Zen budizam i psihoanaliza – III dio
Piše: D.T. Suzuki
II. NESVESNOST U ZEN-BUDIZMU
Mogućnost je da se ono što ja podrazumevam pojmom nesvesnost razlikuje od onoga što pod njime podrazumevaju psihoanalitičari, te moram objasniti svoj stav. Pre svega, kako pristupam problemu nesvesnosti?
Kad bi se mogla upotrebiti takva oznaka, rekao bih da je po meni, nesvesnost metanaučna ili prenaučna. Vi ste svi naučnici a ja zenovac, i moj pristup je prenaučan — ili čak, bojim se, ponekad i antinaučan. Prenaučno možda nije najprikladniji termin, ali kanda izražava ono što želim da kažem. Nije loša ni oznaka metanaučno, jer se zenovski stav počeo da razvija pošto je nauka, odnosno intelektualizacija, izvesno vreme već bila zaposela čitavo polje čovekovih proučavanja, a zen traži da, pre no što bezuslovno priznamo vlast nauke nad celim područjem ljudskih delatnosti, zastanemo, razmislimo i vidimo da li je postojeće stanje stvari dobro.
Naučni metod izučavanja stvarnosti znači da se izvestan predmet posmatra sa takozvanog objektivnog stanovišta. Recimo, primera radi, da je ovde na stolu jedan cvet — predmet naučnog ispitivanja. Naučnici će ga podvrgnuti svakovrsnim analizama: botaničkoj, hemijskoj, fizičkoj i tsl. i reći će nam šta su, svaki prema svojoj struci, ustanovili o cvetu, pa će objaviti da je proučavanje cveta okončano i da se o njemu više ništa ne može reći, sem ukoliko se slučajno, tokom nekih drugih proučavanja, ne otkrije nešto novo.
Dakle, glavna odlika naučnog pristupa stvarnosti jeste opisivanje predmeta, govori se o predmetu, ide se oko njega kako bi se uhvatilo sve što privlači naš čulni intelekt i apstrahovalo, odvojilo od samog predmeta; kad je sve navodno okončano, sintetizuju se ove analitički formulisane apstrakcije, pa se rezultat uzima kao sam predmet.
Ali i dalje ostaje pitanje: »Da li je zaista ceo predmet uhvaćen u mrežu?« Odgovorio bih: »Nipošto nije!« Jer predmet koji mislimo da smo uhvatili samo je zbir apstrakcija, a ne pravi predmet. Za praktične i utilitarne svrhe ovi takozvani naučni obrasci izgledaju više no dovoljni Ali sam tzv. predmet uopšte nije tu. Pošto je mreža izvučena, otkrivamo da je nešto umaklo kroz njene najsitnije očice.
Međutim, postoji drukčiji metod pristupa stvarnosti, koji prethodi nauci ili joj sledi. Nazvaću ga zenovskim pristupom.
1.
Zenovski pristup se svodi na ulaženje u sam predmet i njegovo sagledavanje iznutra. Spoznati cvet znači: postati cvet, biti cvet, cvetati kao cvet i uživati u sunčevoj svetlosti i u kiši. Kad sam to postigao, cvet mi govori i ja znam sve njegove tajne, sve radosti, sve patnje, t j . vasceli njegov život treperi u meni. I ne samo to: zajedno s mojim »spoznavanjem« cveta, saznao sam i sve tajne vasione, što uključuje sve tajne mog ja, koje je dotle celog života izmicalo mom gonjenju zato što sam se bio udvojio u gonioca i gonjenog, predmet i njegovu senku. Nije ni čudo što nisam uspeo da uhvatim svoje ja i što je potera bila tako zamorna.
No sada, spoznavši cvet, spoznao sam i svoje ja. To jest: gubeći se u cvetu, spoznao sam i svoje ja i cvet. Ovakav pristup stvarnosti nazivam zenovskim metodom, prenaučnim, metanaučnim ili čak antinaučnim metodom.
