Moja porodica je čudna. U ovoj zemlji gde se sve čini zbog obaveze ili zbog razmetanja, mi volimo slobodna zanimanja, posao radi posla, simuliranje koje ničemu ne vodi.
Imamo i jedan nedostatak: nismo originalni. Skoro sve što odlučimo da uradimo samo je podražavanje poznatih uzora. Ako i uvedemo neku novinu onda je ona bila nezaobilazna: anahronizmi, iznenađenja, skandali. Moj najstariji stric kaže da smo mi poput kopija preko indiga, koje su iste kao originali, samo što je drugačija boja, drugi papir i različita namena. Moja mlađa sestra je kao Andersenov mehanički slavuj; njena romantičnost je gnusna. Ima nas mnogo i živimo u ulici Humbolt.
Činimo nešto, ali to je teško ispričati, jer nam nedostaje ono najvažnije: nestrpljenje i nada koje prate rad, zatim iznenađenja koja su mnogo značajnija od rezultata, i neuspesi kad cela porodica pada kao kula od karata i posle se danima ne čuje ništa osim jadikovki ili smeha. Pričanje o onom što radimo samo je način da se popune neizbežne praznine, jer ponekad smo siromašni, ili u zatvoru ili bolesni, povremeno neko umre ili (zaboli me kad to pomene) neko izda, potkaže ili uđe u Poresku upravu. Ali iz ovog ne treba izvesti zaključak da nam stvari idu loše ili da patimo od melanholije. Živimo u četvrti Pacifik, i radimo kad god stignemo. Mnogi od nas imaju ideja i volje da ih ostvare. Na primer ideja da podignemo vešala; do danas se nismo složili čija je bila. Moja mlađa sestra, peta po redu, tvrdi da je to palo na pamet jednom od mojih bratučeda, koji su vrlo filosofski nastrojeni, ali moj najstariji stric smatra da se on dosetio toga kad je pročitao jedan roman o pelerini i maču. Nama to u osnovi nije važno, jedino vredno je raditi, i zato o tome pričam skoro bez volje, samo da ne bih osetio blizinu kiše, ovog praznog popodneva.
Ispred kuće se nalazi vrt, i to je retkost u ulici Humbolt. On doduše nije veći od običnog dvorišta, ali je za tri stepenika viši od trotoara, što mu daje upadljiv izgled platoa, idealnog mesta za vešala. Pošto kuća ima gvozdenu ogradu može se raditi tako da prolaznici ne guraju nos unutra. Mogu da se naslone na ogradu i da ostanu tako satima posmatrajući, ali nama to ne smeta. „Počećemo sa punim Mesecom”, naredio je otac. Danju smo išli u skladište u ulici Huan B. Husto po nosače, daske i šipke, a moje sestre su ostajale kod kuće da uvežbaju zavijanje vukova, pošto je moja najmlađa strina smatrala da vešala privlače vukove i nagone ih da zavijaju na mesečini. Nabavka eksera i alatki išla je na račun mojih bratučeda. Moj najstariji stric je crtao planove, i raspravljao sa mojom majkom i drugim stricem o vrstama i kvalitetu sprava za mučenje. Sećam se kraja rasprave: čvrsto su se odlučili za jedan dosta visok plato na kojem bi se podigla vešala, i jedan točak, ostavljajući malo slobodnog prostora i za izvođenje mučenja ili glavoseče, već prema slučaju. Ovo je mom najstarijem stricu izgledalo mnogo bednije i manje od njegove prvobitne zamisli, ali veličina vrta ispred kuće i cena građe uvek ograniče porodične ambicije.
Gradnju smo počeli jednog nedeljnog popodneva posle raviola. Mada nas nikad nije brinulo šta bi mogli pomisliti susedi, bilo je očigledno da su malobrojni znatiželjnici pretpostavljali da ćemo dodati sobu ili dve radi proširenja kuće. Prvi se iznenadio don Kresta, starčić koji živi preko puta, i odmah je došao da pita zašto smo spremali taj plato.
