4.Mi moramo izabrati mesto koje čini dobro ne samo telu već i našoj prirodi: kao što ne bih želeo da živim među mučiteljima, tako ne bih hteo da sam ni među gostionicama. Ima li potrebe da gledam pijanice kako se teturaju po obali, pijančenje na brodovima, jezera koja odjekuju pesmom i muzikom i još mnogo šta čime raskoš ne samo što greši, već se time i javno ponosi? 5. Moramo raditi na tome da se što je moguće dalje uklonimo od zavodljivih poroka: treba učvrstiti svoj duh i udaljiti ga daleko od svih primamljivih naslada. Jedna jedina zima oslabila je Hanibala i tome čoveku, koga ni sneg ni Alpi nisu pobedili, tome čoveku slomila je živce Kampanija: on je pobedio oružjem, ali je bio pobeđen porocima. 6. I mi moramo ratovati, i to onom vrstom ratovanja koja nikad ne dopušta predah niti spokojstvo: treba se u prvom redu boriti protiv naslada, koje, kao što vidiš, privlače čak i veoma otporne karaktere i slabe ih. A onaj koji je dobro razmislio o tome koliko se teškog dela latio, znaće da ništa ne sme raditi tako da mu cilj bude naslada i uživanje. Šta imam ja s onim toplim izvorima? Šta s kupalištima u kojima isparenja oduzimaju telu svu vlagu? Neka sav naš znoj iscuri od rada. 7. Kad bismo radili ono što je radio Hanibal, i prekinuli tok svojih postupaka i rada, ostavili rat i brinuli se isključivo da ugodimo svom telu, onda bi svako s pravom kudio ovu našu neblagovremenu lenost, opasnu i za pobednika, a kamoli za onoga koji želi odneti pobedu! Mi smemo sebi dozvoliti još manje nego što su to uradili oni koji su išli za punskim zastavama: veća opasnost nas čeka ako se povučemo, a čak i ako istrajemo – veći rad. 8. Sa mnom ratuje sudbina: ja ne mislim da se pokorim naređenjima. Neću da primim na sebe njen jaram; naprotiv, ja ga čak zbacujem sa sebe, što zahteva još veću hrabrost. Duh ne sme da omlitavi: ako budem popustio nasladi, moram popustiti i siromaštvu; jednaka prava nada mnom pripisivaće sebi i ambicija, častoljublje i gnev: te će me strasti razapinjati, štaviše, rastrgnuće me. 9. Cilj preda mnom je sloboda; radi se za ovu nagradu. Pitaš me sada, šta je to sloboda? Ne biti rob nijednoj stvari, nijednoj nuždi, nikakvom slučaju, već se hladnokrvno boriti protiv sudbine. I onoga dana kad budem uvideo da sam jači od nje, sudbina mi više ništa neće moći: zar da je podnosim kad je smrt u mojim rukama? 10. Udubljen u ovakve i slične misli, treba izabrati neko ozbiljno i sveto mesto: suviše ljupka okolina čoveka načini mlitavim i nesumnjivo vrlo lako oslabi njegovu delatnost. Nijedan put nije težak za zaprežnu stoku ako njena kopita ili papci nađu čvrst oslonac na neravnoj zemlji: a ona stoka koja pase samo na mekim i močvarnim pašnjacima, vrlo brzo pokvari noge. Slično i najbolji vojnici dolaze iz negostoljubivih mesta; a mlitav i bojažljiv je čovek iz grada i rob koji je bio rođen u domaćoj kući. Nijednog posla se ne libe ruke koje dođu od pluga da bi dohvatile oružje, a odmah na početku, čim ga pokrije oblak prašine, otkaže onaj koji sija od pomada. 11. Stroža disciplina jednoga mesta snaži duh i čini ga sposobnim za velike napore. Scipion će u Liternu živeti u izgnanstvu bolje nego u Bajama: jednom čoveku posle pada nije potrebno takvo mesto puno naslada. I oni drugi, na koje je sudbina najpre prenela vlast u državi, Gaj Marije i Gnej Pompej i Cezar, gradili su, doduše, vile u prostoru oko Baja, ali su ih ipak smestili na najvišim brdima. Činilo im se da je više vojnički da se gleda sa visina na pokrajinu koja se prostire nadaleko i naširoko ispod njih. Pogledaj samo, kakav su položaj izabrali, kakve zgrade su podigli i na kome mestu, pa ćeš videti da to nisu vile, već utvrđenja. 12. Misliš li ti da bi tamo ikada živeo Marko Katon? Da bi on brojao avanturiskinje koje plove pored njega i tolike najrazličitije šareno obojene čamce, da bi gledao ruže koje plivaju svuda okolo morem, i slušao dreku noćnih pevača? Zar on ne bi više voleo da ostane iza nasipa koji bi dao da se podigne za jednu jedinu noć? Ko, ako je pravi čovek, ne bi više voleo da ga iz sna budi vojnička truba nego jedan takav koncert? 11. Ali, dosta dugo smo se već prepirali o Bajama, a nikada dovoljno o porocima, a ja te molim, moj Lucilije, da ih goniš bez odmora i bez kraja: jer ni njima nema ni kraja ni konca. Odbaci sve ono što ti kida dušu, a ako ne možeš da se oslobodiš toga, onda zajedno sa porocima iščupaj i srce! Pre svega se odreci svih uživanja i smatraj ih najomrznutijim stvarima što postoje: jer ona nam se kao razbojnici, koje Egipćani nazivaju philetai, umiljavaju da bi nas na kraju ugušila. Ostaj mi zdravo!
Priredio: Stefan Cikić
