„Polomite im kosti“, rekao je Jicak Rabin ’87, kad je planula Prva intifada. A Rabin, zagriženi cionista, pamti se kao „umereni“ političar, toliko umeren da ga je kasnije upucao izraelski desničar. Koliko god loše bilo, uvek može gore. Sada takvi ekstremi, teroristi u pravom smislu reči, vladaju izraelskom scenom. A ima ih i po drugim scenama, primećujemo na ulici.
To nije bio tek gnevni usklik Rabinov, bila je to izraelska državna strategija za tu priliku. Prebijali su i lomili kosti na veliko, posebno je na meti bila palestinska omladina. U medijskim kampanjama gadno su vređani, demonizovani i dehumanizovani dečaci koji bacaju kamenje – na tenkove i IDF oklopnike – želelo se da sva „svetska“ javnost poželi da Palestincima lomi kosti.
Posle događaja na beogradskim ulicama i fakultetima analogija se sama nameće – dečak je stajao sa podignutim rukama, kako svedoči njegov drug, a oklopljeni policajac mu je iz zaleta pendrekom polomio kosti lica.
Kad je pisala o posebnom odnosu izraelskih snaga prema palestinskoj deci i mladima, Nadera Šalhub-Kevorkian je upotrebila izraz „unchilding“ – poništavanje detinjstva, odricanje statusa mladog ljudskog bića, to nisu deca, đaci, studenti, to je masa puti koju treba lomiti dok se već jednom ne nauči… rasističkom, nacionalističkom redu i poretku. (Nadera je autorka iz Istočnog Jerusalima, bivša profesorka prava na Hebrejskom univerzitetu, zbog svojih tekstova je početkom ’24. suspendovana, zatim i uhapšena; ministar Ben-Gvir je skakutao od sreće kao neki vulin, a u Knesetu se pojavio predlog da svako anti-cionističko delovanje bude sankcionisano otpuštanjem; po izlasku iz zatvora Nadera je dala otkaz. Slično, u Srbiji se ljudima preti i sankcioniše ih se zbog „narušavanja ustavnog poretka“, i stalno se pronalaze neki „teroristi“.)
Bande doseljeničkih huligana na Zapadnoj obali već decenijama neometano otimaju, linčuju, pale, proteruju, izraelska tzv. država se na njih oslanja – oni su nekažnjivi, kao što je i taj režim koji nazivaju državom nekažnjiv. Predsednik Srbije je pomilovao svoje huligane koji su devojčici u Novom Sadu polomili kosti – oni su nekažnjivi jer su sastavni deo režima koji bi da se prikaže kao neka država, pošto ju je već pojeo.
I pre i posle Prve intifade izraelske službe su s posebnim apetitom uništavale sve što ima veze s palestinskim obrazovanjem. Ograničavali su pristup palestinskim učenicima i nastavnicima, rušili zgrade, zatvarali i ubijali učitelje, profesore, učenike, pisce, novinare. Tako je 1972. u Bejrutu ubijen i Gasan Kanafani, jedan od najpoznatijih pisaca i političkih aktivista, autor čija proza pokazuje neverovatnu osetljivost na nepravdu i ljudsku patnju, naročito patnju evropskih Jevreja. Ubila ga je izraelska služba, postavili su mu bombu u automobil. S njim je poginula i maloletna rođaka. U ovoj tekućoj klanici u Gazi, raketom je pogođen stan u kom je boravio nesretni pesnik koji nije stigao da poživi dovoljno dugo da mu zapamtimo ime. Njegova šira porodica ubijena je s njim.
