Anatomija Fenomena

Španski građanski rat u reportažama Crnjanskog [Tema: Crnjanski]

Značaj Španije

Uvodni tekst („Zašto je propala španska monarhija“, 6.6.1937.)

Svojim reportažama za beogradski list Vreme iz građanskim ratom zahvaćene Španije proslavljeni srpski književnik je počeo, u duhu pristalica generala Franka, isticanjem nekadašnje veličinu te države. Španija nije bila velika samo u fizičkom smislu, nego i u doprinosu evropskoj civilizaciji:

„Ta zemlja u kojoj se danas tuku sa toliko divljine, dala je Evropi ne samo velike mislioce i naučnike, nego i velike ideale.“ [1]

Crnjanski nije propustio da istakne koje su sve kulture doprinele veličini Španije:

„Već pre dve hiljade godina, Španija je bila bogata i kulturna zemlja. Prvo kartaginska, zatim rimska, zatim arabljanska kultura načinile su tu zemlju pravim vrtom Evrope.“

Ističe Crnjanski čak i značaj ovog rata svesti doprinosa Španije Evropi:

„Da nije došlo do krvavog sukoba republike i vojske u Španiji, ljudi bi bili zaboravili, da je to bila jedna velika zemlja, velika sila, jedno skrhano krilo čovečanstva.“ U tom smislu se može reći da je rat bio koristan jer „ne treba nikad zaboraviti da je to zemlja Seneke, Marka Aurelija, Korteza, Kolumba, Servanteza.“

Obnovu španske moći vidi kao glavni zadatak pobunjenika protiv republike:

„Španije je stolećima imala visoku kulturu i veliku moć. Glavni problem, na strani generala Franka nije samo pobeda nad levičarima, nego i to: da li će se roditi jedna španska generacija koja će Španiju opet načini velikom silom, kao što je bila?“

Kao da je u španskoj monarhiji video sredstvo uzdizanja Španije.

„[…] stvorena je španska monarhija koja je trajala vekovima i koja je bila tako moćna i velika, da u njoj sunce nikada zalazilo nije. Za vreme Karlosa Petog [kralj Španije Karlos I, odnosno car Svetog rimskog carstva nemačkog naroda Karlo V] i Filipa Drugog [njegov sin i naslednik u Španiji, ali ne i u Carstvu] Španija je gospodarila Evropom i prevozila neizmerno blago iz Amerike koju je ona otkrila.“

Moć Španije ipak nije bila večna:

„Engleska je smenila Španiju u vladavini nad morima, i španska je monarhija sve više slabila. U ratu sa Amerikom, prošlog veka [1898], španska sila je potpuno propala [izgubivši sve preostale kolonije, ako ne računamo posede u Maroku i Kanarska ostrva, koja i danas poseduje].“

Kako je za vreme monarhije Španija ipak izgubila moć?

„Španska monarhija pala je ne sa španskim kraljevima, nego sa Burbonima. Burboni nisu umeli da se sažive sa španskim narodom. Ranije, monarhija je bila simbol Španaca. Monarsi španski bili su velike ličnosti [Crnjanski pak ne uviđa da već spomenuti osnivač imperije i njen najmoćniji predstavnik nije bio samo Španac, a kada je stupio na presto nije znao španski jezik]. Sa Burbonima, koje je slikao Goja, oni su postali karikature“

Suštinu značaja monarhije video je u povezivanju sa crkvom.

„Špansko kraljevstvo ujedinilo je Španiju u borbi za hrišćansku veru protiv muhamedanaca [muslimana]. Kralj je bio prvoborac crkve i u toj borbi osvajanja Španije od Mavara [Arapa iz severne Afrike], stvorena je španska monarhija […]

Katolicizam je držao presto u Španiji, i španski kraljevi žrtvovali su se za crkvu. Burboni su pali kao žrtva slobodnih zidara.“

Crnjanski je uvideo da je Španski građanski rat znatno složeniji, nego što pojednostavljena podela izgleda iz perspektive Evropljana koji su se umešali u taj sukob.

„Svet je već zamoren bratoubilačkim ratom u Španiji, ali nema sumnje da će se još dugo govoriti i diskutovati o Španiji. Ljudi govore prema tome da li stoje politički na levo, ili desno, ali ima mnogo problema, koji se ne poznaju dobro u široj javnosti. Takvi su osnovni problemi: španski monarhizam, katolicizam u Španiji, mešanje vojske u politiku, separatizam Katalonaca i Baska, sindikalističke organizacije radnika u Španiji itd. Svi ovi problemi u Španiji imaju nečega specijalno španskog.“

U današnje vreme, kada se na Španski građanski rat uglavnom gleda iz levičarske perspektive u njemu poražene republike, izveštaji Crnjanskog iz suprotnog tabora dragoceni su za istoričare i zainteresovane koji nisu sudije, nego se trude da sa razumevanjem objasne motivaciju obe strane, jer se samo tako može ispravno shvatiti ovaj događaj koji je predstavljao uvod u najveći sukob u istoriji.

