Oryctes nasicornis
Mali nosorožac. Mužjak ima veliki rog koji njegov izgled čini posebno čudovišnim i opasnim, mada je u stvari bezazlen insekt. Imaju maslinasto sivu boju sa crnim mrljama i šarama. Nosorožac živi u trulim otpacima kore od drveta, na mjestima gdje se estrahuje tanin. Ko je posmatrao ovu bubu, zanimljivu zbog svog naizgled opasnog roga, neće posumnjati da je ona i pored velike snage, jako opterećena neobičnom građom. Rogovi su potpuno neupotrebljivi kao oružje protiv napadača. Ove bube nijesu dovoljno okretne da bi mogle upotrebiti rogove. Po nekima mužjaci sa najvećim rogovima češće mogu sebi osigurati partnera i na taj način i na potomstvo prenijeti svoje velike rogove. U stvarnosti ovo nije slučaj, jer mužjaci sa manjim rogovima imaju često isto toliko uspjeha u parenju.
Kiša je uništila otiske. Dok stoji potpuno mokar vidi policajca koji trči ka njemu. Nikada nije trčao kada kiša pada – razmišlja. Ko u krajnjoj liniji manje pokisne – onaj koji trči preko već stvorenih bara ili on koji polako hoda. Ali da pokisneš – ne gine ti – i to je tako – mislio je. A ovakav prizor do sada nije vidio. Cijeli dan je kiša padala, pa cijelu noć. Zbog loše vodovodne mreže, kada kiša pada više dana, grad je skoro poplavljen, automobili prave vodoskoke, ljudi pokušavaju da izbjegnu, neko uspije, neko ne. Osjećaj kada voda uđe u cipelu, pa kada pomjeriš prste, kada čuješ taj zvuk.
Sve trafike u centru grada bile su polomljene. Sedamnaest razbijenih trafika. Policajci oko svake rade, traže otiske, treba sve to popisati, upisati šta nedostaje. Premijer dolazi u subotu, govoriće na mitingu upravo na tom trgu. Odmah kada je čuo, gradonačelnik ga je zvao – pitao, konstatovao, postoje li indicije da je to zbog premijera, da je opozicija. Moguće – odgovara, utvrdićemo. Što brže – govori glavni čovjek grada, znao ga je još kao mršavog pravnika, sada se udebljao i dobio onaj debeli vrat, kada ga gleda otpozadi, zna šta bi najradije uradio. A zna i gdje bi otišao. Iz tog grada. I sa kim.
Krv je krenula u trenutku kada je okrenuo gradonačelnikov broj telefona. Policajac koji mu drži kišobran pokazuje prstom ka njegovom licu – gospodine inspektore – govori i dodiruje svoj nos. Izmiče se u strahu da krv ne umrlja mantil, gradonačelnik se javlja, krv se miješa sa vodom i već druga kapljica, još od fronta ga prati to krvarenje, uzbuđenje, i govori, da, sedamnaest, svaka razbijena, gradonačelnik psuje opoziciju, policajac inspektoru dodaje papirnu maramicu, inspektor je cijepa na pola i djelove gura u nozdrve, jebaću im majku znaš da je sve ovo njihovo maslo, a premijer u subotu dolazi!!! I to baš na trg, pizda im materina!!! – psuje gradonačelnik, na kraju pita, šta ti je sa glasom, prehlađen si, nema prehlade, ne smiješ da se prehladiš, nastavlja, ovo mora da se završi i najbolje da poslije dođeš do mene…ma da, kući, kući, čekaću te, ovo je važno. Zastao je. Najvažnije. Tako su završili razgovor. Pokisli policajci i istražitelji, hoće li biti nešto, teško, vidite kakva je kiša, nijesu ulazili unutra, izgleda da ništa ne nedostaje, narkomani, sigurno. Inspektor diže prst. Nijesu narkomani, kaže, opozicija je to uradila…
Na osnovu istražnih radnji i operativnih saznanja naših agenata na terenu jasno je – trafike je porazbijala opozicija – tako će se obratiti novinarima.
