1.
Jednom prilikom, sedamdeset sedme godine, još u En Arboru, Josif reče: „Pogledaj, dobio sam pismo od Solženjicina.“ Rukovodioci Mičigenskog univerziteta se trude da na vreme obezbede neku slavnu ličnost za diplomsku ceremoniju naredne godine. Slavnoj ličnosti u takvim slučajevima dodeljuju zvanje doktora honoris causa i zamole je da održi govor. Neko je u univerzitetskoj administraciji skontao da ne bi bilo loše, pre nego što se pošalje zvanični poziv, dobiti unapred nezvanični pristanak od ruskog pisca, i da bi to bilo najbolje uraditi preko njihovog sopstvenog ruskog „pesnika pri univerzitetu“ (poet in residence), Josifa Brodskog. Ne znam šta je tačno Brodski napisao Solženjicinu, ali ovako sam zapamtio kratki odgovor: Solženjicin ljubazno zahvaljuje na pozivu i izvinjava se zbog toga što ne može da ga prihvati, pošto je pretrpan poslom. A u nastavku je napisao otprilike sledeće: kako on odavno želi da kaže Brodskom, čiji talenat ceni – ne unosi li Brodski svojom poezijom dodatni haos u svet, gde je haosa ionako previše. Smisao zamerke – poezija i poetika Brodskog doprinose uvećanju haosa – upamtio sam iz još jednog razloga. Ubrzo nakon što sam pročitao Solženjicinovo pismo tražio sam nešto za svoju disertaciju i, u svesci „Književnog nasleđa“, naišao na prepisku između Gorkog i Pasternaka. Gorki je 30. novembra 1927. godine pisao: „Zamišljati – znači uneti u haos oblik, sliku. Ponekad osećam, i to me rastužuje, da haos sveta savladava snagu vašeg stvaralaštva i odražava se u njemu upravo kao haos, ’disharmonično’.“
Isprva sam čak pomislio: da nije Solženjicin pročitao isto pismo i nesvesno citirao Gorkog? Ali potom sam odbacio tu misao: nema potrebe za takvim nategnutim objašnjenjem kad je posredi tipološki slična situacija, koja stalno nastaje među književnim „očevima i decom“. Stariji ne shvataju mlađe, ne doživljavaju njihov poetski govor kao tekst, već u velikoj meri kao semiotičku „buku“, filozofski „haos“. To je jednosmeran proces. Dok mlađi shvataju starije. Kod mlađih se javlja drugi problem. Čak i tradicionalisti među mladima smatraju da umetnički jezik prethodne generacije ne odgovara u potpunosti novim zadacima književnosti, dok je za mladu avangardu jezik očeva – potpuno kompromitovan niz klišea. To je, kao književnoistorijski proces, opisano u klasičnim radovima Tinjanova i drugih formalista, a kao psihološki problem u Nelagodnosti uticaja Harolda Bluma.
Ali pokazalo se da me je pamćenje prevarilo. Nedavno je u ličnoj arhivi pokojnog pesnika pronađeno Solženjicinovo pismo. U njemu se ne govori ni o kakvom uvećavanju haosa, nego samo, i to vrlo obazrivo i izokola, o razgradnji stiha. Evo tog pisma:
Dragi Josife!
(Izvinite, nikad nisam znao vaš patronim.)
Ni u jednom ruskom časopisu ne propuštam Vaše pesme, i ne prestajem da se oduševljavam Vašom izuzetnom veštinom. Ponekad se plašim da Vi donekle razgrađujete stih – ali i to činite s neponovljivim darom.
Hvala Vam za to što mi prenosite poziv Mičigenskog univerziteta i hvala ljudima koji su mi preko Vas uputili taj poziv.
Sa zanimanjem sam pročitao ono što pišete o tom univerzitetu. Ne isključujem da bih možda kasnije, ali ne ove godine, prihvatio poziv. Ali 1977 – sa sigurnošću mogu da odgovorim – ne; zaista sam pretrpan poslom.
Želim Vam dobro zdravlje i dobro raspoloženje, nastojte da ih ne izgubite.
I – želim Vam nove uspehe.
A. Solženjicin
Dva mesta zaslužuju komentar.