Reportaže i pozicija Crnjanskog

Miloš Crnjanski je, kao poznati književnik, o Španskom građanskom ratu izveštavao iz štaba generala Fransiska Franka za beogradski dnevni list Vreme. Španiju je prvi put posetio 1933. godine, kao novinar, na poziv španskog poslanika u Beogradu.[2] Kao državni službenik (ataše za štampu Centralnog Presbiroa pri predsedništvu jugoslovenske vlade) Crnjanski je od početka 1936. do sredine 1938. boravio u Berlinu.[3] Vreme je objavljivao njegove izveštaje iz Nemačke i Italije u vreme dok je predsednik vlade bio Milan Stojadinović[4] (koji je tada bio „stvarni vlasnik lista“ Vreme[5]). Da izveštava iz Španskog građanskog rata Crnjanski je otišao uz preporuku Frankovog poslanstva u Berlinu.[6]

Reportaže iz Španskog građanskog rata Crnjanski je pisao kao novinar režimskog lista države koja se u spoljnoj politici približavala Italiji i Nemačkoj i koja još nije uspostavila diplomatske odnose sa SSSR. Vreme je objavilo 17 reportaža Crnjanskog, tokom 40-ak dana od 6. juna do 12. jula 1937. godine.

Zaraćene strane i propaganda

Sukobljene strane Crnjanski ne naziva republikanci i pobunjenici, nego „crveni“ (boja komunista) i „nacionalna Španija“. Ostavlja utisak da je to bio sukob španskih nacionalista i internacionalista iz Španije, čiji će ishod zavisiti od toga da li će ga rešavati sami Španci ili i internacionalci.

Iz štaba nacionalista Crnjanski je informisao zadivljujuće o njima i opovrgavao ono što je nazivao propagandom crvene i evropske štampe, za koju je navodio da je naklonjena suprotnoj strani. Sa lica mesta je demantovao optužbe od kojih su neke danas prevaziđene, ali su tada bile aktuelne, kao da „Franko ratuje samo pomoću Marokanaca, Nemaca i Talijana“. Crnjanski ih opovrgava konstatacijom da „treba biti lud, pa verovati, da se može ratovati više od godinu dana protiv svog naroda, a nemati uza sebe nikog iz tog naroda!“  Crnjanski je spomenuo i sada već čuveni slogan republikanaca No pasaran! („Oni neće proći“), ali je istakao i da je on preuzet iz drugog rata u drugoj zemlji: „neprijatelj je usvojio i ponavlja poznate reči, koje su postale slavne u vezi sa Verdenom [odbranom Francuske od Nemačke u Prvom svetskom ratu]“.

Zaključio je Crnjanski da „mnogi i mnogi dramatični događaji, javljeni sa španskog bojišta, bili su samo novinarska patka.“ Prenosi i da „strana štampa ne veruje u duh Frankovih trupa“, ali i to opovrgava, pozivajući se i na tvrdnje drugih dopisnika „da je na ovoj strani baš ono što je najbolje u vojsci, disciplina i fanatična volja za pobedom u koju se ovde nimalo ne sumnja.“ [318] Na Crnjanskog je vojska iz čijeg je štaba izveštavao ostavila snažan utisak. Ni lošije okolnosti, kao kad „punih pet dana jeli su samo paradajz i smejali se.“ ne sputavaju njihov visoki elan. U njegovom prikazu svi na Frankovoj strani su veseli i nasmejani. Čak i zarobljenici nakon oslobođenja „izgladneli i polumrtvi oni su se cerekali i pozdravljali fašističkim [tu reč je Crnjanski prvi i poslednji put upotrebio tek u 11. reportaži] pozdravom.“ Takav elan i potpuno jedinstvo (nasuprot sukobima komunista i anarhista na suprotnoj strani) nagoveštavaju uspeh.

U ratu koji se odužio nazire se pobednik

U reportažama Crnjanski ističe preimućstvo Frankovih snaga, koje kontrolišu veći i bogatiji deo Španije („Franko drži kolonije i ostrva. Te oblasti nisu ni osetile rat pune su izobilja.“), pa raspolažu sa više namirnica i sredstava, što često presudi u ratovima koji se oduže. Uz to je i vojska tehnički opremljenija, pa Crnjanski i ovako beleži ishode bitaka: „Međunarodna brigada, koja je napala na tom sektoru [na strani republikanaca], bila je zbrisana kao zamahom ruke preko šahovske ploče.“).

Nadmoćnija strana ipak nije mogla brzo da okonča sukob koji se odužio jer se ratovalo u velikoj državi („Na pojedinim tačkama dolazi do ogorčenih bitaka, a čitavi delovi fronta uopšte nemaju kontakta.“ [195]), za čiju kontrolu su bile neophodne brojne trupe („O italijanskoj i nemačkoj pomoći mnogo se priča, ali i tu pravi mnogo senzacija strana štampa.“ ).

