Samoupravna bolnica. Jutro.
U odsustvu doktora, koji je sa starešinom policije otišao u lov, bolesnike primaju lekarski pomoćnici: Kuzma Jegorič i Gljeb Gljebič. Bolesnika ima tridesetak. Čekaju da ih popišu. Kuzma Jegorič sedi u ordinaciji i pije cikoriju. Gljeb Gljebič, koji se nije umivao ni češljao od rođenja, nalegao je grudima i stomakom na sto, ljuti se i zapisuje bolesnike. Upisivanje se obavlja radi statistike. Zapisuje ime, ime po ocu, prezime, zvanje, mesto stanovanja, da li je pismen, koliko ima godina i, kasnije, posle prijema, vrstu bolesti i izdati lek.
— Đavo bi znao kakva su ova pera! — ljuti se Gljeb Gljebič vezući na malim ceduljama u velikoj knjizi čudovišne emove i aze. — Kakvo je ovo mastilo? Ovo nije mastilo, već katran! Čudim se našoj samoupravi! Tera da se bolesnici upisuju, a za mastilo daje godišnje dve kopejke! — Prilazi! — viče on.
Prilazi seljak uvijenog lica, „bas” Mihajlo.
— Kako ti je ime?
— Ivan Mikulov.
— A? Kako? Govori ruski!
— Ivan Mikulov.
— Ivan Mikulov! Ne pitam tebe! Odbij! Ej, ti! Kako se zoveš?
Mihajlo se smeška.
— A zar ne znaš? — pita on.
— Šta se smeješ? Đavo bi vas znao. Ovde se žuri, vreme je skupo, a oni teraju šale! Kako se zoveš?
— Zar ne znaš? Da nisi bunovan?
— Znam, ali moram da pitam, zato što je propis takav … A bunovan nemam od čega da budem … Nisam takav pijanica kao vaša milost. Ne pijemo danonoćno . .. Ime i prezime?
— Zašto da ti kazujem kad sam znaš? Već pet godina znaš… Da nisi u šestoj zaboravio?
— Nisam zaboravio, ali propis je takav! Razumeš li? Razumeš li ti kad ti se kaže ruski?
Propis!
— E pa kad je propis, neka te đavo nosi! Piši! Mihajlo Fedotič Izmučenko . ..
— Nije Izmučenko, već Izmučenkov.
— Neka bude i Izmučenkov .. . Kako hoćeš, samo me izleči .. Makar Vrag Ivanič . .. Svejedno mi je . ..
— Šta si po zanimanju?
— „Bas”.
— Koliko imaš godina?
— A ko će ga znati! Na krštenju nisam bio, ne znam.
— Imaš li četrdeset?
— Možda imam, a možda i nemam. Piši kako znaš.
Gljeb Gljebič posmatra izvesno vreme Mihajla, misli i piše 37. Zatim, pošto promisli, precrtava 37 i piše 41.
— Jesi li pismen?
— A zar pojac može biti nepismen? Tikvo!
— Pred svetom mene moraš oslovljavati sa „vi”, a ne da govoriš tako! Sledeći! Kako se zoveš? Kako ti je ime?
— Mikifor Pugalov iz Haplova.
— Haplovljane ne lečimo. Sledeći!
— Molim vas ko boga … Vaše blagorodstvo … Skoro dvadeset vrsta sam propešačio …
— Haplovljane ne lečimo! Sledeći! Odlazi! Ne pušite ovde!
— Ja ne pušim, Gljebe Gljebiču!
— A šta ti je to u ruci? …
— Ovo mi je prst zamotan, Gljebe Gljebiču!
— A zar nije cigareta? Haplovljane ne lečimo! Sledeći!…
Gljeb Gljebič završava upisivanje. Kuzma Jegorič se napio kafe i počinje pregled. Prvi uzima na sebe apotekarsku dužnost i ide u apoteku, a drugi — terapeutsku — i navlači kecelju od nepromočivog platna.
— Marija Zaplaksina! — proziva po knjizi Kuzma Jegorič.