Ni u jednom ruskom časopisu ne propuštam Vaše pesme; pesme Brodskog su se počele pojavljivati u emigrantskim časopisima i almanasima 1964. godine, i za trinaest godina od tih publikacija nastaje vrlo reprezentativan izbor, koji omogućava da se stekne odgovarajuća predstava o pesniku – od njegovih prvih eksperimenata do zrelih stvari; ali čak i ako je Solženjicin mislio samo na tekuću rusku periodiku, onu koja je izlazila otkako je on 1974. prognan na Zapad, za te tri godine su se u pariskim časopisima Vesnik RSHD i Kontinent, a isto tako i u američkom dvojezičnom Russian Literature Triquaterly pojavili „Uspomena na T. B.“, „Kraj prekrasne epohe“, „Sretenje“, „Laguna“, „Povodom Žukovljeve smrti“, ciklus „Meksički divertisman“ i „Vrsta reči“, poeme „Posvećeno Jalti“ i „Uspavanka Bakalarskog rta“ i druge stvari, od kojih su kasnije nastale zbirke Kraj prekrasne epohe i Vrsta reči (obe 1974. godine).
Želja da Brodski bude zdrav i da čuva zdravlje, po svoj prilici, nije samo formalnost; Solženjicin je verovatno znao da je četiri meseca ranije tridesetšestogodišnji Brodski doživeo prvi, ali, uprkos tome, vrlo težak infarkt.
Ispada da me je Gorki pomeo sa „uvećanjem haosa“, ali – a to se vrlo retko dešava – greška pamćenja se pretvorila u ispravnu procenu. Prošle su dvadeset tri godine od onog pisma, Solženjicin je objavio esej iz svoje „Literarne kolekcije“, „Josif Brodski – izabrane pesme“ („Novi mir“ 1999, 12), i tamo gotovo na samom početku piše: „Brodski se pokazao bespomoćnim pred rastrzanošću našeg doba: ponovio ju je i uvećao, umesto da je savlada i smanji. (Jer do kakve god da se haotičnosti usložnjava današnji svet – ljudska svest ipak ima mogućnost da se sačuva i održi na makar jednom stepeniku iznad njega.)“
Gotovo u svakom pasusu Solženjicinovih beleški o stihovima Brodskog može se naći greška. „Kako su pesme poslagane? Nisu strogo hronološki…“ – počinje Solženjicin. Ali pesme u toj moskovskoj zbirci Vrsta reči poslagane su upravo hronološki, jedino su u okviru petogodišnjih celina dopuštena određena premeštanja, sasvim očigledno uzrokovana autorovom željom da tematski organizuje cikluse. Potom Solženjicin s neodobravanjem piše o tome kako je posle Prvog svetskog rata ironija kao manir u gledanju na svet postala opšta moda i „nije mogla da ne zarazi i Brodskog“. „Evo Brodski uzima temu Marije Stjuart, koju su tako romantično opevali mnogi, između ostalog, i veliki pesnici. Ali romantika je za njega – neukus, a ispoljavanje liričnosti – potpuno nedopustivo.“ Nekako je čak neprijatno navoditi u odgovor na to opštepoznate istine – da su upravo u romantičarskoj tradiciji lirizam i ironija nerazdvojni, recimo u Jevgeniju Onjeginu. U sledećem pasusu Solženjicin kao primer odsustva živog osećanja kod Brodskog komentariše dugačko „Pevanje bez muzike“ – „apoteozu trezvenosti i razumnosti, koja nije slučajno izgrađena na geometrizmu (uzgred, klimavom: vertikalu je postavio, ali pobrkao je katetu i hipotenuzu, a sam motiv zvezde, koju oboje gledaju – star je koliko i svet)“. Tačno je da je star. Taj motiv se kod Ahmatove varira u ciklusu „Šipak cveta. Spaljena sveska“, posvećenom, isto kao i pesma Brodskog, adresatu u Engleskoj. A trista godina ranije – kod Džona Dona. Postoje u poeziji takvi večni simboli i motivi… I ponovo osećamo nelagodu zato što smo prinuđeni da dajemo elementarna objašnjenja. Ali ono što potpuno zaprepašćuje – to je izjava da je Brodski pobrkao katetu i hipotenuzu. Ja ni sam ne ubrajam „Pevanje bez muzike“ u najbolja ostvarenja Brodskog, ali upravo s geometrijom je tamo sve u redu. Vrh trougla čiju osnovu čini rastojanje između Lenjingrada i Londona nalazi se u stratosferi, u tački u kojoj se seku pogledi razdvojenih ljubavnika. Pesnik te poglede naziva katetama. Šta je u tome pogrešno? Zar ugao pod kojim se oni seku ne može biti prav? Ma kako široka bila geometrijska metafora Brodskog, ona je zapravo vrlo prosta i ne zahteva objašnjenje. Ali zanima nas objašnjenje nečeg drugog – kako je takvu grešku mogao načiniti Solženjicin, matematičar po obrazovanju, učitelj matematike. I nameće se jedan zaključak: čak ni tako umetnički tanan čitalac kao što je Solženjicin ne može da savlada jaz između pokolenja. On nije u stanju da oseti uzvišeno uživanje kada čita Brodskog, on ne čuje njegovu smisaonu muziku, do njega uglavnom dopiru buka i haos – „neobavezne reči i sintagme“, „preopterećene rečenice“ s „nespretnim unutrašnjim spojevima“, „hirovito promicanje misli, fantazija i slabo osmišljeni književni prelivi“.