U sudoperi su ponekad tanjiri danima neoprani, dok ne osjeti neprijatan miris, ostaci gotovih jela, gulaša i pasulja, ostaju zalijepljeni za dno tanjira i šerpi, a nakon izvjesnog vremena osjeti se čak i na krevetu na kome leži i gleda TV. Otkad je ona počela dolaziti, miriše, čisto je. Često pomisli dok se sprema za spavanje, promrmlja, kakav jebeni, jebeni posao, otkad se ona pojavila to se češće dešava, jer i ona kaže, vidjela je pištolj na stolu i užasnula se, rekla: kakav užasan posao. Jednog popodneva – žurio je da se vrati na posao, u šerpi koja je ostavljena pored sudopere, ko zna kad – vidi: buba. Podigao je šerpu, buba sa čudnim rogovima na glavi je trčkarala po dnu, zatim zastala, pokušala da se popne uz zidove šerpe – i nije uspjela. Inspektor se zagleda i na njenom oklopu vidje odsjaj svjetla, sijalice iznad sebe. Pokušala je još jednom. I opet skliznula. Inspektor nagnu lonac tako da se buba prevrnu na stranu i krenu da izlazi iz zamke, ali čim ga vrati u uspravan položaj, buba opet skliznu na dno. Kruži obodom, ispravi se na prednje noge, pa pokuša i zadnjim i onda se prevrne. Inspektor otvori sudoperu i gurnu šerpu sa bubom iza svih tanjira. Buba je ostala u mraku. Inspektor je izašao na kišu.
Pomislio je gledajući kišu i policajce – kao iz američkih filmova. Kiša možda nije dobra zbog uzimanja otisaka sa lica mjesta, ali jeste zbog atmosfere – takve slike ljudima daju snagu, snagu.
Milioni kapljica, milijarde, sa neba što dolaze i razbijaju se o pločnike, o asfalt i par kapi krvi, takođe, ali šta su one naspram kapi kiše? Ništa, ništa, tih par kapi, ništa promijeniti ne mogu, možda na trenutak, voda se oboji u crveno, ali već za djelić sekunde kao da ih nije ni bilo. Imao je prijatelja u opoziciji, u osnovi dobar, nikada nijesu pričali o politici, pili su i maštali o ženama i u priči činili zanimljivijim stvari koje su im se nekada dešavale, ali mu je šef rekao jednom: onaj tvoj prijatelj je opasan, on opasan, ma lupeta samo, lupeta, lupeta, ali pazi – mnogo se nešto sa njim petljaš, uh, na ovakvim mjestima iz dana u dan moraš da dokazuješ lojalnost – šefu, gradonačelniku, partijska hijerarhija, ko bolje sluša, ko više saginje glavu…Kakva opozicija, on ti je idealista koji misli da može da postoji društvo gdje država ne bi upravljala, bez poreza i policije, društvo slobodnih ljudi…pa ti sad vidi koliko je on normalan. I prije su pričali za neke da su nenormalni pa su rušili državu. Ovaj neće. Ne budi tako siguran. Hm. Država bez policije. Taj prijatelj hoće da ostaneš bez posla.
Čitao je strip kada je kap krvi iz nosa pala na stranicu gdje je glavni junak, nožem koji je spretno izvukao iz čizme, zadao negativcu odlučujući udarac, prava krv je pala na iznenađeno lice lošeg momka i proširila se u nepravilni krug, zatim druga, treća, i majka koja dolazi jer je uplašeno doziva, i poslije toga, tek kada je bio na ratištu, dok topovi tuku, ne čuje čovjeka pored sebe, samo vidi da nešto viče, i pokazuje na nos, i kada je osjetio na usnama ukus krvi pomislio je pogođen sam. I nije osjetio strah. Nije osjetio ništa. U kupatilu, dok ga majka čisti, vidi obris svog lika, iskrivljen, u prozoru. Kasnije, poslije doktora, majka mu je rekla, nije to ništa, to tako, ponekad pukne kapilar, možda ne bi trebao da čitaš toliko te stripove, previše se uživljavaš, i onda, vidiš šta se desi.
Buba je zastala nekoliko sekundi. Bila je nepomična. Onda je opet probala da se popne uz zid šerpe. I opet pala.
