Ivo Andrić u svojim putopisima otkriva tajne mediteranskih zemalja, zadivljen njihovom lepotom, a stari kameni mostovi nastali još u rimsko doba i obrasli u bršljen pričaju zanimljive događaje iz prošlosti. S druge strane argentinski pisac Hulio Kortasar smatra da su mostovi veze među ljudima, a putujući po svetu i opisujući predele po Italiji, Francuskoj ili Španiji, stiče se utisak da su ljudi i narodi bliskiji nego što se misli. Pojedinac prelazeći mostove, kulturne i društvene, upoznaje druge, a samim tim stvara i jednu potpuniju sliku o samome sebi i večitoj potrazi za drugim, odnosno za sobom.
Reč ’put’ nosi u sebi mnoštvo različitih značenja, kao što je osvajanje, drugost, zabava, znanje. Takođe odnosi se na bilo koju vrstu premeštanja, bilo ono stvarno ili fiktivno, može da predstavlja neku vrstu životne metafore ili izmišljeno iskustvo.
Džejms Kliford (James Cliford) u svojoj knjizi Putevi daje jednu moguću definiciju, „putovanje je termin koji sadrži širok praktični deo, manje više voljan, gde se napušta kuća da bi se otišlo na drugo mesto.To premeštanje za nameru ima dobit – bilo materijalnu, duhovnu ili naučnu – i uključuje znanje ili samo življenje od tog iskustva“ (Cliford, 1997: 66).
Konstante putovanja po njemu su: potraga za drugim uslovljena prostornim pomeranjem i kao rezulat tog procesa je iskustvo ili saznanje. O specifičnom odnosu putovanja i kulture Džejms Kliford (1997: 67) smatra da su putevi jedan od koncepata kulture te da dugotrajno insistiranje antropologije na stanovanju i bivstvovanju u mestu, umesto na putovanju, može da zanemari širi globalni svet interkulturne razmene. Ukoliko dođe do premeštanja sa bivstvovanja na putovanje, kako kaže Kliford, onda u prvi plan dolaze mesta premeštanja interferencije i interakcije. Tako jedna kultura više nije statično telo jezgra, već putničko odredište ili periferija druge kulture. A samo pisanje o nekom putu postaje viđeno kao interaktivan proces, između pisca i samog dela, ono nema strogu strukturu romana već postaje roman-almanah, koji i aktivno uvodi čitaoca u samu radnju romana. Kliford se pita nije li putovanje jedan složen spektar ljudskog iskustva i putnika koji ide na zapad, koji teži među-kulturnoj razmeni ideja i mišljenja (1997:68). Kulturna akcija, kako je on zove, stvaranje novih identiteta se dešava upravo u toj zoni kontakata, na granicama nacija i zemalja. Potraga za nama samima u prostoru i vremenu.
U ovom radu ćemo se baviti problemom puta kao potragom i saznanjem kod srpskog pisca Ive Andrića i argentinskog pisca Hulija Kortasara (Julio Cortazar).
Iako prostorno i vremenski udaljeni, njihova iskustva nam govore da ljudi slično reaguju na neke zemlje, pogotovo na mediteranske, kao što su Italija, Španija, Portugal.
Ivo Andrić kreće na studije u Beč, Zagreb i Prag i to predstavlja prvu etapu u njegovom višedecenijskom premeštanju iz mesta u mesto. Boraveći negde kraće, negde duže, on stvara slike o predelima i ljudima koje sreće na svojim putovanjima. Srpski pisac počinje i svoju karijeru diplomate u jugoslovenskim poslanstvima, paralelno objavljujući i književna dela.
Što se tiče putopisa, prvi je objavio 1941. godine u Hrvatskom pokretu, pod nazivom „Pisma iz Krakova“, dok je studirao na Jagelonskom univerzitetu. Upoznaje nove ljude i predele, a 1923. godine se seli u Grac. Opise tog vremena provedenog u Austriji će zabeležiti u tekstu „Kroz Austriju“. Andrić se sem sopstvenog iskustva u putopisima oslanjao i na podatke o samim gradovima i zemljama koje je obilazio ili u kojima je živeo neko vreme, što zbog posla, što zbog studiranja.
