Jesu li ljudi postali manje dobri? Jesu li uopšte ikada bili dobri? Jesu li bili dobri kao deca, pa onda lagano, ili naglo odustajali? Ili su, možda, mali gadovi rastući postajali veliki? Znam samo da se o zloći uvek dugo i strasno raspreda, a da se o dobrim ljudima malo i retko priča. Kao da je to nešto manje uzbudljivo. Koliko sam razumela, sve čega ima malo je dragoceno. Zbog toga dijamant na svetskom tržištu valjda i ima toliku cenu. Zato me zbunjuje ovaj paradoks o dobroti. Sedimo i pričamo, a moji prijatelji obično ostrašćeno melju o ljudskoj zloći. Pobunim se i krenem da im pričam o Risti, čoveku uzbudljive dobrote.
Upoznala sam ga jedne rane jeseni na insistiranje moga muža. Gospodin Rista je bio ugledni profesor Arhitektonskog fakulteta i njegov mentor tokom doktorata koji je radio. Na tom dugom i neizvesnom putu obično se ispreči bezbroj nepoznanica i poteškoća. Jedna od najčešćih nevolja su džangrizavi mentori, koji rutinski otežavaju umesto da vas sprovode kroz lavirinte istraživanja. Tako smo uočili razliku. Profesor, a ubrzo smo počeli da ga zovemo samo Rista, bio je drugačiji. Javljao se intuitivno pre nego što bi neka kriza pretila da ugrozi napredovanje u radu. Tada bi obično govorio:
– Ne dozvolite da vas nešto pokoleba. Razmislite o ovome, ali uradite po svom.
Mi smo nepoverljivo čuljili uši. Šta smera ovaj stari? Gotovo da nam je postao sumnjiv, dobrotom namirisani Rista. Tako je postao naš prijatelj i pre nego što smo ga zaista upoznali. Bio je nizak i dežmekast, a šaka mu je bila topla kao i par postojano nasmešenih očiju. Od više mogućih vizuelnih asocijacija najmanje je ličio na arhitektu. Nije bio razbarušen i nije nosio beli šal. Umesto njega, nosio je svoju različitost, nekako nenametljivo. Sa porodicom je živeo u Skoplju odakle je putovao za Beograd gde je ostajao duže samo ukoliko je bilo neophodno, u privatnom smeštaju ili hotelu.
U mom detinjstvu postojale su samo dve stvari na koje sam, ako se izuzme majčina smrt, uvek mislila sa neublaženim osećanjem jada. Prva je bila holokaust, a druga skopski zemljotres. Bila sam sasvim mala dok sam u polusnu zamišljala agoniju srušenog grada. Ni pre, ni kasnije nisam bila u Skoplju, ali me je činjenica da je sa Kenzom Tangeom Rista bio jedan od planera novog grada toliko dojmila, da sam imala tremu dok sam ga upoznavala.
Verujem da su ljudi samo energetske kapsule, transparentne, ali zalivene i da samo ponekoj ljubavi uspe da otopi želatinske opne koje nas osuđuju na mučne samoće. Ali i kroz te opne mi zračimo i prepoznajemo se, i u mimohodima.
Te večeri nas je Rista pozvao na večeru. Znali smo da je uglavnom tanak sa parama, pa smo se spremali da odbijemo poziv, ali nas je preduhitrio:
– Ovoga meseca sam pun para. Žena mi je dala minđuše koje sam joj doneo iz Japana. Uopšte ih nije nosila. Valjda joj se nisu ni svidele. Navalila i ja ih odneo u zalagaonicu.
Mogu da vidim dva japanska bisera na resicama ušiju Ristine žene. I ona je dobra, iako dobrota nije prelazna. Možda se samo, poput Tesle, ježi i podozreva od sjaja bisernog sedefa.
Posle su sledili događaji koji ulaze u dugu istoriju nepravdi nanetih dobroti. Rista je umro od perforacije slepog creva, a ja ponekad imam snoviđenje u kom stari skopski sat sa pročelja železničke stanice, sačuvani simbol srušenog grada, u Ristinu čast krene sekundarom za jedan otkucaj unazad. Možda je to onaj isti sekund u kom je jedan raskošni grad, da bi se ponovo rodio, morao da nestane sa lica sveta.
Zorica Bajin Đukanović
