minuit. Landonova misija bila je da zabeleži zločine i obelodani podatke o višijevskom režimu, nacističkoj okupaciji, deportaciji, logorima, a potom o torturi francuskih snaga nad građanima Alžira. Tokom sukoba 1958-1962. francuske vlasti su zaplenile 9 knjiga u izdanju Éditions de Minuit u pokušaju da sakriju istinu. Upravo je Beket pozajmio novac Landonu da nastavi sa štampanjem uprkos ovom napadu. Sam Landon je saradnju s Beketom otvoreno povezivao sa svojim dokumentovanjem zločina: „Ja sam izdavač Samjuela Beketa: imati takvu čast znači koristiti slobodu u slobodnoj zemlji i najmanje što možemo učiniti jeste da branimo slobodu kada je u opasnosti“.
Otuda se čini da je Beketovo delo vežba iz svedočenja. Ali čemu je on bio svedok? Tu nema ničega naročito značajnog u poređenju sa na primer iskustvima slikara Avigdora Arike, jednog od Beketovih najbližih prijatelja iz posleratnog Pariza, čiji su prvi crteži prikazivali batinanja, leševe i grobarske alatke u jevrejskom getou i radnom logoru Mogiljiv-Podiljski. Poznata je Beketova tvrdnja iz razgovora sa Žoržom Dutijem objavljenim 1949. o potrebi za novom vrstom umetnosti koju karakteriše „izražavanje da nema ničega što bi se izrazilo, niti načina da se izrazi, ni mesta odakle će se izraziti, ni moći da se izrazi, ni želje da se izrazi, ali uz obavezu izražavanja“.
Ali to bismo ipak mogli da preformulišemo u odnosu na pitanje svedoka. Beket nije bio Jevrejin. Okusio je samo kap antisemitskog otrova. Nije ga mučio Gestapo, nije završio u koncentracionom logoru. To je doživeo posredno, kroz iskustvo prijatelja i osnovno ljudsko saosećanje. Pred njim je bio paradoks: potreba da izrazi nešto što nije iskusio, da bude svedok nečemu što nije video. Njegova umetnost će proisteći iz neposedovanja moći svedočenja, želje da se svedoči, prava da se svedoči – uz obavezu da se to ipak čini.
Ako je književno svedočanstvo vođeno potrebom da se govori o viđenom, onda je Beketov etički odgovor na tu dilemu da nesavršeno iskaže ono što nije dobro video. On ne može pisati onečemu. On Dutiju kaže da „više ne može da piše o“. Umesto toga, on pruža fotografski negativ u kome je sve izokrenuto. Tamo gde svedočanstvo oživljava događaje, Beket rečima stvara korelat stvari po sebi, ukidanja čovečnosti, potpune nemoći, zbunjenosti, zaborava, nasumičnosti, gotovo potpunog sloma poznatog sveta.
Umesto osnovnih zahteva svedočanstva: ko, šta, gde, Beket nudi osobe koje se ne mogu imenovati, nepoznate ciljeve, pejzaž ničega. Svedočanstvo je autobiografsko, ali za njegove junake biografsko putovanje od rođenja do smrti je nemoguće: „Rođenje“, navodi se u Komadu monologa, „mu beše kraj“. Nema mesta ni utehi da je bar ono što se dogodilo ispravno zapamćeno, jer nedostaje autoritet pamćenja. Kad Vladimir pokušava da se seti početka večeri Estragon ga prekida: „Ja nisam istoričar“. Suočen sa neodložnom potrebom da se upamte umrli i način na koji su umrli, Beket u posleratnoj priči Izbačen piše: „Sećanje me ubija. I zato ne smete misliti na neke stvari, one koje su vam drage, ili tačnije, morate misliti na njih, jer ako ne mislite postoji opasnost da ćete ih u svom umu naći, deo po deo. Hoću reći, morate neko vreme misliti o njima, jedno duže vreme, svakog dana nekoliko puta, dok zauvek ne utonu u sećanje. Takav je redosled“.
