PISANA REČ / Zbirka poezije Smrt Madam Dupin je vredna čitanja, kao poetski priručnik za opstajanje žena u divljini zvanoj život
Smrt Madam Dupin
autor: Katarina Sarić
izdavač: Poetikum, 2021
Piše: Ana Stjelja
Postoje knjige koje Vas privuku svojim intrigantnim naslovom, kreativno osmišljenim koricama i slavnim imenom svog autora. Više kao marketinški trik ili siguran put do prodaje velikih tiraža i potencijalno dobijanje značajnih književnih nagrada i priznanja.
Međutim, postoje i one druge koje su plod duhovnog poniranja u neke neistražene kutke ljudske svesti, uhvaćeni trenutak pesničke imaginacije ili samoispitivanja, jednom rečju napisane da ostave trag. Takve knjige su intimna svedočanstva njihovih autora, napisane da bi čitaocu prenele određenu misao ili proživljeno iskustvo.
Jedna od takvih knjiga jeste i zbirka poezije „Smrt Madam Dupin”, crnogorske pesnikinje, svetske putnice, feministkinje i aktivistkinje Katarine Sarić. Iako svaki čitalac po svom nahođenju može da pristupi čitanju ove knjige i upija napisano na način na koji mu njegov intelekt i emotivni sklop to dozvole, ipak valja imati na umu neko predznanje kako bi se uopšte zainteresovani čitalac upustio u avanturu zvanu čitanje poezije Katarine Sarić. To je svojevrsno putešestvije bez vodiča, i to nepreglednim, divljim, autentičnim predelima njenog intimističkog sveta. Međutim, tu se njena zbirka poezija ne bi možda razlikovala od njenih prethodnih da svoje prste nije umešala Madam Dupin, dama aristokratskog lica koja Vas misterioznim pogledom i blagim osmehom posmatra sa korica ove knjige.
Ko je misteriozna Madam Dupin?
Ne, to nikako nije fikcija autorke, pre bi se moglo reći muza, pesnička inspiracija ili čak metafora feministikčkog uskrsnuća Katarine Sarić. Madam Dupin (puno ime Louise-Marie-Madeleine Guillaume de Fontaine) je bila Francuskinja aristokratkinja koja je vodila čuveni kulturni i književni salon u Parizu, u periodu od 1733. do 1782. godine. Bila je poznata po izuzetnoj lepoti, kako fizičkoj, tako i duhovnoj. Njen književni salon nalazio se u dvorcu Š’enonso (franc. Château de Chenonceau), sagrađenom na živopisnom mestu gde se nekada nalazio mlin na reci Šer i bio je stecište najpoznatijih filozofa i književnika te intelektualne elite iz doba prosvetiteljstva. Ova kratka beleška o ženi čije se ime nalazi u naslovu zbirke Katarine Sarić neophodna je iz više razloga, a čitalac će, kako bude listao stranice ove knjige, shvatiti i zašto!
Zbirka poezije „Smrt Madam Dupin” podeljena je na dva ciklusa. Prvi ciklus počinje vrlo sugestivnom rečenicom Smrću Madam Dupin rođena je Žorž Sand. Dakle, nismo ni počeli da čitamo zbirku poezije Katarine Sarić, a već smo duboko uronuli u more njenih simbola i tragova koje nam je, poput kamenčiča na putu, ostavila kako bismo pratili glavni tok priče, odnosno kako ne bismo zalutali u nepoznato.
Dakle, pitamo se kakva je spona između Madam Dupin i Žorž Sand? To pitanje nam je vrlo iskusno nametnula autorka ove zbirke. I šta nam drugo preostaje nego da pratimo taj trag. Istraživanjem lika i dela francuske intelektualke Madam Dupin dolazimo do zanimljivih podataka. Dakle, ove dve velike žene francuske ali i svetske kulture, pre svega veže krvno srodstvo a potom i činjenica da su obe bile žene izuzetne lepote, vrsnog intelekta, feministkinje, žene od pera i spremnosti da se hrabro izbore za bolji položaj žena u predominantnom muškom svetu.
