Amandi Molini Vediji
Među brojnim zagonetkama koje su na iskušenje bacile neustrašivu Lenrotovu pronicljivost, nijedna nije bila tako čudna – tako neodstupno čudna, rekli bismo – koliko periodičan niz ubistava koji je vrhunac dosegao na imanju Trist-le-Roa, među beskrajno mirisnim eukaliptusima. Istina je da Eriku Lenrotu nije pošlo za rukom da poslednji zločin spreči, ali se ne može osporiti da ga je predvideo. Nije pogodio ni identitet nesrećnika koji je ubio Jarmolinskog, ali je zato razumeo tajanstvenu morfologiju kobnog niza i udeo Reda Šarlaha, čiji je drugi nadimak bio Šarlah Dendi. Dotični zločinac (kao i toliki drugi) zakleo se svojom čašću da će Lenrotu doći glave, ali ovaj se nikad nije dao zaplašiti. Lenrot je za sebe verovao da je čist rezoner, pravi Ogist Dopen, međutim, bilo je u njemu i nečeg pustolovnog, pa čak i bleferskog.
Prvi zločin dogodio se u Hotelu Nord, u onoj uzdignutoj prizmi koju nadvisuje ušće reke u more s vodama boje pustinje. U tu kulu (koja, poznato je, sadrži mrsku belinu klinike, brojčanu deljivost zatvora i opšti izgled javne kuće) stigao je dana trećeg decembra delegat iz Podolska na Treći talmudistički kongres, profesor Marselo Jarmolinski, čovek sive brade i sivih očiju. Nikad nećemo saznati da li mu se hotel Nord dopao: prihvatio ga je s onom vajkadašnjom pomirenošću koja mu je pomogla da otrpi trogodišnji rat u Karpatima i tri hiljade godina ugnjetavanja i pogroma. Smesti li su ga u jednu sobu na spratu R, preko puta suite koju je ne bez raskoši zauzimao Tetrarh iz Galileje. Jarmolinski je večerao, za sutradan ostavio upoznavanje s nepoznatim gradom, u jedan placard odložio svoje mnogobrojne knjige i malobrojne odevne predmete, i pre ponoći ugasio svetlost. (Po izjavi Tetrarhovog choffeura, koji je spavao u susednoj sobi.) Dana četvrtog, u 11 i 3 minuta pre podne, telefonirao mu je urednik časopisa Yidische Zeitung; doctor Jarmolinski nije odgovarao; zatekli su ga u njegovoj sobi, već donekle pocrnelog u licu, skoro nagog pod jednom oveštalom pelerinom. Ležao je odmah do vrata koja izlaze na hodnik; dubok ubod nožem rasporio mu je grudi. Nekoliko sati kasnije, u istoj sobi, među novinarima, fotografima i žandarmima, komesar Treviranus i Lenrot staloženo su raspravljali o problemu.
– Da ne tražimo dlaku u jajetu – govorio je Treviranus, mašući svojom neizbežnom cigarom. – Svima nam je poznato da Tetrarh iz Galileje poseduje najbolje safire na svetu. Onaj koji je hteo da ih ukrade, upao je greškom ovamo. Jarmolinski je ustao; lopov je morao da ga ubije. Kako vam se čini?
– Verovatno, ali nezanimljivo – odgovori Lenrot. – Vi ćete odgovoriti da stvarnost uopšte nije obavezna da bude zanimljiva. Ja ću potvrditi da se stvarnost te obaveze lako lišava, ali da to nije slučaj i sa pretpostavkama. U vašoj, upravo improvizovanoj, slučajnost igra više nego važnu ulogu. A opet, imamo mrtvog rabina; ja bih zato više voleo kakvo čisto rabinsko objašnjenje, a ne zamišljenje dogodovštine nekog tamo zamišljenog lopova.
Treviranus zlovoljno odgovori:
– Ne zanimaju me rabinska objašnjenja; zanima me da uhvatim čoveka koji je nožem izbo ovog neznanca.