Crnjanski je pružio i sažet pregled zbivanja i u prvoj godini ratovanja. „Do marta ove [1937] godine, pobuna vojske protiv republike, u Španiji, imala je mnogo uspeha. […] Prvi momenti pobune vojske, bili su dramatični i brzi. Franko je u brzom naletu s početka zauzeo bio dobar deo Španije. Ono što nije niko očekivao, on je u prvo, kritično doba, očuvao vezu između Maroka [odakle je doveo vojnike koji su ti bili stacionirani da spreče novu pobunu protiv španske vlasti] i Andaluzije [pokrajine na jugu Španije], što mu je omogućila da maršira na Madrid.

Međutim, ne treba se varati, marš na Madrid, nije marš na Rim talijanskih fašista. [kada su pretnjom nasiljem dobili vlast 1922. godine] U Španiji su sasvim druge prilike i druga bojišta. Da je general Franko, marta meseca, uspeo da preseče drumove koji vezuju Madrid sa Valencijom, Hueskom, Barcelonom [uporištima republikanaca], španska tragedija bila bi završena, ovako u njoj tek ima da se odigraju još dva duga i krvava čina. Pad Bilbaoa i pad Madrida, to jest ako ne dođe do međunarodnih zapleta…“

Pad Bilbaoa

Tokom boravka Crnjanskog u Španiji od događaja značajnih za ishod rata desio se pad najvećeg grada Baskije (19. juna). Objašnjen je značaj te bitke. „Napad na Bilbao bio je duhovit izlaz Franka iz situacije kod Madrida

. […] Ako padne Bilbao, Franko će dobiti čitavu armiju za front kod Madrida, i to armiju, koja je do sada bila najbolja [Crnjanski je hvalio ratovanje Baska]. Sem toga rešiće i pitanje separatizma kod Baska.“

Osvajanje Bilabao je zadivilo našeg izveštača. „Bilbao je osvojen i pored odbrambenih utvrđenja za koja se mislilo da su „neosvojiva“, jer ih je primorano stanovništvo Bilbao izgradilo „za divljenje“. Međutim, „ova utvrđenja, na koja su ljudi utrošili osam meseci mučnog rada, pala su, prema planovima za napad, za svega osam sati“, jer je „generala Mola imao u svojim rukama savršenu obaveštajnu službi“ pa se u severnoj vojsci znalo na kom mestu utvrđenja još nisu bila dovršena. Crnjanski kao da likuje kada posle bitke podseća „govorili su da će Bilbao biti grob fašizma“ i kao kontrast dodaje „’Internacionala’ toga večera umukla je po šančevima oko Bilbaoa.“

Kasniji opisi izgleda grada posle bitke su više nisu euforični, a Crnjanski za to krivicu svaljuje na poraženu stranu.

„Videli smo životinjske i ljudske leševe, razbijeni nameštaj kako leži po ulicama, a tamo gde nije ostalo ništa da se uništi, zapoganjeni su bunari. […] Ispod nas Bilbao je izgledao avetinjski. […] Međunarodni odredi hteli su da Bilbao potpale. Već su na nekoliko mesta postavljene mine. Ali ova namera je osujećena. Separatisti su pak osećali da su Baski i bilo im je dosta uništenja Duranga, Amorabijete i Gernike. Svi mostovi su bačeni u vazduh ili srušeni. […] Lep grad je potpuno crn od dinamita i nema nijednog prozorskog okna.“

Ali, po reportažama Crnjanskog, čim se promenila vlast u gradu sve je postalo bolje u Bilbau („Bio je prazan i izumro. Danas su ulice pune ljudi, sve je u španskim nacionalnim bojama. Vojska prolazi po ulicama, peva se; igra; peva se i kliče na prozorima.“, a to je trebalo da bude naznaka šta čeka celu Španiju.

Zanos Crnjanskog je bio toliki da je i sutradan poslao reportažu u kojoj je ponovio neke već objavljenje stvari, jer je i stanje u gradu bilo nepromenjeno.

„Već treći dan traje u Bilbaou vatromet. Španski je običaj da vatrometom proslavljaju svečane trenutke. Pucaju petarde, u vazduhu se raspadaju rakete, izdaleka čovek bi pomislio da se po ulicama Bilbaoa tek sada bije strašna bitka.

Bilbao je odahnuo, kao neko koga su držali za gušu i davili, pa ga spasli u poslednjem trenutku. Jedno nemačko komunističko odeljenje u vojsci separatista bacilo je u vazduh svih 7 mostova, koji sad leže u reci i htelo je da baci u vazduh, dinamitom, i druge delove grada. Baski su to, u poslednjem trenutku, sprečili. Isto odeljenje nemačkih komunista spremalo se da pobije, pri povlačenju, celokupno stanovništvo koje nije htelo da napusti grad, ali su Baski to sprečili. […] Protivnik je u povlačenju razorio i zagadio sve bunare, vode nema i deca vrište za vodom.“

Međutim, iako se pobeda koju je Crnjanski priželjkivao približava, njega počinje da brine sudbina Španije.

