Serenata
Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.
Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.
Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.
A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
Potkamien, u Galiciji, 1915.
Komentari
Bečkerek, sa svojim kasarnama, i kasarnskim zatvorima, nije bio prijatan za letovanje. Komandir čete u kojoj sam, kao kaplar, i ja marširao bio je to još manje. To je bio grof Drašković.
Taj čovek, lep, crn, snažan, veliki junak, koji je uzimao mitraljez na rame, pa trčao prema neprijatelju, bio se oženio nekom damom, izrodio sa njom decu, i nije mogao, od kapetana, dalje. Tu, i tutilo.
Valjda zato, bio je prava zver u čoveku.
Međutim, kao što mi se to desilo nekoliko puta u životu, ja sam vrlo dobro prolazio baš sa takvim čovekom. Dok je tukao, po glavi, štapom sa konja, pred strojem, stao bi kad bi stigao do mene.
Kažnjavao je za svaku sitnicu, teško. Kad sam ja, jednom, vadeći vojnike iz javnih kuća, izgubio svoju patrolu i očekivao i batine i zatvor, mene nije kaznio.
Kad smo polazili na bojište, pa je on, sa oficirima, ručao u slastičari na glavnoj ulici, i nazdravljao, a ja sedeo, snužden, usamljen, sa svojom majkom, nasmešio se prema meni, i meni digao čašu.
Odskočio sam od stola i uzeo, zaprepašćen, stav „mirno“.
On je, docnije, dobio kuršum u leđa, od naših vojnika, koje je tukao.
Ja sam u toj marškompaniji imao dva druga.
Jedan je bio veliki ljubavnik, Koka Višnjički, a drugi je ostavljao ženu na porođaju. To je bio inženjer Čolaković, iz Pančeva. On je bio politički krivac zato, što je (u mirno doba) imao korespondenciju sa generalom Živkom Pavlovićem, koji mu je bio rođak.
Sva trojica smo bili oglašeni za nedostojne austrijskog, oficirskog, porteépéea i poslati na ratište.
Koka Višnjički je onda od jednog našeg zemljaka (opisan u Apoteozi) naučio da, ujutru, skoči sa kreveta tako da ugane nogu i da mu se noga strašno naduje. Odneli bi ga u bolnicu, kad god bi mu to trebalo. A posle bi sve opet bilo dobro dok ne bi skočio ponovo.
Lakše se, međutim, mre, u zajednici, u bici, pa smo zato sva trojica bili se zarekli da ćemo, ako bude moguće, zajedno, predati se Rusima, ili bar zajedno ginuti. Višnjički se bio zarekao da neće simulirati. Uoči vagoniranja kompanije, međutim, Višnjički je odnet u bolnicu. Bio je uspeo opet da dobro skoči.
Mi smo to smatrali kao izdaju i bili smo neveseli.
On se branio da želi da živi.
Umro je posle kratkog vremena, u bolnici, od zapaljenja mozga.
Čolaković je bio moj levokrilni. Iako je bio mnogo snažniji od mene, marševi su ga iznurili. Padao je na marševima, u Galiciji, kao klada. Nije preživeo. Ja sam preživeo.
Mi smo bačeni u vatru (Barbis: Feu) na Zlota Lipi, u velikoj ofanzivi na Rusiju, koja se, za dvadeset i devetu, završila katastrofalno, prilikom propasti puka, i armije, kojom je komandovao Bem Ermoli.
U Galiciji, jedan od najviših položaja u vojsci držao je Srbin, šef štaba, general Puhalo (defacto ime je bilo Puvalo), koji je, u Beču, znao mog ujaka Vasu Vujića i dolazio mu u kuću, zbog moje ujne, Bečlike, i srpstva. Puhalo je dobio plemstvo, za ratne zasluge, a kad mu je tražen predikat, uzeo je ime sela otkuda je bio poreklom: „von Brlog!”
Nije ga se stideo.
U Galiciji se izgubio i onaj Birimac, koga čitalac poznaje iz komentara, u Beču, a koji je dobio kuršum u nogu i predao se Rusima.