– Nije reč o potpunom neznancu – ispravi Lenrot. – Evo njegovih kompletnih radova. –
Pokaza na placard i niz debelih tomova: jednaOdbrana kabale, jedno Ispitivanje filozofije Roberta Fluda; jedan doslovni prevod Sefire Jezirak; jedna Biografija Baal Šema; jedna Istorija sekte Hasida; jedna studija (na nemačkom) o Tetragramatonu; jedna druga, o božanskoj nomenklaturi u Petoknjižju. Komesar ih pogleda uplašen, gotovo zgađen. Zatim prasnu u smeh.
– Ja sam tek jadni hrišćanin – odgovori. – Nosite te knjižurine, ako vam je volja; ne pada mi na pamet da gubim vreme oko jevrejskih praznoverica.
– Možda ovaj zločin upravo spada u istoriju jevrejskih praznoverica – promrmlja Lenrot.
– Poput hrišćanstva – usudio se da prokomentariše urednik Yiddische Zeitunga. Bio je kratkovid, ateista i veoma stidljiv.
Niko mu ne odgovori. Jedan od policajaca našao je u maloj pisaćoj mašini list papira sa sledećom nedovršenom rečenicom:
Prvo slovo Imena je izgovoreno.
Lenrot zatomi osmeh. Kao nenadani bibliofil ili hebraista, reče da mu spakuju pokojnikove knjige i odnese ih u svoj stan. Kako ga se istraga nije mnogo ticala, stade da ih proučava. Jedna knjiga velikoosminskog formata otkri mu učenja Izrailja Baala Šem Tobina, osnivača sekte Pobožnih; druga, vrline i užase Tetragramatona, koji je neizrecivo Božje Ime; jedna druga, tezu po kojoj Bog nosi tajno ime, u kojem je sadržan (kao u kristalnoj kugli koju Persijanci pripisuju Aleksandru Makedonskom) njegov deveti atribut, večnost – iliti neposredna spoznaja – svih stvari koje će biti, koje jesu i koje su ikada u svemiru bile. Predanje navodi devedeset i devet Božjih imena; hebraisti taj nesavršeni broj pripisuju magičnom strahu od parnih brojeva; Hasidi procenjuju da ta praznina označava stoto, Apsolutno Ime.
Nekoliko dana kasnije, u ovom proučavanju omete ga dolazak urednika časopisa Yiddische Zeitung. Voleo bi da porazgovaraju o ubistvu; Lenrot je bio skloniji razgovoru o različitim Božjim imenima; novinar objavi na tri stupca da se istraživač Erik Lenrot bacio na proučavanje Božjih imena kako bi pronašao ubičino ime. Naviknutog na novinarska uprošćavanja, Lenrota to ne rasrdi. Jedan od onih knjižara koji su otkrili da se na kraju uvek nađe neko da kupi bilo koju knj|igu, reši da objavi popularno izdanje Istorije sekte Hasida.
Drugi zločin dogodio se u noći trećeg januara, u najzapuštenijem i najpraznijem od opustelih gradskih predgrađa na zapadnoj strani. Pred zoru, jedan od žandarma koji na konju nadgledaju tu čamotinju spazi na pragu negdašnje bojadžijske radnje čoveka uvijenog u pončo kako leži. Na oštrom licu kao da je imao masku od krvi; duboko zariven nož rasporio mu je grudi. Na zidu, preko žutih i crvenih rombova, nekoliko reči bilo je ispisano kredom. Žandarm uspe da ih razluči… Tog popodneva, Treviranus i Lenrot uputiše se ka udaljenoj scni zločina. S leve i desne strane automobila, grad se rastakao; od naraslog nebeskog svoda kuće su postajale sve beznačajnije, isticale su se kakve ciglene peći ili topole. Stigoše do bednog odredišta: slepa uličica ružičastih zidova kao da je na izvestan način odslikavala razuzdani zalazak sunca. Ubijenog su već bili identifikovali. Beše to Danijel Simon Asevedo, prilično poznat u starijim severnim predgrađima, nekadašnji taljigaš promovisan u izbornog razmetljivca, koji je završio kao lopov, pa i kao potkazivač. (Neobičan način njegove smrti učinio im se primerenim: Asevedo je bio poslednji predstavnik generacije bandita koja se razumela u baratanje nožem, ali ne i revolverom.) Reči ispisane kredom ovako su glasile:
Drugo slovo Imena je izgovoreno.