„Velika španska zastava vila se sa zgrade provincijalske vlade. Ja sam je dugo posmatrao. Bilo je nečeg jadnog i strašnog u tom menjanju i doterivanju zastava. […] Tragedija Bilbaoa je završena, ali u mislima vidim da još ima tolikih španskih tragedija. Gde je Madrid, gde je Valencija, gde je Barcelona? Nad njima se leprša još uvek velika crvena zastava. Ko zna koliko će krvi još proteći i da li i te varoši neće doživeti sudbinu Bilbaoa?“

Vođa

Crnjanski je isticao Frankovu vojničku staloženost, nasuprot fanatičnosti demagoga.

„Franko je stekao svoje činove u Maroku, a ne kao što marksistički novinari pišu, po salonima i pomoću žena. […] Franko je bio najmlađi general španske vojske, sa 35 godina. I sve se može reći za Franka, samo ne da je romantičar i lakomisleni fanatik. […] Pa ipak, Franko je sve pre nego tip diktatora, demagoga i govornika. On je pre svega militarista u najboljem smislu te reči. On je kao profesor vojne akademije vaspitao nekoliko hiljada oficira i u tome je njegova snaga.“ […] General Franko, očigledno, nije ni fanatik, ni demagog, ni pristalica Alfonsa XIII [poslednjeg španskog kralja pre ukidanja monarhije], niti čovek katoličke reakcije [na republikansko odvajanje crkve od države i nacionalizaciju crkvenih imanja], nego vojnik pre svega.“[…] General Franko je vrlo dobar psiholog; on ne voli prolivanje ljudske krvi; njemu je miliji sistematski vojni rad; on štiti svoje ljude i nije čudo što ga oni i obožavaju.“

Osim kao odličnog stratega, prikazao ga je i kao porodičnog čoveka.

„Kad ima slobodnog vremena odlazi kući da se sa svojom ćerčicom igra. Gđa Franko nije samo vrlo elegantna žena, nego i vanredno lepa Španjolka.“

Španci

Crnjanski je u svojim reportažama pažnju posvetio i gradovima u kojima je boravio, kao i njihovim stanovnicima. U Salamanki zapaža:

„Život teče ovde sasvim normalno. Deca igraju u prašini, dućani i bioskopi su puni. Nedeljom priređuju se borbe s bikova. Masa svako podne trči da vidi smenu straže. Kraj svih tih grozota, koje su se desile, Španci se ponašaju kao da nije rat, nego neki svatovi.“

Nakon Kastilje boravio je i u Baskiji, a i tamo je vladalo isto raspoloženje.

„Baski su dobri katolici, ali su po prirodi veseli. Svako veče na glavnoj ulici stvara se živost i gungula […] Vitorijanske žene su vrlo lepe, ali je isto tako i moral vrlo strog. Ko se ovde kibicuje sa devojkom mora i da je uzme za ženu! […] Ova baskijska oblast ostavlja na čoveka izvanredan utisak. Ovde počinje jedan novi život. Begunci iz Barcelone i ostalih ugroženih mesta nalaze se skoro u svakoj kući. Španci se upoznaju u svojoj nesreći. Oni se međusobno vole.“

Crnjanski ima reči hvale za vojničke vrline Španaca, pa i za Baskijce, kod kojih ističe podelu koja se u pojednostavljenim prikazima ovog rata zanemaruje.

„Španci su ponosni i vrlo hrabri. […] Španski vojnici bore se vrlo dobro, ali oni prave šale i kad gledaju smrti u oči. […] Baskijci su čvrsti, a na obema stranama borilo se pored Navara i Kastiljanaca, i mnogo Baskijaca. Oni su kod crvenih separatisti, a kod nacionalista monarhisti.“

Odaje priznanje za ratovanje Crnjanski i strani koja mu nije bliža, i time još jednom pokazuje poštovanje prema Špancima, iako ne ceni neke njihove političke vođe.

„Naročito je Bilbao pun male dece, koja idu ulicama i za vojnicima i traže hleba. Video sam hleb, koji su jeli branioci Bilbaoa, poslednjih dana. To je bila neka smesa kukuruza i slame. Ja sigurno nemam sažaljenja prema Frankovim protivnicima, ali skidam kapu pred ovom sirotom masom, separatista baskijskih, anarhista i komunista. Franko je imao bombardere najmodernijeg tipa. A crveni su imali samo pušku u ruci, radenike i crno baskijsko bere na glavi. I ništa više. Ti ljudi su se tukli dobro i nema smisla kako to sada čini svetska štampa pisati o njima sa prezrenjem. Odbrana Bilbaoa bila je jedna donkihoterija, ali je masa opet pokazala, da je bolja od svojih vođa.“

Marokanci u Španskom građanskom ratu

Potvrđuje Crnjanski značaj Marokanaca u ovom ratu, ali i demantuje preuveličavanja toga, koja su isticanu u cilju diskreditacije strane za koju ratuju.