U Srbiji 20. veka uporediva surovost je ipak bila rezervisana za komuniste i albanske studente, apetit za kažnjavanje „svojih“ studenata bio je malo benigniji, ne iz ljubavi nego iz računa, mislilo se o isplativosti i „kontroli štete“. Više od 25 godina nakon opresivnog „Šešeljevog zakona“, nametanja dekana i profesora, brisanja fakulteta, Šešeljev „maleni pomagač“ danas radi sve što ume i sve što ne ume samo da što više i gore ošteti Univerzitet, materijalno, finansijski, fizički, da ga uguši i isprebija – da bi obrazovanje konačno potpuno postalo roba, koju će ekskluzivno prodavati strani privatni univerziteti. I da bi se konačno raščistilo sa svom tom štetnom i neupotrebljivom humanistikom. Ako nije „potraga za genocidom“ ili poricanje te čudne reči, zašto uopšte postoji. U programu maltretiranja srednjoškolaca, studenata i profesora, jedan od tragikomičnih poteza (toliko bizaran da ga je neprijatno pominjati uz palestinsku patnju) bio je imenovanje za Ministra prosvete jedne ne-osobe, posebne po tome što je poznata kao „seksualni tarzan“ – valjda niko normalan nije hteo da se prihvati te funkcije u tom trenutku. Ocrtao se „državni“ plan – obrazovanje će se sada odvijati između „tarzana“ i pendreka. To Ministarstvo sada ucenjuje i preti i daje ili ne daje dozvolu fakultetima da upišu narednu generaciju studenata, a gospodin Ministar svoje ministarstvo vidi kao „ratni kabinet“.
Iako su događaji iz Prve intifade sada veoma daleka dobra stara vremena, imajmo na umu da je desetak godina kasnije usledila Druga intifada, mnogo krvavija, u kojoj su Izraelci za prvih nekoliko dana ispalili oko 1.3 miliona metaka – lomljenje kostiju postalo je demode.
Druga intifada je izbila na fonu konačnog kraja „Oslo pregovora“, ako se to može zvati pregovorima – palestinski status, država, suštinska prava, nikad nisu ni bili ozbiljno razmatrani. PLO i Jaser Arafat su kroz devedesete pregovarali, davali koncesije, uzmicali, prihvatali mnogo šta, računajući da je 1 beskonačno veće od 0, i to ih je skupo koštalo. Platili su ozbiljnim pogoršanjem položaja ukupne populacije i ozbiljnim gubitkom kredibiliteta. Broj kolonijalnih naselja na Zapadnoj obali za to vreme je eksponencijalno rastao. U leto 2000. predsednik Klinton se sastao sa izraelskim premijerom Barakom, da bi osmislili „konačno rešenje“ koje će servirati PLO-u. Rešenje je podrazumevalo da se palestinska „zemlja“ (manji deo Zapadne obale) odrekne oružanih snaga, kontrole granica i vazdušnog prostora, prava na povratak izbeglica, prava na sveta mesta u Jerusalimu i da prihvati da za račun Izraelaca obavlja prljave policijske poslove. Posle svega što je progutao, Arafat ovo nije mogao da prihvati, vratio se kući i pokušao da ponovo organizuje oružanu borbu. Klinton i Barak su rekli da je Arafat odbio jedan savršen mirovni plan. Klinton je dodao da Arafat laže o ponuđenim uslovima mira. Ustalila se priča o Arapima koji „ne propuštaju priliku da propuste priliku“. Bračni par Klinton i dan-danas bezočno laže o krahu ovih pregovora. Ubrzo je Ariel Šaron, nekada strateg u Bejrutu a tada u svojstvu opozicionara, sa oko hiljadu ljudi, iz njemu znanih razloga upao u Al-Aksa kompleks, i sve je još jednom otišlo dovraga. U palestinskoj areni noviji, verski inspirisani antikolonijalni pokreti Hamas i Islamski džihad intenzivirali su samoubilačke napade na izraelske vojnike i civile i nametnuli se kao nosioci pokreta otpora. Ovakvu taktiku su naročito počeli da koriste posle incidenta iz sredine 90-ih, kada je izraelski desničar, doseljenik iz SAD, u džamiji na Zapadnoj obali tokom jutarnje molitve pobio nekoliko desetina ljudi. Početak „Rata protiv terora“ uništio je svaku mogućnost racionalne debate, Izrael je sve političke protivnike označio kao teroriste s kojima nema o čemu da se priča (zvuči poznato) i iskoristio globalni trend da ih oslobodi primesa ljudskosti. Priliku su iskoristili i razni autoritarci, recimo Putin, i niko ništa nije imao da mu prigovori.