Moj drug, pisac Igor Jefimov, napisao je članak u kojem ubedljivo pokazuje da je Solženjicinova kritika uslovljena predubeđenjem. Solženjicin u „Govoru o prolivenom mleku“ čuje samo razdraženost i ne primećuje tamo jasne lirske pasaže, sentimentalan kraj. Solženjicin prebacuje Brodskom apolitičnost, Jefimov pak ukazuje na patos slobode kojim je prožeta poezija Brodskog. Na zamerku zbog neumerene ljubavi prema Zapadu Jefimov odgovara ispravnom opaskom da je Brodski u necenzurisanu poeziju ponovo uveo takve reči-pojmove kao što su „domovina“, „otadžbina“, „postojbina“, koje je sovjetska propaganda, reklo bi se, umrtvila. Na primedbe o labavosti religioznog osećanja kod Brodskog Jefimov odgovara ukazivanjem na tri monumentalna dela koja se bave problemima vere, a to su: „Velika elegija za Džona Dona“, „Isak i Avram“ i „Razgovor sa božanstvom“. Zaključak koji, s poštovanjem i tugom, iznosi Jefimov glasi: „Solženjicin ne sluša poetski glas srcem, nego ga proverava kriterijumima ispravnosti i neispravnosti, dobra i zla, kanonima versifikacije i verskim dogmama.“ Drugim rečima, Solženjicin Brodskog čita s predubeđenjem, kao što je Tolstoj čitao Šekspira, ili Solovjov Ljermontova.
Sve je to tačno, ali Solženjicinova kritika je, u suštini, do te mere neutemeljena da je celokupna njena refutacija u suštini izlišna. Onima koji vole i shvataju Brodskog to je jasno i bez objašnjenja. One koje njegova poezija razdražuje logika i činjenice neće preobratiti. Nekom se dopada, nekome ne. S tim dubinskim podsvesnim činiocem u percepciji umetničkog teksta ne može se učiniti ništa. Ukus i umetnički sluh mogu se donekle vaspitavati kod vrlo mladih ljudi, ali u određenoj dobi estetski kriterijumi se ugrađuju u ličnost, i odricanje od njih je isto što i odricanje od sopstvenog ja. Nešto se ili dopada ili ne dopada; da ili ne, kako je govorio J. L. Švarc. Kod istog tog Švarca u Nepostojanostima karaktera postoji mesto koje mnogo volim: „Umetnik… je napravio sneg plavim, u želji da pokaže kako je primetio tu njegovu osobinu. Štaviše – plava boja ga je toliko očarala da je nehotice preuveličao plavet snega. A mi smo mislili: ’U prirodi je to ipak tananije’.“ Kod Solženjicina jedan junak ispravno poziva da se ne zaboravi da istoriju nikad nije moguće potpuno objasniti, da je ona zagonetna. E pa tananije je i zagonetnije i ono što je Solženjicin rekao o Brodskom. Ne mislim na to što se Solženjicin, u svojim razdražljivo-sitničavim beleškama, svaki čas, kao da protivreči sebi, oduševljava pojedinim stvarima Brodskog, i to ne samo onima u kojima je pesnik bliži nego obično kanonu devetnaestog veka („Sretenje“, „Povodom Žukovljeve smrti“, „Stogodišnjica Ane Ahmatove“) već i onim u kojima je autorov stil predstavljen na najreprezentativniji način, takvim kao što su „Velika elegija za Džona Dona“, „Leptirica“, „Jesenji krik jastreba“. Ne mislim na to što Solženjicin ponekad nalazi izuzetno dobre reči da opiše svoje utiske: „Božićna tema kao da je uokvirena sa strane, kao toplo obasjan kvadrat.“ Ne, ono što govori Solženjicin uvek zvuči složenije, duboko protivrečnije nego ono što on želi da kaže. Evo, recimo, on kao da Brodskom prebacuje nedostatak zavičajnosti: „I tako je ispalo da Brodski, koji je odrastao u specifičnom lenjingradskom intelektualnom okruženju, nije ni dotakao široko rusko tlo.