— Ovde sam, baćuška!
U ordinaciju ulazi mala, strašno naborana i kao zlom sudbinom utučene starica. Ona se krsti i s poštovanjem klanja eskulapu …
— Ehm … Zatvori vrata!… Šta te boli?
— Glava, baćuška.
— Tako … Cela ili samo polovina?
— Cela baćuška … baš cela …
— Ne zamotavaj tako glavu… Skini tu krpu! Glavu treba držati u hladnom, noge u toplom, a telo u umerenoj temperaturi… Boli li te stomak?
— Boli, baćuška …
— Tako … A dede povuci svoj donji kapak! Dobro, dosta. Ti si malokrvna. Daću ti kapljice … Po deset ujutru, o ručku i uveče.
Kuzma Jegorič sede i piše recept.
„Gr. Liquor ferri 3 gg onog što stoji na prozoru, a ono što je na polici Ivan Jakovljič nisu odobrili da se bez njega načinje, po desetak kapljica tri puta dnevno Mariji Zaplaksinoj.”
Starica pita sa čime da uzima kapljice, klanja se i odlazi.
Kroz prozorče probijeno u zidu Kuzma Jegorič ubacuje recept u apoteku i proziva sledećeg bolesnika.
— Timofej Stukatej!
— Ovde sam!
U ordinaciju ulazi Stukatej, mršav i visok, velike glave, izdaleka sasvim nalik na štap sa okovom pri vrhu.
— Šta te boli?
— Srce, Kuzma Jegoriču.
— A gde?
Stukatej pokazuje na lažičicu.
— Tako .. . Boli li te odavno?
— Od samog Uskrsa . .. Malopre sam išao peške i jedno deset puta sedao.. . Jeza me hvata, Kuzma Jegoriču .. . Imam vatru, Kuzma Jegoriču.
— Hm . . . Šta te još boli?
— Pravo da vam kažem, Kuzma Jegoriču, sve me boli, ali vi lečite samo srce, a za drugo se ništa ne brinite … Drugo neka žene leče … Vi mi daj te nekog špirita da me unutra bol ne grize. Jer sve me nešto za srce čupa, čupa, i to nad me uhvati, znači, baš na to mesto počne da čupa … onda … danuti ne mogu… Kao da mi neko leđa struže … a glava mi teška kao kamen… I kašalj me isto tako uhvatio…
— Imaš li apetit?
— Nimalo!…
Kuzma Jegorič prilazi Stukatej u, naginje ga i upire mu pesnicu pod lažičicu.
— Boli li te ovako?
— Avv . .. strašno boli!!
Kuzma Jegorič mu postavlja još nekoliko pitanja, misli i zove u pomoć Gljeba Gljebiča. Počinje konzilijum.
— Pokaži jezik! — kaže Gljeb Gljebič bolesniku.
Bolesnik široko otvara usta i plazi jezik.
— Isplazi više!
— Više se ne može, Gljebe Gljebiču.
— Na ovom svetu sve se može.
Gljeb Gljebič posmatra izvesno vreme bolesnika, tegobno o nečemu razmišlja, sleže ramenima i ćutke izlazi iz ordinacije.
— Verovatno katar — dovikuje iz apoteke.
— Dajte mu olei ricini I ammonii caustici — viče Kuzma Jegorič. — Masirati trbuh ujutru i uveče! Sledeći!
Bolesnik izlazi iz ordinacije i odlazi prozorčetu koje povezuje hodnik s apotekom. Gljeb Gljebič naliva trećinu šolje za čaj ricinusovog ulja i pruža Stukateju. On ispija polako, oblizuje se zažmuri i tare prst o prst, to jest traži nešto da prezalogaji.
— A ovo ti je špiritus! — viče Gljeb Gljebič pružajući mu flašicu špiritusa s rastvorenii nišadorom. — Masiraj stomak suknenom krpom ujutru i uveče . . . Flašicu vrati! Ne naslanjaj se! Odlazi!