Katarina Sarić nam dakle već u uvodu prvog ciklusa svoje zbirke naglašava poentu, da smrt nije kraj, već početak, da se smrću jedne velike žene zapravo rodila druga i da taj duhovni kontinuitet postoji vekovima unazad, da su se velike žene svetske istorije hrabro borile da onoj drugoj koja će iza njih doći ostave nešto u amanet. Ovde možemo nedvosmisleno (iako pomalo pretenciozno zvučalo) reći da je smrću Madam Dupin rođena Žorž Sand, te vrlo intenzivan poetski proplamsaj Katarine Sarić.
U prvom ciklusu ove zbirke pesnikinja ispisuje svojevrsni pesnički dnevnik koji hrabro i iskreno deli sa svojim čitaocima. Ponekad je to mač sa dve oštrice, no zar biti pesnik ne znači i biti hrabar, reći istinu, bez obzira na moguće posledice?
Rodila sam se pod crvenom zvijezdom
a rasla
zagledana u onu Mikinu plavu
Nije trebalo da ih lovim strasno
/zvijezde/
već da gledam preda se
(iz pesme „Izvod iz matiče knjige rođenih iliti umrlih”)
Nalazim se u paketu
i slijepo sam mače
koje niko ne želi i neće
da usvoji
koje prenose od tetke do strine
da ne nađe put do kuće
da ne progleda
Niko sam i ništa.
/jer ne mogu biti bilo ko i bilo šta/
(iz pesme „Egzistencijalna”, posvećena Žorž Sand)
U ovom ciklusu nailazimo i na pesme posvećene drugim velikim ženama svetske istorije, poput velike ruske pesnikinje tragičnog usuda Marine Cvetajeve, zatim Lu Andreas Salome, nemačke književnice i filozofkinje ruskog porekla koja je svojim intelektom očarala prvo Ničea, potom i Rilkea, te drugovala sa Anom Frojd i koja je poput nekog buntovnika i boema putovala Evropom tragajući za odgovorima na neka filozofska pitanja, neretko ističući svoj feminizam. I to je tačka u kojoj pronalazimo sponu između naše balkanske buntovnice i feministkinje Katarine Sarić koja putuje Istokom i evropske Lu Salome koja pohodi Evropu, obe tragajući za sobom, usput zapisujući impresije sa tog puta po sopstvenim svetovima.
Putujem.
Žuljaju me pršljenovi ispod teškog ranca
svrbi me Sahara po leđima prosuta
svrbe me biseri iz dlanova džepova.
Moja kičma
težak uspon Himalaja je
prostrt
duž konopca sa potiljka.
(iz pesme „Putnička”, posv. novoj meni)
Katarina svoje stihove posvećuje i Simon de Bovoar, ali i svojoj ćerki od koje intimno očekuje da nastavi onu nit koju od iskona pletu jake i samosvesne žene, poput grčkih moira ili slovenskih suđaja, čuvarki usuda.
Moja ćerka svira prvi tango iz Ešalona
ona ga zapravo lijevom nogom gazi
mada još uvijek u istoj pokradenoj zemlji
Ja plešem uz njen zemljotres
a još po onoj utabanoj stazi
i već znam
da nije uzalud bio sav moj trud
Da nije ja
ona
da ona će im vratiti moj dug
(iz pesme „Treći tango”, posvećena mojoj kćeri)
Brojni su stihovi u kojima nas pesnikinja smelo vodi kroz predele svog intimnog sveta, satkanog od bunta, ljubavi, strasti, prkosa, ponosa, ličnih pobeda i poraza… Čak i kad negira sebe i poništava svoje „ja”, kada pokaže sve svoje slabosti, pesnikinja ostavlja utisak svojevrsne heroine, žene koja živi kako mora, a bori se nadrealnom snagom koju je nasledila od onih koje su živele pre nje.