To što Klinton laže o Arafatu, ili npr. to što je Njujork Tajms imao interni memorandum o upotrebi reči „Palestinci“ i „izbeglice“ u istoj rečenici, to onovremenim beogradskim vlastima nije moglo, niti retroaktivno može sada da pribavi oreol šampiona borbe protiv svetskog poretka, kako su uporno pokušavali da se predstave u cosplay maskaradama, s kubanskim cigarama u ustima i Čeovim slikama iza direktorskih fotelja. U foteljama su bili oni kadrovi koji i teorijski i praktično znaju kako radi kulturnjačko-policijski spoj „Kominterne i Dostojevskog“. Vlastodršci i dalje pokušavaju da koriste iste i slične predstave i da za pučku pobunu okrive neimenovane strane sile i unutrašnje neprijatelje, iako baš i nema tog svetskog poretka protiv kog podižu pravedničke pesnice. Ostao je ovaj poredak u koji se odlično uklapaju, ostali su Palestinci u borbi za goli život, i ostali su studenti u borbi za smislenu budućnost.
Akcije izraelske države u različitim istorijskim trenucima pravi su vlažni san srpske države. O tom dobrom slaganju svedoče i paralele u političkom poreklu, programima, biografijama i postignućima uspešnika oba režima.
Pre dvadesetak godina pojavila se knjiga Etničko čišćenje Palestine, uglednog izraelskog istoričara Ilana Papea, danas, na žalost ili na sreću, veoma aktuelnog. U prvom poglavlju autor razmatra formalne i legalne definicije termina „etničko čišćenje“, kako su se one pojavljivalje u relevantnim pravničkim žurnalima, institucijama, Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, UN Veću za ljudska prava, US Stejt dipartmentu. Konkretni primeri kojima uvodi čitaoca u zločine cionističkih milicija su primeri iz ratova za uništenje Jugoslavije. Tu je, između ostalog, slučaj šire oblasti grada na Kosovu, čiju su čitavu populaciju srpske snage u maju ’99. „podigle“ za manje od 24h. Autorova poenta je da je na drugim mestima „međunarodna zajednica“ detektovala zločine, klasifikovala ih, organizovala tribunale, podigla optužnice, dok je ono što Izrael čini tako dugo ostalo slepa tačka.
U toj poenti jasno se vidi uzrok lokalne huliganske frustracije: zašto je odlučna akcija čišćenja dopuštena tim Jevrejima, a nama nije, iako nam Jasenovac čuva leđa. Ali izgleda kao da ostaje pitanje, koliko je ova frustracija danas zaista autentična i delotvorna. Ono je slično dilemi da li se ispod maske krije pravo lice koje je nešto sasvim drugo, ili se ispod maske nalazi lice koje je kao maska, ili je to još jedna maska, ispod koje opet nema autentičnog lica, i tako unedogled. Činjenica je da vlastodršci vuku poreklo iz ratnog plamena devedesetih, decenije koju su proveli potpaljujući taj plamen i duvajući u njega, odnosno rečima Nadere Šalhub-Kevorkian, sprovodili su svoj „nekrokapitalizam“ – izvlačili profit iz smrti, svejedno čije, samo da je tuđa, takođe iz smrti šire države koju su uništili. Politički akteri rukovode se ideološkim određenjima, ali samo ako su ona i potvrđena neometanim prilivom nekrokapitalističkog profita u raznim njegovim oblicima. Deklarativno nacionalistička agenda i realni profit koji se iz nje može izvući dve su strane jednog lista, tako da za jedno zaista možemo reći da je maska pod kojom je ono drugo, ali time ni jedno ni drugo neće postati ni manje „stvarno“ ni očišćeno od naličja.
Nacionalizam je bio daleko najznačajniji politički pokret modernog doba, onaj koji je promenio svet, u različitim ćoškovima na različite načine. „Kultura“ je u procesu bila od posebnog značaja, jer se sve političko preselilo u kulturno, politika se odvijala na polju kulture, i na stratištima. Nacionalizam 20. veka je uopšteno kulturalno-paramilitarni projekat, ali je u arapskim regijama dao tako drugačije tendencije od onih u balkanskim oblastima – npr. u libanskom građanskom ratu, falangisti i izraelski agenti su bili označeni kao „izolacionisti“, nasuprot palestinsko-libanskim pokretima koji se zalažu za što šire, anti-sektaške političke okvire. U Beogradu tog doba, gde širi okvir još uvek postoji, etno-nacionalistički zahtevi izražavaju se kroz kulturnu produkciju.
