Uživati u pisanju
(intervju iz 2007. godine)
Piše: Sonja Ćirić
Njegov iskreni roman Komo dugo je na vrhu lista najtraženijih knjiga. Prethodni, Dnevnik druge zime, imao je istu sudbinu. Oba je objavio Samizdat B92. Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu “Biljana Jovanović”, a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope. Pre ovih, Srđan Valjarević napisao je romane List nakorici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimskidnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama iDžo Frejzer i 49 (+24) pesama.
“VREME”: Niste oduvek pisac, šta ste sve bili dosada? Negde sam pročitala da ste bili i bokser.
SRĐAN VALJAREVIĆ: Bokser nisam bio, nego sam igrao fudbal, a odlazio sam sa društvom u Radnički i tu i tamo smo među sobom boksovali u pauzi između dve utakmice. Znate, bilo je to ono: “Šta sad da radimo kad smo odigrali utakmicu? Hajde da boksujemo!” Nije to bilo s nekim ambicijama, tako da ne mogu da kažem da sam se time bavio. A fudbal, to jeste, igrao sam fudbal. Prosto, voleo sam da budem napolju i da se bavim sportom… Inače, radio sam svašta. Prvo sam završio zanat, metalostrugarski, pa sam onda bio u Berlinu i malo radio kao moler. Pa sam se vratio i završio srednju školu, dizajnersku, ali nikad se nisam bavio time. Posle sam se zaposlio kao autolimar. Pa sam radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, tamo sam najviše vremena proveo, pa sam onda nekom čoveku vodio dva štanda na Zimskim čarolijama, bio sam pet godina konobar na Korčuli, dugo sam radio i u jednoj kopirnici građevinskih planova… Mislim da je to sve. U međuvremenu sam se snalazio, išao sam na takozvane službene puteve u Mađarsku i nazad. A sve vreme sam i pisao. I kad je osnovan “Danas”, tu sam pisao do 2001. godine.
Lepo vam je dok pišete, barem se stiče takav utisak prilikom čitanja vaših knjiga.
Uživam u tome, i lepo mi je što samo to i radim. Sva zaposlenja koja sam imao nisu mi važna zbog biografije, već zbog odnosa prema poslu i svesti da je teško imati posao u ovoj zemlji od koga može da se živi, a naročito koji voliš i koji te ispunjava. Ja sad ne mogu da se žalim, ne mogu da kažem da mi je teško da pišem iako, naravno, ne mogu uvek da pišem. Ali, niko mene nije tukao po ušima da pišem. Kad bih znao da pevam, ja bih pevao. Ali pošto ne znam, ja onda pišem. Zato – dobro je. Uživam.
U Komu, napominjući da su sve ličnosti izmišljene, piše “Ovo je samo roman”.Međutim, čitaocu deluje kao da je život…
… Ali i kao da je roman.
Kritičari ističu vaše neskrivanje autobiografskog u Komu, a i u ranijim romanima. I drugi pisci koriste detalje iz svog života u delima. Vi to, međutim,radite kao retko ko: otvoreni ste i iskreni prema sebi, i slobodni da to i napišete.
To je vrlo važna stvar, otvorenost i iskrenost prema sebi i budi glavni poriv za pisanjem. Ja nemam drugi razlog da pišem osim tog. To je kao kad čitam Mobija Dika, imam utisak da je Melvil mene gledao u oči dok je to pisao. Kad pišem, pišem ono što mislim i pričam istinu o tome što mislim, i gledam u oči onoga koji će to da čita. Tako doživljavam i neke pevače koje volim, kao da su pored mene. Ja sam jutros pustio po hiljaditi put u životu Džoa Stramera. Slušam ga, i imam utisak da je on tu, u kuhinji, dok peva. Nemam razloga da pišem ako bih lagao u tome što pišem. Nije da ne verujem u fikciju: kad čovek ima dubokog razloga da ispriča priču koja nije autobiografska, onda ima potrebu i da bude iskren. Kad čitam pisce koje volim, iako ležim sam u krevetu ili sedim u sobi, osećam direktnu komunikaciju s njima bez obzira na to da li pišu fikciju ili autobiografsku stvar, zato što imaju iskren pristup pisanju. Ako u prvih deset redova poverujem čoveku, onda ga slušam do kraja knjige. I uživam jer osećam da je i on uživao dok je pisao. To je jedini razlog zašto čitam, da uživam u onome u čemu je pisac uživao. Verujem da iskrenošću prema sebi komuniciram sa ljudima koji me čitaju zato što između nas nema ništa sa strane. To je to.
Glavni lik u romanu Komo je pisac koji prima jednomesečnu stipendiju, istu koju ste i vi dobili. Vaše kolege se sa sličnih putovanja vrate puni priča o onome šta su i koliko uradili, a vi ste odlučili da vaš junak stipendiju ne koristi za posao.
