Piše: Zoran Đerić
(tekst napisan 2003. godine)
111 godina je proteklo od rođenja Bruna Šulca, šezdeset i jedna od njegove smrti. Dovoljno dugo da se zaboravi ko je i kakav je bio. Pre sedamdeset godina je objavio svoju prvu knjigu, Sklepy cynamonowe (Prodavnice cimetovih boja). 1938. godine je objavio poslednju priču, Ojczyzna (Domovina). Naizgled paradoksalno, u stvari proročki, svoju domovinu je pronašao u tuđini, “u zemlji tako željenoj u snovima moje mladosti”. Svakako ne u svom rodnom kraju, koji ga se olako odrekao, ne želeći da ima pisca poput njega, tako udaljenog od socijalističke realnosti (“Nama ne treba Prust”). Sada s teškoćama nastoji da ga povrati. Postao je nezamenljiva madlena pri evociranju Drohobiča i iščezlog sveta galicijske provincije.
Povratak Šulcu i njegovom stvaralaštvu, sve više likovnom (koje se iznova pronalazi u grafičkim mapama koje izranjaju odnekud), ali i proznom (jer je postao obavezna školska lektira u Poljskoj), nalik je na čeprkanje po pepelu: u nastojanju da se prepozna šta je nekad bilo ili moglo da bude, često se ili previđa ili preuveličava ono što je odolelo vremenu i propasti. Priređivači izložbi sačuvanih grafika, crteža i slika, možda čak i više od priređivača njegove prozne zaostavštine (pisama, eseja, priča), savremeni su vrači, šamani, opsenari, koji nastoje da ga vaskrsnu. Videli mi to ili ne, verovali ili ne verovali – on odavno tu jeste, i bez današnjih pomagača, jer se sam pobrinuo da bude među nama. Najpre mnogobrojnim autoportretima, a potom i autentičnom prozom, koju je sam ilustrovao, nimalo slučajno “pozajmljujući” svoj lik glavnom junaku i tako, kud ćete očiglednije, još više podvukao njenu ličnu crtu. Stoga je neprocenjiva šteta publikovanje Šulcove proze bez njegovih ilustracija. Ako je već sam na tome toliko insistirao, zašto su se njegovi potonji priređivači i izdavači odlučili za preštampavanje “golog” teksta, za prikrivanje očiglednih tragova, za nova i dalja mistifikovanja pisca? Postoje, naravno, katalozi, kao i monografske studije koje se bogato ilustruju Šulcovim crtežima. Crtač Šulc nesumnjivo pomaže istraživačima u razumevanju pripovedača Šulca. Njegovi autoportreti su kao dokazi autobiografičnosti njegove proze. To, istovremeno, povećava i atraktivnost naučnih studija koje se, po pravilu, manje čitaju od beletrističkih dela.
Prve i svakako najvažnije crte (a možda i sinusoide) svog portreta načinio je sam Bruno Šulc. Pokušaćemo da ih opišemo.
Na jednom od najranijih sačuvanih autoportreta, onom iz 1919. godine, načinjenog olovkom, vidimo umetnika u odelu jednostavnog kroja, koji stoji za slikarskim stalkom, crta levom rukom; iza njega je polica s knjigama, koju podupire (ili samo stoji u istoj ravni sa njom) naga figura deteta. Na zidu su dve slike: u raskošnim okvirima nalaze se provokativni erotski prizori. Podsetimo se: prethodne godine Šulc je pristupio umetničkoj grupi “Kaleia”, u kojoj su mladi umetnici iz Drohobiča, jevrejski intelektualci. Ovo je period njegovog intenzivnog učenja, čitanja i crtanja. Kako je zbog slabog zdravlja napustio studije arhitekture u Lavovu, dok je studije na Politehnici prekinuo Prvi svetski rat, on je samouk. Nekoliko meseci provedenih u Beču, uz propali pokušaj nastavka studija, omogućili su mu obilazak muzeja i upoznavanje sa slikarstvom, pre svega secesije, ali i simbolizma, pa i ekspresionizma. Elementi prvog vidljivi su već na ovom portretu iz mladosti.
