O Bernhardovom jeziku isključivosti
U pripovednoj prozi Tomasa Bernharda jedva da se može skicirati sadržaj. Time za razumevanje njegovih dela nije učinjeno mnogo više od utvrđivanja srodnih motiva i situacija. Oni su doduše karakteristični, ali ostaju nerazumljivi ukoliko se ne analiziraju refleksije prisutne u proznom delu. U njemu refleksije zauzimaju mnogo mesta, a njihovu funkciju u kontekstu je teško razjasniti. Najviše je sporan monolog kneza Soroa u romanu Zbunjenost (Verstörung). Čini se da je proces gotovo potpuno apsorbovan posredstvom kontinuirane refleksije. Osobenost tih partija, koje nemaju skoro ništa zajedničko sa esejizmom jednog Roberta Muzila, počiva u teško pristupačnom pojmovnom sistemu. Svojim aforistički i apodiktički efektnim izrazima Bernhardovi likovi se uvek iznova pozivaju na iste pojmove. Od njih želimo da istaknemo četiri pojma koja nam se čine naročito važna, i to: smrt, život, priroda i nauka. Ali pre nego što ti pojmovi budu pojedinačno određeni, nastojaćemo ukratko da razmotrimo jezički sistem u koji su uklopljeni. Već nakon lektire nekoliko stranica bilo kojeg Bernhardovog proznog dela – isključićemo puke „događaje” koji su se ranije desili – čitaocu pada u oči da je svakom Bernhardovom iskazu svojstvena izvesna radikalnost. Nju je, s druge strane, sredstvima izražavanja lako shvatiti i opisati i to putem vokabulara koji želimo da nazovemo isključivost ili totalnost. Elementi toga vokabulara prevlače se preko vrsta reči tradicionalne sintakse. Isključivost ili totalnost isto tako može biti izražena posredstvom grupa reči, uzgrednih napomena ili superlativa. Te apstraktne primedbe mogu se objasniti ponekim primerima, koji potiču iz naprosto različitih područja iskaza:
„Ali u stvarnosti ovde svi svima prigovaraju sve” (Proza, 64);1 „[…] u Išlu u kojem svako zna sve o svakom […]” (Proza, 101). Sa stanovišta logičke sintakse poneka rečenica bi se mogla nazvati neograničenom „sve-rečenicom”, „celokupnom rečenicom”.2 Brojne rečenice formalno nalikuju na premise školskih silogizama. Ali totalitet ne dolazi do izražaja samo u takvim izrekama, koje bi se mogle protumačiti kao delimično srodne sa kolokvijalnim jezikom, nego takođe i u pridevima, odnosno priloškim odredbama. One karakterišu procese s obzirom na njihove lokalne, modalne i temporalne aspekte: ovde u proizvoljnom rasporedu reči, koje konstituišu radikalnost u Bernhardovom delu: „sasvim”, „u svakom slučaju”, „pretežno”, „uvek”, „neprekidno”, „iznad svega”, „beskonačno”, „najpreciznije moguće”, „apsolutno” itd. Nije nimalo slučajno da noseće značenje i u Paskalovim Mislima pripada takvom jezičkom materijalu. Ograničavanje slobode u prostornom i ovekovečenje u vremenskom označavaju situaciju likova u Bernhardovoj prozi. Pomislimo na zaključke Kape i Vate.
Superlativ ima sličnu funkciju, jedino što njegovo često pojavljivanje ne znači bezuslovnu isključivost ili totalnost, pošto ga čitalac može spontano tumačiti kao elativ. Međutim, učestalost superlativnih i analognih sklopova ukazuje u tom pravcu. Kritika je često pokušavala da odmeri Bernhardovo prozno delo merilima realistične, primarno društveno-kritičke književnosti; jezički materijal koji smo ovde naznačili čini takvo tumačenje bespredmetnim.
