Nobelova nagrada za književnost za 1901. godinu dodeljena je Siliju Pridomu “kao posebno priznanje za njegovo pesničko delo, koje svedoči o uzvišenom idealizmu, umetničkom savršenstvu i retkoj kombinaciji kvaliteta i srca i uma”.
Govor na ceremoniji dodele
Govor C.D. Wirsena, stalnog sekretara Švedske akademije, 10. decembra 1901.
Kada je Alfred Nobel odlučio da izvrši veliku donaciju koja je opravdano izazvala veliku pažnju, ceo njegov životni rad ga je vodio ka naklonosti prema proučavanju prirode i nagrađivanju otkrića u nekim od nauka koje se njome bave. Isto tako, njegove kosmopolitske težnje učinile su ga zagovornikom mira i bratstva naroda. U svom testamentu je takođe uključio književnost, mada ju je postavio nakon nauka, prema kojima je osećao najveću naklonost.
Književnost mu je zahvalna što su i njeni stvaraoci bili predmet njegove brige; moglo bi se tvrditi da ona zauzima poslednje mesto u grupi Nobelovih nagrada iz vrlo dobrog razloga: najviši cvet civilizacije, možda i najlepši, a opet i najosetljiviji, sada će procvetati na čvrstom tlu stvarnosti.
U svakom slučaju, dobitnici ovih savremenih cvetnih priznanja primaju naknadu čija materijalna vrednost prevazilazi zlatne ljubičice prošlih epoha.
Dodela Nobelove nagrade za književnost sa sobom nosi sopstvene izazove. “Književnost” je veoma obuhvatan pojam i statut Nobelove fondacije ispravno precizira da se takmičenje ne odnosi samo na lepu književnost (belles-lettres), već i na dela koja, kako svojim oblikom tako i izlaganjem, imaju književnu vrednost. Time se, međutim, polje širi, a poteškoće se umnožavaju. Ako je teško odlučiti – pod pretpostavkom da su zasluge predloženih autora inače približno jednake – da li nagradu treba dodeliti liričkom, epskom ili dramskom pesniku, zadatak postaje još komplikovaniji ako se radi o izboru između eminentnog istoričara, velikog filozofa i genijalnog pesnika. Dimenzije postaju, kako bi matematičari rekli, nesamerljive. Ali može nas utešiti pomisao da, budući da je nagrada godišnja, više od jednog zaslužnog pisca koji mora ustupiti mesto drugom, podjednako velikom, može neke druge godine primiti priznanje koje zaslužuje.
Brojne i izvrsne preporuke za književnu nagradu stigle su do Švedske akademije. Ona ih je podvrgla najsavestnijem ispitivanju i u svom izboru među različitim imenima univerzalne reputacije i gotovo podjednakog književnog značaja, odlučila se za jedno za koje je verovala da bi iz više razloga ovoga puta trebalo da ima prednost. Prvu Nobelovu nagradu za književnost dodelila je pesniku i filozofu Sili Pridomu (Sully Prudhomme) iz Francuske akademije.
Sili Pridom rođen je 16. marta 1839. godine, a 1865. se pojavio kao već formiran pesnik u svojoj zbirci “Stances et Poèmes” (Stance i pesme). Ovaj tom je praćen sa nekoliko drugih dela poezije, filozofije i estetike. Ako je mašta drugih pesnika pre svega usmerena ka spolja i odražava život i svet koji nas okružuje, Sili Pridom ima introvertnu prirodu, osetljivu i delikatnu. Njegova poezija se retko bavi samim slikama i spoljnim situacijama, već pre svega time u kojoj meri one mogu poslužiti kao ogledalo poetske kontemplacije. Ljubav prema duhovnom, njegove sumnje, njegove tuge, koje ništa zemaljsko ne može rasturiti, uobičajeni su motivi njegovog dela, koje u svojoj završenoj formi i skulpturalnoj lepoti ne trpi suvišnu reč. Njegova poezija se pojavljuje u bujnim bojama i samo retko poprima karakter melodične muzike; ali je utoliko plastičnija u stvaranju formi pogodnih za izražavanje osećanja i ideja. Plemenita, duboko zamišljena i okrenuta tuzi, njegova duša se otkriva u ovoj poeziji, nežnoj, ali ne i sentimentalnoj – tužnoj analizi koja kod čitaoca budi melankoličnu naklonost.
Zahvaljujući čaru svog izvrsnog izraza i svojoj vrhunskoj umetnosti, Sili Pridom je jedan od najvećih pesnika našeg vremena, a neke od njegovih pesama su biseri neprolazne vrednosti. Švedsku akademiju manje su privlačile njegove didaktičke ili apstraktne pesme, a više njegove manje lirske kompozicije, pune osećanja i kontemplacije, koje očaravaju svojom plemenitošću i dostojanstvom, kao i izuzetno retkim spojem delikatne refleksije i bogatog senzibiliteta.