“ (Što je, uzgred, u suprotnosti sa činjenicama iz pesnikove biografije, ali o tome ću kasnije.) Potom sledi: „A i ceo njegov duh je internacionalan, Brodski je prirodni nosilac mnogostrane kosmopolitske baštine.“ Šta je to – osuda, neutralna konstatacija, pohvala? Uveren sam da će idioti koji traže kod Solženjicina antisemitizam izvesti približno ovakvu dekonstrukciju te rečenice: Brodski nije Rus, pa zato njegove pesme pate od manjka zavičajnosti. Tu se, ako postoji želja, može razaznati i odjek staljinove antisemitske formule – „kosmopolita bez roda“ (ovde prirodni kosmopolita). „Ali prirodni kosmopolita“ – pa to je Puškin, ili „saosećajni prema celom svetu“ Rus budućnosti – prema Dostojevskom.
2.
A kako je Brodski čitao Solženjicina?
Brodski je pisao o Solženjicinu u svom, po mom mišljenju, neuspelom pregledu ruske proze Katastrofa u vazduhu (1984) i, pre toga, 1973. u prikazu Arhipelaga Gulag. On je Arhipelag Gulag, bez ikakvih ograda, smatrao velikim delom. Pošto nije baš često prihvatao moje opaske, dobro sam zapamtio kako sam, kad smo razgovarali o toj knjizi, rekao da je Arhipelag Gulag pravi ep, i da je najbolji pokazatelj te činjenice to što ga čovek ne mora čitati po redu, od početka prema kraju, već ga može, kao Ilijadu ili Mahabharatu, otvoriti na bilo kom mestu i odmah će se zainteresovati, i sve će mu biti jasno. Josif se istog časa složio sa mnom i kasnije se više puta prisećao toga.
Brodski u Katastrofi možda ne navodi jasno i u celosti svoju hijerarhiju ruske proze dvadesetog veka, ali svakako nedvosmisleno ukazuje šta je njen vrhunac. A apsolutni vrhunac je za njega Andrej Platonov, čiju prodornu stilistiku opisuje kao rezultat njegove sopstvene, Platonovljeve, ništa manje prodorne filozofske antropologije, neprevaziđenog poimanja čovekove tragedije u vreme totalnih ratova i totalitarnih režima. Možemo potpuno ili donekle deliti oduševljenje Brodskog Platonovim, možemo ga u potpunosti odbaciti, možemo u načelu odbaciti svaki pokušaj da se jedna tako heterogena pojava kao što je književnost smesti u tabelu rangova.1 Ali sada jednostavno konstatujem – za Brodskog je takva hijerarhija postojala, on je imao predstavu o „velikom piscu“ blisku onoj koju je gajila Cvetajeva („Umetnost u svetlu savesti“): „Veliki pisac je onaj koji izdužuje perspektivu čovekovog odnosa prema svetu, koji pokazuje izlaz, nudi put čoveku koji se našao u ćorsokaku“ – piše Brodski, i, mada u dvadesetom veku za njega postoji samo jedan veliki ruski pisac – Platonov – „posle Platonova se ruska proza najviše približila tome da iznedri takvog pisca onda kad su se pojavili Nadežda Mandeljštam sa svojim memoarima i, u nešto manjoj meri, Aleksandar Solženjicin sa svojim romanima i dokumentarnom prozom“. Ovde se to „treće mesto“ teško može shvatiti kao potcenjivanje, jer reč je o celokupnom korpusu ruske proze dvadesetog veka, dakle ispod tri pisca koja je Brodski istakao nalaze se Bunjin, Sologub, Beli, Zamjatin, Babelj, Zoščenko i, manje kanonski pisci koje je Brodski, međutim, visoko cenio – Vaginov, Dobičin i Marijengof (kao prozaik). To što Brodski pominje Solženjicinovo ime odmah posle neočekivanog na tom spisku imena Nadežde Mandeljštam – svedoči o iskrenosti njegove ocene. Da je posredi bio ustupak opšteprihvaćenom mišljenju, Brodski bi Solženjicina pomenuo zajedno sa autorima Majstora i Margarite i Doktora Živaga, kojima uzgredno odaje priznanje, ali Brodski je, kao i uvek, iskren – memoari Nadežde Mandeljštam ostavili su na njega kolosalan utisak upravo kao umetnička proza, i sličan doživljaj je imao kada je čitao Solženjicina: „Sećam se kad sam je čitao [sedmu glavu Odeljenja za rak – L. L.], samo što mi nisu drhtali prsti…“
