Nastavak
Razgovarao: Vladimir Bunjac
Da li je tačno da su Seobe zamišljene kao roman u šest knjiga?
Da, ja za to imam svedoke, od kojih je jedino živ Marko Ristić, i on bi to mogao da potvrdi. Ali, uostalom, to više i nije važno jer treća knjiga, kao i četvrta, kao i peta i šesta neće nikad izaći.
Koliko mi je poznato, Vi ste već imali i razrađen plan tih knjiga, događaja u njima, imali ste i ličnosti, i sa njima bitke, i seobe i ljubavi.
Da. Treća knjiga trebalo je da obuhvati temu prvog ustanka. Događaji se odvijaju u vezi sa bekstvom dvojice Srba, austrougarskih oficira. Oni sui z Austrije prebegli u Srbiju i kasnije se tamo usprotivili što se ustanici koriste za poljske radove na imanju Stevana Sinđelića. Veljko ih je obesio o jednu krušku, po naređenju Karađorđa. To se odista dogodilo. Četvrta knjiga je sva u burnoj 1848. godini, peta je o emigraciji knezova Miloša i Mihajla, a šesta zaokružuje ceo roman i govori o povratku Isakoviča sa ruskim dobrovoljcima 1876. godine. Tu bi nekako bio kraj Seoba. Ovako one mi deluju nezavršene ili kao ruina mojih velikih zamisli. I tako nekako srušiše se moji lepi snovi, nepovratno. Nisam mogao da radim u tuđini jer tamo čovek gubi volju, ne vidi se smisao rada daleko od svog naroda. Drugo je kad čovek ode u inostranstvo nakratko, da bi napisao jednu knjigu, a drugo je kad odeš nepovratno i kad nema nigde izlaza iz situacije. Uleteo si tamo kao u mišolovku i imaš psihologiju miša, a mišu u mišolovci nije do pisanja knjiga. A za vreme rata nisam želeo da pišem. Ne peva se u kući mrtvaca. Uostalom, sve mi se zgadilo, još mnogo ranije i moglo se dogoditi da kao Rembo zauvek ućutim, kao što sam ćutao mnogo godina. Bilo mi je dosta književnosti. Posle mnogih hajki mojih književnih protivnika, književnih i političkih, 1935. godine napuštam književnost i odlazim u diplomatiju, u inostranstvo i tek posle punih dvadeset godina vraćam se literature svoje zemlje.
Nikada nisam imao nekoga kome bih poverio svoje književne planove. Nije to bila ni moja žena. Nekada sam bio oduševljen književnošću, pravio sam velike planove, mislio sam da ću promeniti svet. Naročito onda kada sam došao iz rata, skinuvši sa sebe austrougarsku uniformu. Otkako književnost poznajem izbliza, mnogo je manje cenim. Normalna posledica tog saznanja bila su i moja bežanja u inostranstvo i u drugu profesiju (diplomatiju ali i novinarstvo i profesuru). Voleo sam, s vremena na vreme, da ćutim. Nekad je to kao u Londonu, bilo sticajem nepovoljnih okolnosti, ali više puta sam imao razdoblje nekog malog prezira prema literarnim polutanima, piskaralima, plagijatorima kojih je bilo i kojih ima i danas. Puštao sam ih neka se nadmeću, neka se zaleću, neka do kraja pokažu svoju ništavnost. Tuđina mi je bila velika škola. Uvek sam bežao u svet da vidim nešto novo i naučim šta je život u prostoru. Ponekad sam to radio jer sam bežao od intriga i palanačkog zla naše sredine, ali češće sam odlazio opijen slutnjom nove avanture i novih doživljaja.
Šta biste mogli da kažete o sličnostima i razlikama između Seoba i Druge knjige Seoba?
Druga knjiga Seoba štampana je zajedno sa prvom 1962. godine posle duge, interesantne prepiske sa izdavačima. Nisam želeo da bude štampana zajedno sa prvom knjigom, jer takvo štampanje stvara neke veze među ovim knjigama, koje inače ne postoje, iako, naravno, ima dosta veza i sličnosti koje postoje i koje su logčne. Pa ipak, štampane su zajedno, što je omogućilo mnoge insinuacije, kritike, poređenja, pretpostavke koje su se pretvorile u tvrdnje. To što nisam u obe knjige isti, mislim da je logično, da je dobro, jer ne bi bilo dobro da nije tako. Književnik mora da se razlikuje: ne može da bude isti kao u mladosti. Seobe su napisane posle prvog rata. Druga knjiga Seoba posle drugog rata a između tih ratova i između te dve knjige mnogo se toga i sa mnom i sa našim narodom dogodilo. Bilo je mnogo novih iskustva i literarnih i životnih. U prvoj knjizi Seoba postoji jedan trokut: Vuk, Aranđel, Dafina; dva čoveka, dva brata i jedna žena. Iza toga je u daljini jedan rat, kao freska. Onaj puk Vuka Isakoviča koji odlazi da se tuče za tuđe interese. U stvari, centralna ličnost prve knjige je nesrećna žena kojoj rat odvodi muža a sudbina joj dodeli njegovog brata, što će je odvesti u smrt. Roman je pun lirike, sve je u opisu, nema dijaloga, i malo se toga događa. Samo ta prevara, smrt i daljina u kojoj je Vuk.