Ma znaš šta, ako se ovako nastavi svi će reći za naš grad da je neki revolucionarni, bundžijski – govori svom pomoćniku – I gradonačelnik mi je to rekao. Da nikako ne smijemo dozvoliti da krivci ne budu pronađeni. I kažnjeni. A naši izvori su otkrili ko je kašu zamutio.
Imaš li djevojku?
Imaš? Ako nam ne kažeš, nećeš imati čime da je jebeš, je l’ ti jasno? Poslije nas, neće ti se više dizati.
Ko je od njih najmekši?
Mislim – ovaj.
A ovaj sa naočarima?
Ma, ćale mu je neki tip šta znam. Ne bi ga trebali…
Onda – plavušan.
Jesu li svi narkomani?
Skoro svi.
Vidiš šta radi ova štampa, sada nas optužuju da nezakonito držimo u zatvoru te momke…jesu li se tebi obraćali? Ako budu, znaš šta ćeš reći…A i ovi stranci što nam vise za vratom, juče su dvije delegacije dolazile, učim engleski, zamisli, učim engleski i to da je neka riba, nego su mi dali babu da me svaki drugi dan mrcvari, jes nou helou sranje, učim engleski, mamicu im njihovu.
Plavušan je jednom uhvaćen da piše grafite.
Političke?
Da.
OK. Znači pritisak na njega. Samo nemoj da mu negdje slučajno vidim modricu! Hoću samo priznanje.
Ona bi se okrenula ka zidu i tek tada bi zaspao, priljubljen uz nju, sa glavom u njenoj kosi. U tišini i mraku dva nepomična tijela. U šerpi, buba se nije pomjerala.
Kada ćemo opet na more?
Uskoro – kaže.
Kada padne noć u kancelariji upale svjetla. Tada se okrene i gleda svoj lik u prozoru. Jasno, kao da je ogledalo. Iza prozora, i dalje, kiša.
Crvena, oguljena na vrhu, odzvanja negdje u vremenu taj zvuk udara o pločice nekog drugog stana, jedna žena koja je ispustila, jedno dijete koje se uplašilo. Supa se prosula. Žena je opsovala. Dijete je uzviknulo.
Dovode plavokosog, uplašen je.
Drogiraš li se?
Ne.
A šta je ovo? Sram te bilo – otac prosvjetni radnik, a ti tako.
……….
Bolje ti je da kažeš.
Tvoji drugovi su sve priznali.
Šta priznali? Znate svi šta smo uradili.
Da, ali, ko vas je nagovorio, ko je smislio. Ko stoji iza toga.
Bili smo pijani.
Pijani baš pred dolazak premijera, pijani. Sigurno.
Dao je znak.
Pruži ruku.
Mladić je pružio ruku. Policajac zamahnu pendrekom, mladić izmaknu ruku.
Šta radiš to pizdo!
Drži mu ruku!
Udarac, jauk.
Ja sam – kaže mladić.
Šta si ti?
Smislio sve.
…….
Buba je pokušavala, dizala se na zadnje noge, zatim bi opet skliznula niz glatki zid šerpe.
Vodite ga – rekao je inspektor.
Kroz prozor vidi samo kišu. Sive zgrade, sive automobile, i kišu.
Nosila je lančić koji joj je kupio na moru. Nije željela da živi nevjenčana sa njim. Ponekad ostane tokom noći, onda je izjutra soba svjetlija, on nikada nije dizao roletne, kada bi sat zvonio, oblači se, kupatilo, u trenutku kada uzima pištolj nasmiješi se, sjeti se njenog užasa kada je na stolu, prvi put vidjela pištolj, kada su bili na moru rekla je, više za sebe, kako bi voljela da živi uz pučinu i talase i galebove. Kada je šefu rekao da je od svega umoran i da postoji mogućnost da zatraži prevremenu penziju, naišao je na pogled koji je govorio – jesi li ti normalan. Poslije pogleda slijedile su riječi – o čemu to pričaš, znaš li koliko nam posla predstoji. I te večeri, samo je čekao poziv, i on je stigao, gradonačelnik koji prvo priča o nekoj zabavi, kako je bilo, pa ko se napio, pa se smije, pa mu kaže da se za vikend na planini organizuje roštilj i zašto ne dođe, pa neka povede i tu žensku, a o onome da sad ide u penziju, pa zar bi mi to napravio, znaš li koliko nam trebaš i šta sve zavisi od tebe.