Reći ću još jednom: meni se to delo Brodskog ne dopada (ono je prvo bilo napisano po narudžbi – kao predavanje). Dobrom starom tekstu o Platonovu (prvobitno – predgovor za „Ardisovo“ dvojezično izdanje Jame za temelj) pridružene su omiljene raštrkane misli o Dostojevskom, o realizmu, o svrsi književnosti u današnje vreme, a uz njih se navode i spiskovi. Pretpostavljam da su na spiskove dospeli čak i autori koje Brodski nije čitao („češće od drugih imena pominje se ime Valentina Rasputina“). Spiskovi su propraćeni krajnje neosnovanim uopštavanjima, koja je teško shvatiti ozbiljno. U tekstu se samo o dva pisca, pored Platonova, govori podrobno i, što je najvažnije, na osnovu živog čitalačkog doživljaja – o Aleškovskom i o Solženjicinu. Od svih savremenih ruskih pisaca samo su ta dvojica istinski uzbuđivali Brodskog.
Godine 1977. Brodski je napisao prikaz povodom objavljivanja u Americi, na engleskom jeziku, četiri knjige: trećeg i četvrtog toma Arhipelaga Gulag, zbornika članaka pod redakcijom A. I. Solženicina Ispod naslaga i traktata Roja Medvedeva O socijalističkoj demokratiji. Članak je, u autorizovanom prevodu Barija Rubina, izašao u tromesečniku Partizan rivju, časopisu stvaralačke inteligencije, ideološki bliskom „novim desničarima“, to jest liberalnim antikomunistima. Ruski tekst je ostao bez naziva. Skraćenoj verziji, objavljenoj u Književnom pregledu, izdavač je dao doslovno preveden naziv „Geografija zla“, što na ruskom zvuči dvosmisleno.2 „Zlo“ je u nazivu članka – imenica. „Pošto je čovek u stanju da pojmi samo onu količinu zla za koju je sam sposoban, svi pokušaji da se umetnički ili dokumentarno opišu zločini koji se vrše u državnim okvirima osuđeni su na neuspeh“ – počinje Brodski i potom objašnjava na koji način je Solženjicin uspeo da uradi nemoguće – da stvori tekst adekvatan nezamislivom opsegu zla koje je počinio Sovjetski Savez: „Imao je dovoljno estetskog sluha – ma kako to bilo paradoksalno – da se odrekne ’osećaja mere’, koje je u nama vaspitala književnost devetnaestog veka.“
Najvrednijim otkrićem književnosti novog doba Brodski je smatrao apsurd. Na njega je jači utisak ostavljao Beketov apsurdizam lišen apsurdističkog šarma nego veseli dadaistički apsurdizam Danila Harmsa ili smisaoni preobražaji u duhu Luisa Kerola ili Edvina Lira, ili čak nadrealističke groteske Joneska ili Mrožeka. Zlo-Apsurd je kod Brodskog – Zlo-Haos koji gleda u čoveka kroz poderotine na bitku kod romantičarâ. Svaka zabavnost, literarnost šminka i zaodeva apsurd, maskira haos. Ne treba zabavljati onim što je po svojoj prirodi jednoobrazno, monotono i bezbroj puta ponavljano, a „književnost odomaćuje zlo“. Kojim stilističkim sredstvima se autor približava adekvatnom prikazivanju zla – kao Beket ili kao Solženjicin – to je sporedno. „U jednom poglavlju [Odeljenja za rak – L. L.] Solženjicin opisuje teški radni dan jedne žene lekara.