Ovaj način spoznavanja ili sagledavanja stvarnosti može se nazvati i voljnim ili stvaralačkim. Dok naučni metod usmrćuje, ubija objekt, raskomadava leš i nanovo spajajući udove pokušava da reprodukuje prvobitno živo telo (što je neizvodljiv poduhvat), zenovski metod uzima život onakav kakav jeste, umesto da ga isecka na komade, pa onda umovanjem pokušava da ga vrati u život, ili da, apstrahujući, lepi polomljene parčiće.
Zenovski metod održava život u životu, ne dotiče ga hirurškim nožem. Zenovski pesnik peva:
Sve je prepušteno njenoj prirodnoj lepoti,
Koža netaknuta,
Kosti onakve kakve jesu:
Sta će tu šminka, nekakav puder.
Takva je kakva je, ni više, ni manje.
Prava divota!
Nauke operišu apstrakcijama a u ovima nema aktivnosti, Zen zaranja u izvor kreativnosti i ispija sav život koji je u njemu. To vrelo zenova je nesvesnost. Cvet, međutim, nije svestan sebe. Ja ga budim iz nesvesnosti.
Tenison to propušta otkidajući ga s napuklog zida. Bašo to postiže posmatrajući nazunu što stidljivo cveta kraj divlje živice. Ne mogu reći gde se tačno nalazi nesvesnost. Da li je u meni? Ili u cvetu? Možda je već nigde nema čim upitam: »Gde je?« Ako je tako, onda bolje da u njoj obitavam a da ništa ne kažem.
Dok naučnik ubija, umetnik pokušava ponovo da stvori. On zna da se stvarnost ne može domašiti disekcijom. Zato on upotrebljava platno, kičicu i boje i pokušava da stvara iz nesvesnog dela svog bića. Kad se ta nesvesnost iskreno i odistinski identifikuje sa kosmičkom nesvesnošću, umetnikova dela su nepatvorena.
On je zaista nešto sazdao; njegovo delo nije kopija; ono postoji samo po sebi. Umetnik slika cvet, koji će, ako cveta iz njegove nesvesnosti, biti novi cvet a ne imitacija prirode.
Iguman nekog zenovskog manastira zažele da ukrasi aždajom tavanicu darma-dvorane. Jedan znameniti slikar zamoljen je da obavi taj posao. Prihvatio je, ali se tužio da nikad nije video izistinsku aždaju, ako takva uopšte postoji. Iguman reče: »Ne mari što nisi video tog stvora. Postani to sam, pretvori se u živu aždaju, pa je naslikaj. Ne pokušavaj da slediš ustaljene uzore.«
Umetnik upita: »Kako da postanem aždaja?«
Iguman odvrati: »Povuci se u svoju odaju i usredsredi svoj um na to. Doći će čas kad ćeš osetiti kako moraš da je naslikaš. To je trenutak tvog preobražaja u aždaju i aždaja te nagoni da joj daš oblik.«
Umetnik je poslušao igumanov savet i posle nekoliko meseci napornih pokušaja stekao je samopouzdanje, jer je sebe sagledao kao aždaju izišlu iz sopstvene nesvesnosti. Rezultat je aždaja koju danas vidimo na tavanici darma-dvorane manastira Miošindži (Myoshinji) u Kjotu (Kyoto).
Hteo bih uzgred da pomenem drugu jednu priču o susretu aždaje i kineskog slikara. Taj slikar je želeo da naslika aždaju, no pošto je nije video živu, žudeo je za zgodnom prilikom. Jednog dana, prava aždaja proviri kroz prozor i reče: »Tu sam, naslikaj me!« Slikara toliko prenerazi ovaj neočekivani gost da pade u nesvest, umesto da ga pažljivo razgleda. I tako nije naslikao živu aždaju.
