Neko nebo
Neko more
Neko pušku
Neko šamar
Kako je moguće
Da živiš
U miru
Jedan prozor
Jedna barka
Jedan san
Nikada se nijesam pitao zašto je nešto ovako, a nešto onako, zašto se neko probudi i hoda i uveče opet legne, poljubi jastuk iz nekog samo njemu znanog razloga, a neko drugi se probudi, hoda i udari ga automobil dok je razmišljao o nekom dugu i nervirao se, nije važno je li on dugovao nekome ili neko njemu, uglavnom, čovjek se probudi, hoda, nervozan je i udari ga automobil koji je vozio neki čovjek, isto tako nervozan, možda isto zbog duga, i tako se treći probudi, tako četvrti, stodvanaesti…
Ali sam želio da nikada ne pomislim da je potrebno shvatiti sve te tajne. Nije mi potrebno. Samo sam želio da volim: i skakavce i oči i grobove.
A onda su došli vojnici sa puškama i noževima i pitali me šta radim tu i jesam li špijun. Jedan me je udario nogom, drugi me ošamario, treći je rekao nemojte ga tući, vidite li da nije čist.
Onda su se raspravljali šta da rade sa mnom, na kraju su ovi što su me udarali pobijedili, vezali mi ruke na leđa, boljeli su me zglobovi i to sam im rekao, ali mi je vojnik opsovao majku.
Nikada se nisam pitao, eto, zašto se baš rat desio kada sam ja sjedio na obali mora i gledao galebove i pijesak i jedan brod u daljini. Zašto su vojnici došli baš tada, uhvatili me i vezali, rekli da sam špijun.
Poslije su me snimali kamerom, i jedan je čovjek sa mikrofonom uporno pokušavao da me nagovori da kažem da sam špijun i neki je još izraz upotrebaljavao, a ne mogu da ga se sjetim sada. I na kraju sam rekao – zar nije svejedno, jesam, špijun sam. On se onda tako oduševio, zamalo me nije zagrlio i poljubio, i onda su otišli, a mene ostavili, zatvorili vrata, soba je bez prozora i to je potpuno glupo. Bio sam žedan i sanjao sam kako pijem more, cijelo more, kako nagnem i popijem i vidim da je na dnu ostao samo jedan brod toliko mali da sam ga jedva prstima podigao. Bio je to lijep brod, kao oni brodovi što sam ih, dok me vojnici nijesu odveli, svakog dana sa obale gledao.
Nikada se nijesam pitao zašto se nešto događa meni, zašto ne drugome, ni zašto drugome, zašto ne meni. Dok sam studirao, jednog dana sam slušao neke besmislene priče u učionici, a napolju prelijep dan, i shvatio da me sve to toliko ne zanima. Tako sam izašao iz učionice, napustio sve i otišao na more. Lako je čovjeku da živi. Eno galeb, eno mačka, eno paprat.
Zar nije lako.
Ali mi ovdje baš i nije lijepo. Nema prozora. I ovu izjavu što su mi rekli da napišem, pišem onako kako mislim da je potrebno. Šta ja mogu tim vojnicima da kažem. Meni su oni potpuno čudni. I samo znam da sa njima ništa nemam.
Neka me vrate na plažu odakle su me odveli.
Iz zbirke priča Berač pamuka