Treći zločin dogodio se trećeg februara. Nešto pre jedan, u kancelariji komesara Treviranusa zazvoni telefon. Grleni muški glas govorio je krajnje oprezno; reče da se zove Ginzberg (ili Ginzburg) i da je spreman da za razumnu nadoknadu saopšti činjenice vezane za žrtvovanja Aseveda i Jarmolinskog. Piskavi zvižduci i automobilske sirene zaglušiše potkazivačev glas. Veza se zatim prekide. Ne odbacujući još uvek mogućnost da je reč o šali (na kraju krajeva, karneval je bio u toku), Treviranus otkri da je poziv upućen iz krčme pod nazivom Liverpool House, u Tulonskoj ulici – reč je o onoj neprijatnoj, mračnoj ulici gde su jedni do drugih stajali kosmorama i mlekara, bordel i prodavači biblija.
Treviranus pozva gazdu. Ovaj (Blak Finegan, bivši irski kriminalac, pritisnut i gotovo zgromljen poštenjem) reče da se u kući telefonom poslednji poslužio jedan od stanara, izvesni Grifijus, koji samo što je izišao s nekim prijateljima. Treviranus smesta otide u Liverpool House. Tamo mu gazda saopšti sledeće: osam dana ranije, Grifijus je iznajmio sobu iznad krčme. Bio je kockastog lica, maglovitosive brade, ubog u svojoj crnoj odeći; Finegan (koji je tu sobu koristio za nešto što je Treviranus naslutio) zatraži mu bez sumnje preterano visoku stanarinu; Grifijus smesta isplati utanačenu sumu. Gotovo da uopšte nije izlazio; večeravao je i ručavao u svojoj sobi; u baru jedva da su znali kako izgleda. Te noći sišao je da telefonira iz Fineganove kancelarije. Jedna natkriljena kočija upravo se bila zaustavila pred krčmom. Kočijaš nije silazio sa svog sedišta; nekoliko mušterija setilo se da je nosio masku medveda. Iz kočije siđoše dva arlekina, obojica oniži; nikome nije promaklo da su bili trešteni pijani. Duvajući napadno u rog, upadoše u Fineganovu kancelariju; baciše se Grifijusu u zagrljaj; ovaj ih prepoznade ali im, učinilo se, uzdržano odgovori; izmenjaše nekoliko reči na jidišu – on tiho i grleno, oni piskavo, falsetom – i popeše se u sobu na kraju hodnika. Četvrt sata kasnije siđoše sva trojica, srećni i veseli; Grifijus je, naizgled, bio sada jednako podnapit. Visok i vrtoglav, koračao je u sredini, između maskiranih arlekina. (Jedna od žena za šankom setila se žutih, crvenih i zelenih rombova.) Dvaput se sapleo; dvaput su ga arlekini zadržali da ne padne. Tri muškarca popeše se u kočije i nestadoše. U pravcu obližnje luke pravougaonog oblika. Dok se penjao u kočije, zadnji arlekin naškraba skarednu figuru i jednu rečenicu na ulazu.
Treviranus pogleda rečenicu. Gotovo predvidljivo, glasila je:
Poslednje slovo Imena je izgovoreno.
Pregledao je potom sobičak Grifijusa-Ginzberga. Na podu, razuđena krvava zvezda; u uglovima, ostaci cigareta neke mađarske firme; u jednom od plakara, knjiga na latinskom – Lojsdenov Philologus hebraeograecus (1739) – s nekolikim beleškama dopisanim rukom.