Nikad više nisam pokazala svoje pravo lice
nikad više nisam pustila prirodnu boju kose
niti korak kroz onaj posječen ćošak
pojela sam sav mrak
kad zaustila sam riječ o poštenju
(iz pesme „Lutka od krpe”)
Drugi ciklus zbirke poezije „Madam Dupin” započinje takođe sugestivnom rečenicom koja glasi Smrću građanske žene, rođen je slobodan čovjek. I u ovom slučaju, smrt ne znači kraj niti završetak jednog ciklusa, već početak nekog novog. Ponovo nam Katarina Sarić skreće pažnju na kontinuitet postojanja, na uzročno-posledične odnose u jednoj vremenskoj liniji ili egzistenciji zvanoj život. Kao istaknuta feministkinja, žena britkog jezika koja se ne libi da otvoreno kaže sve što joj je na srcu, ovom rečenicom pogađa pravo u metu. Dakle, građanska žena, svojom upornom borbom kroz istoriju, konačno postaje čovek. Ta sugestivna rečenica osnov je feminističkog pesničkog diskursa Katarine Sarić. Pesme koje slede u drugom pesničkom ciklusu ove zbirke to i potvrđuju. One su glas jedne samosvesne žene koja je vekovima trpela i patila, a opet sve izdržala i sa svim se izborila, čija se hrabrost meri onom antičkom, poputTrojanki.
Slučajno je bila noć mladog mjeseca,
tek što se rađao iz posteljice oblaka kao krvav život
iz materice,
novi list neke romantične stranice
okrenut u mojo glavi.
Posula sam se šećerom po glavi
Da nam život sladak bude,
Prebacila sam jabuku preko krova
Do mitskih daljina…kroz obruč viteških turnira.
/Nije trebalo sudbinu da prozivam/
(iz pesme „Mitomanka”)
Ja imam snagu Edipa
oči sam izbola pletećom
iglom
pretečom
grčkih patosa
igrala sam se još kao mala
hibrisom i snom
(iz pesme „Portret”)
U drugom ciklusu ove zbirke, pesnikinja ispoljava znatno oštriji feministički ton. Sa poetskom strašću ali iskusno, mudrošću več zrele žene, a opet bez dlake na jeziku ona daje osvrt na svoja iskustva sa drugim, jačim polom.
I kroz njih tvoj Zlatni rog ne prodire u moje
Mramorno more
ne ulaziš u mene kao Azija u Evropu
više se ne mešamo
Sad smo dva kontinenta presječena
i samo još vjetar sa Bosfora fijuče kroz tektonske
pukotine
kroz našu šuplju konverzaciju
kroz nas kakvi smo bili nekad
(iz pesme „BLOW JOB iliti DUVAJ!”)
Neću više s tobom da se družim,
radije da opružim
četvoronoške na prugu Karenjinovu.
Neću više s tobom.
Konju jedan glupi.
(iz pesme „Princeza i konj”)
Ova zbirka jeste predominantno žensko pero iz kog isijava sve ono što su žene kroz istoriju morale da prođu u svojoj borbi za emancipaciju. Put je bio trnovit i težak, a borba još uvek traje jer nisu dobijene sve bitke. Ispovedni ton pesama Katarine Sarić ostavlja utisak iskrene ispovesti te glas pobunjene žene lišene svake patetike, sa kojim bi svaka žena mogla da se poistoveti. Za starije generacije žena ova zbirka je podsetnik, a za mlađe, one koje tek stasavaju i koje tek čeka borba, ova knjiga je vodič, poetski priručnik za opstajanje žena u divljini zvanoj život.
Na kraju, može se zaključiti da je „smrću Madam Dupin” rođena jedna nova Katarina Sarić, a sa njom i pesnički zbirka u slavu ženskog roda koju vredi pročitati.
Ana Stjelja