Pokrivajući usta maramom i smeškajući se, prozorčetu prilazi Pelageja, kuvarica oca Grigorija.
— Šta želite? — pita je Gljeb Gljebič.
— Pozdravila vas, Gljebe Gljebiču, Lizaveta Grigorjevna i molila da joj pošaljete kolačiće od nane.
— S najvećim zadovoljstvom… Za lepe osobe ženskog pola na sve sam spreman.
Gljeb Gljebič uzima sa police teglu s naninim pilulama i pola tegle izruči Pelageji u maramu.
— Recite im — reče on — da se Gljeb Gljebič smeškao od ljubavi kad je lekove davao. Jesu li primili moje pismo?
— Dobili i pocepali. Lizaveta Grigorjevna ne vodi ljubav.
— Ala je ona lenja! Recite joj da je lenčuga!
— Mihajlo Izmučenkov! — proziva Kuzma Jegorič.
U ordinaciju ulazi „bas” Mihajlo.
— Mihajlu Fedotiču naše najdublje poštovanje! Šta vas boli?
— Grlo, Kuzma Jegoriču! Došao sam kod vas, pravo rečeno, da vi, što se tiče mog zdravlja.. . ovaj … Ne boli me toliko koliko mi nanosi štetu . . . Zbog bolesti ne mogu da pevam, a regent za svaku liturgiju četrdeset kopejki odbija. Za večernju je odbio juče dvadeset pet. Danas je kod gospođe bio parastos i pojcima su dali tri rublje, a ja zbog bolesti nisam dobio ništa! I dozvolite da vam kažem, što se tiče grla, mogu vam reći da me mnogo grebe i promukao sam. Baš kao da mi je u guši neki mačak i šapama .. . greb . . . greb .. .
— Od ljutih pića, znači.
— Ne mogu reći od čega je moja bolest nastala, ali mogu vam, ako dozvolite, kazati da ljuta pića deluju na tenore, a na basove baš nimalo . .. Bas od pića, Kuzma Jegoriču, postaje dublji i lepši… Na bas više deluje nazeb.
Kroz prozor proviruje glava Gljeba Gljebiča.
— Šta ću dati starici? — pita on. — Gvožđe koje je stajalo na prozoru potrošeno je. Da otvorim ono na podu?
— Ne, ne! Ivan Jakovljič nije rekao! Ljutiće se!
— Pa šta da joj dam?
— Daj nešto.
„Dati nešto” u jeziku Gljeba Gljebiča značilo je „dati sodu”.
— Ljuta pića ne treba piti.
— Pa ja ionako već tri dana ne pijem. .. Meni je ovo od nazeba . . . Stvarno, rakija daje basu promuklost, ali od promuklosti je, Kuzma Kuzmiču, oktava, kao što znate, bolja … Bez rakije mi ne možemo … Kakav mi je to pojac ako ne pije rakiju! To nije pojac, već, ako dozvolite, ironija! Da nemam ovakvo zanimanje, ja tu prokletu rakiju ne bih ni omirisao. Rakija je đavolska krv . . .
— Znate šta. .. daću vam prašak … Vi ga rastvorite u flaši i ispirajte grlo ujutru i uveče.
— Može li se progutati?
— Može.
— Vrlo dobro. . .Krivo mi je kad se ne sme progutati. Ispiraš, ispiraš i ispljuneš… šteta! Nego, znate, nešto sam, u stvari, hteo da vas pitam. .. Pošto imam slab stomak i, osim toga, ako smem reći, svaki mesec krv puštam i pijem travu, mogu li ja da stupim u zakoniti brak?
Kuzma Jegorič razmišlja izvesno vreme i kaže:
— Ne, ne savetujem vam!
— Od srca vam zahvaljujem . . . Silan ste vi vidar naš, Kuzma Jegoriču! Bolji od svakog doktora! Bogami! Koliko se ljudi za vas bogu moli Ii! Strašno mnogo!
Kuzma Jegorič smireno obara pogled i hrabro prepisuje Natri bicarbonaci, naime sodu!
A.P.Čehov