Treviranus je ljutito pogleda i otide da potraži Lenrota. Ne skidajući šešir, ovaj se baci na čitanje, dok je komesar skupljao protivrečne izjave svedoka u vezi s mogućnom otmicom. Iziđoše u četiri sata. U vijugavoj Tulonskoj ulici, gazeći po mrtvim trakama zore, Treviranus reče:
– A šta ako je noćašnja priča tek privid?
Erik Lenrot se nasmeši i krajnje ozbiljno pročita mu (podvučeni) odlomak iz trideset i trećeg izlaganja Philologusa:Dies Judaeorum incipit a solis occasu usque ad solis occasum diei sequentis. Što bi značilo, dodao je, Hebrejski dan počinje u sumrak i traje do sledećeg sumraka.
Drugi nabaci ironično:
– Od svega što ste noćas skupili, to vam je najvažniji podatak?
– Ne. Važnija je jedna reč koju je Ginzberg izgovorio.
Popodnevne novine nisu zanemarile ove periodične nestanke. List Ukršteni mačevi protivstavio ih je zadivljujućoj disciplini i redu tokom poslednjeg Eremitskog kongresa; Ernst Palast, u Mučeniku, osudio je „nedopustivu sporost ovog prikrivenog i obimom skromnog pogroma, kojem su za likvidaciju triju Jevreja potrebna čitava tri meseca”; časopis Yiddische Zeitung odbacio je jezivu pretpostavku o antisemitskoj zaveri, „iako brojni pronicljivi duhovi ne prihvataju drugačije rešenje ove trostruke zagonetke”;najslavniji među revolverašima na Jugu, Dendi Red Šarlah, svečano se obavezao da u njegovom srezu takvih zločina više neće biti, optužujući za nedovoljnu budnost komesara Franca Treviranusa.
Ovaj je, prvoga marta na noć, primio oveći pečatirani koverat. Otvori ga; koverat se sastojao iz pisma s potpisom Baruh Spinoza i detaljnog plana grada, očigledno istrgnutog iz kakvog bedekera. Pismo je predviđalo da trećeg marta četvrti zločin neće biti počinjen, budući da su bojadžijska radnja na zapadu, krčma u Tulonskoj ulici i Hotel Nord činili „savršene uglove jednostranog i zagonetnog trougla”; na mapi je crvenim mastilom ukazano na pravilnost pomenutog trougla. Treviranus ogorčeno pročita taj argument more geometrico pa pismo, zajedno s planom grada, posla Lenrotu – koji je bez ikakave sumnje bio dostojan takvih ludosti.
Erik Lenrot pažljivo ih prouči. Sva tri mesta bila su zaista među sobom podjednako udaljena. Simetrija u vremenu (3. decembar, 3. januar, 3. februar); simetrija u prostoru…
Oseti, najednom, da je pred otkrićem tajne. Jedan kompas i jedna busola dopuniše to naglo predosećanje. Iziđe, izgovori (nedavno usvojenu) reč Tetragramaton i pozva komesara preko telefona. Reče mu:
– Hvala za jednakostranični trougao koji ste mi noćas poslali. Omogućio mi je da razrešim problem. Sutra, u petak, vinovnici će ležati u zatvoru; možemo da odahnemo.
– Znači li to da ne planiraju četvrti zločin?
– Upravo zato što planiraju četvrti zločin i možemo odahnuti. – Lenrot spusti slušalicu.
Sat kasnije, putovao je u vozu Južne Železnice ka napuštenom imanju Trist-le-Roa. Južno od grada moje priče protiče slepi potok blatnjavih voda, obeščašćen štavionicom i otpadom. S druge strane, u jednoj radničkoj četvrti, pod zaštitom svog barselonskog vođe, cveta banda revolveraša. Lenrot se nasmeši pri pomisli da bi najčuveniji među njima – Red Šarlah – dao sve na svetu da sazna za ovu tajnu posetu. Asevedo beše Šarlahov kompanjon; Lenrot je u obzir uzeo daleku mogućnost da bi četvrta žrtva mogao biti Šarlah.