Moglo bi se i brzopleto reći, da bi upotrebu takvog vokabulara valjalo tumačiti kao puki uticaj ili imitaciju kolokvijalnog jezika; sa stanovišta genetičkog razmatranja to bi moglo biti ispravno, ali je netačno s obzirom na intenciju te jezičke pojave. Pleonazmi koji se javljaju u iskazima ukazuju na misaonu operaciju tipičnu za Bernharda: tek što je naznačeno stanje jedne ličnosti, položaj nekog mesta, klimatsko obeležje nekog područja, već započinje proces apsolutizovanja, utoliko što se ono mišljeno daruje superlativom, ili izrazom totaliteta ili isključivosti. Tako se sve nalazi u ekstremnim stanjima i to trajno i svuda. Celokupno ljudsko delanje podleže principu istaknutog paradoksa, koji slikar Štrauh sebi ovako nastoji da opiše: „Moramo činiti upravo ono, čega smo se uvek grozili, moramo biti upravo ono, što nam je uvek bilo odbojno” (Mraz, 145). Sasvim je svejedno, da li to „moramo” proističe tek iz sudbine, ili ga valja shvatiti kao provokaciju. Odlučujuće je ono apsolutno, koje dolazi do izražaja u „moramo”. Nizu pojmova ovde pripada funkcija toga apsoluta.
Ti pojmovi više ne iziskuju vokabular, na koji smo maločas ukazali. „Sve je smešno, kada se misli na smrt”, izjavio je Bernhard 1968. povodom dodeljivanja Austrijske državne nagrade.3 Ovu rečenicu nismo citirali zato što je smatramo dubokim uvidom, nego zbog toga što ona pokazuje tipičan Bernhardov proces apsolutizovanja jednog pojma, a time i relativizovanja drugih pojmova. Time nastaje nešto poput univerzalne matematičke operacije, posredstvom koje se sve što je merivo javlja kao jednako u poređenju s jednom nemerivom veličinom. Naredni aspekt te univerzalne matematike nude kneževe reči u Zbunjenosti: „Svaki pojam sadrži u sebi beskonačno mnogo pojmova” (206). Izloži li se ta rečenica dosledno, ili čak kruto, onda ona znači da svaki pojam supsumira sve druge pojmove. Iz perspektive stroge logike Bernhardovi iskazi lako dospevaju u sukob. Nastojanje da se oni podvrgnu takvom naknadnom računanju, odvelo bi nas na pogrešan put. Ipak, poslednji citat bismo smeli da protumačimo u tom smislu, da je kod Bernharda svaki viši pojam usko povezan sa drugim višim pojmom.
Pri tom je za Bernharda još uvek odlučujući pojam smrti, počevši od njega svi drugi pojmovi u semantičkom sistemu zadobijaju vrednost i određenje. Usmerenost nauke vodi ka smrti (Zbunjenost, 165). Život je škola smrti. Antiteza život – smrt, koju je retorika gotovo uvek dobrano eksploatisala, kod Bernharda je dobila temeljno drugačiju funkciju. Život ovde nije poistovećen sa smrću zbog toga što on, kao zemaljski, nije pravi život,4 nego zato što život i smrt nalikuju jedno drugom, i jer je život određen smrću.
Smrt se javlja kao prirodna determinanta, koja sa svoje strane poseduje i funkciju jednog apsoluta. „Doktore, mi danas možemo sve razložiti, samo prirodu po sebi ne možemo”, izjavljuje knez Soro (Zbunjenost, 179). Prosvećenost i razjašnjenje prirode slikar Štrauh podvrgava strogoj sumnji (Mraz, 146). Tradicionalna forma nauke zakazuje na prirodi, a kada se Bernhardovi likovi bave naukom, to ne čine u uobičajenom smislu nauke, kakva se praktikuje na nekom univerzitetu. Prema rečima slikara Štrauha, nauka laže. Ona može da postane nauka tek ukoliko probije granice koje su joj postavljene (Mraz, 210). Mogao bi se izvući zaključak da bi nauka tek tada mogla da dođe do obavezujućih iskaza o prirodi. Bernhardove središnje figure najčešće za sobom imaju naučno obrazovanje, poput lekara, hemičara, zastupnika, „šumarskog inženjera”. Njihovo obrazovanje i delatnost ne podležu nikakvoj specifikaciji. Štaviše, stiče se utisak da se njihova delatnost sastoji u filozofskoj refleksiji o uzajamnom odnosu apstraktnog i konkretnog.