Moja braća okupila su se u jednom uglu vrta zavijajući poput vukova. Zgrnulo se prilično sveta, ali mi smo ćutali i radili sve do mraka, završivši plato i dva mala stepeništa (za sveštenika i osuđenog, koji se ne smeju penjati zajedno). U ponedeljak se deo porodice razišao svojim poslovima, pošto od nečega treba i umreti, a mi ostali počeli smo da podižemo vešala, dok je moj najstariji stric razgledao stare gravire, radi točka. Njegova zamisao bila je da se točak postavi na najviši mogući položaj na jednu blago zakrivljenu motku, recimo jedno dobro otesano deblo jablana. Da bi mu udovoljili moj mlađi brat i bratučedi otišli su na kamiončetu da traže jablan. Za to vreme moj najstariji stric i moja majka uglavljivali su paoce od točka u osovinu, a ja sam pripremao obruč od gvožđa. U tim trenucima mi smo se beskrajno zabavljali, jer na sve strane odzvanjalo je kuckanje čekića, moje sestre urlikale su u kući, susedi su se okupljali kraj ograde razmenjujući utiske, a na crveno-ljubičastom nebu sumraka ocrtavao se obris vešala i video se moj najmlađi stric koji je uzjahao gredu da bi učvrstio kuku i pripremio omču.
Kad je stvar stigla dotle svet sa ulice nije više mogao da ne shvata šta smo mi to pravili, i jedan hor protesta i pretnji prijatno nas je ohrabrio da izguramo dan podizanjem točka. Nekoliko drznika pokušali su da spreče da moj brat i bratučedi unesu u kuću veličanstveno deblo jablana doneto na kamiončetu. Porodica je zajednički uspela da prebaci deblo u vrt zajedno sa jednim detetom koje se bilo zakačilo među korenje. Moj otac ga je lično vratio ozlojeđenim roditeljima, učtivo ga prebacivši preko ograde, i dok se pažnja zadržavala na tim sentimentalnim obrtima, moj najstariji stric, zajedno sa bratučedima kačio je točak na jedan kraj debla i podizao ga. Policija je stigla u trenutku kada je porodica, okupljena na platou, ocenjivala da vešala izgledaju dobro. Samo jedna od mojih mlađih sestara zatekla se blizu vrata i palo joj je u deo da razgovara sa potkomesarom lično. Nije joj je bilo teško da ga ubedi da smo radili u granicama našeg imanja, na stvari koju bi samo njena upotreba mogla učiniti protivzakonitom, i da su ogovaranja suseda deca gneva i plod zavisti. Spuštanje noći spaslo nas je od daljeg gubljenja vremena.
Pri svetlosti acetilenske lampe večerali smo na platou praćeni pogledima stotinka kivnih suseda. Nikad nam prasetina u softu nije izgledala ukusnija, niti vino crnje i slađe.
Severni povetarac blago je njihao omču; jednom do dva puta zaškripao je točak, kao da su gavranovi već sletali da jedu. Znatiželjnici su se polako razilazili, procedivši po koju uzaludnu pretnju. Njih dvadesetak ili tridesetak ostali su, držeći se za ogradu, kao u iščekivanju da se nešto dogodi. Posle kafe ugasili smo lampu da bi se video Mesec koji se penjao po ogradi terase, moja braća su zavijala a bratučedi i stričevi lagano su pretrčali preko platoa, i podnožje je zadrhtalo pod njihovim nogama. U tišini koja je zatim nastupila Mesec je došao u visinu omče, a na točku kao da se prostro jedan oblak srebrnastih rubova. Gledali smo to blistajući od zadovoljstva, a susedi su mrmljali kraj ograde kao pred nekom prevarom. Zapalivši cigarete razilazili su se jedni u pižami, a drugi sporije.
Ostala je ulica, zvižduk noćobdije u daljini i minibus 108 koji je prolazio povremeno. Mi smo već bili otišli na spavanje i sanjali smo slavlja, slonove i svilene odore.
Hulio Kortasar
Prevod: Mirjana Božin