Sledeći autoportret, iz “idolopokloničke procesije”, početkom 1920, u kome se olovci pridružuju kreda i tuš: Šulc je nagnut malo napred, nad stalkom za crtanje, ili nad otvorenom knjigom, s podozrivim pogledom, naboranog čela, dok u njegovoj pozadini vidimo izmorenu ljudsku povorku, sa zastavama, na jednoj strani, a na drugoj – iza dva pogurena starca izdiže se brodsko jedro, pod oblačnim nebom koje nagoveštava buru. Ovaj autoportet mora se uporediti sa drugim koji je nastao u isto vreme, dok je Šulc radio ciklus grafika Xięga bałwochwalcza (Idolopoklonička knjiga). Reč je o grafici pod imenom “Posveta” ili “Uvod”. Umetnik je pognut, u rukama drži tacnu na kojoj je kruna. Simbolično: siromah koji nudi carstvo. U to vreme Šulc je, zbog nedostatka sredstava za život i teške porodične situacije, pokušao da se zaposli u Gimnaziji “Kralj Vladislav Jagjelo. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, morao je da odustane od posla. Baca se na izradu grafika, koje slaže u mape, od 10 do 20. Sve grafike su izrađene tehnikom cliché-verre, nalepljene na karton. Obeležene su brojevima i naslovima.
Naslovna stranica jednog od primeraka Idolopokloničke knjige, sa spiskom grafika, sadrži, takođe, i Šulcov autoportret: sa zatvorenim očima, između dve žene (jedna od njih je polugola, u izazovnoj pozi, sa bičem u levoj ruci). I jedna od naslovnih grafika ima karakterističan autoportret: Šulc čuči sa otvorenom knjigom u rukama, na krevetu pored obnažene lepotice, koja u desnoj ruci drži bič. Svoj lik Šulc je davao i drugim muškim osobama koje su na grafikama uvek u podređenom položaju u odnosu na žene koje dominiraju nad sićušnim i poniženim muškarcima. To je davalo povoda već njegovim savremenicima da ga smatraju mazohistom. Izopačavanje premoći nova je sinusoida koja prikriva njegov strah od napadne spoljašnjosti.
Na drugom autoportretu iz 1920. godine, Šulc opet stoji pored štafelaja i crta levom rukom, zabrinuto posmatrajući ispod obrva svoj model – sebe u ogledalu. Bez sakoa je, u beloj košulji bez kragne i kravate (kao i na prethodnim autoportretima). Stoji na gradskom pločniku. Iza njega je grad, umanjen, nalik na maketu, nedovršenu, jer većina zgrada je bez prozora i vrata. Umetnik je uzdignut, kao na gradskom trgu, nalik na skulpturu, nesrazmerno uvećanu u odnosu na pozadinu.
Iako nedovršen, autoportret započet olovkom, dovršavan tušem, iz 1924. godine, karakterističan je za Šulca: gotovo zaprepašćen pogled koji kasnije uočavamo gotovo na svim autoportretima.
Karakterističan poluprofil, sa malo zabačenom glavom, čvrsto stisnutim, tankim usnama, namrštenim čelom i široko otvorenim očima, vidimo i na autoportretima iz 30-ih godina. I na fotografijama, uistinu retkim, iz tog vremena, istovetan prizor: šulcovska poza (ako je možemo tako nazvati). Na jednoj, vrlo često reprodukovanoj, otuda i najviše znanoj, Šulc sedi na stepenicama svog doma u Florjanjskoj ulici, u Drohobiču, negde oko 1935. godine. U odelu je, ali na nogama ima papuče. Na krilu drži otvorenu svesku, u desnoj ruci olovku, dok se levom drži za desnu nogu, ispod kolena. Iza njega su otvorena vrata doma u kome je proživeo najveći deo svog života, u krugu najbližih. Ima, zaista, u njegovoj pozi i nešto spokojno, domaće, čak i intimno. Ali i krivog predstavljanja: početkom januara je umro njegov stariji brat Isidor, što je značilo da je mlađi brat ostao bez finansijske potpore. U tom domu, na čijem zidu od 1989. godine stoji tabla da je u njemu živeo i stvarao veliki poljski pisac i slikar HH veka, porodica Šulc je živela od Prvog svetskog rata do 1941. godine, kad su se morali premestiti u jevrejski geto.