Druga knjiga obuhvata mnogo više i ličnosti i događaja. Tema Seoba, tragične okolnosti pojedinca i celog naciona, sada dolaze do punog izražaja. Tamo je knjiga bila na okolnostima vezanim za dva čoveka, jednu ženu, i daleki odjek jednog rata, a ovde je armija i seljaštvo u neprekidnom previranju, ovde je mnogo više likova a samim tim i mnogo više ljubavi, smrti, mržnje, mnogo više pokreta i tragičnih životnih događaja.
Vaša prva i druga knjiga Seoba obiluje čitavom galerijom likova, velikim brojem ličnosti. Kako ste te ličnosti nalazili? Da li ste ih nalazili u stvarnom životu? Možemo li da prepoznamo nekog Isakoviča danas ili recimo Dafinu?
Kako ne! Sve moje ličnosti su živele i sve moje ličnosti sam poznavao. Nedavno, kad sam jednog dana čitao, mislim u Šestoj beogradskoj gimnaziji, jedan devojka me je pitala da li je Dafina, žena Isakovičeva, živela i da li sam bio u nju zaljubljen, i da li je ona mene volela, da li sam je poznavao Ja sam se smejao.
Ona Dafina čiju smrt ste vanredno opisali!
Jeste, jeste! Ja sam se smejao i kazao da na to ne bih mogao da odgovorim. Svi su oni živeli. Pogledajte one tri žene koje su u drugoj knjizi Seoba, one su imena, one su postojale u Novom Sadu, onog doba, kćeri senatora, ali nisu bile baš takve.
Pod istim imenom?
Pod istim prezimenom. Prezimena su kod mene uvek ista i istorijska. Menjam imena, i ja ih stvaram. One se sa mnom šetaju. Moja žena je u Londonu, mislila, pokatkad, da ću poludeti. Jer, ja kažem: A Pavle mi je danas pričao. Dođem iz parka i kažem: Znaš, neće, neće da umre!
Pavle Isakovič?
Pavle Isaković. Ili kad, na primer, opisujem neki juriš, taj juriš sam ja gledao u Galiciji: ja sam jurišao. Ima mnogo biografskog. Nije istina da ja uobražavam da sam ovaj ili onaj. To su moji poznanici među onima koje sam gledao u ratu i koje znam. A istorija je kad pišete roman iz nekog veka i kad opisujete, recimo, jedan čirak, kad opisujete jedan svećnjak, vi morate da znate kako je taj čirak, taj svećnjak izgledao u 18. veku, a ne da brljate koješta. Zato je to nezahvalan posao. Prvu knjigu sam napisao posle prvog svetskog rata, ovde u Beogradu, onda je došao prekid. U Londonu to nisam mogao, ja sam u Londonu morao da zarađujem sebi za život. Tamo u onom podrumu sa londonskim obućarima. A dok sam bio u diplomatskoj službi morao sam da radim i stvari koje nisu diplomatske…
Vi ste rekli da su junaci Seoba ličnosti koje ste dobro poznavali. Znači, da Vas je za taj roman inspirisao sam život i gogađaji koji su se više ili manje zbili u Vašem životu. Pa ipak, Vašem romanu, pored inspiracija iz života prethodila je i jedna istorijska građa. Memoari Simeona Piščevića. Možda je to pravi motiv Vašeg najboljeg romana?
Ja sam o Piščeviću pisao pre svih drugih. Nisam ja čitao samo Piščevića. Čitao sam sve što sam mogao da dobijem, dok sam bio sa službom u Berlinu, u toj, takozvanoj, Carskoj biblioteci. Mene je interesovao problem seoba. Pomagao mi je, koliko je mogao, i jedan moj prijatelj, Vasa Stajić, skroman i divan mladi čovek. Tu su i knjige koje sam nalazio kod svog pokojnog oca i strica. Oni su imali svakojakih knjiga. Sećam se one prve fizike: Crnjanski se pretplatio na novu fiziku. Bila je takva atmosfera u kući. Pa sam onda počeo da se bavim tim problemom, problemom seoba, i taj problem je narastao. Ja sam video da je u tim seobama glavni problem, pa sam krenuo u tom pravcu. Došlo mi je, odjednom, da pretvaram sebe i druge moje poznanike u Isakoviče i živeo sam sa njima. Svaki pisac traži svoje likove: Tolstoj je pet puta prepisivao sve podatke o familiji svoje žene. Pa i ja sam gledao, da koliko mogu, nađem živog čoveka koga onda opisujem i obrađujem. U redu, nisam ga samo ja stvorio, ali tu je polovina mene. To je jedino što jedan pisac može da radi.
U jednom odeljenju Matice srpske, između mnogih rukopisa, nalaze se i rukopisi i neka stara pisma. Ne znam kome su upućena. Tamo se, između ostalog kaže, dajte mi još jednog Isakoviča! Na osnovu tih pisama stiče se utisak a to potvrđuju i kasnija istraživanja književnih istoričara, da Isakovič kao i mnogi drugi u Vašim romanima itekako odstupaju od takozvane istorijske istine.
Te istorijske istine, to je lampa 18. veka i ako vi pišete o 18. veku a ne znate kakva je lampa 18. veka onda ne vredi ništa, vi onda niste pisac. Ako hoćete da pišete o ljudima 18. veka vi mora da poznajete njihov govor. Te studije su mi mnogo značile i ja sam želeo da se tako govori u mom romanu. A, razume se, kad vi pišete kako Pavle pravi plan da zauzme jedan zatvor, jednu varošicu, to morate da proučavate. Sve sam to ja napravio, ali sve, možda nije bilo tako. Ja tako zamišljam i tako se vraćam u to vreme.
nastaviće se