Proučavao je svaki grad, pre nego što se u njega selio, čitao o njegovoj istoriji, kulturi i tradiciji zemlje u kojoj je boravio.
Putovanja po mediteranskim zemljama, kao što su Italija, Španija i Portugal su ostavile jak utisak na pisca. Slično iskustvo je imao i Hulio Kortasar, koji je kako on sam kaže kulturno emigrirao u Evropu početkom pedesetih godina dvadesetog veka.
Andrić je svoje utiske o predelima i krajevima koje je posetio brižljivo zapisivao, vodeći računa da svaku zemlju predstavi u svojoj različitosti i bogatstvu u odnosu na drugu. Ipak te mediteranske zemlje, njene jarke boje, vrela leta i blage zime, raskoš i ponekad nemarnost u svakodnevnom životu su očarale pisca. On piše putopise, a meću najboljima se izdvajaju: „Noć u Alhambri“, „Dan u Rimu“, „Portugal, zelena zemlja“, „Španska stvarnost i prvi koraci u njoj“ i „Mostovi“ koje objavljuje u knjizi Staze, lica, predeli.
„Portugal, zelena zemlja“ je objavljen 1931. godine, a „Španska stvarnost i prvi koraci u njoj“ 1934.
Andrić putuje i razgleda, a prizori mu se čine na trenutke poznati, kao da je vraćen u doba rane mladosti i detinjstva. Lisabon je „nemirna varoš na vulkanskom tlu“ (Andrić, 1981: 122), ali slike ribarica, žena koje nose pletene korpe pune ribe daju staloženost i neki spokoj tom uzavrelom gradu. Portugal je zemlja veselih ljudi, a poseta mestu Sintri, gde je u kraljevskom dvorcu stvarao čuveni pesnik Kamoeš, daje putniku osećaj nestvarne lepote. „Savršena zemlja. Gdje zakopaš, poteče pitka voda, a gdje padne seme, tu nikne drvo“ (1981: 124), to su reči koje su Turci govorili za svoje najlepše krajeve, a Andrić smatra da baš odgovaraju Portugalu. Na kraju kaže „Srećni ste i mirni: u Portugalu ste“ (1981: 125).
Pisac se oseća dobro u tim stranim zemljama, on posmatra i proučava njihove običaje i različitosti, a sličnosti sa svojom zemljom ga čine srećnim. U putopisu „Španska stvarnost i prvi koraci u njoj“ ističe da je to mediteranska zemlja, koja se svojim osobinama razlikuje od Portugala. Tamo vlada velika vrućina, vegetacija je bujna i prkosi civilizacijskim progresima. Pisac nam daje sliku prirode, opčinjen njenom lepotom, gde na trenutak sve staje u nemoj tišini, bez boja, da bi se potom čitav predeo pretvorio u neku drugu sliku. Dolazak noći menja stvarnost i vidi se nebo optočeno zvezdama.
U priči „Mostovi“ Andrić govori da su oni važniji od kuća, svetiji „gde se ukrštava najveći broj ljudskih potreba“ (1981: 141). To su slike iščezlih vremena, gde su ljudi pravili mostove iz potrebe da se nekom približe ili da brže dođu do nekog mesta. Često kameni, ponekad drveni, oni su pokazatelj čovekove umnosti da savlada prepreku, da dođe na drugu stranu, do tog nekog drugog.
„Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove, kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti, ni rastanka.“ (181: 142)
Andrić želi da ukaže da su sve ljudske potrebe i nadanja svedeni na jednu misao, da se bude zajedno, bez rastanaka, da se ljudi povežu i ostanu. Naravno, pisac se najviše seća mostova u Bosni, u Sarajevu, kao i kamenih mostova u Španiji ili drvenih u Švajcarskoj. Oni pričaju priče o događajima i narodima koji su tu živeli. Mostovi postaju deo mašte, čežnje za susretom i ostajanjem, ali i prelaz ka ru.om, ka onome što nas čeka i posle ovog zemaljskog života. „Jer sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli.“ (1981: 143-144)
Hulio Kortasar je argentinski pisac, stvara i predaje kao profesor francuske književnosti u argentinskim provincijama, četrdesetih godina prošlog veka. Potom se vraća u Buenos Ajres i prijavljuje se za stipendiju za Francusku. Početkom 1950. godine, odlazi u Evropu, gde radi kao prevodilac za Unesko. U slobodno vreme on piše, a njegovo kapitalno delo Školice1 izlazi iz štampe 1963. godine.