Vratimo se autoportretima koji su “instrumenti autoanalize”, a zagledanost u vlastitu fizionimiju daje Šulcovo duhovno stanje i emocionalne aure (J. Jažembski).
Veoma nalik na grafiku iz Idolopokloničke knjige jeste “Akt žene sa autoportretom umetnika”. Ovaj crtež olovkom, nastao deset godina kasnije, manje je dekorisan, stilizovan, prikriven – pojednostavljen je, sveden na seksualnost: iako žena koja leži otvoreno pokazuje svoju razgolićenost, muškarac kao da se skriva iza kreveta.
U istoj pozi, ali obučena, nalazi se i devojka na jednom crtežu tušem na platnu korica Idolopokloničke knjige. Šulc je na njoj u liku Pjeroa (inače često prisutnog na njegovim crtežima). Nalakćena na desnu ruku, sa pogledom negde u stranu, naslonjena na visoki jastuk, ničim ne pokazuje da je zainteresovana za svoj lik u ogledalu koje drži Pjero/Šulc, sedeći na njenoj postelji, u podnožju njenih razgolićenih nogu.
Može se, navedenim instrumentima, uočiti Šulcov strah, ali nije to običan strah od drugog pola, već arhetipski strah od smrti, istovremeno, sinusoidna potreba za skrivanjem i žudnja za ženskim krilom.
Uz Šulca, na crtežima se često pojavljuje i Stanislav Vajngarten, jedan od njegovih najbližih prijatelja. Na portretu olovkom koji je Šulc načinio 1919. godine, vidimo njegovog proćelavog prijatelja i mecenu, sa grafičkim listovima ispred sebe, na stolu, i sa jednim listom u ruci (mogle su to biti Šulcove grafike, jer je Vajngarten bio veliki kolekcionar pre svega njegovih dela). U pozadini se vide tri nage ženske figure, potom jedna naga žena sa detetom na grudima, pored koje leži tigar, a muškarac u podnožju njenih nogu, nagnut prema njima, ih celiva. Tri godine kasnije, Šulc crta svoj autoportret koji se nadnosi nad desnim ramenom Vajngartena, koji je zagledan u crtež na listu koji drži u desnoj ruci. Pod stolom je sklupčana jedna, a pored stola leži zavaljena druga naga ženska figura. Ovaj crtež kredom, perom i laviranim tušem, uokviren je crtežima nagih ženskih tela i nizovima muških glava. Pod secesionističkim svodom krije se još jedna sinusoida: simbolična briga o nekom, u stvari je briga o njemu samom. Nije mogao ni slutiti da će, dve decenije kasnije, obojica biti pogubljeni na sličan način u drohobičkom getu (Vajngarten je ubijen četiri meseca posle Šulca). Odužio se ipak i svom prijatelju, sačuvavši ga svojim grafikama od zaborava.
U Idolopokloničkoj knjizi Vajngarten je, kao i sam Šulc, posmatrač (ne i učesnik) erotskih prizora. Tek na fotografiji iz 1930. godine, može se naslutiti njegova ozbiljnost: ima na sebi skupocenu bundu, na glavi polucilindar, podgojen, namršten, deluje starije (iako nema više od 40 godina). Tek ovde je vidljiv činovnik naftnog preduzeća “Galicija”, krupan, čvrste građe, fizička suprotnost slabašnom i sitnom Šulcu.
Za Vajngartena je Šulc uradio nekoliko ekslibrisa, ali i nešto što je do nedavno bilo nepoznato: alfabet za katalog njegove biblioteke. Alfabet Weingartena danas je u vlasništvu jednog antikvara iz Lođa. Prvi ga opisuje i publikuje Ficovski, 2002. Reč je o 27 listova koje je Šulc iscrtao, po pretpostavci Ficovskog, u dva navrata – nešto pre 1920. godine jednu, a posle 1925. godine drugu polovinu. Prva polovina ilustracija urađena je u simbolističkom stilu, sa ekspresionističkim uticajima, dok je druga pod uticajem kubizma i art deco.
