Iz beležnice reportera
1.
Poslednji, završni zločin koji su počinili dželati Če-ka, kad je u odjednom streljano 500 ljudi, nekako je sobom zaklonio dugu seriju zločina, kojima je u Kijevu obilovao rad čekista, tokom 6-7 meseci.
Saopštenja u boljševičkoj štampi donose u Kijevu cifru koja ne premašuje 800-900 streljanja. Ali osim imena s krvavog spiska, svakodnevno se streljaju desetine i stotine ljudi. I većina tih žrtava ostala je nepoznata, bezimena…
Imena im, Ti, Gospode, upamti…
Osim mučilišta u Sadovoj 5, koje je već privuklo opštu pažnju – većinu ubistava, po pričama onih koje su držali u zatočeništvu, izvedeno je u mračnom podrumu, ispod vile kneza Urusova, u Jekaterininoj br. 16. Nesrećne žrtve odvodili su jednu po jednu u podrum, gde su im naređivali da se skinu goli i da legnu na hladan kameni pod, sav natopljen lokvama ljudske krvi, rasprsnutim mozgovima, čizmama zdrobljenim ljudskom jetrom i želucem… I u ljude, koji su goli ležali na podu, licem zarivenim u zemlju, pucali su iz neposredne blizine rasprskavajućim mecima, koji su u potpunosti raznosili lobanju i izobličavali je do neprepoznatljivosti.
Mnogi od zatočenika, uostalom, pričaju o jezivoj kijevskoj čekistkinji, Terehovoj, ženi nekakvog mornara, čija je omiljena stvar bila – da svoju žrtvu dugo drži u samrtnom strahu i užasu, uzimajući je na nišan, pre nego što je dokrajči. Taj sovjetski Maljuta Skuratov, pucajući u osuđenike, namerno je promašivao, i tek posle cele desetine hitaca, raznosio im glavu poslednjim…
Slanje u zloglasni podrum takođe se često primenjivalo kao poseban vid prefinjenog mučenja s ciljem da se od zatvorenika iznudi potrebno priznanje ili iskaz. Mučenika su držali golog na hladnom, klizavom podu, na nišanu i hicima koji „promašuju“, sat i više… I kako se često događalo da su posle toga mlade i zrele ljude vraćali u ćeliju kao osedele starce, s drhtavim rukama, s mlitavim ubledelim licima i zamućenim očima…
Na takav način izvlačili su iskaze od zatvorenika. A evo slučaja, koji pokazuje kakve su mere preduzimali u Če-ka da spreče pokušaje bekstva zatvorenika. Nalazeći se u jednoj od soba druga tužioca, D. je, dok su ga izvodili s ispitivanja, pokušao da pobegne i ubio ga je njegov pratilac. Kao upozorenje ostalim zatvorenicima iz te iste sobe, telo D. bilo je obešeno spolja, iznad samog prozora sobe, gde je visio nekoliko dana s natpisom: „Tako će proći svako ko pokuša da pobegne.“
Bunilo bez premca predstavlja slučaj činovnika Solnceva. Solncev je bez ikakvog dokaza i osnova bio osumnjičen da je hteo da raznese skladište municije i barutanu u Darnici. Tokom nekoliko nedelja njega su iz dana u dan izlagali strahovitom, zverskom mučenju i zlostavljanju, od kojih je on poludeo. I zatim su Solnceva, bolesnog, pomućenog razuma, umirućeg, zgnječenog, u poslednjem stadijumu ludila, streljali na očigled grupe drugih zatvorenika, uhapšenih po toj istoj stvari…
Mladi student Braver, čije je prezime objavljeno kao četrnaesto u poslednjem spisku, bio je osuđen na streljanje u okviru crvenog terora, kao sin dobrostojećih roditelja. Nesrećnog mladića, nad kojim su se bespoštedno izrugivali kao „pravim, čistokrvnim buržujem“, poslednjih njegovih dana nekoliko puta su iz zabave otpuštali kući, a na sam dan streljanja, dežurni komandant objavio mu je „konačno, pravo“ oslobađanje i naredio mu da pokupi stvari. Pustili su ga na slobodu…
Ali čim je obradovani i ozareni mladić prešao prag strašne tamnice, njega su, pakosno se kikoćući, vratili natrag i poveli na streljanje…
Ali takvih činjenica je, svakako, na desetine i stotine. I komisija za istraživanje krvavih zločina čekista dužna je da ih otkrije, da ih prikupi zajedno i pruži potpunu sliku inkvizitorskog „rada“ sovjetske specijalne vojske.