Slučaj, komedijant, udesio je tako da sam ja, pre te katastrofe otišao u bolnicu.
Kao što ni u Dnevniku o Čarnojeviću nisam hteo da dajem opise bitaka nadugačko, i naširoko, ni ovde neću.
Navešću za to samo dva razloga.
Jedan je stidljivost, koju svi oni imaju, koji su videli tu krvavu sliku (rat nije roman, nego film), kad treba o tome da pričaju. A drugi je poznata činjenica, koju svaki semanticist zna, da veterani iz prošlog rata one iz pretprošlog, neće ni da čuju.
Reći ću samo toliko da smo u krvi bili od te prve letnje noći, na Zlota Lipi, svaki dan, do jeseni.
Ja ću o tome reći samo nekoliko kurioziteta. Široka reka ljudskog zaborava, koja protiče bolno, neprestano, u istoriji čovečanstva, odnela je sve drugo.
Nisu, uostalom, slike bitaka koje su najstrašnije u uspomeni, nego uspomene životinjske patnje, trogloditskog života koji smo vodili.
Mnogo su lakše ratovali oficiri.
Na primer, austrijski pešak imao je, tada, da nosi na leđima teret, koji ni za živu glavu nije smeo da zbaci, težak (ako me sećanje ne vara) 47 kg.
Ruska, carska armada odgovorila je na tu ofanzivu povlačenjem prema granici, a mi smo joj podilazili marševima, koji su dnevno iznosili po 30, 40, 50, pa i više kilometara.
Zamor na tim marševima stvarao je takvu deformaciju nerava, da smo već kod Zločova marširali ludi, kao neki legionari u Legiji stranaca, u Sahari.
Međutim, nisu ni tih 47 kg bili oni koji su nas do ludila dovodili. Nego onaj mali dodatak u težini, na desnom ramenu, puška manliherka, koja je težila, čini mi se, 3¾ kg. Ta mala razlika u opterećenju dovodila nas je, posle 30 do 40 kilometara, do pravog besnila.
Premeštali smo je, sa desna, na levo, na leđa, o vrat, pa smo je najzad kao dete na krilu nosili, i gledali zabezeknuto, kao da smo ga mi rodili.
Ruska carska armada išla je u zimu, godine 1914/15, u Karpatima, na juriše, u dubokom snegu, kao zid. Išli su na nož. („Puška durak, štik molodec!“)
Sad su se, pred jesen 1915, u Galiciji, povlačili od položaja do položaja, iz rova u rov. Njihovi rovovi bili su mesecima pre toga iskopani, i duboki. Pokriveni redom balvana, pa zemljom, pa redom balvana. Pri povlačenju, u rovovima su ostajala samo mitraljeska odeljenja, i strelci, najbolji. Imali smo velike gubitke.
Rusi su nas tukli sve do uskakanja u njihov rov.
Tada bi dizali ruke pa se predavali.
Nisu išli na nož.
Ja i sad vidim, u sećanju, te Ruse, kako trčkaju po rovovima kad im se približimo. Kao tekunice u izrivenoj zemlji. Vidim im, kroz puškarnice u rovu, i oči, kako im se crvene, kao u vuka.
Vidim i sebe u lejama rascvetanog krompira, kod Potkamijena, kako ležim sa nosem zabodenim u zemlju, a kad dignem glavu, one, kojima su potiljci odvaljeni i krvavi.
Mi smo dotle bili navikli na šrapnele, i granate, zasebno.
U to vreme, Rusi su bili dobili neku novu municiju, brizantnih granata, koje su stizale i raspadale se. U visini, jedna polovina artiljerijskog metka pretvarala se u šrapnel, druga polovina u granatu, na zemlji.
Ranjenici teško umiru od puščanog metka. Od artiljerijskog brzo.
Žvaću krv i zubi su im, kao i čela, razbijeni.
Rusi su, na Zlota Lipi, praštali život, dobroćudno, onima koje bi u šumama zarobili. Međutim, kad su neki naši oficiri i narednici (Mixich, Bachmann) počeli da ih ubijaju i posle dizanja ruku i Rusi su počeli da ubijaju one koje bi zarobili.
