Poezija mora da živi u telu svakog pesnika, mora da teče njegovim venama i mora biti snaga i otkucaj srca celog njegovog bića. To je materija koja se nalazi toliko duboko u nama da ju je vrlo teško ispitati, međutim, i kao takva, ona se suočava sa jakim olujama.
Počeo sam da pišem vrlo mlad. Možda osim pisanja poezije u životu nisam radio ništa drugo, ni dobro ni loše. Snažan uticaj na moju poeziju imalo je visoko drveće iz divlje prirode na jugu moje zemlje, koji je, takođe, i najjužnija tačka sveta. To je predeo velike samoće, slabo naseljen, gde većim delom godine pada kiša. Pisao sam melanholičnu poeziju koja je poticala iz tog mračnog i pustog ambijenta.
U to vreme imao sam mnogo prijatelja izdaleka. Mnogi od njih dolazili su iz Rusije. Likovi, događaji, stalne patnja, velike radosti i sav taj izvanredni opus jedne izuzetne književnosti ispunjavali su srceparajućim životima moju samoću u mladosti. Nikada neću zaboraviti noći u kojima su se u mom srcu, dok sam sa strašću čitao, mešala osećanja princa Miškina ili peripetije Fome Gordejeva sa zvukom talasa koji su zapljuskivali južnjačke arhipelage.
Napisao sam mnogo stihova o ljubavi, mnogo stihova o smrti i o životu, posvetio sam veliki deo svoje poezije intenzivnoj i izuzetnoj borbi američkih naroda. Svaka tačka ogromnog prostora ovog kontinenta obeležena je krvlju, agonijom, pobedama i patnjom. Nema američke zemlje, ni američke poezije bez napaćene duše američkog čoveka. Eksploatatori su doleteli sa svih strana, kao ptice grabljivice, i zaposeli svaki deo zemlje, i neko mora da ispriča, i tu priču pretvori u poeziju.
Međutim, ne smatram da poezija treba biti u potpunosti politička. Pesnici moraju da otvore čula ka svim horizontima, a ti horizonti mogu biti nepoznati. Neke od najboljih pesama ikada napisanih bile su neka vrsta razgovora sa tamom. Dve među njima: „Kople“ (šp. Las Coplas) Horhea Manrikea i „Elegija“ Tomasa Greja kucaju na zatvorena vrata Smrti. Taj zvuk udaraca na vratima i dalje se čuje i čuće se dok je čoveka.
U mojim pesmama želeo sam da govorim o jednostavnijim, običnim i najosnovnijim stvarima. Napisao sam pesme o drvetu, vazduhu, kamenu, satu, moru, paradajzu, šljivi, luku. To su izuzetno vesele pesme, u njima sam želeo da ponovo ispevam sve što je već ispevano kako bi sve i dalje živelo. Kao što sam verovao da je dužnost pesnika da se stalno seća tragične, krvave istorije i eksploatacije Indijanaca, verovao sam da je dužnost pesnika i da piše o običnim stvarima i da svakoj od tih stvari prida određenu važnost u životu.
Čudno je to, ali nisam naišao na dovoljno razumevanje među onima koji je trebalo da me najviše razumeju. Mladi ljudi koji su uređivali novine u jednoj od svetskih prestonica uporno su mi tražili neke pesme. Poslao sam im jednu o kukuruzu i drugu o šljivama. To su dve jednostavne pesme, jasne i vesele iz ovog dela mog stvaralaštva. Nisu ih objavili. Nisu im se dopale. Međutim, ja sam to lepo prihvatio, kao neki poklon, jer sam stekao utisak da je u meni bilo možda više mladalačkog duha nego u tim mladim ljudima, što me je posebno obradovalo.
Pablo Neruda
14. septembra 1973. Pablo Neruda izdiktirao je Matildi Urutiji, svojoj ženi, poslednje poglavlje svojih nezavršenih memoara Priznajem da sam živeo. Posle 40 godina, Fondacija „Pablo Neruda“ uvrstila je mnoštvo neobjavljenih tekstova u tom koji objavljuje izdavačka kuća „Seix Barral“ u Španiji. Kultural (https://elcultural.com/revista/letras/Pablo-Neruda-inedito/40253) objavljuje četiri od tih neobjavljenih tekstova, zajedno sa člancima Luisa Marije Ansona i Horhea Edvardsa, bliskih prijatelja pesnika iz Čilea. Dario Oses, direktor biblioteke Fondacije i glavni i odgovorni urednik ovog izdanja, objašnjava da je dodato jedno stotinak neobjavljenih stranica koje „dopunjuje neku priču ili temu u knjizi ili su bile obeležene, što je upućivalo na to da su mnogi tekstovi mogli biti napisani da bi kasnije bili uključeni u memoare“. Čileanski pesnik nikada nije prestao da sakuplja sve ono što je osećao, živeo i za šta se borio, a to je činio, kako je sam napisao „da bi uspeo da napiše dugu cikličnu pesmu, koju još uvek nije završio, jer će je završiti njegova poslednja reč u poslednjem trenutku njegovog života“. (Prim. prev.)
(Sa španskog prevela Dragana J. Đorđević)
