Lovor je poznata zimzelena biljka koja se gaji vekovima. Njegovo ime potiče od latinskih reči laurus, što znači zalivsko drvo i nobilis, što znači čuven. U narodu je poznat i pod imenima lorber, davorika, zelenika i lovorika. Od davnina se verovalo u njegova zaštitna i magijska svojstva i dodeljivane su mu magijske osobine: čuvara od veštica, đavola i munja. Verovalo se da poseduje snažna čarobna svojstva za ispunjenje želja, a oduvek je predstavljao i simbol pobede, zaslužnosti i uspeha.
Starim Grcima drvo lovora bilo je sveto i često su ga koristili u verskim svečanostima i za ukrašavanje ulaza u kuću. Legenda kaže da su sveštenici žvakanjem njegovih bobica i dimljenjem lišća dobijali moć gledanja u budućnost.
U staroj Grčkoj je lovor bio posvećen bogu Apolonu, mitskom arhetipu moći, mudrosti i muške lepote. Rimski pesnik Ovidije piše da je grčku nimfu Dafne njen otac, bog Pinios, da bi izbegla Apolonovu osvetu zbog neuzvraćene ljubavi pretvorio u lovorovo drvo. Naime, nimfa Dafne nije mogla da zavoli boga Apolona, zato što ju je bog ljubavi Kupidon pogodio u srce svojom otrovnom strelom. Nakon toga, Apolon je nosio lovorov venac u znak sećanja na nimfu Dafne.
Prema grčkoj mitologiji prvo proročište Dafnis u Delfima utemeljila je Gea, Majka Zemlja. Apolon, koji je prisvojio to proročište, izgradio je krov od lovorovog lišća za zaštitu od bolesti, čarolija i munja, a oltar od lovorovih grana. Pre objavljivanja proročanastva u hramu, primljenog kao svetu reč bogova, proročice su žvakale listove lovora, a sveštenik je palio ječam, konoplju i lovor da bi podstakao njihov trans. Lovorov venac je cenio i sin Apolona Asklepije, bog medicine, kojem su drevni narodi odavali počast mnogobrojnim lekovitim svojstvima lovora.
Pobednici antičkih olimpijskih igara, koje su se održavale svake četiri godine u čast boga Zevsa, od 776. godine pre nove ere, bili su ukrašavani vencima od masline, a kasnije zamenjeni lovorovim vencima. Do promene je došlo pre svega pod uticajem Pitijinih igara koje su se odigravale u čast Apolona na Delfima.
Rimljani su lovor zvali laurus, što znači zlato, a ukazuje na njegovu vezu s bogom sunca. Za njih je lovor bio simbol mudrosti i slave i verovali su da štiti od gromova, bolesti i zlih duhova. Tako se i rimski imperator Klaudije verujući da isparavanje lovora sprečava širenje zaraze u vreme epidemije kuge preselio u Laurentium, koji je bio poznat po lovorovim šumama. Smatran je i za čuvara carskih kapija i sađen ispred ulaza u imperatorovu palatu, i Plinije Stariji ga je nazivao “čuvarom Cezara”. Lovorov list se koristio i za ukrašavanje glava rimskih imperatora.
U Indiji su slava, moć i žrtvovanje lovora simbolisani u kultu hinduističkog božanstva Šive, što se smatra muževnom i nebeskom moći, znakom pravde i više ljubavi u pobedu Rame i Krišne.
Lovor je sačuvao svoju simboliku vekovima, a kroz srednji vek je posebno bio povezivan sa proricanjem. Liebalut je u XVI veku tvrdio da on kontroliše i štiti od zlih sila tame i nesrećne sudbine, tako se na primer “pacovi ugibaju i od samog dodira lovora”. Lovorovim vencima su krunisani proslavljeni pesnici, umetnici. Girlande lovorovog lišća su korišćene kao ukrasni reljefi u arhitekturi.
I danas je lovor simbol slave. Biti ovenčan lovorom, koji je uvek zelen činilo je i ljude besmrtnim i štitilo ih od udaraca vremena. Simbol je nauke, zato što se znanje stiče uz mnogo truda i znoja, kao i bračne neporočnosti.
http://www.artnit.net/flora-doma/item/2763-simbolika-lovora.html