Nije dovoljno samo videti. Umetnik mora da uđe u stvar, da je iznutra oseti i živi njenim životom. Tvrdi se da je Toro (Thoreau) bio bolji prirodnjak od profesionalnih. Gete (Goethe) isto tako. Oni su poznavali prirodu, jer su umeli da dele njen život. Naučnici je tretiraju objektivno, to jest — površno. Postoje »ja i ti«, možda je i tako, ali mi to ne možemo tvrditi, jer čim kažemo ja ono postaje ti, a ti — ja. Dualizam može da se održi jedino ako ga podupire nešto nedualističko. Nauka cveta zahvaljujući dualizmu i zato naučnici pokušavaju da sve svedu na količinske mere. U tu svrhu oni izmišljaju sve moguće mehaničke sprave. Tehnologija je glavno obeležje moderne kulture. Sve što se ne može svesti na količinska merila, naučnici odbacuju kao nenaučno ili prenaučno. Oni proglase izvesna pravila, a stvari koje im izmiču ostavljaju prirodno po strani, jer ne spadaju u područje njihovog proučavanja.
Ma koliko bile guste mreže, samim tim što su mreže neke će stvari iz njih ispasti i te se stvari, prema tome, ni na koji način ne mogu izmeriti. Količine su predodređene da budu beskonačne i nauka će jednog dana morati da prizna svoju nemoć da ovlada stvarnošću. Nesvesnost je van polja naučnog proučavanja. Zato naučnici mogu samo da ukažu na postojanje takvog područja. I to je od nauke dosta.
Nesvesnost treba osetiti, i to ne u običnom smislu te reči, već u onom, kako bih ga ja nazvao, najprvobitnijem ili najosnovnijem. Ovo možda iziskuje objašnjenje. Kad kažemo »Osećam da je sto tvrd« ili »Hladno mi je«, ta vrsta osećanja spada u područje čula koja se razlikuju od čula kao što su sluh i vid. Kad kažemo »Usamljen sam« ili »Ushićen sam« to je već opštije, ukupnije, dublje, ali još uvek pripada polju relativne svesti. Osećaj nesvesnog je, međutim, osnovniji, primarniji i ukazuje na doba »nevinosti«, kada u takozvanoj haotičnoj prirodi još nije bila počela da se budi svest.
No, priroda nije haotična, jer nešto haotično ne može postojati samo za sebe. To je jednostavno oznaka pridana području koje se opire merenju po uobičajenim pravilima zdravorazumskog mišljenja. Priroda je haotična utoliko što je rezervoar neograničenih mogućnosti. Svest koja se iz tog haosa razvila površna je, dodiruje samo rub stvarnosti. Naša svest je tek beznačajni otplutali komadić ostrva u okeanu što opasuje zemlju.
Ali kroz ovaj grumenčić kopna možemo sagledati ogromna prostranstva same nesvesnosti; mi je osećamo, i to je sve, no taj osećaj nije sitnica, jer njime možemo postići da naše krnje postojanje stekne svoj puni smisao, te tako možemo biti sigurni da ne živimo uzalud. Po definiciji, nauka nam ne može pružiti osećanje potpune bezbednosti i oslobođenosti straha, koje je plod našeg osećaja nesvesnosti.
Ne može se od sviju nas očekivati da budemo naučnici, ali priroda nas je tako sazdala da svi možemo biti umetnici — ne umetnici nekih posebnih kategorija, kakvi su slikari, vajari, muzičari, pesnici i dr., već umetnici življenja. Možda ovaj poziv umetnika življenja zvuči novo i sasvim čudno, no svi smo mi odista rođeni umetnici življenja, ali ne znajući to, propuštamo da ovo budemo, pa zato upropašćujemo svoje živote pitajući: »šta je smisao života?«, »Nije li pred nama prazno ništavilo?«, »Kuda odlazimo pošto proživimo sedamdeset osam ili i svih devedeset godina? Niko ne zna« itd. itd. Kažu mi da je u tom pogledu većina savremenih ljudi i žena neurotična. A sledbenik zena može im reći kako su svi oni zaboravili da su rođeni kreativni umetnici življenja i da će, čim shvate ovu činjenicu i istinu, biti izlečeni od neuroza ili psihoza, ili kako već sve nazivaju tu svoju boljeticu.
nastaviće se