2.
U „radu“ čekista zaprepašćuje ne samo njima svojstvena prefinjenost, istančana sadistička okrutnost. Zaprepašćuje sveopšta, izuzetna bezobzirnost u ophođenju sa živim ljudskim materijalom. U očima gospodara zlostavljanja iz Če-ka nije bilo ničeg jeftinijeg od ljudskog života.
Po pričama lica, zadržanih kod čekista, neretko je bilo slučajeva da su ljudi streljani jednostavno da se zaokruži ukupna cifra za dan, da se dobije paran broj itd. Veoma česti takođe su bili slučajevi kad su zatvoreni streljani bez bilo kakvog ispitivanja. Dogodilo se da je uhapšeni u zatvoru proveo mesec, mesec i po dana, pa i više – niko ga nije ispitivao, niko ga nije pominjao, sve dok ga jednog lepog dana neočekivano nisu pozvali i odmah poveli na klanje…
U kancelarijama Če-ka, neprestano su vodili dve knjige, od kojih se jedna zvala „knjiga prihoda“, a druga – „knjiga rashoda“. U prvu su unosili prezimena uhapšenih, onako kako su ih dovodili, u drugu – prezimena onih koje su streljali čekisti. Potpuno odvojeno vođen je spisak puštenih na slobodu. Shodno tome, u upotrebi krvnika iz Če-ka nije postojala reč „streljati“; umesto nje u žargon čekista uvedena je reč – „rashodovati“: tako, na primer, „pušten u rashod“, njega su „rashodovali“ itd. Bilo je takođe u sovjetskim zatvorima mesta za slučajeve streljanja „greškom“. Na taj koban način, na primer, po izjavama rodbine, streljan je narodni učitelj – Ukrajinac iz Vasiljkovskog sreza, Anton Prusačenko, umesto svog prezimenjaka Andreja Prusačenka, optužnog za banditizam.
Jevrejki iz Slobotke, Dorfman, „centralni izvršni komitet“ izdao je uverenje o tome da ona „uživa pravo na paušalni iznos iz Sovjetske državne blagajne u iznosu od 5000 rubalja, zbog toga što joj je muža slučajno (sic!) streljala“ kijevska gubernijska Če-ka. Dorfman, koji je zadržan zbog spekulisanja „carskim“ novcem, bio je streljan umesto izvesnog Dorstmana, Nemca-koloniste, koji je bio optužen za učešće u jednom od partizanskih odreda na Volinji. Greška je bila ispravljena tako što je, čim je to primećeno, presuda bila ponovo sprovedena, ovog puta već nad pravim Dortsmanom.
Uostalom, bićemo nepravični ako kažemo da ljudski glave čekisti uopšte nisu cenili. Kad je odred Crvene armije pri Če-ka, odbio da ispunjava donekle učestale smrtne kazne svojih pretpostavljenih, bila je sastavljena specijalna grupa strelaca, u koju su ulazili prvenstveno Kinezi i Letonci, uključujući četiri žene: „ozloglašena“ Roza Švarc, nekakva Jegorova, i dve Letonke, čija prezimena još nisu razjašnjena. Krvavim „specijalcima“ isplaćivano je po 100 rubalja za svaku glavu, a među njima je bilo i takvih kojima se ponekad događalo da za noć „nakupe“ od 1000 do 1500 ru6alja. Neki zatvorenici pričali su o Kinezu, po imenu Nijan Ču, koji je takvim „trudom“ zgrnuo sebi prilično masnu svotu. Dostojna pažnje, kao savršeno nova za naše vreme, ali poznata istorija srednjeg veka, čisto inkviziciona, procesna forma isleđivanja, koju su široko primenjivali sledbenici iz Če-ka. Optužba se odnosila ne samo na ovo ili ono stvarno učinjeno delo, ne samo na pokušaj ili razotkrivenu nameru, nego takođe i na savršeno nepostojeći prestup, koji bi, prema nekakvim pretpostavkama, dato lice ipak „moglo da izvrši. “
Evo, na primer, okolnost iz saslušanja mesnog profesora istorije S***, koje je sprovođeno više meseci u Vu-Če-ka, zbog sumnje u održavanje veze sa štabom generala Denikina:
– Vama je general Denikin lično poznat, poznajete ga ili ne? – pita islednik.
