Daleko od sveta, njegove buke, njegovog muvanja, njegovih ujeda i turobne jasnoće, sudim o tom svetu i o onima koji su kao i ja u njega nepovratno bačeni, i o onome koga treba da izbavim, ja koji ne znam ni sebe da izbavim. Sve je tamno, ali onom prostom tamom koja odmara od velikog razbucavanja. Mase se pokreću, gole kao zakoni. Znati od čega su one načinjene, nikome do toga nije stalo.
I čovek je tu, negde, grdni kamen-stamen svih vremena i svih vladavina, jednostavan i sam među ostalima, i isto toliko lišen nepredviđenog koliko i neka stena. I u tom kamen-stamenu, negde, verujući da je posebno biće, skriven je klijent. Bilo ko obavio bi posao. Ali mene plaćaju da tragam. Stižem i on se izdvaja, čitavog svog života je očekivao samo to, da bude odabran, da veruje kako je proklet, srećan, da veruje da je osrednji, među svima. Takav je utisak koji na mene ponekad čine tišina, toplota, polumrak, mirisi mog kreveta. Ustajem, izlazim, i sve je promenjeno. Iz glave mi otiče krv, sa svih strana zaokupljaju me šumovi stvari koje se izbegavaju, skupljaju, razbijaju u sitne parčiće, uzalud mi oči traže sličnosti, svaka pora moje kože viče neku drugu poruku, teturam se u sumaglici fenomena. I kao plen ovih uzbuđenja, za koja na sreću znam da su varljiva, ja treba da živim i radim. Zahvaljujući njima nalazim sebi neki smisao.
Iz romana Moloa