Turobnost i monotonija opisa nesumnjivo odgovaraju spisku njenih obaveza, epskih po svom obimu i idiotizmu; međutim, taj spisak se nastavlja duže nego što je, reklo bi se, moguće zadržati bestrasan ton u opisivanju onoga od čega se on sastoji… Sećam se kad sam ga čitao , samo što mi prsti nisu drhtali: ’Evo, evo, sad će se desiti ono…’“ „Ono“ se, međutim, ne dešava u Odeljenju za rak već u Arhipelagu, zato što u njemu Solženjicin postiže nešto što je nedostupno književnom apsurdizmu – stvara adekvatnu knjigu zla: „Svaka knjiga zla je dugačka i monotona…“
3.
Kad sam pročitao Solženjicinove misli o Brodskom, poželeo sam da ih uporedim s mislima Brodskog o Solženjicinu, a odatle je krenuo lanac usporedbi, paradoksalnih suprotnosti.
Solženjicin, koji misli u kategorijama naroda, narodne sudbine i narodnog duha, u stvarnosti je intelektualac nehotično zalutao u narod. Brodski, koji razmišlja elitistički – bukvalno je bio radnik, gotovo bukvalno je bio ratar.
Solženjicin, koji želi da ga čitaju najširi slojevi, stvara književni jezik što se po svojoj izveštačenosti može meriti jedino s jezikom futuristâ. Brodski, koji čitaoca, možda, vidi kao svoj alter ego, piše polazeći od savremenog razgovornog jezika.
Veliki samotnjak Solženjicin, ako se ponekad i sastaje s ljudima, čini to u pažljivo isplaniranim, gotovo ritualnim okolnostima, ali zamera samotničku oholost i krajnji individualizam spontanom, društvenom, celog života okruženom prijateljima, učenicima i partnerkama, Brodskom, koji ne skida telefonsku slušalicu sa uha.
Kod pravoslavnog Solženjicina, koji je uključen u probleme svoje crkve i poznaje njenu istoriju, verska tema gotovo ne postoji. Kod „lošeg Jevrejina“ i „vanrednog hrišćanina“, po njegovim sopstvenim šaljivim rečima, Brodskog – vera, „svetlost niotkuda“ – najpostojanija je tema najstrasnije lirike.
Dve različite ličnosti. Dva različita stvaralaštva. Ono što je jednom dala priroda, drugi stiče perom. Prosto bismo mogli da nacrtamo simetričan dijagram, no ponovo se prisećam: „Ali u prirodi je to tananije.“ Brodskom drhte prsti kad čita Odeljenje za rak, a Solženjicin se oduševljava kad čita „Jesenji krik jastreba“.
Oni koji danas pišu o Solženjicinu uglavnom ironično citiraju njegove jezičke akrobacije. Stiče se utisak da je reč o novom admiralu Šiškovu3 s njegovim mokrostupima i šarokatima,4 pa možda čak i o seljačkom piscu iz parodije Aleksandra Arhangeljskog:5 „Tako da se čak i sunašce razdrljilo…“ Ali čudnovati ruski jezik kasnog Solženjicina je stilistički eksperiment, pokušaj da se stvori neobičan (po svoj prilici, izražajniji) umetnički jezik pomoću nemobilisanih resursa ruskog jezika. Projekat u duhu „srebrnog veka“ – vrlo nalik onome što su radili Hlebnjikov, Cvetajeva i Zamjatin. I evo čega se prisećam u vezi s tim. Pre deset godina izašao je Solženjicinov Ruski rečnik jezičkog proširenja – zbirka prostonarodnih, dijalekatskih i zastarelih reči koje Solženjicin želi da uvede u upotrebu. Pričajući preko telefona Brodskom o toj knjizi, proglasio sam celu zamisao naivnom (ja i sada smatram da će se jezik pobrinuti sam za sebe, da on ne postaje ni gori ni bolji). Ali Brodski se veoma zainteresovao za rečnik, čak mislim da ga je nameravao kupiti. Pomislio sam: „Zato što su umetnosti poezije potrebne reči.“
* * *
