Artur Šopenhauer (1788–1860), jedan od najznačajnijih nemačkih filozofa XIX veka, bio je poznat po svojoj pesimističkoj filozofiji, ali i po oštroumnim zapažanjima koja se tiču čovekovog ponašanja. Jedan od zanimljivijih segmenata njegovog rada jeste nedovršeni rukopis Eristička dijalektika: Umeće da se bude u pravu (Eristische Dialektik: Die Kunst, Recht zu behalten), objavljen tek posle njegove smrti 1864. godine. U njemu Šopenhauer nabraja 38 „strategema“ ili trikova koji se koriste u raspravama.
Šopenhauer na početku objašnjava važnu razliku između logike i dijalektike, pojmova koji su često poistovećivani. Dok je svrha logike dostizanje istine, dijalektika, kaže Šopenhauer, bavi se odnosom između dva racionalna bića koja kada prestanu da se slažu započinju spor ili intelektualno takmičenje.
S obzirom da su filozofi pre njega neuporedivo manje pažnje posvećivali mračnoj strani dijalektike, on nastoji da pokaže na koji način ljudi u stvarnosti mogu raspravljati kada im je stalo do nadmoći, a ne do istine. Iako na prvi pogled ovaj spis deluje kao priručnik za manipulaciju, njegova prava vrednost je upravo suprotna: da naučimo da prepoznamo sofizme i trikove kako ne bismo padali u zamke neiskrenih sporova.
Naravno, ove tehnike mogu biti i zloupotrebljene. Danas gotovo svih 38 trikova možemo prepoznati u svakodnevnoj komunikaciji.
1. Ekstenzija
Razvlačenje protivnikove tvrdnje do krajnosti, radi lakšeg obaranja.
„Treba izvesti protivnikovu tvrdnju preko granica prirodne, tumačiti je što uopštenije, shvatiti je u što širem smislu i preterivati, a vlastitu svoditi na što uži smisao, u što uže okvire.”
2. Homonimija
Igra dvosmislenostima reči kako bi se izazvala konfuzija kod protivnika. Upotrebiti homonim da bi se postavljeno tvrđenje proširilo i na drugu temu koja osim istih reči ima malo ili nimalo zajedničkog sa polaznim tvrđenjem.
3. Generalizacija
Napad na tvrdnju protivnika kao da je izrečena u opštem kontekstu.
4. Skrivena igra
Ne otkrivati cilj do kraja, kako protivnik ne bi mogao da predvidi pravac rasprave. Čuvanje zaključka za pravi trenutak.
5. Lažne premise
Može se iskoristiti činjenica da protivnik čak ni ne želi da opovrgne neke lažne premise jer bi mu bilo previše neprijatno govoriti istinu.
To uključuje i pobijanje suprotstavljenih teza lažnim premisama, za koje sam protivnik veruje da su istinite. Protivnikove reči se koriste protiv njega samoga, izvlačenjem zaključaka koji su nepovoljni po njega.
6. Skrivene premise
Skrivena glavna premisa se može koristiti tako da se dovedu u pitanje sve ostale tvrdnje.
Uzmi sličnu tvrdnju, iz koje sledi ona glavna koju treba pokazati, zdravo za gotovo. Zakomplikujete problem menjanjem reči protivnika ili onoga što on pokušava da dokaže.
7. Zasipanje pitanjima
Postavljati pitanja umesto direktnih tvrdnji, kako bi se protivnik uhvatio u klopku. Prostrana pitanja mogu zamagliti prave namere u sporu.
8. Provokacija protivnika
Provocirati protivnika neprijatnim pitanjima i doskočicama kako bi se iznervirao, izgubio kontrolu i koncentraciju.
9. Zaobilazni redosled pitanja
„Pitanja ne postavljamo po redosledu koji zahteva zaključak, već mimo redosleda. Onda protivnik ne zna što hoćemo i ne može planirati, a njegovi se odgovori mogu upotrebiti za različite zaključke, čak kontradiktorne, zavisno od toga kako se pokažu.”
10. Suprotstavljena pitanja
„Kada primetimo da protivnik namerno negira pitanja čije bi prihvaćanje bilo od koristi za našu tvrdnju, moramo pitati suprotno od naše tvrdnje, kao da želimo da to potvrdi ili mu bar ponuditi da bira i jedno i drugo kako ne bi primetio koju od te dve tvrdnje želimo da prihvati.”
11. Indukcija
Ako protivnik prizna nekoliko pojedinačnih tačaka, može se izvesti indukcija, zaključak kod kojeg se polazi od pojedinačnog ka opštem.