Ovako duboko u postmodernom dobu, jezik beogradskih vlastodržaca je i dalje uronjen u sektaški, etnički kulturalizam, ali su reči izgubile svoju životnu stvarnost, i ukoliko praznije bivaju utoliko su oštrije, brojnije, napadnije. Značenje im se određuje prema tome protiv koga su uperene. Glavne političke teme ponuđene na razmatranje su srpski kulturni prostor, srpski svet, pokret za spas srpskog sveta, obojena revolucija, strani i unutrašnji neprijatelji, blokaderi, ugroženost, mržnja prema Srbiji. Jezik, religija, istorija, geografija su normativne oznake i zajedno s ponuđenim političkim temama čine „kulturu“. Računa se da će kulturalna „koska“ podmiriti populaciju, naročito tu tužnu i fragilnu srednju klasu koja nikako da se odluči šta bi sa sobom i svojim uzdizanjem, da će podanici u tim formulama prepoznati svoju intimnu investiciju u režim, i da će ih očuvanje te investicije učiniti srećnim – dok im se elementarni uslovi opstanka bukvalno ruše pod nogama, ili na glave.
Na dan studentskog protesta, vlastodršci su, ničim izazvani, svoje šatorsko naselje ispred Skupštine okitili transparentom: Srbija nije genocidna država. Kao neki papirić-usklik iz kineskog kolačića sreće. Ne zna se kome je krik upućen. Porodicama žrtava? Međunarodnom sudu pravde? Stanovnicima šator-naselja? Izgleda da stara-nova nacionalna klasa polusveta u tim šatorima sama sa sobom komunicira u kodovima. Imaju svoj „algoritam“. Recimo ne genocidu (u Srebrenici), Proslavimo genocid (u NDH), trenirajmo ping-pong s genocidom dok tzv. država kroz nečije investicije i profite tone sve dublje u crnu desničarsku kapitalističku distopiju na periferiji, na ivici kontinenta, sveta, ispala iz istorije. Neophodno je da postoji periferija, onaj prostor gde se odvija divljaštvo izvlačenja radne snage, rude, topovskog mesa, i divljaštvo investiranja viška kapitala. Neophodno je jer je nacionalnoj klasi u toj periferiji veoma dobro i prosperitetno, s jedne strane investicije, s druge genocidi, sve šta đaku treba. Sadašnji studenti bili su tek deca kada je 2015. Vučić u klasičnom manipulatorskom manevru otišao u Srebrenicu, na obeležavanje 20. godišnjice – odjednom su „organizovani incidenti“ i „pokušaji atentata“ potpuno zasenili „genocid koji to nije bio“, mediji su zvonili. U međuvremenu, „neoliberalni grad“ (Beograd na vodi, Expo, železničke stanice, neprebrojiva gradilišta…) u privatnoj sns državi dosegao je zadovoljavajuće dimenzije i time čvrsto smestio Srbiju među one zemlje „trećeg sveta“ koje zaglavljene u besperspektivnost i autokratiju trunu i čekaju vrhunac klimatskih poremećaja. Toliko o budućnosti.
