Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, — nama, draga, znan,
I svetkovasmo ocepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Râna, što krvave ih vređao je svet, —
Ljubavi naše plav i nežan cvet.
I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.
Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. U cveću smo išli
Slaveći strasno osećanja ta
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti
Sumnja u ljubav — najteži nam jad —
Min’o, i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
– Spojenost srca — ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš
U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.
Jer mi smo davno, verna draga, — je li? —
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
— Lance života što zveče i stežu, –
Jer mi smo, možda, sami tako hteli,
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.
I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
…Gle! očima im trepti rosa nemo…