Za kraj, neophodno je istaknuti jednu karakteristiku. Delo Sili Pridoma otkriva istraživački i posmatrački duh koji ne nalazi mir u onome što prolazi i koji, budući da mu se čini nemogućim da sazna više, dokaze o nadprirodnoj sudbini čoveka pronalazi u moralnom carstvu, u glasu savesti i u uzvišenim i neporecivim zapovestima dužnosti. Sa ovog stanovišta, Sili Pridom bolje od većine pisaca predstavlja ono što je testamentar nazvao “idealističkom tendencijom” u književnosti. Stoga je Akademija verovala da deluje u duhu Nobelove volje kada je, po prvi put dodeljujući nagradu, među tolikim slavnim književnicima, svoj pristanak dala Sili Prodomu.
Kako je dobitnik pristao da prihvati ovo priznanje, ali nažalost sprečen bolešću da bude danas među nama, imam čast da zamolim francuskog ministra da primi nagradu i da je u ime Švedske akademije preda njemu.
…
Na banketu, C.D. Wirsen se obratio francuskom ministru i zamolio ga da prenese počast namenjenu francuskom pesniku koji je u tako značajnoj meri spojio najbolje kvalitete srca i uma. Takođe, zamolio je ministra da preda francuskoj akademiji pozdrave njenog mlađeg švedskog srodnika, koji je bio ponosan što može iz zemlje Tegnéra i Geijera poslati svedočanstvo poštovanja ka zemlji koja je videla rođenje Rasina, Kornela i Viktora Igoa. Francuski ministar, g. Maršan (Marchand), odgovorio je živim i duhovitim govorom.
Zaboravljeni pesnički mudrac
Kada su 10. decembra 1901. godine po prvi put proglašeni dobitnici Nobelove nagrade, zbog nagrade u oblasti literature, koja je pripala francuskom pesniku i filozofu Siliju Pridomu (Sully Prudhomme pravo ime René François Armand Prudhomme), grupa od četrdeset i dva švedska književnika burno je protestovala. Očekivalo se da prvu nagradu za književnost ponese Lav Nikolajevič Tolstoj.
Zavirili smo u arhivu Nobelove nagrade i otkrili da je za prvu dodelu ove danas najprestižnije svetske nagrade u književnosti bilo čak 37 nominacija. Među nominovanima bili su i Emil Zola i Edmon Rostan, Frederik Mistral (koji je dobio nagradu samo nekoliko godina kasnije – 1904), Henrik Sjenkjevič (Nobelova nagrada 1905), a Lav Tolstoj čak nije bio ni nominovan te godine.
Danas možda slabije poznat i skoro zaboravljen, pesnik i esejista, filozof, parnasovac Sili Pridom dobio je nagradu “kao posebno priznanje njegovoj poetskoj kompoziciji, koja svedoči o velikom idealizmu, umetničkoj perfekciji i retkoj kombinaciji kvaliteta i srca i intelekta”. U vreme kada je stvarao, smatran je za mudraca koji je izazivao divljenje, bio prisutan u svim antologijama i izvršio snažan uticaj na druge, među kojima i na našeg Jovana Dučića koji mu se otvoreno divio.
Rođen u Parizu 1839. godine, prvo je studirao za inženjera, ali je prekinuo studije zbog problema sa okom. Kasnije je učio za notara, ali se okrenuo filozofiji i kasnije poeziji. Govorio je da mu je namera da stvori naučnu poeziju za moderna vremena.
Prve njegove pesme u studentskom listu dočekane su sa pažnjom i to ga je ohrabrilo da se posveti poeziji. Veoma uticajni kritičar Sent-Bev pozdravio je Pridomovu prvu zbirku “Strofe i poeme” (1865), u kojoj je objavljena i Pridomova najpoznatija pesma Le vase brisé (Razbijena vaza). Do izbijanja Francusko-pruskog rata, Silli Pridom je aktivno objavljivao svoju poeziju, dok je sam rat, koji mu je zauvek uništio zdravlje, opisao u zbirkama Imression de la guerre (Utisci iz rata – 1872) i Francuska (1874).
U svom vremenu, smatran je za jednog od najvećih filozofa među pesnicima. Izabran je 1881. godine za člana Francuske akademije, a 1895. godine postao i nosilac ordena Legije časti.
Kasnijih godina, Sili Pridom se okrenuo pisanju eseja o estetici i filozofiji. Objavio je dva veoma važna eseja o umetnosti kao i seriju članaka o Blezu Paskalu. Iste godine kada je ovenčan Nobelovom nagradom za književnosti, piše i svoj Poetski testament.
Kada je primio Nobelovu nagradu za književnost, veliki deo novca od nagrade usmerio je na osnivanje nagrade za poeziju koju je dodeljivalo francusk udruženje književnika, a 1902. je osnovao i Društvo francuskih pesnika.
Zbog lošeg zdravlja i čestih napada paralize, živeo je skoro usamljenički u Šatne Malabriju (blizu Pariza). Umro je iznenada 6. septembra 1907. godine i sahranjen je na Per Lašez groblju u Parizu.
S. Spasić