I sve smo to ovde uspeli a da nas niko nije kolonizovao, osim predsednikove partije, pokreta, sekte, klase. Tužno je gledati veliki Egipat kako nemoćno ćuti, umrtvljen Sisijevom diktaturom, dok se na teritoriji koja bi trebalo da je pod njegovom administracijom tako dugo odvija zatiranje života. Ali Sisijev Egipat je primer bivše kolonije i nasilnog, čisto klijentelističkog režima (kako Tramp reče, Sisi je njegov omiljeni diktator). Istoriju Egipta i Mašrika, događaje, pokrete, ličnosti, motivacije, nemoguće je misliti i razumeti bez uvažavanja činjenice da su tu istoriju bitno odredile imperijalne i kolonijalne sile, Britanija, Francuska, SAD, Izrael. Otkud ta čudna država Liban, otkinuta od istorijske Sirije, otkud njen čudan ustav koji cementira sektašku podelu a donet je pre 100 godina kao privremeno rešenje. Zašto je početkom 21. veka razorenom Iraku nametnut ustav izrađen po ugledu na libanski, pa je i tu sekta postala zvanična politička kategorija. Kako je mogao da bude dopušten masakr palestinskih izbeglica u Bejrutu ’82, kad su SAD garantovale da će izbeglički kampovi biti zaštićeni ako PLO povuče jedinice iz Libana. Animozitet prema „zapadu“ tu je u najmanju ruku razumljiv – uvek carstvo stoji na putu emancipaciji, od Prvog svetskog rata preko Hladnog do Rata protiv terora. A ovde je animozitet već zagonetniji, jer ne znamo ni ko to stoji na putu emancipaciji, niti od koga/čega hoćemo da se emancipujemo.
Čak se u praksi često identifikujemo s kolonijalnim duhovima, i tako vidimo srpske aktere koji svom snagom rade da Bosna posle Dejtona zauvek ostane sektaški podeljena kao neki balkanski Liban. U vezi sa sadašnjim Kosovom veoma je nepoželjno pominjati kolonizacije i migracije koje su se kroz istoriju dešavale. O kolonizaciji tih krajeva monarhije opširno je pisao istoričar Vladan Jovanović. A pisao je i Radovan Zogović, u legendarnim Pjesmama Ali Binaka. U vezi s kolonijalnim naporima grabljenja bivših otomanskih teritorija ne može se preskočiti Dimitrije Tucović, verovatno najtragičnija figura srpske politike tog doba. U zapisima iz kampanje Balkanskih ratova u kojoj je učestvovao ostavio je i upozorenje: ovo što smo sada počinili zatrovaće nam budućnost. Malo na jugoistok, cionisti su u Palestini rešavali čisto evropsko Jevrejsko pitanje i grabili svoj komad umirućeg carstva. Posle je budućnost počela. „Sad je to kasnije, i pjesme su malo mračnije…“
Dakle, od nečega neuhvatljivog trebalo se emancipovati, samo da vidimo od čega i kako. Jedan od govorljivih vladika SPC koji su početkom ovog veka držali čuvene tribine na Mašincu jednom prilikom reče da je „Francuska revolucija najgora stvar koja se desila Srbima“. Na jednoj tribini o budućnosti demokratije u Srbiji, koju je Beton davno organizovao, jedan stariji glumac je izneo tvrdnju da je „kultura u Srbiji nestala 1945“. Znači, Srbija treba da se emancipuje od građanske revolucije, prosvetiteljstva, komunizma, socijalizma – prevedeno na malo savremeniji jezik, treba se osloboditi svih jadnih ostataka socijaldemokratije, države blagostanja, socijalne pravde, političke slobode, i uzdržavati se od upotrebe razuma. I to je baš ono što nam žele Piter Til, Netanjahu, Donald Tramp, Trampov zet, srpski vlastodršci, i nama i Palestincima i većem delu čovečanstva.