– Ime generala Denikina, meni je, kao i svakom intelektualcu, poznato iz novina, lično nisam imao čast da se upoznam s njim.
– Da, ali vaše zvanje i položaj to ne isključuju, premda činjenični podaci kao da i ne pružaju dovoljno potkrepljenja.
Dalje, islednik-čekista čita ceo spisak lica, koja zauzimaju važne položaje u štabu glavnokomandujućeg.
– A ta lica su vam poznata?
– Prvi put čujem za njih.
– Opšte uzev, ja nemam precizne podatke koji govore o tome da ste poznavali i održavali vezu s tim licima, ali takođe nemam osnovane dokaze da vi njih uopšte ne poznajete. A u takvim okolnostima, priznaćete, nije isključena mogućnost, jer vi ste mogli…
– Za šta sam ja uopšte optužen? Kako formulišete optužbu protiv mene? – prekide ga profesor.
– Za to što ste, budući da poznajete i održavate vezu s generalom Denikinom i njegovim najbližim saradnicima, vi njima dostavljali podatke o situaciji na bojištu; ili, ako ova situacija ne može da se potvrdi činjenicama, onda za to što ste vi to mogli da uradite. Jer vi ste – profesor, a profesor, poznato je, po svojim uverenjima, nije kadet-levičar, dakle, vi ste, nesumnjivo, denikinovac, a zbog toga je više nego verovatno da ste bili u vezi s generalom Denikinom i predavali mu potrebne podatke…
Nekoliko dana posle ovog ispitivanja, S*** je, samo na osnovu onako dvosmislenih logičkih konstrukcija bio osuđen na smrt strljanjem, od čega se spasao samo zahvaljujući čistoj slučajnosti, koja nije imala direktne veze s njegovim slučajem.
3.
Igrajući uloge „kulturnih i humanih“ pregalaca, Rakovski i Manuiljski, isporučujući zatvorenike, ponekad su pokušavali da obuzdaju krvavu polet čekista, ali je Lacis, igrajući ulogu malog Fukea Tjenvila i nalazeći se u neprijateljskim odnosima s „predsednikom sovjeta narodnih komesara“ i njegovim zamenikom, nastojao da uvek ide svojim putem, preduzimajući mere za to da vesti o hapšenju viđenih ljudi u gradu nikad ne stignu do „sovjeta narodnih komesara“ i da se donete presude izvršavaju bez odlaganja i u najkraćem roku.
Kod mnogih, zadržanih u zatvoru, postoji uverenje da su ova „trvenja“ odigrala svoju kobnu ulogu u slučaju ubistva pokojnog V. P. Naumenka. Lacis i njemu bliski plašili su se da „krotki čovek i diplomata“ Rakovski, pod uticajem nastojanja spolja da se primene nekakve mere za spas V. P., i zbog toga što je cela procedura hapšenja, ispitivanja i obračuna s pokojnikom bila izvedena takvom izuzetnom brzinom i prenagljeno…
U koncentracionom logoru pri kijevskoj Če-ka, dugo se zadržao nekakav Jasinski, mladi istražni sudija iz Moskve, sin veoma bogatih roditelja. Po opštem priznanju zatvorenika, to je bio duševno oboleo, nenormalan čovek. Njegova manija bila je želja da rasproda porodični imetak, da za dobijenu svotu kupi avion i njime odleti u Pariz. Sovjetska tajna policija, u ovom detinjastom, bolesnom buncanju videla je skrivene zavereničke planove.
Pred odlazak boljševika iz Kijeva, „drug“ Mapuiljski, koji je postavljen za predsednika Komisije za rasterećenje zatvora, posetio je koncentracioni logor, obratio pažnju na nervno obolelog Jasinskog i obećao da će sutradan lično razmotriti njegov slučaj. Saznavši za to, komandant Vu-če-ka, Altohin, sutradan u zoru pojavio se u automobilu i hitro prebacio Jasinskog u sveukrajinsku Če-ka, gde je istog dana bio streljan…
U jednoj od prostorija Vu-če-ka, zajedno s „kontrarevolucionarima“ i „zakletim neprijateljima sovjetske vlasti“, sedeo je inspektor sveruske Če-ka, persona grata, koga je Lenjin specijalno poslao iz Moskve, zarad revizije Če-ka za Ukrajinu.
Povod takvom zanimanju poslužila je prekomerna strogoća i revnost, ispoljena prilikom njihovog razmatranja učinka Če-ka, posebno u slučaju mornara Piranova – ubice kijevskog slikara, prof. Muraška. Lenjinov „Revizor“ insistirao je na streljanju bandita Piranova, suprotno odluci Lacisa i kompanije, koji su zaključili da elementi poput Piranova posebnu opasnost za društvo ne predstavljaju.
Takva vrsta ponašanja moskovskog „revizora“, koja je provejavala u celom nizu slučajeva, bila je shvaćena kao nepoželjna i čak opasna, i on je bio privremeno „opozvan“, u cilju smirivanja prekomerne ljubopitljivosti… Zanimljiv slučaj iz zakulisnog života Če-ka, slučaj, u potpunosti prikladan za „roman tajanstvenih pustolovina“, ispričao nam je prof. S., presedevši dugo u Vu-če-ka.
Jednom su, kod njega u sobu, pod naoružanom pratnjom, uveli grupu uhapšenih, koja se sastojala od mlade milosrdne sestre, lekara u vojnoj uniformi i pomoćnika komandanta sveukrajinske Če-ka, Nikiforova, koji je važio za jednog od najsvirepijih pobornika streljanja u Vu-če-ka.
Iz priča doktora i milosrdne sestre izoštrila se ovakva slika. U sveukrajinskoj Če-ka, nalazila se u zatočenju poljska grofica M., koju je „kolegijum“ Vu-če-ka osudio na streljanje. Izvršenje presude bilo je povereno Nikiforovu. I evo, tog puta, suprotno svojoj uobičajenoj tačnosti i preciznosti, dželat Nikiforov samo je prostrelio svoju žrtvu, lako je ranivši. Posle toga je M., u dubokoj nesvesti, bila prebačena na „mrtvačke taljige“, umesto na gomilu ubijenih. Ali to nije bila ni greška ni slučajnost. Na putu za grad, taljige su se zaustavile u jednoj od bolnica na Pečorsku. M. su spustili, bila je previjena, i ona se bez traga i srećno sakrila uz pomoć prijatelja koji su je očekivali…
Istovremeno s bekstvom grofice M., iz kabineta Lacisa takođe je nestala većina dokumenata o njenom slučaju. Sam Nikiforov, tim povodom zatvorenicima je govorio da on s dokumentima nikakve veze nije mogao da ima, jer ključeve od svog kabineta Lacis nikom nije poveravao…
Kakvo je bilo sveopšte zaprepašćenje, kad su, kroz nekoliko dana, svo troje – i lekar, i sestra, i Nikiforov, po hitnom postupku bili pušteni, kako se pronosilo, po nalogu samog Lacisa… Zao glas među zatvorenicima, tim povodom, uveravao je u to da je Lacis, postavši na kraju tajanstvene pustolovine s groficom M., vlasnik velikog bogatstva, smekšao dušom i prvi ogled sa svojim milosrđem izveo na jednom od svojih omiljenih specijalaca, Nikiforovim…
Mihail Bulgakov