To su modeli života. Ta vila na jezeru Komo u kojoj sam bio i stipendija Rokfeler su zaista – nešto. Da sam ne znam koliki radoholičar, ne verujem da bih tamo radio. Ali sam video da ljudi tamo rade, i to je u redu. Ja sam, naravno, bio nesposoban. To je bilo 1998. godine, kada sam radio u “Danasu”, ovde je potpuno rasulo, radikalski zakon o informisanju, ne objavljujem knjige, i odjednom, stigne mi poziv da putujem. Odletim avionom, dočeka me neki čovek u limuzini, doveze do Vile. I tako sve krene. Nikada pre ni posle nisam dobio takvu stipendiju. Naravno da nije bilo govora ni o kakvom radu, ja to ne krijem, tada sam tamo zaista uživao. Desilo se, eto, da udvostručim to uživanje: uživao sam tamo, zatim dok sam pisao o tome, a sad je ispalo da sam zaradio i novac.
Da li ste ljudima koje ste upoznali u Belađu, junacima Koma, poslali roman?
Jesam, i dobio sam samo jedan odgovor. Ali razumljivo, to su ljudi s kojima nema dopisivanja, oni ne gube vreme na razgovore na daljinu. Kažu: “Come on, Srđan, dođi, imaš spavanje.” I to ću uraditi sigurno. Hoću.
Da li ste i vi, kao junak Koma, videli zlatnog orla iznad Monte San Prima?
Video sam ga, da. Stvarno je tako bilo. Imam čak i jednu fotografiju orla, jedva sam ga uhvatio zato što on leti veoma brzo. Kakav je? Pa… nikada nisam video ništa… lepše. Ne mogu da ga poredim ni sa čim, možda i zbog napora da se popnem na vrh tog brda. Ali, tako je to. Uvek posle nekog napora na kraju dobiješ nešto neočekivano. S tim što moraš da se popneš mnogo više nego što misliš da možeš da bi video tu pticu. Neće ona da ti sleti na sims a ti da staviš mrvice. Moraš da se potrudiš.
Scene susreta glavnog junaka i lepe Alde pune su erotike iako je, eksplicitno, u njima nema…
Ja ne volim da čitam erotske knjige, pa ne volim ni da ih pišem. Između junaka i Alde je očigledno bilo muvanja, i sve je vodilo ka nečemu što se nije dogodilo. I ja sam tako to i napisao. Mislim da njihov odnos nisam mogao erotičnije da opišem od načina na koji sam ga opisao. Meni to jeste bilo erotično, bilo je uzbudljivo i bilo je lepo. Kao što ne volim da mi neko opisuje pljačku banke, tako ne volim da mi neko opisuje seks. To su stvari koje jesu važne za priču, ali ne vidim značaj njihovog opisivanja. Mislim da je od opisa seksa erotičniji opis približavanja dvoje ljudi, njihovo međusobno osećanje.
Junak Koma pije od početka do kraja knjige, ali on uživa u tome, pije inspirativno. U Dnevniku druge zime napisali ste “Uživao sam preterano.” Da li to znači da je uživanje pogubno po život?
Taj lik mnogo pije zato što su i ta dobra pića u Vili deo uživanja u novim okolnostima u kojima se našao. Naravno, može da se uživa i bez toga. A preterano uživanje, ono može da bude pogubno. Ja sam uživao više nego što je meni trebalo, prešao sam granicu posle koje uživanje postaje porok. I to me koštalo. Ali dobro, i to je prošlo. Naravno da treba uživati u životu, ali onoliko koliko ti je potrebno.
Pre Dnevnika druge zime deset godina niste objavljivali. U tom romanu kažete “Dugo nisam ništa pisao”, uz napomenu da ste tekstove, u sebi sklapane,pamtili samo ako su
prikladni tom trenutku. Zašto trenutak određuje šta će ostati, a šta ne?
To moje dugo nepisanje i nije tako dugo, tri do četiri godine, ne više. Dugo nisam objavio nijednu knjigu, eto, nije mi se objavljivalo, ali sam svo to vreme vrteo tekstove kroz glavu i pričao samom sebi priče. U nekim teškim situacijama nije loše da postaviš sebe u treće lice, da se sagledaš, gde si sad dok, recimo, piješ kafu. Ne moraš da staviš na papir. Bili su mi dovoljni ti tekstovi u glavi. A trenutak u kome ti se nešto desi jeste, bitan je. Da li nešto čuješ, vidiš, osetiš, to je sekund, to je sad! Te stvari su najuzbudljivije. Treba biti dovoljno otvoren da se oseti trenutak. Kao što sam otvoren prema pisanju tako sam otvoren i prema životu. Da nije tako, jednu od te dve stvari ne bih radio. Ili ne bih pisao, ili ne bih živeo. Ja podrazumevam i jedno i drugo.