Polivali su ranjenike naftom, na koju bi cigaretu bacili.
Groblja K und K. regimente № 29. rasuta su po celom teritoriju od Zlota Lipe do Tarnopola i bila su, počev od septembra, sve češća, sve veća, sve strašnija. Ja vidim sebe kako u tim grobljima pojem Vječnaja pamjat svojim zemljacima.
Ja sam te svoje zemljake znao, dotle, samo sa školskog raspusta, u cveću bagrenja i mirisu jorgovana. Sad sam ih upoznao i na latrinama, čučeći – na latrinama u koje su bili, iz higijenskih razloga, namešteni veliki ekseri.
Moj zadatak u Galiciji bio je da istrčim napred, ispred 11 ljudi, da urličem komande, sa puškom u ruci. Da budem dakle neka vrsta Napoleona na mostu kod sela Arkole. A ako čitalac misli da sam trčao prema neprijatelju kao neki Šaplin, kome spadaju čakšire, to nimalo neće da me rastuži.
Ono što je meni pomoglo da, duševno, podnesem sve te gadosti, bila je priroda terena na kom smo ginuli.
Taj deo Galicije liči, ponegde, na Srbiju, sa svojim brdima, sa svojim šumama. Jesen je u njoj topla.
Tek oktobra sve utone u blato.
Sa svetom iz kog sam bio došao, vezu je održavala pukovska kujna, koju je za našu četu držao četni narednik Jovanović, za koga se šuškalo da ima javnu kuću u Kikindi.
Imao ne imao, on je i pod artiljerijskom vatrom stizao do nas, u mraku. Obično bi kujnu doterao tako blizu, do rovova, da smo katkad, u vetru, mogli da namirišemo masnu goveđinu.
On nam je donosio i poštu.
Ja i sad mogu da čujem, izdaleka: „Crnjanski, imaš pismo!“
Prema naređenju, austrijski pešak, u rovu, mogao je da prima poštanske pakete, ali ne teže od 35 dkg. Broj tih paketa nije bio ograničen. Meni je mati slala, redovno, jezivim strpljenjem koje samo matere imaju, takve pakete. Pet šest, dnevno. Dva tri su stizala, i ja sam se tako hranio. U njima je bila kutijica sardina, i po jedna paprika, crvena, kao srce materino.
Pomenuta mlada devojka, slala mi je pisma. Obično je bilo namirisano i plavo. Jovanović je, po dužnosti cenzora, ta pisma, čitao.
Ne znam šta je taj čovek pri tome mislio.
Redovno ih je donosio.
Kod Potkamijena (ako me sećanje ne vara), pored lovačkog puka br. 28 iz Austrije, grdno smo nastradali. Izvedeni smo na jedno brdašce, otkud se gradić, kao Španija, video. Kad se pojavismo, artiljerija nas je počela tući kao da smo na egzercirištu.
To je bilo tačno.
Oficiri su nam, posle, pričali da je to bilo strelište ruskih topova, za vežbu. Imali su odstojanja izmerena.
Sa tog brdašca malo se naših u šume iza nas vratilo.
To veče, ranjenici su odvezeni tako da su noge i ruke visile iz kola, kao kad telad voze na klanicu.
Bio sam se grdno prepao. Video sam da ću poginuti.
Kraj svega toga, ja sam u Galiciji i pesme pisao.
Kad bih se udaljio iz čete i zašao iza neke kuće u šumarku, da legnem u travu, dva Slovaka moje desetine, koja su me naročito cenila, mislila su da vršim nuždu.
Komandant našeg bataljona, major Janaušek, koji me je mrzeo, imao je običaj da nas tera na juriše, u podne. Veli, radi boljeg pregleda. On nas je do ruskih rovova pratio vatrom iz našeg mitraljeskog odeljenja. Veli, radi ankuražiranja.
Visoki jablanovi duž druma u Potkamijen i borovi posmatrali su sve to nemo. Ja sam toj pomenutoj devojci serenadirao.
Miloš Crnjanski