Ulazi kolega potpuno mokar. Pomisli na more i sunce.
Potpuno si mokar.
Jebeno neko vrijeme.
Je li završeno?
Skoro.
Telefon koji zvoni.
Razgovarao sam sa premijerom, čuo je šta se desilo, pita koliko možemo u subotu obezbijediti trg, rekao sam da su počinioci uhvaćeni i da su priznali ko ih je nagovorio…..I?
Priznaće.
Dobro. Inače, premijer traži da pored naših i njegovi ljudi obezbjeđuju trg. Nije siguran u naše sposobnosti. A to mu sve govori, onaj, znam ga ja dobro….Da znaš, ovo je vrlo važno. Neka kažu samo ime, da izađemo pred kamere sa tim. Prvo ti, pa ja. Ali to do sjutra u 11 mora da se završi – onda slijede pripreme. Ovi stranci ako dođu pravi se lud.
«…najavljene su demonstracije zbog zatvaranja nekoliko mladića zbog, kako policija kaže, «neprijateljskog udruživanja». Večeras su vođe opozicije u našem gradu najavile da će otići u policijsku stanicu i predati se organima reda. Ako smo mi nagovorili te momke da porazbijaju trafike red je da budemo zatvoreni – riječi su lidera najveće opozicione stranke…» Isključio je radio i uzeo mobilni. Pozvao je gradonačelnika. Broj koji ste pozvali je isključen ili je van dometa…Nije imao kišobran. A morao je da izađe iz automobila.
Pomjeri se, govori joj, ona se sklupčala na kraju kreveta, dok je gleda pomisli – kao neko dijete. Po krovu odzvanjaju kapi kiše. Kada li će više prestati – šapuće ona. Jesi li ono ti – pita ga, uspravlja se, na televiziji njegovo lice, mirno, zato ga zovu Hladni, na ratištu, potpuno miran izvlači ranjenika koji je ostao bez noge, a još uvijek svjestan i urla i urla, i svima u rovu se ledi krv od užasnih jauka, ali on, sasvim miran prebacuje ga, uskače u rov, poslije pričaju – Hladni, bez trunke emocije. Na ekranu kaže: Na osnovu istražnih radnji i operativnih saznanja naših agenata sa terena jasno je – trafike je porazbijala opozicija. Da, priznali su, i sada je na Tužilaštvu da odgovorne izvede pred lice pravde, policija je svoje uradila. Zašto je to opozicija uradila – pita ga jedan od novinara. Premijer dolazi u subotu. Pa, zašto bi razbijali trafike? Kao provokacija. Nakon njega, na TV-u se pojavljuje voditeljka koja najavljuje demonstracije opozicije zbog, kako kažu, novih laži policije koja je do kraja stala uz vlast…
Kada je tog jutra umoran stigao kući, ona je spavala. Odlazi do sudopere, pije vodu. Cijele noći demonstracije, dok je stajao pored kordona jedna djevojka ga je prepoznala, prišla i pljunula ga u lice. Odmah zatim, kao na nekoj pozornici, prilazi mu prijatelj i kaže: tako ti i treba, ulizico! Svjetla ulice, policijski kordon koji se polako povlači, kada podigne glavu ka mračnom nebu, kiša je prestala da pada, vidi kako prolijeću flaše, odlomljeni komadi trotoara i žardinjera. Kordon se povlačio do određenog trenutka, a onda je naređen napad.
I tek onda primijeti da su iz sudopere izvađene sve šerpe, i sjaje čiste na stolu. Kada je provirio, vidio je svoje lice, izobličeno, na dnu šerpe, crvene.
Sjedi pored nje na krevetu. Ona se budi, proteže se i pita kada si stigao.
Oprala si šerpe?
Mhm. U jednoj je bila mrtva buba.
Iz zbirke priča Heroji