Potom ju je odbacio… Problem je, moglo se smatrati, bio rešen; puke okolnosti, stvarnost (imena, hapšenja, lica, sudski i zatvorski procesi), sada jedva da su ga zanimali. Želeo je da prošeta, želeo je da se odmori od istrage i tromesečne usedelosti. Pomisli: objašnjenje zločina nalazi se u bezličnom trouglu i jednoj prašnjavoj grčkoj reči. Zagonetka mu se učini gotovo kristalno jasnom; obuze ga stid što joj je posvetio stotinu dana.
Voz se zaustavi na stanici za istovar robe. Lenrot siđe. Popodne beše pusto poput kakvog praskozorja. Vazduh u maglovitoj ravnici vlažan i prohladan. Lenrot zakorači kroz polje. Vide pse, vide furgon na jednoj slepoj trasi; vide obzorje, vide srebrnastog konja kako pije žabokrečinu iz jedne bare. Već se smrkavalo kad je ugledao pravougaonu osmatračnicu na imanju Trist-le-Roa, visoku skoro koliko i crni eukaliptusi oko nje.
Pomisli da ga samo jedno praskozorje i jedan sumrak (vajkadašnji blistaj na istoku i drugi na zapadu) dele od časa koji su s tolikim nestrpljenjem priželjkivali tragači za Imenom. Zarđala ograda opisivala je nepravilni prečnik imanja. Glavna kapija beše zatvorena. Ne gajeći previše nade da će ući, Lenrot obiđe pun krug. Našavši se opet pred nepremostivom kapijom, provuče ruku među rešetke, gotovo mahinalno, i napipa zasun. Začudi ga ciguljanje gvožđa. Nevoljno pasivna, kapija cela popusti.
Lenrot krenu među eukaliptuse, gazeći po izmešanim pokolenjima ispucalog suvog lišća. Viđena izbliza, kuća na imanju Trist-le- Roa obilovala je nepotrebnim simetrijama i manijakalnim ponavljanjima: jednoj leđnoj Dijani u tamnoj niši odgovarala je druga Dijana u drugoj niši; jedan balkon ogledao se u drugom; dvostruko stepenište otvaralo se dvostrukom balustradom. Jedan Hermes s dva lica bacao je čudovišnu senku. Lenrot obiđe kuću kao što je obišao imanje. Sve je ispregledao; ispod nivoa terase ugleda uski kapak.
Odškrinu ga: tek nekoliko mermernih stepenika spuštalo se u podrum. Lenrot, naslućujući sklonosti arhitekte, pogodi da se na suprotnom kraju podruma nalaze drugi, isti takvi stepenici. Našao ih je, popeo se, podigao ruke i otvorio izlazna tavanska vrata.
Nekakav prosjaj dovede ga do jednog prozora. Otvori ga: okrugli žuti mesec iscrtavao je u turobnom vrtu dva presahla šedrvana. Lenrot istraži kuću. Kroz predvorja i hodnike izlazio je na slična dvorišta, u više navrata na jedno te isto. Popeo se prašnjavim stepeništem u kružna predvorja; u nedogled se umnožio u naporednim ogledalima; umorio se od silnog otvaranja i zatvaranja prozora koji bi uvek gledali na isti vrt s različitih visina i iz različitih uglova; unutra, nameštaj pokriven žutim prekrivačima i lusteri obavijeni lakim tarlatanom. Zadrža se u jednoj spavaćoj sobi; u porcelanskoj činiji, jedan jedini cvet; već na prvi dodir, svele latice se skruniše. Na drugom spratu, najvišem, učini mu se da se kuća nastavlja u beskraj, da sve više narasta. Kuća nije toliko velika, pomisli. Uvećavaju je senke, simetrija, ogledala, silne godine, moje nepoznavanje, samoća.