Moja kuća se nalazi na otprilike pola kilometra od reke Konektikat, a nešto dalje, iza reke i duž njene obale, pruža se međudržavni auto-put 91. On se sa severa, od kanadske granice, spušta duž istočnog oboda države Vermont, seče države Masačusets i Konektikat i uliva u međudržavni auto-put 95 pored grada Nju Hejvena na obali Atlantskog okeana. A to je već sasvim blizu Njujorka. Preko dvadeset godina vozim auto-putem 91, poznajem sva usputna brda, doline i sve uobičajene sopstvene misli o književnom pustinjaštvu. Tamo se, u vermontskoj zabiti, nekoliko godina krio nedruštveni Saša Sokolov. S leve strane, iza reke, ljubomorno čuva svoju osamu Selindžer, s desne strane, gotovo simetrično, nalazi se Kavendiš, gde je Solženjicin, povukavši se od vreve, radio na svojoj epopeji. Prolazimo kroz Bratlboro, poslednji vermontski grad pre ulaska u Masačusets, grad gde je pre jednog veka četiri godine živeo Kipling i gde je pisao Knjigu o džungli. Masačusetska granica; kroz pola sata pojaviće se putokazi za Amherst i Saut Hedli. „Amherstska samotnica“, velika Emili Dikinson, provela je u Amherstu ceo život, a poslednjih petnaest godina nije ni izlazila iz kuće. A u susednom Saut Hedliju je svojih poslednjih petnaest godina živeo Brodski. Predavao je ovde u koledžu Maunt Holiok, ali i jednostavno bežao ovamo od njujorške vreve. Nešto dalje, na kraju auto-puta 91, živi Juz Aleškovski.
Jednog lepog aprilskog jutra Solženjicin je pogledao kroz prozor i pomislio: „Ma nek ide posao dođavola! Bolje da se odvezem kod pesnika i popričam s njim o haotičnosti našeg doba i o harmoničnom zadatku poezije.“ Radni je dan, jutro, na auto-putu 91 gotovo da nema saobraćaja – otprilike kroz sat i po Solženjicin se penje na trem Josifa Brodskog.
Ili ne – Brodski je iznenada rešio da bane u Kavendiš – radni je dan, jutro, na auto- -putu 91 u to doba nema saobraćajne policije – dojurio je za otprilike sat vremena…
Takve su večite čitalačke maštarije. Eto, hteli bismo da se Puškin i Ljermontov zajedno šetaju, da se Tolstoj i Dostojevski sprijatelje. Ali „u prirodi je to tananije“. Iako su petnaest godina bili susedi, kao Tolstoj i Fet, Brodski i Solženjicin se nijednom nisu sreli. A onda su dve književne kuće opustele. Pošto je završio Februar, Mart i April 1917, Solženjicin je otputovao u Rusiju, a Brodski, da se poslužimo rečima njegove stare pesme – „u onu daleku zemlju, gde više nema ni januara, ni februara, ni marta“.
Lav Losev
(S ruskog preveo Duško Paunković)
1 Tabela rangova ili Tabela rangova svih vojnih, građanskih i dvorskih činova (rus. Tabelь o rangah ili Tabelь o rangah vseh činov voinskih, statskih i pridvornыh) bila je osnovni zakon o državnoj službi u Ruskoj imperiji. Imperator Petar Veliki ju je potvrdio 24. januara/4. februara 1722. i, mada se s vremenom u ponečem menjala, ostala je na snazi sve do Oktobarske revolucije (1917). (Prim. prev.)309
2 Na ruskom bi to moglo značiti i: Geografija je zla. (Prim. prev.)310
3 Aleksandar Semjonovič Šiškov (1754–1841), admiral, političar i pisac. U kasnijoj fazi svog književnog stvaralaštva trudio se da očuva čistotu ruskog jezika i borio se protiv francuskog uticaja na Rusiju. (Prim. prev.)
4 Mokrostup – kaljača, šarokat – bilijar. Mokrostup i šarokat (rus.) – reči koje je izmislio Aleksandar Semjonovič Šiškov. (Prim. prev.)
5 Aleksandar Grigorjevič Arhangeljski (1889–1938) – ruski satirični pesnik, parodista. (Prim. prev.)311
Polja. rs