Priroda se predstavlja kao apsolutna, ne samo u spoljašnjim pojavnim oblicima, poput klime, vegetacije, pejsaža. Priroda biva apstrahovana. Industrijalcu u Zbunjenosti šume se čine kao „večno zelena metafizička matematika” (53); dok se ono što se obično smatra prirodom knezu pretvara u „cifre i brojeve” (212). Priroda raspolaže „potpunom gramatikom” (212), ona je skroz naskroz filozofska (Vaten5, 38). Ona je „jedina poezija” (Zbunjenost, 174), a oni koji za sebe misle da su bliski s prirodom, lekari, s njom su najmanje povezani (187).
Na osnovu tih mesta Bernhardov pojam prirode treba da zadobije svoje konture. Međutim, upravo taj pojam ne može biti shvaćen bez pojma smrti. Priroda je dalekosežno određena smrću. Ona često sadrži negativne atribute; ona je bestidna (Ungenah6, 11), „prirodno kriminalna” (Proza, 113), a njene emanacije su naprosto ekstremi poput vrućine i hladnoće, tišine i buke. Ona se ipak pojavljuje prevashodno kao pojam kojem je imanentno samouništenje. „Pukotine koje se uvećavaju, idealan proces razaranja prirode!”, kaže knez Soro (Zbunjenost, 124); u prirodi su „antitela” (131). Priroda mora biti ujedno mišljena kao neograničena i smrtonosna: „Ponekad nekome priroda zavrne vrat, priroda lišena jednostavnosti, pa se onda vidi: ta beskonačna složenost jezive prirode” (Mraz, 160). Prema kneževim rečima, duševna i prirodna konstitucija pokazuju se kao recipročne: „Imam utisak da bi se svet raspao, kada bi u jednom trenutku sve bilo prirodno. Ili je to zapravo priroda, koja sebe mora da uništi? […] Taj proces uvek polazi iznutra, da bi se obavio spolja” (Zbunjenost, 139)
Priroda se ne može dosegnuti na putu ratio; njenom biću najmanje dospevamo na trag kada se bavimo naukom u uobičajenom smislu. Oni koji se bave naukom u Bernhardovom smislu, daleko su udaljeni od racionalnih metoda. „Isporučili smo se tmini kao nekoj nauci”, objašnjava knez (Zbunjenost, 197). Ne bi se mogla formulisati žešća suprotstavljenost konvencionalnoj nauci, koja upravo iziskuje da bude „osvetljena”. Mnogi Bernhardovi likovi se bave naukom, ali ta nauka nikada nije precizirana. U svojoj ograničenoj slobodi, oni u uobičajenom poslu reflektuju o filozofskim temama, za čiji sadržaj se čini da ni u čemu ne zavisi od rasprostranjenih misaonih modela i da njime nastoje da sačuvaju svoju autonomiju. U središtu te nauke stoji smrt i sve ono, što je s njom povezano: iščezavanje, propast, samoubistvo. Samo iz te perspektive možemo da razumemo, šta za Bernharda znači nauka: „Smrt kao prirodna nauka pored života, život” (Ungenah, 37). To je navedeno kao središnja tema refleksije jednog čoveka, koji raspolaže „čistom formom svesti” i ima jednu od „najboljih mogućnosti da pronađe život”. Rečenica uspostavlja odnos, gotovo da bi se moglo govoriti o jednakosti. Nauka o prirodi mora se pojmiti kao smrt, a kao takva – zarez po mome mišljenju uvek treba tumačiti kao oznaku identiteta – je sa svoje strane određena smrću.