„Čitao sam u stranoj štampi, da je Franko opkoljen marokanskom gardom, jer u Španjolce ne može da se pouzda. To je vrlo duhovito rečeno, ali nije tačno.[…]

Evropska javnost nije tačno obaveštena o Marokancima. Preteruje se njihov broj, koji se bore na frontu. […] Noću su Marokanci strašni neprijatelj i oni se pojavljuju svuda gde se pojavljuje internacionalna brigada. Na tim sektrima odigravaju se najstrašnije scene ovog rata i najluđa junaštva. […]

General Franko bio je komadant stranačke legije [legije stranaca] za vreme uzimanja španskog Maroka. On je đak generala Mažinoa i velikog kolonijalca Lioteja. Početak njegove „pobune“ [Crnjanski i ovde izbegava da ih naziva pobunjenicima protiv republikanske vlasti, jer ih smatra pravim, nacionalnom Španijom] pokazuje vrlo duhovit uvod ratnog plana. On je sa Kanarskih ostrva [španska (još uvek) kolonijalna teritorija (jugo)istočno od Maroka], gde ga je premestila vlada, misleći da ga tako razoruža, doleteo u Maroko odmah prvog dana. Moros su bili prva trupa, koja je povela rat sa mnogo elana. Danas njihova zastava, zelena boja sa zvezdom islama, vije se kraj španske na komandama.

[…] Da je Franko bazirao svoj početak na njima, bila je vrlo duhovita vojnička ideja. Danas je, i to se zaboravlja, španski Maroko, velika i jaka rezerva Frankova. Nisu Marokanci, koji vode samo rat za Franka; rat vodi cela bivša španska vojska, oficirski kor, Andaluzija, Navara, i naročito „falanga“ i „boina roha“, crvena kapa baskijskih monarhista, ali su Moros bili i ostaće slikovita i elitna trupa ovog rata.

Španija i mavarski Maroko bili su vekovima protivnici [Španija je nastajala tako što su hrišćani proterivali muslimane sa Pirinejskog poluostrva], ali treba znati, da je bilo i velikih epoha mira, mešanja i saradnje između Španije i Maroka. Ni ovaj rat neće proći u tom pravcu i bez posledica. Ovi bledi invalidi, sa štakama i turbanima, na ulicama prvi su vesnici jednog novog prava Afrikanaca, zasad samo pasivnog ali će postati aktivno jednog dana.“

Najavljuje Crnjanski da bi Marokancima doprinos u ovom ratu mogao obezbediti afirmaciju za slobodniju budućnost (nezavisnost će dočekati tek u drugoj polovini veka).

Crnjanski na frontu u Španiji

U Španiji je Crnjanski oživeo osećaj proživljen u Prvom svetskom ratu (1914-1918), iz perspektive pisca Oklevetanog rata (baš u Vremenu 1934. objavljena polemika sa Miroslavom Krležom) više nego Dnevnika o Čarnojeviću i Lirike Itake (dela koja je napisao po povratku iz Prvog svetskog rata).

„Čim sam stigao odmah sam izrazio želju, da mi se dozvoli da odem na front i razgledam položaje. Moj španski prijatelj nije bio time oduševljen. Međutim meni je njegova opreznost izgledala preterana, jer ono što mogu drugi da čine, to mogu i ja. Sada nisam došao u Španiju zato da proučavam špansku gotiku ili čitam Gongoru! Došao sam da vidim rat i ja ću ga i videti, kao što sam obećao Vremenu. Tamo gde su poginuli toliki Španci, tu se može i jedan stranac – uostalom sasvim beznačajan – opasnosti izložiti. I tako sam juče dobio dozvolu da odem na front.

[…] Razni mirisi koji dolaze do mene, sevanje raznih električnih džepnih lampi, glasovi koji se čuju, lica koja se vide, sve mi je to dobro poznato. Vidim sebe od pre 20 godina. To je rat. Tutnjava mitraljeza u šumi zaista nije mi nimalo neprijatna. Čini mi se kao da sam iz daljine došao kući i odmah sam osetio da ću dobro spavati.

Pozdravljam vojnike, pružam im ruku i neprestano ponavljam: „Viva Espanja!“ Ko je jednom bio u ratu, ostaće isti takav, kao i ona stara baterijska kobila, koju su, kad je ostarila, upotrebljavali za prenos sifona iz jedne fabrike. Svaki put, kada je čula topovsku grmljavinu, počela je veselo da skače.“

Epilog

Iako je Vreme u uvodoj belešci prvoj reportaži pisalo „Naši čitaoci dobiće iz napisa čuvenog pera g. Crnjanskog, objektivnu sliku današnje Španije i odgovore na pitanja, koje svakog dana postavlja svaki Evropljanin.“  Crnjanski nije bio nepristrasan, a nije uspeo ni da postavi pitanja Franku i od njega čuje odgovore.