Šta vas je vratilo?
Situacija u kojoj sam se našao. Oboleo sam, bio sam nepokretan, bio sam u bolnici. Za sve to sam bio i sam odgovoran, tako da mi je u trenutku kad sam se probudio u bolnici bilo jasno da će biti teško ozdraviti, ali, i da ću do kraja života samo pisati. Posle toga sve je krenulo paralelno, i ozdravljenje i pisanje. Od tog trenutka više nemam dilemu šta dalje da radim u životu. Znači, u ekstremno lošoj situaciji, pogledaš se, i pitaš: “I šta ćeš sad?” Ja sam imao taj trenutak “i šta ćeš sad”, imao sam ga kao mogućnost, nesrećni su oni koji ga nemaju. Zato i nisam imao dilemu, šta sad ja da filozofiram i kukam kad imam stvar u kojoj uživam. Stvari koje čovek voli da radi pružaju mogućnost da budeš aktivan u onome što ti je dato. Ja tako gledam na život. I za dve i po godine izdešavalo se mnogo toga dobrog. Dve godine tog novog života proslavio sam u Laponiji, a ne verujem da bih ikad u životu stigao u Laponiju da nisam bio u bolnici. Prvi put u životu sam imao plan: sad ću da završim ovu knjigu, pa onda onu, a onda ću da odem u Laponiju da posetim prijatelja u Švedskoj, imao je operaciju, rak. Posetio sam ga, i produžio dalje. Na sever. To može da deluje kao “fiks” ideja, ali nekad treba realizovati tu ideju pa vam onda i život bude uzbudljiviji.
Na početku Dnevnika druge zime citirate Selinovu rečenicu: “Prvo je postala emocija, pa onda reč”, kao da tražite podršku svojoj potrebi za iskazivanjem emocija. Naime, ima se utisak da je svaka rečenica vaših romana od emocije.
Drago mi je ako neko to tako pročita. Kad kažem da je meni pisanje uzbudljivo i da uživam u tome, mislim na ono što osećam i što prenosim. Ono što meni ostaje je sasvim dovoljno da pišem i dalje. Knjigu sam odradio zbog sebe, i nisam ugrožen time što sam je pustio da živi. Imam ja još toliko toga.
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=484904
“Ne bih mogao pisati da sam nisam proživio i preživio sve o čemu pišem” – govori u jednom od brojnih intervjua Srđan Valjarević, srpski književnik tzv. mlađe generacije. Njegov roman “Komo” apsolutni je hit u Srbiji, a odnedavno se za isti takav status bori i u nas s hrvatskim izdanjem nakladnika Sandorf (to je inače i agencije za autorska prava pisaca iz regije).
Otkako je “Komo” u prisutnosti autora promoviran na Interliberu, to je knjiga o kojoj me najviše zapitkuju, jedna od rijetkih koju bi očito svi htjeli pročitati. Srbija, dakako, nije na kraj svijeta, pa su mnogi za Valjarevića čuli i prije, neki ga i čitali, no čini se kako je upravo njemu namijenjena uloga ledolomca koji će knjigama iz susjedstva omogućiti da i u nas postanu hitovi, što nije uspjelo autorima od kojih se to očekivalo poput Marka Vidojkovića čije su “Kandže” u nas prošle relativno nezamjetno, a u Srbiji poharale ljestvice prodaje i čitanosti.
Razlog je vrlo vjerojatno u rečenici s početka teksta “Valjarevićevo naizgled posve jednostavno, privatno, dnevničko pripovijedanje ne plijeni velikim temama”, kojih je ionako, i to ne samo u književnosti već svima dosta, “nego iskrenom neposrednošću koja čitatelja uvlači u poziciju suurotnika u malim i svakodnevnim ritualima i detaljima”.
Valjarević kao pripovjedač, ali i kao stvarna osoba, očito posjeduje faktor X zbog kojeg ga čitatelji obožavaju, kritičari hvale, a žiriji nagrađuju (dobio je nedavno na Bečkom sajmu knjiga 2. nagradu za književnost u jugoistočnoj Europi!). O tome svjedoči i recepcija u Srbiji gdje ga nazivaju Jamesom Deanom srpske književnosti.
U književnosti se Valjarević ozbiljnije pojavljuje sredinom devedesetih, “u ogavnim okolnostima koje su tada vladale i senčile naše živote i nekako je imao biti glasom još jedne izgubljene generacije”, kako je to zapisao beogradski novinar i kritičar Teofil Pančić. Valjarevićev “Zimski dnevnik” (1995) doista je dnevnik šetača, promatrača, kroničara koji popisuje gradske prizore i bit će da je njegov uspjeh, baš kao i uspjeh kasnijih naslova, prije svega “Koma”, upravo u toj autsajderskoj poziciji glavnog junaka, melankoliji i interesu za male stvari, što mu je dobro došlo kao literarno utočište od svih bučnih i velikih tema kojima smo bombardirani iz medija i literature.
