Znala sam da će netko umrijeti na putu
ne dosegavši oaze.
Pod usijanim svodom neba
mislila sam da mojoj ljubavi, mojoj
snazi nema kraja, – a evo
gdje umirem na putu,
ne dosegavši oaze.
Moje grlo je presahlo, i ogromna
težina sunca pritiska moja ramena
i bijeli je beskraj pustinje
oslijepio moj vid.
Umirem, odviše slaba
da vidim fatamorganu.
Znala sam da će netko umrijeti na putu
ne dosegavši oaze
Sofija de Melo
Sofija de Melo Brejner Andersen je jedna od najznačajnijih spisateljica portugalskog govornog područja u drugoj polovini dvadesetog veka. Dobitnica je najviših priznanja za literaturu na njenom maternjem jeziku.
Aktivno je učestvovala u rušenju Salazarove fašističke diktature, a u svojim javnim istupima znatno je doprinela demokratskom preobražaju svoje zemlje.
“Književnost – govorila je Sofija de Melo-“je moje razumevanje univerzuma, moj način na koji se odnosim prema stvarima, moje učešće u stvarnosti, moj susret sa glasovima i slikama. To je razlog zašto moja književnost ne govori o idealnom životu, već sasvim, realno, kao što je: ugao prozora, rezonanca ulica, gradova i sobe, senka zida, lice koj se iznenada pojavilo, tišina, udaljenosti svetlost zvezda, noć, dah, miris lipe i origana.”