„Tu, pred tom zgradom, svako podne sedim i čekam, da mi jave: kad će me primiti general Franko.“, pisao je Crnjanski 13. juna, a krajem meseca je konstatovao:

„General Franko nerado daje izjave o onome što priprema u Španiji, na polju unutrašnje politike. On uopšte prima novinare, a ako mu se podnesu politička pitanja, sigurno je da će se intervju sabotirati i da novinaru, koji stavlja politička pitanja, može pre da izraste seda brada, nego što će biti primljen. Intervju dobijaju samo oni, koji ne stavljaju pismena pitanja, nego se zadovolje banalnim prijemom i koji pristaju da objave u svojim novinama ono, što im se da u Ministarstvu propagande u Salamanki.“

Konstatovao je (30. juna) i sa kojim rizikom se suočavaju novinari u Frankovom štabu, jer on nije rad da i izlazi u susret.

„General Franko, koji je stigao juče izgledao je bled i umoran od napora poslednjih dana. Opkoljen je grupom generala i zabranjeno je vaditi fotografske aparate. Mi smo bili spremni da učinimo sve, samo da dođemo do jednog snimka ovog istorijskog trenutka. Ali u Španiji policija ne zna više za šalu i na jedan neoprezan pokret ruke odgovara hicem iz revolvera! Niko nije fotografisao Franka.“

Ali, Crnjanski je onda umesto Frankovog odgovora izvestio svoj zaključak.

„Međutim, ja sam u mogućnosti da dam direktan odgovor na pitanje: šta priprema general Franko u Španiji? On priprema povratak burbonske dinastije.“

Tome je Crnjanski dodao i svoju analizu poteza koji je očekivao da će Franko preduzeti nakon pobede.

„Sam po sebi fakat da general Franko želi povratak monarhije ne bi bilo nimalo neshvatljiv. Istina, general Franko je važio za republikanca, iako samo za umerenog republikanca, ali pole svega što se u Španiji desilo, ne bi bilo čudno ni da se jedan republikanac reši za monarhiju! Kralj bi, kad se rat svrši, najbolje mogao da opet pomiri i okupi pojedine delove Španije, monarhija bi najbolje mogla da izvrši amnestiju političkih krivaca, da vrati normalan život. Monarhija bi najbolje mogla da učini kraj ličnim trvenjima pojedinih političkih vođa itd.“

Crnjanski primećuje da „pri padu Alfonsa XIII [poslednjeg kralja] monarhiju nije branio niko, pa ni vlada, ni parlament, ni vojska, ni žandarmerija, a široke narodne mase još manje“, ali da broj monarhista raste poslednjih godina „jer republika nije umela da konsoliduje prilike i jer je haos u Španiji bivao sve veći.“

Međutim, Crnjanski počinje otvoreno da kritikuje Franka zbog njegovog načina vladavine.

„Ono što podvlačim u ovom slučaju nije namera, nego način: kako general Franko priprema povratak monarhije? On priprema taj povratak poglavito intrigama i nasiljem. […]

Jedan veliki zanos pravih nacionalista, koji ujedno traže i reforme, socijalne reforme, predstavljala je stranka španskih falangista. Ona nije htela da se pitanje monarhije već sada rešava. Franko je smrvio šefove te stranke, mada je ta stranka prva izišla na ulicu, da se bije sa komunistima i mada je ona ginula za Španiju onda, kada od generala Franka nije bilo ni glasa i kada je on primio platu republikanskog šefa generalštaba.

Iskoristivši sadašnja teška vremena, general Franko i njegova okolina, dovela je na sva komandna mesta svoje ljude, bez obzira na patriote većih zasluga. […]

Ono što je najgore, to je mišljenje, koje o potrebi socijalnih reformi u Španiji, u okolini generala Franka vlada. Meni je šef obaveštajnog odseka generalštaba i jedan od glavnih poverenika generala Franka tumačio kako u Španiji, socijalnih problema tako reći jedva i ima!!! Zemlja je bogata, seljak je bogat i samo je boljševička propaganda kriva da se Španija razglasila u svetu kao zemlja socijalnih sukoba i potreba velikih reformi! Meni se od ovakvog shvatanja kosa na glavi dizala. Međutim, šta sam mogao da radim? U Španiji se danas, i kad se dolazi kao prijatelj, sa dobrim vezama, lako zagati apsanska vrata…

Za Burbone je jednom rečeno da ništa ne zaboravljaju i da ništa novo nisu sposobni da nauče. Ja mislim da im se čini nepravda. Oni koji ništa nisu naučili, to su njihovi savetnici i njihovi eksponenti i oni će u Španiji dovesti opet monarhiju, ali ne čestitim političkim radom, ubeđivanjem masa, zadobijanjem simpatija, nego intrigama, hapšenjima i nasiljem. Da li će takav povratak monarhije u Španiji značiti jednu novu, srećnu epohu za zemlju, ili samo izvor novih nereda i užasa, to ostavljam da cene po svom mišljenju čitaoci Vremena.“

Franko jeste obnovio monarhiju u Španiji, ali tek nekoliko godina kasnije (1947), ali nije doveo na presto naslednika iz burbonske dinastije, niti ikog drugog, nego je lično bio ne kralj, nego regent (vršilac dužnosti kraljevske vlasti).