Spiralnim stepenicama uspeo se do osmatračnice. Večernja mesečina prodirala je kroz rombove na prozorima; bili su žuti, crveni i zeleni. Prenu ga jedna zastrašujuća, vrtoglavna spoznaja.
Dva oniža muškarca, surovi i nabijeni, baciše se na njega i razoružaše ga; jedan drugi, izrazito visok, pozdravi ga ozbiljnim glasom i reče:
– Više ste nego ljubazni. Uštedeli ste nam jednu noć i jedan dan.
Beše to Red Šarlah. Druga dvojica svezaše Lenrotu ruke. Ovaj, na kraju, uspe da izusti:
– Šarlah, vi tražite Tajno ime?
Šarlah ostade da stoji, nezainteresovan. Nije učestvovao u kratkotrajnom gušanju, jedva da je pružio ruku da prihvati Lenrotov revolver. Kad se oglasio, Lenrot začu u njegovom glasu umornu pobedu, mržnju veličine svemira i tugu ništa manju od te mržnje.
– Ne – reče Šarlah. – Tražim nešto mnogo površnije i propadljivije, tražim Erika Lenrota. Pre tri godine, u jednoj kockarnici u ulici Toulon, vi ste, glavom i bradom, uhapsili i u zatvor strpali moga brata. Iz vatrenog obračuna izbaviše me moji ljudi, u kočiji, s policijskim metkom u stomaku. Devet dana i devet noći, na ovom žalosnom simetričnom imanju, ležao sam na ivici smrti; groznica me je kršila, omraženi Janus s dva čela, zagledan u sumrake i praskozorja, užasavao je moje snove i moja bdenja. Gnušao sam se sopstvenog tela, osećao sam da su dva oka, dve šake, dva plućna krila jednako monstruozni koliko i dva lica. Jedan Irac pokušao je da me preobrati u Hristovu veru; ponavljao mi je rečenicu goima: Svi putevi vode u Rim. Noću se moje bunilo hranilo tom metaforom: osećao sam da je svet lavirint iz kojeg je nemogućno uteći, jer svi putevi, ma koliko se prikazivali da vode na sever ili jug, zaista vode u Rim, koji je kako četvorougaoni zatvor u kojem je umirao moj brat, tako i imanje Trist-le-Roa. U tim noćima zakleh se bogom s dva lica i svim bogovima groznice i ogledala da ću isplesti lavirint oko čoveka koji mi je brata oterao u zatvor. Ispleo sam ga i čvrst je: njegove elemente čine jedan ubijeni jeresiolog, jedna busola, jedna sekta iz XVIII veka, jedna grčka reč, nož, rombovi na jednoj bojadžijskoj radnji.
Prvi član u nizu bio je plod slučajnosti. Prethodno sam sa svojim pajtašima – među kojima je bio i Danijel Asevedo – smislio da Tetrarhu ukradem safire. Asevedo nas je izdao: propio je novac koji smо mu dali kao predujam i na čin se odlučio dan ranije. U ogromnom hotelu se izgubio; oko dva sata izjutra banuo je u sobu Jarmolinskog. Ovaj je, mučen nesanicom, upravo pisao. Najverovatnije je pisao beleške ili kakav članak o Božjem Imenu; već je bio napisao reči: Prvo slovo Imena je izgovoreno. Asevedo mu naredi da ćuti; Jarmolinski pruži ruku ka zvoncetu koje bi probudilo sve odgovorne u hotelu; Asevedo mu zari nož u grudi. Beše to gotovo nagonski pokret; pola veka nasilja naučilo ga je da je najlakše i najsigurnije ubiti… Deset dana kasnije saznao sam iz Yiddische Zeitunga da u tekstovima Jarmolinskog tražite ključ za njegovu smrt. Pročitao sam Istoriju sekte Hasida; saznao sam da je strahopoštovanje pred izgovaranjem Božjeg Imena predstavljalo osnovu učenja po kojem je to Ime svemoćno i skriveno. Saznao sam i da su izvesni Hasidi, u potrazi za tim tajnim Imenom, išli dotle da prinose ljudske žrtve… Shvatio sam da sumnjate da su Hasidi žrtvovali rabina; dao sam sve od sebe da opravdam takvu pretpostavku.