Kortasar postaje jedan od vodećih hispanoameričkih pisaca koji stvara iz Pariza, Evrope, „pogleda uvek uprtog ka Latinskoj Americi“ (Kortasar 2010: 147). Pariz je za njega Put u Damask, gde otkriva nove predele, lica i događaje, koji utiču na njega kao pisca i kao čoveka. Njegove Školice su napisane na način koji razbija strukturu romana, takozvana nelinearna proza, gde je i čitalac deo stvaralačkog procesa. Taj novi način pisanja Kortasar je primenio i u svojim kasnijim delima pišući takozvane knji.e almanahe, gde na neobičan i duhovit način daje sliku savremenog sveta. Te knjige almanasi su i neka vrsta putopisa, ali ipak pisma koje je pisao prijateljima u Argentini su ta koja na najbolji način oslikavaju utiske mladog Argentinca dok obilazi evropske metropole u Italiji ili Francuskoj.
Pisma su kod Hulija Kortasara bila neodvojivi deo njegovog stvaralaštva, a objavljena su u pet tomova, 2010-2014. godine, uz pomoć i podršku njegove prve supruge Aurore Bernardes (Aurora Bernardez). On piše o životu, književnosti, politici, umetnosti, na jedan topao i ljudski način, putujući po čitavoj Argentini, a kasnije i po svetu. Za Kortasara su pisanje i putovanje radnje koja se dešavaju gotovo istovremeno. Pisma su na neki način njegov dnevnik, ona su pisanje samo po sebi, bez namere da budu književno delo. Za njega su čak i neka vrsta svetinje, jer uvek postoji dvoje u pisanju, onaj koji čita i onaj ko piše. To su intimne poruke, napisane spontano, bez prethodnog razmišljanja, to su možda najautentičniji iskazi njegovog bića. Može se reći da su ta pisma bili njegovi putopisi. Kortasar otkriva Evropu, ona je za njega živo biće, pa on u pismu prijateljici u Argentini, uzvikuje: „Evropske kuće! Kako da se ne vole, kad su skoro pa žive? Vekovi, običaji, tradicija, su je upotpunile sa takvom atmosferom koju samo stranac može da ne primeti“3 (2010 :79).
Kasnije putuje u Englesku zbog posla. Ostaje samo šest dana, ali i to je dovoljno da, kako Kortasar kaže, omiriše .ra, ta nadrealna atmosfera koja mu se desi kad god ode u neki novi grad. On naravno zna da su njegova želja da vidi neki novi grad i stvarnost samog grada dve različite stvari. „Divota je u tome (kao u slučaju Pariza) da se otkrije stvarnost koja je drugačija od želje – jer je bolja.“ (2010: 43) Kortasar obilazi muzeje, posmatra umetnička dela, promišlja o stvaralaštvu i daje kritičko mišljenje o književnosti, umetnosti, slikarstvu, muzici. U Londonu posećuje Galeriju Tejt, Nacionalnu Galeriju i Britanski Muzej.
Sviđaju mu se Grci, dela Pjetra de la Frančeske, jedan nedovršeni Mikelanđelo i on sve to opisuje do detalja prijatelju Eduardu Jonkieru u pismima. Obilazi rodnu kuću pesnika Džona Kitsa i iznosi kritičke sudove o pisanju poezije i književnosti uopšte. Takođe putuje po Francuskoj, obilazi kao pravi turista rodnu kuću slikara Van Goga i grob njegovog brata Teofila. Kortasar u Parizu provodi vreme posećujući književne večeri, izložbe, koncerte, ali i zapuštene pariške kvartove u kojima vidi ne samo bedu i siromaštvo već lepotu i jednostavnost. Putuje po Francuskoj, obilazi Burž, Orleans gde daje detaljan opis vitraža u katedrali, boravka u hotelu, a šalje i jednu od priča o hronopijima i famama, gde na šaljiv način opisuje običnog, odnosno neobičnog vozača u susretu sa policijom na drumu. Kupuje vespu i putuje po Francuskoj uživajući u svakom provedenom danu na putu. U decembru dolazi Aurora Bernandes, njegova buduća supruga, a Kortasar u pismima prijateljima opisuje na duhovit način Pariz, grad svetlosti, čaroban grad sa dokovima na Seni, pozorištima, muzikom, muzejima i bioskopima.