Crnjanski je u pretposlednjoj reportaži, objavljenoj pod naslovom „Zašto Franko hapsi patriote?“ izrazio simpatije za političku organizaciju Španska falanga i nezadovoljstvo što je Franko uklonio njenog vođu. Crnjanski im je pripisao najveće zasluge jer su bili nacionalisti koji su prvi otpočeli borbu protiv komunista. Uz to im je davao i prednost za budućnost jer je njihovom političkom programu dao najveći značaj.

„Manuel Hedilja nije krio svoja politička ubeđenja. Prema intervjuima koje je davao, španska falanga imala je sledeći politički program: jednu jaku Španiju, autoritativnu, ali i socijalnu. I baš socijalni deo falange, smatrao je Manuel Hedilja za važniji. Tražio je da se odmah rešava pitanje agrarne reforme i naročito zemljoradništva, koje je u Španiji proleterijat na velikim feudalnim posedima. Prema Manuelu Hedilji nacionalna pobuna ne bi imala nikakva smisla, ako se ne reše socijalna pitanja. Falanga je bila naročito protiv starih političara, protiv bivših partijskih veličina. Međutim, Manuel Hedilja nije bio protiv marksističkih masa. On je govorio da treba streljati komunističke šefove, ali da ne treba grozotama odbijati od sebe radničke mase, koje su se našle na suprotoj strani od nacionalista. Vrlo strogo govorio je manuel Hedilja o crkvi, mada je bio dobar katolik i mada se u falangu primaju isključivo katolici.“

Crnjanski je u štabu Franka čuo da je vođa organizacije koju Crnjanski ocenjuje kao „najbolje što je nacionalna Španija dala“ Edilja zatvoren kao pobunjenik protiv Franka i izdajnik u dosluhu sa komunistima, što Crnjanski nikako nije mogao da poveruje i te optužbe su izazvale njegov bes. Zanimljivo da je hapšenje i osudu Edilje Crnjanski (naizgled) samo uzgred spomenuo ranije u reportaži od 26. juna. To otvara pitanje da li je Crnjanski izveštavajući iz štaba Franka bio u prilici da slobodno iznese svoje procene, pogotovo imajući u vidu da je spomenuo probleme novinara u štabu.

Otvorenije sa distance izvan granica cenzure

Crnjanski je direktniji postao nakon napuštanja Španije (poslednjeg dana juna)[7]. Otuda drugačiji ton u poslednje tri reportaže, iako se za njih ne navodi da je Crnjanski u međuvremenu napustio Španiju, nego se to može zaključiti na osnovu pretposlednje rečenice druge reportaže objavljene po povratku, a dobija očiglednu potvrdu u poslednjoj reportaži, iako je i iznad njenog naslova pisalo „Vreme u Španiji“.

Dočaravajući moć katoličke crkve u Španiji Crnjanski je u poslednjoj reportaži naglasio da su njeni predstavnici vršili cenzuru njegovih reportaža i to nakon vojničke cenzure u štabu, pa čak i posle u pošti. Dakle, Crnjanski je uzgred spomenuo da su njegove reportaže prolazile višestruku cenzuru. To se mora imati na umu kada se ocenjuju vrednosni stavovi Crnjanskog izneti u njegovim reportažama iz Španskog građanskog rata.

Crnjanski na kraju otvoreno priznaje ono što je iz njegovih reportaža bilo očigledno: „Ja sam išao u Španiju sa dubokom simpatijom za stranu nacionalista.“ i dodatno otkriva „Ja sam imao veze u jednoj izvesnoj organizaciji i pre sa njima.“ To što je Franko stao na čelo nacionalista uklonivši Manuela Edilju, čiju je falangu spojio sa karlistima (monarhistima) Crnjanski komentariše kritikom onoga što se u Španiji može očekivati nakon ratne pobede one strane koju je simpatisao Crnjanski:

„Ja ne mogu da razumem ništa od jedne Španije, u kojoj pomračina proguta 48 patriota, bez ikakvog suda, u kojoj šefove jedne organizacije, koja ima više zasluga od svih španskih generala, hapse i možda streljaju optuživši ih da su izdajice i da su ljudi Valencije. Jer takva Španija neće nikog oduševiti, pa bio on sto puta nacionalista, jer takva Španija nije ništa novo, nego je to ona stara i jeziva, Španija intriga, Španija inkvizicija i Španija ubistava bez suda.“