Ovde su ukratko sinoptički razmotreni neki od pojmova koju su kod Bernharda univerzalno primenjivani. Broj tih pojmova se može lako proširiti. „Totalno praktikovanje svih pojmova” (Ungenah, 91), jedna je od onih formulacija koje bi se mogle primeniti na sam taj pojmovni sistem. Moglo bi se govoriti i o potpunoj implikaciji svih pojmova u svakom pojedinačnom pojmu, i pri tom misliti da Bernhardov pojmovni jezik, s jedne strane, prikazuje beskonačno polje tautologija, te da su, s druge strane, ti pojmovi u sebi potpuno protivrečni. Ipak, oba gledišta promašuju. Važenje tih pojmova ne pokazuje se u tome, što se njihove granice mogu strogo opisati, nego u tome što oni, kao delovi doslednog misaonog sistema neprekidno uspostavljaju međusobne odnose. Zbog toga se nijedan pojam ne javlja fiksiran u ukočenom shematizmu u odnosu spram nekog drugog pojma. Doduše, aspekt pod kojim je pojam razmatran odlučuje o svagdašnjoj konstelaciji. Sredstvo paradoksa svagda postaje razumljivo posredstvom izbora aspekta, pošto se stajalište iskaza može predstaviti kao varljivo. Teško nam pada da taj odnos pojmova vidimo tamo gde su oni stavljeni apsolutno, poput smrti i života, prirode i nauke. Međutim, i oni svoju vrednost zadobijaju tek posredstvom odnosa sa drugim pojmovima. Saznanje, da se oni međusobno mogu zamenjivati, potvrđuje njihovu apsolutnu funkciju. Tako već na osnovu svog sklopa svaki viši pojam za sebe evocira asocijativne konstante. Smrt ujedno evocira nauku, prirodu i život.
Jezička sredstva posredstvom kojih treba da budu postignuti isključivost i totalnost ukazuju na misaonu operaciju putem koje autor potčinjava prikazani svet tim višim pojmovima. Homogenost Bernhardove proze ne obezbeđuju pojedinačni iskazi koji stoje za sebe, nego njihova međusobna srodnost. Te strukturno određujuće analogije potvrđuje i Bernhardov afinitet za matematiku i muziku, na koji je sam ukazao.7
„Analogije su smrtonosne”, to je misao vodilja kneza Soroa (Verstörung, 139). Tako i autor želi da zna da je njegov misaoni sistem određen smrću.
Vandelin Šmit-Dengler
(Sa nemačkog preveo Dragan Prole)
1 Ova razmatranja se prevashodno odnose na sledeće tekstove: Frost (München/Zürich 1965); Amras (Frankfurt/am M. 1964), Versörung (Frankfurt am/M. 1964); Prosa (Frankfurt am/M. 1967); Ungenach (Frankfurt am/M. 1968); An der Baumgrenze (Salzburg 1969); Watten (Frankfurt am/M. 1969.).
2 Uporedi: Rudolf Carnap, Logische Syntax der Sprache, Wien/New York ²1968, str. 19. i dalje.
3 Na tragu istine i smrti. Dva govora, u: Forum 15 (1968), str. 349.
4 Karakterističan primer za ilustraciju razlike je Avgustinovo pitanje: „[…] unde venerim huc, in istam dico vitam mortalem an mortem vitalem?“ (Confessiones, 1.6.7.) Smrt ne uslovljava transcendenciju u Bernhardovom delu.
5 Igra kartama omiljena u Austriji i u Bavarskoj. (Prim. prev.)
6 Mesto u Gornjoj Austriji. (Prim. prev.)
7 „Dobar sam u geografiji i istoriji, a volim matematiku, što objašnjava moju sklonost ka muzici“. „Unsterblichkeit ist unmöglich. Landschaft der Kindheit“, u: Forum 15 (1968), str. 96.
www.polja.rs