Književnost oblikuje iskustvo, ali Beketu je jasno da se, gledano iz bezdana, istorija ne može oblikovati. Vladari divljaju i njihova vlast užasava svojom arbitrarnošću. U Godou su prisutni bezimeni, neviđeni „oni“ koji su možda policajci ili vojska ili nekakvi osvetnici koji traže skitnice poput Estragona i Vladimira. U praznom dramaturškom prostoru između dva čina, čija praznina odjekuje Beketovom estetikom, Estragona napada grupa od 10 muškaraca, a Vladimirovo ispitivanje nas uvodi u psihologiju žrtava nasumične moći koji se očajnički nadaju da postoji nekakva formula za ponašanje koje izmiče njenom surovom hiru:
„Estragon: Ja nisam ništa uradio.
Vladimir: Onda, zašto su te tukli?
Estragon: Ne znam.
Vladimir: No, vidiš, Gogo, ima stvari koje ti ne možeš da shvatiš, a koje ja shvatam…
Estragon: Kažem ti da ništa nisam uradio.
Vladimir: Možda i nisi. Ali treba umeti, treba umeti, ako čovek hoće da spase svoju kožu.“
Pejzaž kojim se Moloa kreće zaposednut je bezimenim lovcima na ljude koji tragaju za onima „dostojnim istrebljenja“. Moloa nas savetuje: „Jutrom se treba sakriti. Ljudi se bude, sveži i odmorni, žedni reda, lepote i pravde, zahtevajući protivvrednost. Da, od osam ili devet pre podne, to je opasno vreme. Ali oko podne se to slaže, najnemilosrdniji su zasićeni, vraćaju se, nije baš sve savršeno, ali dobro se radilo, ima ih koji su ostali još uvek takvi, ali oni nisu baš opasni, svako mete ispred svoje kuće. Na početku popodneva to može da se ponovi, posle pirovanja, slavlja, čestitanja, govora, ali to nije ništa u poređenju s jutrom, sport − ništa više… Danju se linčuje, jer san je svetinja, a naročito jutrom između doručka i popodnevnog obeda“.3
Ovde nas reč „linčovati“ podseća na Beketovu zaokupljenost stvarnošću rasne potlačenosti u SAD 30-ih godina 20. veka. Ona pokazuje i snagu njegove negativne metode svedočenja. Moloa nije pretučen, mučen ili ubijen. On se skriva, sklanja, što ovaj odlomak čini još užasnijim. Ukazuje na sve, a ne opisuje ništa.
Opšti zahtev u godinama posle Holokausta bio je tačno i u tančine opisati šta se dogodilo, a Beket je u tom pogledu prestupnički dvosmislen. Ali upravo zato što se ne odnosi na nešto određeno odlomak se može odnositi na bilo koje mesto, na pogrome i linčovanja, Babin Jar, Ruandu, Bosnu, Alabamu, Rakajn, na Jevreje, Tutsije, muslimane, Rohinge. Isto tako, neobična arhitektura zatočenosti u mračnim delima poput Izgubljeni („Jedno telo po kvadratnom metru ili okruglo dve stotine tela… Prepoznavanje je otežano zbog tame i zbijenosti“) podseća na književnost koncentracionog logora, ali može biti i gulag i brod sa robovima. A soba za mučenje u poznoj drami Šta gde u kojoj odjekuje zapovest „Pretuci ga“ je možda inspirisana događajima u Alžiru, ali važi za slične situacije u celom svetu.
Upravo je to kod Beketa političko: budući da vreme i prostor nisu fiksirani, nema utešnih granica ili istorijskih trenutaka u koje možemo upakovati probleme i nastaviti dalje. Sasvim razumljiv impuls posle velike strahote jeste misliti da se bar sve završilo. Zato se i može zabeležiti. Književno svedočanstvo jeste pokušaj da se neposredna prošlost ispravi. Ali za Beketa strahote nisu prošlost. Jedino vreme za njega je sadašnjost. Postoji samo glas u tami koji nam se neprekidno obraća. Ne možemo pamtiti mrtve, jer oni i nisu mrtvi. Oni postoje, kao što on kaže u prvoj rečenici Izgubljenih, u „boravištu po kome lutaju izgubljena tela i svako od njih traga za svojim izgubljenima“. Politika je često takvo boravište, koliko god se trudili da mislimo drugačije.
Fintan O’Toole, The New York Review of Books, 07.06.2018.
Prevela Lucy Stevens
Peščanik.net, 07.06.2018.