„Ponekad vozeći vespu gradom me napadne nerealni osećaj, skoro mučan. Šta je to? Šta radim ovde? Za trenutak me spopadne nemir zbog mog potpuno namernog i siromašnog stanja, koje je svedeno samo na sadašnjost, bez ikakvog plana. Strah, kajanje… A onda se nasmejem i prođe me.“ (2010: 11)
Putuje sa suprugom Aurorom u Rim 1953. godine, gde za prilično skromna sredstva uspeva da pronađe pansion u samom centru grada na Španskom trgu. Obilaze restorane i muzeje, šetajući neumorno gradom.
Kako je divan Rim, tako žut i oker boje, sa kvadratnim krovovima i vrhovima koji jedva prelaze sredinu? I pun Italijana koji okupiraju ulice rukama i glasovima, pričajući, zadovoljni (ili tužni, ne znam, ali svi deluju zadovoljno) i odjednom na nekom putu se nađeš sa gomilom mačaka, i shvatiš da je Rim jedna velika žuta mačka, koja je preko dana spora kao Tibar, a preko noći se uvija i spava i postaje Koloseum. (2010: 180)
Poslednjih godina života, Kortasar je pisao svoje almanahe, a upravo takva jedna knjiga, koja je objavljena samo godinu dana pre piščeve smrti (1984), postala je sinonim za roman-almanah, ali i za putopis.
Mora se imati u vidu da je argentinski pisac pred kraj života s tim nekoherentnim formama novog pisanja (koje je započeo još u Školicama) želeo da stvori neku novu vrstu romana koji nije mogla ni lako da se definiše. Autonauti na kosmičkom drumu – Istovremeno Putovanje Pariz–Marselj je poslednja knjiga koju je napisao u paru sa drugom suprugom Karol Danlop (Carol Dunlop), na dva jezika, francuskom i španskom. Kortasar imitira strukturu putopisa, tu su datumi, opisi, toponimi, ali njegovo delo nije putopis, već almanah. To je možda pokušaj da se otputuje u sebe samoga, da se posmatrajući druge otkrije nešto o sebi i da se uz pomoć igre napravi modalitet drugačijeg načina života. Ova knjiga predstavlja post-modernog putnika, koji je posledica postmodernog života, haotičnog i ubrzanog, gde se uz putnička iskustva otkrivaju osnovni motivi ljudske potrebe za kretanjem.
Esencija termina put, kada reč put prelazi iz svog čisto materijalnog značenja (promena mesta, premeštanje iz jedno mesta u drugo, u većini slučajeva pripremljen put) u neko drugo egzistencijalno, duhovno, gde je život predstavljen kao put, a tim i književnost kao put, to jest pisanje romana kao put. U knjizi se mešaju i život (neka vrsta biografije) i književnost, naracija i sam put, kao i izmeštanje u prostoru i vremenu. Postoje pravila igre, da se sa autoputa Pariz–Marselj ne sme skrenuti, tako da bračni par putuje južnim autoputom, zaustavljajući se na svakom stopu (ima ih oko 30), dok na svakom drugom prespava ili u motelu ili u kombiju kojim se voze. Tako putovanje traje 30 dana, a Kortasar do detalja opisuje svaki minut proveden na drumu i van njega. Posle par dana supružnici postaju svesni da je drum sve manje važan u čitavoj priči, a da su događaji na stopovima ono što čini draž i lepotu putovanja. Kortasar istražuje prirodu na parkinzima, koncepcija stvarnosti se menja, tako da neobično (život na parkingu) postaje uobičajeno. Kompozicija stranice je vrlo neobična, tu je i tekst i slika, a na kraju svakog dana i dnevnik puta. Sam cilj puta nije više Marsej, to ide dalje od grada Marseja, što je prvobitno bila meta, jer on kaže da „svaki put ima svoj početak i kraj, ali putnici ovog romana su već stigli na njihovo odredište“ 7(Kortasar 1983: 190).