Ova “neprocenjiva Knjiga slova”, iako je urađena po narudžbini, odavno ne vrši svoju praktičnu funkciju. Biblioteka Vajngartena, pretpostavlja se, kao i slike i crteži Bruna Šulca, koji su ispunjavali njegov dom u Lođu, ili su uništeni bombom koja je pala na kuću na uglu aleja Mickjeviča i Košćuškog, ili su ostali negde sklonjeni, poput Alfabeta. Uz ova slova, ponekad, stoji više od njihove ilustracije – Šulcova mitologija, u kojoj posebno mesto zauzimaju ljudi koji nalikuju ili se čak pretvaraju u životinje.
Kod Šulca, kako je to zapazio Jažembski, svaki lik je nosilac “maski” ili određenih uloga koje simbolišu “emotivne aure”, “duhovnu snagu, s kojom čovek može da se poistoveti”. Na primer, čovek-iguana, koji čuči u podnožju na kome stoji slovo K, uz koje je naslonjena zamišljena lepotica (na grafikama iz Knjige, kao i na crtežima iz kasnijeg perioda, česta je kombinacija čoveka i psa), dok na poslednjoj stranici Kataloga mitski grifon leži na tri ogromne knjige. Kao i u Knjizi, i ovde su prisutni konji i majmuni, a ovi poslednji su, već po svojoj prirodi, primer kreveljenja, grimase, još jedna sinusoidna odlika.
Jednom od poslednjih autoportreta, iz 1939. godine, Ježi Ficovski je posvetio naročit značaj. Ono što ga razlikuje od drugih je Šulcov rukopis koji se nalazi s druge strane. U naizgled beznačajnoj molbi za prijem u Profesionalni savez Zapadne Ukrajine sadržan je njegov životopis, ali i karakterizacija sopstvenog stvaralaštva “kao čiste igre mašte, koja daje ukus životu i radost”. Kakva sinusoida! Ovo priznanje, demaskiranje, pa i demistifikovanje svog dela, treba razumeti u kontekstu vremena kada je nastalo. Drohobič je tada bio pod sovjetskom vlašću. U strahu od nadolazećeg nacizma, Šulc se nije približio komunističkoj ideologiji, kako je to u jednom intervjuu, 1982. godine, izjavio Artur Sandauer (inače jedan od prvih koji je istakao Šulcovu genijalnost, priredio prvo posleratno izdanje njegovih knjiga i afirmisao ga, kako u Poljskoj, tako i u svetu, a ovom izjavom je želeo da afirmiše Šulcovu prozu u komunističkom svet(l)u, ali joj je učinio lošu uslugu, novim iskrivljavanjem).
Šulcovska sinusoida, nazovimo je, na kraju, njegovim imenom, šulcoida, još jednom je deformisana. Ovog puta “krivac” je sam Šulc. Brinuo se za svoju porodicu, tragao je za poslom. Pokušao je da razume i približi se svom vremenu. Iako je u svojoj molbi izrazio simpatije za levicu, interesovala ga je proleterska revolucija tek kao moguća “pretnja njegovom imaginarnom svetu fantazmagorija i snova”. I uspeo je da dobije posao, da produži fizičko postojanje, da ostane u rodnom Drohobiču, ali kako novom društvu “nije bio potreban pisac Bruno Šulc”, sve više zapada u depresiju, ne piše. Već tada, 1939. godine, dok sastavlja svoju poslednju biografiju, na poleđini svog poslednjeg autoportreta, nastupa “njegova prva smrt – kao pisca”, zaključuje Ficovski. “Verovatno dok je pisao svoju Molbu nije još znao da je takva presuda već doneta.”
Ta pukotina vremenom je zatvorena, srasla. Šulcova proza dovoljno je tajanstvena i zaštićena iznutra, da je ne mogu osvetliti i oštetiti ni ovakvi pokušaji spoljašnjeg prodiranja. Aura Bruna Šulca toliko je vidljiva da joj više ne mogu nauditi nikakva izopačavanja, nikakve sinusoide, pa ni šulcoide.
(Tekst objavljen u časopisu Gradac)