Kad je pak trebao “otkriti” samog autora i plasirati svoju životnu priču u medije, kod Valjarevića nije nedostajalo materijala. Jedan od najčitanijih srpskih pisaca, čije su knjige prevedene na engleski, njemački, francuski i švedski jezik, živio je u Berlinu, Amsterdamu, Grčkoj i Budimpešti, igrao nogomet za FK Radnički, radio kao autolimar i strojobravar, a jednim od najljepših životnih iskustava smatra petogodišnje konobarenje na Korčuli, gdje bi možda ostao i živjeti da nije izbio rat. Jedna od najemotivnijih scena u romanu “Komo” povezana je s melodijom koju glavni junak prepoznaje kao onu s korčulanske katedrale.
Pripadnost “izgubljenoj generaciji”, generaciji koja je propadala i odlazila iz Srbije, kod Valjarevića se manifestira, osim odlascima u inozemstvo, epizodom s alkoholizmom, zbog kojeg je završio u bolnici, nepokretan i još se godinu dana nakon toga kretao uz pomoć štapa. Kako je njegova proza u pravilu autobiografska, o tome je pisao u “Dnevniku druge zime”, u kojem se pripovjedač oporavlja od oduzetosti nogu, iznova uči hodati, osjećati i živjeti. Pauza između dva “Dnevnika” trajala je deset godina, no čitatelji ga nisu zaboravili.
Alkohol, uglavnom vrhunska i skupa vina, jedan su od načina kojima si pripovjedač krati dane i u “Komu”, najvećem hitu ovoga autora. Valjarević je 1998. godine boravio na jednomjesečnoj stipendiji Rockefellerove fondacije u vili na brdu iznad gradića Bellagio, kraj jezera Como i o tome, u trideset poglavlja, po jednom za svaki dan, piše u svom romanu koji ima konture dnevnika. Lagana duhovitost kojom je premrežen ovaj roman proizlazi iz činjenice da je stipendiju dobio u trenutku kad nije pisao ništa, kad je bio bez planova i želja, osim da se makne iz Srbije, pa mu mjesec dana u idiličnom okruženju prolazi u ljenčarenju, piću i povremenim druženjima.
Vila u kojoj boravi prepuna je likova, uglavnom znanstvenika, među kojima je doista totalno drukčiji od drugih, čak i kad stavi kravatu prihvaćajući dress coda zajedničkih objeda. Iako će i među stipendistima pronaći pokojeg “čudaka” za razgovor i prijateljstvo, većinom će se družiti s lokalnim stanovnicima u barovima gradića. S djevojkom Aldom, na primjer, sporazumijeva se crtežima i “nabadanjem” engleskih i talijanskih riječi, no njihovo je prijateljstvo nevjerojatno kompleksno, pa i erotično.
Druženje s “lokalcima”, razumijevanje s konobarima u vili i averzija prema prepotentnim stipendistima profesionalcima, Valjarevića čini i socijalno osjetljivim pripovjedačem koji će čuđenje nad klasnim razlikama pretvoriti u konkretnu akciju – pozvat će svoje talijanske prijatelje u vilu u kojoj boravi jer oni nikada tamo nisu bili, iako im je cijeli život ispred nosa.
“Komo” je roman u kojem pripovijedanje teče polagano i u kojem se u fabularnom smislu ne događa puno – jedan se pisac koji trenutno ne piše našao u sredini koja nije njegova, u idiličnom kraju tako različitom od Beograda iz kojega je stigao, tu susreće neke ljude, pije, šeta prirodom, planinari, konverzira koliko je potrebno, i to je uglavnom sve. No, taj minimalizam s kojim se opisuje svakodnevica, nonšalancija s kojom se usput dodiruju razne teme i međuljudski odnosi, doista su rijetko uspjeli, do te mjere da čitatelja ne ostavljaju na miru dok se ne dočepa zadnje stranice.
Nije slučajno što na početku “Dnevnika druge zime” stoji citat Celinea “Prvo je postala emocija, pa onda riječ”, niti što na pitanje koja mu je najdraža literarna junakinja Valjarević odgovara – “Jane Eyre. Jer sam i ja osjetljiv”. Uspjeh Valjarevićeve proze svakako proizlazi upravo iz neskrivene emotivnosti, koja sa sobom nosi krhkost i ranjivost (otuda valjda ta jamesdeaneovska usporedba). No, tu je i dojam kako je riječ o piscu koji na pisanje ne gleda kao na posao, već ono nastaje iz potrebe da melankoliju vlastite svakodnevice “izolira” u tekst i s nekim podijeli.