Marselo Jarmolinski umro je u noći trećeg decembra; za drugo “žrtvovanje” izabrao sam noć trećeg januara. Umro je na severu; za drugu „žrtvu” trebalo nam je neko mesto na zapadu. Danijel Asevedo došao je kao tražena žrtva. Zaslužio je da umre: bio je prek, izdajnik; njegovo hapšenje moglo je da omete čitav plan. Jedan od naših izbo ga je nožem; kako bih povezao njegov leš s prethodnim, dopisao sam iznad rombova bojadžinice Drugo slovo Imena je izgovoreno.
Treći “zločin” dogodio se trećeg februara. Reč je, kako je Treviranus pogodio, puki privid. Grifijus-Ginzberg-Ginzburg sam ja; izdržao sam (s proređenom lažnom bradom) beskrajnu nedelju u onoj perverznoj sobi u ulici Tulon, dok me prijatelji nisu oteli. Na ulasku u kočije, jedan od njih napisao je na jednom stubu Poslednje slovo Imena je izgovoreno. Tom rečenicom obnarodovano je da je niz zločina bio trostruk. Tako ga je razumela javnost; ja sam, međutim, podastro dodatne oznake kako biste vi, dovitljivi Erik Lenrot, razumeli da je četvorostruk. Jedno čudo na severu, druga dva na istoku i zapadu, zahtevala su četvrto čudo na jugu; Tetragramaton – Božje Ime, JHVH – sadrži četiri slova; arlekini i natpis bojadžije sugerišu četiri elementa. Podvukao sam izvestan odlomak u Leusdenovom udžbeniku; po njemu, Hebreji su dan računali od sumraka do sumraka; iz toga se može zaključiti da su se ubistva odigrala četvrtog u mesecu. Ja sam poslao ravnostrani trougao Treviranusu. Predosetio sam da ćete dodati tačku koja nedostaje.
Tačku koja s ostalima gradi savršeni romb, tačku koja unapred utvrđuje mesto na kojem vas očekuje jedna tačna smrt. Sve sam to unapred smislio, Eriče Lenrote, kako bih vas namamio na samotno imanje Trist-le-Roa.
Lenrot izbeže Šarlahov pogled. Ugleda drveće i nebo razdeljene na mutne rombove žute, zelene i crvene boje. Na trenutak ga prođe jeza, obuze ga neka bezlična, gotovo bezimena tuga. Već se smrklo; iz prašnjavog vrta dopre nepotrebni zov jedne ptice. Lenrot poslednji put razmisli o problemu simetričnih, periodičnih smrti.
– U vašem lavirintu tri su linije suvišne – reče napokon. – Znam za jedan grčki lavirint koji se sastoji iz jedne jedine, prave linije. Na toj liniji zalutalo je toliko filozofa da se još lakše na njoj može izgubiti običan detektiv. Šarlah, kad me u nekom drugom životu idući put stanete proganjati, odglumite (ili počinite) zločin u A, zatim drugi zločin u B, 8 kilometara od A, zatim treći u C, na 4 kilometra od A i B, na sredokraći između njih. Sačekajte me zatim u D, na 2 kilometra od A i C, opet na pola puta. Ubijte me u D, kao što ćete me sada ubiti na imanju Trist-le-Roa.
– Kad vas idući put budem ubijao, odgovori Šarlah, obećavam vam taj lavirint koji se sastoji od jedne jedine prave linije, i koji je nevidljiv, bez kraja i konca.
Udalji se nekoliko koraka. Zatim, krajnje pažljivo, opali.
Horhe Luis Borhes
1942.
