Život nalikuje kratkoj priči. Apodiktičkoj nedvosmislenosti puke egzistencije. Nalik čoveku. Onom preko puta i onom koji je tek na putu.
Prema mitu ne samo biblijskom, prvi ljudi su bili ne samo božja deca nalik njemu, besmrtnom i savršenom, tvorcu neba i zemlje, mora, okeana, reka, zvezdanog sistema, viđenog i neviđenog. Prvi zapisani i nađeni dokumenti su u stvari kratke priče sakupljene na jednom mestu u jednoj obimnoj knjizi. Bhagavat Gita, Priče iz hiljadu i jedne noći, Zen koani, Sveto pismo… čak i narodni kuvar. Sabrana dela Dostojevskog, Tolstoja, Andrića… Sabrana dela bilo kog pisca, bilo kog čoveka, recimo zemljoradnika, uvek su mnogo obimnija kada se zapišu i objedine u obliku reči, naročito pisane. Na jednom mestu. Mestu koje može zadobiti i oblik knjige u slikama nazvane strip. Strip pripovetka. Short stories. Doslovno – kratka priča. Malo istraženog fenomena i lica stripa, čak i od strip dušebrižnika, kako ja uobičavam da ih nazivam. Budući da takozvanih kritički orijentisanih i formiranih teoretičara stripa još nema. Odnosno ja, autor stripa, još nisam imao čast da ga do dana današnjeg upoznam posredstvom pre svega njegovog dela na osnovu relevantnosti njegovog uvida u esencijalne probleme prirode stripa.
Malo je mnogo. U malom, kratkom delu, upotrebom bitno manje reči nego u obimnom delu romaneskne forme, autor je uvek prinuđen da koristi mnogo probranije i pažljivije izabrane reči i rečeničke sklopove. Promišljenije, istančanije, sofisticiranije, zagonetnije. Selektivnije. One koje ne brbljaju kao na ulici provincijskog i urbanog miljea. Koje ne podražavaju previše prozni jezik ulice, i koji često pronalaze sticajem formalnih svojstava kratkoće i sažetosti forme, poetičniji jezik mnogo bliže samoj prirodi jezika stripa. Filozofije čak. Ezoterije, Sna. Jezika svojstvenog snu.
U malom sneva ono veliko, možda ono beskonačno. Najsveobuhvatnije. Nesaznatljivo. Ono čijom matricom smo određeni, opredmećeni… Neminivno tako mora biti i sa stripom, ali ne bilo kojim, već pre svega onim koji se od samog svog postanka obznanjivao u obliku kratke forme. Danas imenovan pojmom kratke priče. Pripovetke. U većini tiražnijih novina i kasnije časopisa igrao je ulogu dodatka u odnosu na kolumne plaćenih žurnalista koji su često za strip pisali nešto nalik scenariju. Nalik sinopsisu koji je služio najpre kao potka za virtuozne crteže obično perom i tušom realizovanih. Ali comiks se još nije imenivao kao short stories, kratka priča, odnosno pripovetka. Sve do šesdesetih i polovine sedamdesetih godina dvadesetog veka i pojave strip časopisa ili ponekad samo časopisa kada je definitivno zadobila svoj legitimitet. Postbuntovničke šesdesetosmaške su bile posebno prepoznatljive i po tome što su na tadašnju strip scenu iznele formu takozvanog strip albuma uglavnom u tvrdom povezu po svemu nalik knjizi i kratku priču koja je prema svojstvenoj joj prirodi naglašavala ideju, misao, poruku, kritiku, poeziju… Junaci su odjednom dobili irelevantnu ulogu, a često su bili ismejavani kao na primeru (Tintina), zamotani u persiflatično ruho…Na tadašnjim naslovnim stranama dominirale su vrlo neočekivana dizajnerska rešenja i stripski netipične ilustracije i vinjete a umesto naslova najnovijih epizoda strip serijala imali smo imena poznatih i nepoznatih autora, među kojima je bilo i mnogo mladih neafirmisanih žena čija poetika se u mnogo čemu razlikovala od dominatne muške… Neafirmisanih buntovnih mladih ljudi, uglavnom iz Francuske, Belgije(domaje stripa), Italije i Španije. Pre svih, Francuske, jedne od retkih ako ne i jedine zemlje na svetu čije je ministarstvo za kulturu ulagalo u strip. Osim u oblasti stripa, postmodernističko doba iznedrilo je i mnoga tipično autorska ostvarenja u oblasti filma, muzike, slikarstava, književnosti, teatra… životnih stilova. Bilo je to, prema mišljenju mnogih uglednih mislilaca i teoretičara kulture i društva, poslednje doba u novijoj istoriji sveta, kada se sam sistem na kojem počiva društveni poredak dovodio u pitanje. Takozvani životni standard je bio na zadovoljavajućem nivou ne samo u Francuskoj već i u većem delu Evrope, ali se u medijskom prostoru sve predstavilo kao problem koja se najpre odvijao na socijalnom nivou; Ipak površnom planu kulturnog, političkog i duhovnog zbivanja.
Kontrola s pravom pobunjenog sveta iskazana je na intrigantan i lucidan način i na primeru Mebijusove kratke priče (pripovetke od 7 tabli, strana bez teksta) “Rock city”.Glavni protagonista ove priče namerno je odlučio da se liši života skokom sa oblakodera, ali pošto je ubrzo uhvaćen u specijalno za njega i slične njemu konstruisanu mrežu, ubrzo je priveden nadležnim vlastima koje nad njim obavljaju lobotomiju i reanimaciju kojom ga uskoro vraćaju u normalno nimalo pobunjeno stanje. Ono koje nikoga ne uznemiruje. Za one koji svakog dana konzumiraju televizijske sadržaje najraznovrsnijih saadržaja i žanrova među kojima su i oni muzičkog. Na koncu storije, na jednom od najpopularnijih TV-kanala gledaoci sa neskrivenim zadovoljstvom uživaju u najnovijem hitu sadašnje muzičke rok zvezde u drugom za njih pažljivo skrojenom imidžu, dojučerašnjem buntovniku bez očiglednog razloga.
Svaka pobuna (ili revolucija) je već nadgledana i kontrolisana od strane nadležnih organa upotrebom budnih očiju medija koji je nakada davno bio ljudsko-božansko biće a u vremenu nazvanim modernim – tehnologija.
Od tada do danas, kratka strip priča prešla je svojevrstan put evolucije od imidža nazvanog buntovničkim (revolucionarnim?) do imidža predstavljenog mehanizmima digitalnog tržišta kao nebitnog, neprivlačnog i ogromnoj većini irelevantnog.
Strah od smrti u obliku kratke priče prometnuo se vremenom u virtuelno-nestvarno bekstvo obožavanja duge priče.
Đorđe Milović