Knjiga prati putovanje i razvija se zajedno sa autorima, to jest učesnicima puta. Naracija knjige se smešta između putovanja i pisanja, da se dostigne taj drugi paralelni autoput, koji možda postoji samo u mašti onih koji ga sanjaju. Na kraju knjige saznajemo da Kortasar ostaje sam, bez partnera u životu. On je izmešten iz sveta i vremena, a pisanje je otvoren dijalog sa odsutnim, sa drugim, to je znak ljubavi prema preminuloj supruzi.
Takođe pisanje označava prisustvo odsutnog u drugom.
Na kraju knjige on kaže „…naučila si me da živim, iako nije bilo dovoljno vremena da to pokažemo u ovoj avanturi, koja se sada završava, ali i traje, i dalje traje u našem zmaju, traje zauvek na našem drumu“ (1983: 308).
Sem putovanja i mostovi su bili važna tačka u Kortasarovom književnom opusu. Još kao mladić on u pismu Lucijen Dipra, kaže da su oni mesto susreta dva bića. „Mi smo sami: mi smo ostrva. Ali očajavamo, pravimo mostove i sve što činimo – ono religiozno, društveno, ljubavno, priteljsko – nije ništa drugo do mostovi.“10 (Kortasar 2010: 78)
U romanu Školice, koji je i neka vrsta antiromana, glavni junak Oliveira je u stalnoj potrazi za drugim. To traženje se prostire od Pariza do Buenos Ajresa, a ljudi koje sreće su prijatelji i poznanici, koji svako na svoj način ostavljaju trag na duši glavnog junaka. Sam junak je i neka vrsta dvojnika samog pisca, u „potrazi za saznanjima o sebi sa sumnjom u moć saznanja i u ishod potrage“, kaže Silvija M. Stojaković u pogovoru romana (Kortasar 1993: 597). U delu ima više dvojnika, egzistencijalnih tragača, koji žele da dođu do odgovora, a za to su im potrebni mostovi. Mostovi u mislima, pravi mostovi koji su način približavanja dvoje ljudi. Postoji čuvena scena iz knjige, kada glavni junak Oliveira ostaje bez čaja u kući. Kako ne može da zamisli da mora da izađe iz stana, on smišlja način da od komšije (inače najboljeg prijatelja) preko prozora prebaci dasku po dasku, da je ukuca i da tako napravljen most bude način da se dobije čaj. Naravno preko daske mora da pređe devojka njegovog druga, Talita, koja se dvoumi da li da se upusti u taj poduhvat (jer su stanovi na spratu). Ona kreće, i dolazi do polovine i onda shvata da ipak ne želi da ide dalje. Ova scena ima i dublji karakter, jer Talita oseća nešto i prema Oliveiri, pa bi taj put preko mosta bio i neka vrsta predaje drugom čoveku. Na kraju ona se ipak vraća svom momku, a Oliveira ostaje i bez devojke i bez čaja.
Kortasar kroz svoje junake želi da dostegne neku nit, povezanost gde bi u paru, u dvoje, oni lakše savladali izazove i prepreke koje im život nameće. No, do kraja romana, odgovora nema jer Oliveira ostaje sam, možda jer teži ka savršenstvu, iako zna da ono nije sa ovoga sveta.
Ivo Andrić i Hulio Kortasar su, svaki na svoj način, pisali i opisivali krajeve, predele i zemlje kroz koje su prolazili, negde se zadržavajući duže, negde kraće. Oba pisca na sličan način su bila oduševljena i očarana Mediteranom, Italijom, Španijom, Francuskom. Te zemlje su za njih pune istorije i neke neobične ljudske bliskosti, a običan svet im ipak pokazuje da su ljudi svugde slični. Ti mostovi, bilo ljudski, bilo od kamena ili drveta, tu su da spajaju ljude, da ih približe jedni drugima i da čas rastanka nikada ne dođe.
Na kraju, možda putovanja mogu da budu mostovi što spajaju ljude, gde se lakše podnosi put i život kojim idemo.
mr Nevena Janićijević