„Izvedemo li indukciju i on prihvati pojedinačne slučajeve pomoću kojih je izložena, ne moramo ga pitati priznaje li i opštu istinu koja proizlazi iz tih slučajeva, već je nakon toga uvedemo kao dogovorenu i prihvaćenu.”
12. Parabole
Ako se argument zasniva na opštim idejama bez konkretnih imena, možete koristiti parabolu koja je povoljna za vaš stav.
13. Prihvatljiv protivpredlog
Iako za rešenje nekog problema može da ima više opcija mi našem sagovorniku dajemo samo dve opcije, od kojih jednu predstavljamo kao bolju i navodimo protivnika na nju.
„Kako bismo učinili da protivnik prihvati tvrdnju, moramo dati uz to i suprotnu tvrdnju da bi mogao birati. Suprotnu tvrdnju izlažemo vrlo upečatljivo da bi on, kako ne bi ispao paradoksalan, prihvatio našu tvrdnju, koja naspram toj izgleda sasvim prihvatljivo.”
14. Proglašavanje pobede uprkos porazu
„Ako protivnik odgovori na nekoliko vaših pitanja, činjenicama koje ne idu u prilog vašem zaključku, trijumfalno iznesite svoj zaključak, čak i ako on nije na mestu. Ako je vaš protivnik zbunjiv ili nesnalažljiv, a vi ste dosta drski i glasni, vaš trik može lako uspeti.”
15. Upotreba naizgled apsurdnih predloga
Dajemo predlog sa kojim se neslažemo da bi ga kasnije sami oborili i da bi zbunili protivnika.
16. Korišćenje nedoslednosti
Mala ili čak samo prividna nedoslednost u ponašanju u odnosu na stav koji protivnik zastupa može se koristi protiv njega.
Primer: „Vi sebe smatrate ekologom, a pušite?”
17. Odbrana suptilnom razlikom
Ako vas protivnik pritiska kontraegumentom, često ćete moći da se spasete tako što ćete izneti neku suptilnu razliku. Pokušajte da pronađete neko drugo značenje ili dvosmislenost vaše tvrdnje. (Ne, nisam mislio na to…)
18. Prekid i skretanje teme
Ne dozvoliti protivniku da završi iznošenje dokaza.
„Primetimo li da se protivnik dokopao nekog argumenta kojim će nas pobijati, ne smemo dopustiti da dotle dođe, da to izvede do kraja, stoga na vreme prekinemo prepirku, pređemo na drugu temu ili skrenemo pažnju i ukažemo na druge tvrdnje.”
19. Digresija
Ukoliko vas protivnik izričito izazove da iznesete prigovor na neku određenu tačku u njegovom argumentu, a vi nemate mnogo toga da kažete, krenite da pričate uopšteno o njegovoj odbrani.
20. Izvlačenje zaključka
Ako je vaš protivnik priznao sve ili većinu vaših premisa, nemojte direktno tražiti da prihvati vaš zaključak. Umesto toga, sami izvucite zaključak kao da ga je i on priznao.
21. Kontraargument
Kada tvoj protivnik koristi površan argument (npr. napad na ličnost) opovrgni ga tako što ćeš istaknuti površan karakter argumenta. Ali bolje je susresti protivnika kontraargumentom koji je podjednako površan i tako ga se rešiti. Jer ti je bitna pobeda, a ne istina.
22. Petitio principii
„Zahteva li protivnik da priznamo nešto iz čega bi onda neposredno sledio problem prepirke, odbijamo to i označavamo kao petitio principii, jer će i on i slušatelji lako poistovetiti neku tvrdnju koja |e u vezi s problemom, a na taj način mu oduzimamo njegov najbolji argument. ”
23. Navođenje sagovornika da preuveličava argumente
Protivrečnosti u raspravi često iritiraju osobu da preuveličava sopstvene argumenate. Napadom , možete naterati protivnika da proširi izjavu preko njenih prirodnih granica. Kada zatim protivrečite preuveličanom obliku nje, izgledate kao da ste opovrgnuli originalnu izjavu .
24. Netačni silogizam
Vaš protivnik iznosi tvrdnju, a lažnim zaključivanjem i iskrivljavanjem njegovih ideja vi iz tvrdnje izbacujete druge tvrdnje koje nisu nameravane i koje deluju apsurdno. Tada se čini da je tvrdnja protivnika dovela do ovih nedoslednosti, i stoga se čini da je indirektno opovrgnuta.
25. Instanca
Ako vaš protivnik pravi generalizaciju, pronađite primer suprotnog. Potrebna je samo jedna validna kontradikcija da bi se opovrgnula protivnikova tvrdnja.
26. Preokret
Odličan potez je kada možete da preokrenete situaciju i iskoristite argumente protivnika protiv njega samog.