Svaki ideali, koliko god zamišljeni izgledali sjajni, kada se ostvaruju silom blede u nasilju diktature, što je svojstveno svakom totalitarnom režimu. Vlast koja više ne zavisi od podrške onih u čije ime vlada vremenom zanemaruje njihove interese i postaje cilj sama sebi. Na kraju Crnjanski efektnim zaključkom ističe suštinu njegovih reportaža:

„Što se mene tiče, ja smatram da sam se i suviše oduševljavao za generala Franka i da je vreme, po povratku iz Španije, da obuzdam malo svoje oduševljenje. A što se tiče nacionalizma, nacionalizam u Španiji, koji ne bude vodio računa, pre svega, o potrebi socijalnih reformama, ne vredi ni vrednost mačkinog repa.“

Posle toga je Crnjanski ipak napisao još jednu reportažu, koja je objavljena nedelju dana kasnije. U njoj je istakao da će iz pobede nacionalista najveću korist izvući katolička crkva, koja ima glavnu ulogu na Frankovoj strani, kao centar okupljanja protiv komunista, koji su je napali.

„Republikanska Španija, kada je otpočeo pokret španskih generala, nečovečno je povela rat do istrebljenja protiv katoličkog klira i katoličke crkve. Nekoliko hiljada katoličih sveštenika, tako se bar tvrdi u Salamanci, pobijeno je od marksista na najbestijalniji način. Katoličke sveštenike ne samo da su vešali, ubijali bajonetom, nego su ih i prelivali benzinom, žive pekli, žive čerečili. Crkve u Španiji gorele su i rušene su. […] U strahotama koje su se dogodile u Španiji, sasvim je prirodno, da je došlo do jedne verske reakcije na užasan teror, kojim su marksisti udarili na katoličku crkvu. U svakom selu crkva je postala simbol oko koga se skuplja, i mora skupljati, svako ko neće da ga obeleže kao ‘crvenog’“[8]

Crnjanski naglašava da tu nije reč o Vatikanu, nego o katoličkoj crkvi u Španiji. Ona je vekovnim bliskim vezama sa monarhijom stekla velika imanja, koja su reformatori na vlasti nastojali da podele siromašnima kroz agrarnu reformu, čemu se crkva odlučno protivi.

„Nigde u Evropi nije dolazilo, nikad, do takve eksplozija mržnje nižih staleža protiv crkve kao u Španiji. Uzrok je tom nije u katolicizmu, nego u španskom katolicizmu.“[9]

Crnjanski u poslednjoj reportaži konačno potvrđuje da su zverstva bila obostrana.

„Pitanje koje mi se najviše postavlja, otkad sam se vratio iz Španije, glasi: da li se i kod Franka vrše nečovečna nasilja? Ja mogu na to odgovoriti samo ono što sam čuo u samoj okolini generala Franka. U Sevilji, pobio je general Keipo de Ljano od 8.000 radnika rudokopa Rio Tinto 6.000. Prema ovoj skali ja mislim, da se postupalo i na drugim mestima. Ipak, istine radi, valja istaći, da sa lično slušao u okolini generala Franka i od njegovih oficira u Salamanci, da je nesreća što je general Franko suviše blag. „On ne strelja dovoljno!…“[10]

To je u skladu sa ranijom objavljenom opservacijom, koja može poslužiti i kao zaključak o potrebi svrstavanja na neku od strana u ovom sukobu:

„Na putu za Las Arenas stoji nedovršen jedan veliki kompleks betonskih zgrada. To je ludnica, koju je Bilbao već počeo da zida. Neka me izvine Španci, ali najdublji utisak, koji ću iz Bilbaoa poneti to je, da bi ta zgrada trebala da bude bezmerno velika i da se svi strpaju unutra!“

Željko Matić

[1] Miloš Crnjanski, Putopis II, Beograd 1995, 287-337. Svi citati su iz navedene knjige, a brojevi stranica su označeni u zagradi. Izuzetak su poslednje dve reportaže (obavljene 12. i 16. jula), koje iz nerazumljivih razloga nisu uvrštene u ovu knjigu.

[2] Krinka Vidaković-Petrov, Dva viđenja Španskog građanskog rata: Miloš Crnjanski i Oto Bihalji-Merin, u: Horizon Hispanija, Beograd 2017, 200.

[3] Mirjana Sekulić, Slika Španije u putopisima i novinskim člancima Miloša Crnjanskog, doktorska disertacija, Kragujevac 2012, 48-50.

[4] Zoran Avramović, Politika i književnost u delu Miloša Crnjanskog, Novi Sad 2007, 164.

[5] Opis za skenirane primerke dnevnog lista Vreme na sajtu Narodne biblioteke

[6] M. Sekulić, navedeno delo, 221.

[7] Zorica Janković, Franko izbliza, Vreme, broj 882, 29.11. 2007.

[8] Miloš Crnjanski, „Iza generala Franka stoji Hil Robles“, Vreme, 12.7.1937.

[9] isto

[10] isto

Ostavite komentar: