Spaljivanje mrtvih [Tema: Dado]

Tekst je od­lo­mak iz epo­ni­ma Ama­ran­te Szi­don, umjet­ni­ko­ve kćer­ke.

Tokom ljeta, ko­ri­ste­ći fo­te­lje iz Pri­rod­njač­kog kabineta, moj otac je ure­dio ate­lje da liči na malu po­zor­ni­cu; sto­li­ce su bile ras­po­re­đe­ne kru­žno kao da su bile pre­do­dre­đe­ne za pri­ma­nje po­sje­ti­la­ca. Isti­na, niko se nije ni­ka­da usu­dio sje­sti; za­o­bi­la­zi­li smo ih s opre­zom, kao da ko­ra­ča­mo kroz bojno polje pre­kri­ve­no le­še­vi­ma, da se ne bi spo­ta­kli o ot­ki­nu­tu ruku ili nogu. Kako su pro­la­zi­le sed­mi­ce, po­sta­lo je oči­gled­no da su te to­li­ko oče­ki­va­ni gosti bili niko drugi do na­sli­ka­na stvo­re­nja, čiji se dah mogao osje­ti­ti kroz koži ili vlak­na tka­ni­ne. Naj­če­šće su te oči i usta iz­ra­nja­li na naj­vi­dlji­vi­joj po­vr­ši­ni sto­li­ce, čak do tačke do koje su se i koji su po­sje­do­va­li samo na­sla­nja­li. Moj otac se za­ba­vljao sa sto­li­ca­ma iza­zi­va­ju­ći ne­ja­sna us­kr­snu­ća, raz­go­va­ra­ju­ći sa mr­tvi­ma. Fo­te­lje iz Pri­rod­njač­kog kabineta bili su nje­go­vi ano­nim­ni gosti, koje je pri­mao kao iz­bje­gli­ce u ka­pe­li svoje ra­di­o­ni­ce. Ne­po­kret­ni fan­to­mi, ni od­re­đe­nog imena ni pola, de­ša­va­lo mi se da ih čujem kako tiho pri­ča­ju sa osta­lim ne­vi­dlji­vim bi­ći­ma, koji su, ne bez stra­ha če­ka­li otje­lo­vlje­nje od ruke maj­sto­ra. Odu­vi­jek su u mlinu Eru­va­la cir­ku­li­sa­la ova ne­vi­dlji­va bića, iz­vo­ri dnev­nih dje­či­jih stra­ho­va, koji, noću, osta­ju mirni i tihi. Sa sto­li­ca­ma,neki su otje­lo­vlje­ni nakon go­di­na, de­ce­ni­ja možda, plu­ta­ju­ći u va­ku­u­mu. Na moje ve­li­ko olak­ša­nje, inače, licem u lice na­po­kon je to po­sta­lo mo­gu­će; u ra­di­o­ni­ci mlina u H., od danas sam imao nešto za šta sam se mogao zakačiti.

Moj otac ide prvi; umje­sto da po na­vi­ci obi­la­zi je­ze­ro, on se za­pu­ti str­mim putem, koji je visio nad ka­me­nim zidom, koji je vodio do pe­ći­ne. Sli­je­dim ga, moje noge malo po­drh­ta­va­ju, beton kojim hodam nikad mi nije bio na­klo­njen – užur­ba­ni ko­ra­ci, pa­do­vi iz­bjeg­nu­ti zbog is­prav­no­sti, i ze­le­na ma­ho­vi­na koja raste po zidu – bili su glav­ni izvor in­spi­ra­ci­je za moje noćne more u ado­le­scen­ci­ji. Na putu me je par ma­ča­ka okr­znu­lo mja­u­ka­ju­ći, žu­re­ći da se vrate svo­joj igri koju smo pre­ki­nu­li našim do­la­skom. Is­pred ate­ljea, trava je pre­kri­ve­na gu­šči­jim per­jem po­mi­je­ša­nim pe­pe­lom i osta­ci­ma od po­ža­ra; pera su kao i dje­lo­vi pa­per­ja po­sta­li pr­lja­vi i teški. Ze­mlji­šte je iz­mu­če­no: nikad takvo nije bilo. Do­la­zim kao op­či­nje­na pred vrata ate­ljea, koja je tata već ofar­bao; okna gor­njeg di­je­la re­flek­tu­ju teško je­se­nje sunce. Po­sled­nji li­sto­vi kru­ške, pro­ri­je­đe­ne na gra­na­ma, prave sjen­ke koje se la­ga­no dižu na vra­ti­ma kao jasno di­sa­nje okol­nog zraka.

Do­šav­ši na prag, okli­je­va­la sam tre­nu­tak oslu­šku­ju­ći di­sa­nje. Drh­ta­vom rukom uz­i­mam pepeo. Na pr­sti­ma osta­ju tra­go­vi po­ža­ra, koji moju šaku pre­tva­ra­ju u le­pe­zu s bez­broj boja. Unu­tra se smje­sti­la tmina na ne­o­dre­đe­no vri­je­me. Pepeo je pao na fo­te­lje, čet­ki­ce, tube boja osta­vlje­ne za­bo­ra­vu na pa­le­ta­ma. Čak je osvo­ji­la i zi­do­ve, gdje se pri­li­je­pi­la kao drugi sloj. Upr­kos ovoj novoj vla­žnoj i hlad­noj at­mo­sfe­ri tama nije uop­šte uz­ne­mi­ru­ju­ća; brzo se oslo­bo­di­mo u nje­nom dru­štvu, zato što nam se čini da se ona od­ma­ra i po­ma­že da du­bo­ko uro­ni­te u jednu vrstu sna. Ubrzo me je uhva­ti­la oba­mr­lost, dok su mi oči na­vik­nu­te na mrak, us­pi­je­va­ju­ći da raz­li­ku­ju po­kret­ne obli­ke od ne­po­kret­nih. Po­kret­ne, si­lu­e­ta mog oca, moje se­stre, koja se po­ja­vi­la iz­ne­na­da; ne­po­kret­ne, fo­te­lje, kada koja se ne ko­ri­sti, na­kva­še­na peć, pra­zne kofe pre­vr­nu­te na podu. Plat­na je si­gur­no pre­mje­stio ne­gdje drugo, ovdje ih nema.

Imala sam po­gre­šno mi­šlje­nje da su si­lu­e­te ni­je­me; zbog trave sam ih po­mi­je­ša­la sa sop­stve­nom ti­ši­nom. Vrlo brzo je nji­hov glas po­stao pre­po­zna­tljiv, pri­bli­ža­va­ju­ći se kao žurni korak. Moj otac za­mo­li se­stru da mu po­mog­ne da pre­mje­sti fo­te­lju na neko drugo mje­sto. To je nova po­zor­ni­ca, koja želi da od­vo­ji spa­lje­no od ne­o­ste­ce­nog. Vri­je­me pre­bra­ja­nja mr­tvih po­sli­je bitke cini se da je je sa­zre­lo. Na­rav­no,mom ocu je po­treb­na pomoć, kao što su mu po­treb­ni i svje­do­ci i to se od­vi­ja slu­zbe­no. Evo me na­gra­dje­na po­ca­snim na­zi­vom Prvi Opservator.
Ne­tak­nu­ta fo­te­lja je smje­šte­na na kraju glav­nog zida, tamo gdje su ne­ka­da bila po­sta­vlje­na plat­na za pro­da­ju. Moj otac je brzo ne­stao u su­sjed­nu pro­sto­ri­ju. Ja sam još uvi­jek na ulazu u ate­lje; se­stra me zove da joj se pri­dru­žim do­zi­va­ju­ći me ve­li­kim po­kre­ti­ma i iz­go­va­ra­ju­ći ri­je­či koje nisam čula zbog buke koju nisam mogla iden­ti­fi­ko­va­ti. Upam­ti­la sam male ste­pe­ni­ce; dok hodam po vla­žnim i kli­za­vim da­ska­ma, moje sto­pa­lo se spo­ti­če se o pra­zne kon­zer­ve farbe, pro­pa­le od ze­mlje, na­mo­ce­ne i crne. Do­šav­ši do se­stre na­slo­ni­la sam se na staru peć na­spram glav­nog zida. Moja ga­đe­nje je ne­sta­lo; sprem­na sam za za­jed­ni­štvo srca u sre­di­ni pepela.

Buka koju sam čula u dnu nije bila ništa drugo do Stra­da­nje po Sve­tom Jovanu koje je do­la­zi­lo iz mag­ne­to­fo­na koji se na­la­zio u su­sjed­noj sobi. Stra­da­nje koje sam već znala na­pa­met, do te mjere da sam re­ci­to­va­la ri­je­či tokom mojih ma­šta­ri­ja: po­sled­nji hor prvog di­je­la uvi­jek mi se činio uz­vi­šen zbog ti­ši­ne koja mu pret­ho­di. Oka­me­nje­nih udova, is­pre­ki­da­nog di­sa­nja, vre­bam ovaj krat­ki tre­nu­tak ap­so­lut­ne ti­ši­ne koja za­stra­šu­je vje­rom bez kraja, i hor koji je para, nalik is­trg­nu­tim je­zi­ci­ma mr­tvih. U isu­še­nom ate­ljeu gla­so­vi koji skan­di­ra­ju “Chri­stus, der uns selig macht” od­je­ku­ju do obla­ka. Nji­ho­ve uz­la­zne kri­vi­ne po­dr­ža­va­ju zarđa­la okna šipki mer­de­vi­na na­slo­nje­nih uz crni zid; ne­jed­na­kih ve­li­či­na, tri mer­de­vi­ne zjape ka jako pla­vom nebu. Ni­je­sam ih pri­mi­je­ti­la ula­ze­ći, vje­ro­vat­no zato što su se spo­ji­le sa isu­še­nim zidom jer su vi­dlji­ve samo u nji­ho­vim kra­je­vi­ma; ali je moj otac imao ideju da ih po­sta­vi tamo, za svaki slučaj. Mi­slim da ni­ka­da neće ni­če­mu slu­ži­ti u Eru­va­lu; i da uo­sta­lom i nji­ho­va na­mje­na nije da po­slu­že bilo čemu. Zarđa­le skale u ate­ljeu ozna­ča­va­ju svi­jet kome ja ne pri­pa­dam i koji pri­mje­ću­jem kroz šipke. Hor se uti­šao; ka­se­ta se za­u­sta­vi­la, pra­ve­ći ka­rak­te­ri­sti­čan zvuk; to se od sada uklju­ču­ju ljud­ski gla­so­vi, sa i bez vatre.

 http://www.dado.me/dado-djuric-incendie.php