27. Pritisak na slabu tačku
Ukoliko vas protivnik iznenadi time što se posebno naljuti na neki argument, morate ga podsticati sa još većim žarom. Ovo će ne samo razljutiti protivnika, već se može pretpostaviti da ste uperili prst u slabu stranu njegovog ili njenog slučaja i da je protivnik otvoreniji za napad po ovoj tački nego što ste očekivali.
28. Obraćanje publici umesto sagovorniku
Ovaj trik je uglavnom praktičan u raspravi kada postoji publika koja nije stručna za temu o kojoj se raspravlja. Ako protivnik mora da daje dugačko, komplikovano objašnjenje da bi ukazao na logičke greške, publika neće biti raspoložena da sluša. U tom slučaju kao dodatni udarac ide izazivanje smeha kod publike i izlaganje protivnika ruglu.
29. Diverzija
Ako ste izloženi napadu jakim argumentima, možete stvoriti diverziju, odnosno možete iznenada početi da pričate o nečemu drugom, i širiti temu na to, kao da je čvrsto povezano sa predmetom rasprave.
30. Pozivanje na autoritet
Pozivajte se na autoritet, a ne na razum.
Ako je potrebno, citirajte šta je autoritet rekao u nekom drugom smislu ili okolnosti. Autoriteti koje vaš protivnik ne razume su oni kojima se generalno najviše divi. Takođe možete, ako je potrebno, ne samo da iskrivite reči nekog autoriteta, već i da ih falsifikujete ili citirate nešto što ste u potpunosti izmislili.
„Ne kažem to ja, to su reči čuvenog profesora…”
Takođe, pozivanje na autoritet većine: „Zna narod!”
31. Lažna skromnost
Ako znate da nemate odgovor na argument koji iznese vaš protivnik, možete ironičnim potezom proglasiti sebe nesposobnim da sudite.
„Ne znam ništa o tome.”
„To prevazilazi moje znanje.”
32. Kategorizacija
Brz način da se rešite tvrdnje protivnika ili da bacite sumnju na nju jeste da je svrstate u neku kategoriju.
„Vaša izjava proizilazi iz mržnje.”
„To što pričate, to je čist fašizam.”
33. Teorija naspram prakse
Priznaješ premise svog protivnika, ali poričeš zaključak. „To važi samo u teoriji, ali ne važi u praksi.”
34. Insistiranje na odgovoru
Kada postavite pitanje ili iznesete argument, a vaš protivnik vam ne da direktan odgovor, ili ga izbegava kontrapitanjem, ili pokušava da promeni temu, to je siguran znak da ste dotakli slabu tačku, ponekad a da toga niste ni svesni. Tako ste, takoreći, ućutkali protivnika. Stoga morate još više da insistirate na poenti i da ne dozvolite protivniku da je izbegava, čak i kada ne znate gde zapravo leži slabost na koju ste naišli.
35. Argument – posledica
„Ovaj trik je do te mere praktičan da ako uspe sve ostale čini izlišnim. Umesto dejstvovanjem činjenica na intelekt, valja dejstvovati na voljne motive…
Naravno , on može uspeti samo pod određenim uslovima. Ukoliko možemo protivniku da predočimo da bi njegov iskaz, ako se prihvati, vidno štetio njegovom interesu, on će ga brzo napustiti kao usijano gvožđe koje je pre toga nesmotreno uzeo u ruke.”
36. Besmislica kao argument
Možete zbuniti i zaprepastiti protivnika pukim pompeznim izražavanjem. Potrebno je mnogo manje vremena za iznošenje besmislenog argumenta koji će mnogima koji slušaju raspravu delovati smisleno, nego što je protivniku potrebno za opovrgavanje istog.
37. Obaranje pogrešnog dokaza
Ukoliko je vaš protivnik u pravu, ali, srećom po vas, izabere pogrešan dokaz, lako ga možete opovrgnuti, a zatim tvrditi da ste opovrgnuli celu poziciju. Na taj način loši govornici gube dobar slučaj. Ako protivniku ili posmatračima ne padne na pamet nikakav tačan dokaz, vi ste pobedili.
38. Lične uvrede
Poslednji trik je da postanete uvredljivi i grubi čim shvatite da vaš protivnik ima prednost. Potpuno napuštate temu i usmeravate napad na ličnost protivnika opaskama uvredljivog i zlobnog karaktera. Ovo je trik koji svi mogu sprovesti u delo.
Važno je imati na umu da Šopenhauerov „priručnik“ nije poziv da koristimo ove trikove, već da ih prepoznamo. U vremenu kada javne debate mnogo više liče na borbu za utisak nego za istinu, eristička dijalektika nam pokazuje da je umetnost rasprave često umetnost manipulacije.
Što više prepoznajemo „trikove“, to manje nasedamo na njih.