Dok se veći deo „trećeg sveta“ s dobrim razlogom ozlojeđeno priseća kolonijalnih vremena i starih i novih nevolja dekolonizacije, što neizbežno uključuje kulturalna i identitetska trenja, oko nas nema nikog u kog bi se uperio prst, osim nas samih (i kreditora, ali od njih ćemo verovatno tek čuti). Možda je ovakvo viđenje stvari ipak prevladalo i doprinelo da sns kulturalizam prestane da radi onako efikasno kako bi gazde to želele. Tlapnje o genocidima, stranim agentima, žutim tajkunima… ipak ne mogu da zaklone urbanističku katastrofu, zjapeću ekonomsku nejednakost, nedostupnost pravde, nefunkcionalnost institucija. Iza poplave besmislenih, ciničnih, mrzilačkih izjava traje klijentelistička mreža investitora, izvođača, podizvođača, nadzornika, pružalaca usluga, nevinih posmatrača i lokalnih šerifa, pa zato traje i zaštitarska gola policijska opresija. Popisivanje i opisivanje klijenata, patrona i njihovih odnosa biće jednom veliki zadatak za istoriografiju i istraživačko novinarstvo, jednom kad to bude bilo moguće, kad ne bude opasno po život. Pisac Lion Fojhtvanger je u romanima o Flavijusu Jozefusu pokazao kako se detaljnim praćenjem klijentelističkih veza u korelaciji s ustaljenim moralnim normama mogu ubedljivo dočarati stanje i atmosfera u delovima Rimskog carstva, kako se mogu razumeti carstvo i vlast sile, šta je carstvo i kako ga preživeti. Pokazao je i kako rimske legije nemilosrdno slamaju otpor ustanika u Judeji i Galileji, kako jadno izgledaju ti ondašnji ustanici spram oklopljenih legionara imperije. Kao gorko upozorenje na ono što stiže, Fojhtvanger je trilogiju započeo u Nemačkoj ’30-ih a završio u izbeglištvu, neposredno pre nego što će konačno rešenje skoro zbrisati evropsko jevrejstvo, a po okončanju rata u Evropi cionisti će u Palestini parafrazirati scene njegovog romana pod paskom drugačije imperije. Njegov Josif, u trenucima gordosti, ponavlja rečenicu oholog sveštenika: Sedamdeset sedam ih je koji imaju uvo sveta, a ja sam jedan od njih. Za Tucovićeve reči nije bilo sluha u emancipovanom Beogradu, uticao je uglavnom na one od kojih ništa ne zavisi. U emancipovanom Izraelu nema sluha za većinu velikih evropskih jevrejskih autora, takvih da je bez njih nemoguće zamisliti Evropu i njenu kulturu.
Franc Rozencvajg sigurno „nema uvo“ Izraela, jer je njegov čovekoljubivi etički nauk iz Zvezde iskupljenja (1921.) direktno suprotstavljen izraelskom režimu: religiju treba uvesti u svakodnevni život, kao etiku koja se živi u praksi, u društvu i odnosima; šema takve religioznosti je trougao – odnos boga prema svetu je stvaranje, odnos boga prema čoveku je otkrovenje, ali iskupljenje je horizontalna linija, autonomna, slobodna akcija na relaciji čovek-svet. Na kraju svojih etičkih, teoloških razmatranja, Rozencvajg šalje čitaoca kroz „Kapiju“, napolje, u svet, „u sred života“. Rozencvajg bi danas verovatno dobio etiketu „samomrzeći Jevrejin“. (U Srbiji se odavno koristi etiketa „autošovinista“.)
Izraelskom projektu bolje odgovara „bezbednosna teologija“ (Nadera Šalhub-Kevorkian), u kojoj je zavet, ugovor s Bogom, direktno povezan s pečatom „nacionalna sigurnost“ (pregnantna reč Hagana koja znači toliko toga) koji se bez obrazloženja može lupiti kao neupitni znak odobravanja bilo kakvog vojnog, policijskog, obaveštajnog poduhvata, ili akcije aproprijacije zemlje, iseljavanja, otmice.
U srpskoj redakciji „bezbednosne teologije“ jevrejski zavet zamenjen je kosovskim zavetom. Iz te sfere „više instance“, „odozgo“, nečim opunomoćeni čuvari zaveta vole da misle da pružaju ili uskraćuju legitimnost bezbednosnim, poslovnim, kulturnim poduhvatima. Kako kulturalizam etno-nacionalističke sekte traje već aproksimativno 45 godina, razumljivo je a) što je apsolutno dominantan i b) što u trenutnoj fazi nekrokapitalizma nema mesta za sve čuvare zaveta, konkurencija, mnogo ih je u podeli kolača, te su neki uz vlast a neki protiv vlasti. Na strani protiv vlasti našao se i zloćudni ljotićevski mešetar Milo Lompar. U njegovom konceptu „Srpskog kulturnog obrasca“, kako ga je predstavio studentima ETF-a, najvažnije tačke su kosovski zavet i naravno, genocid (onaj u NDH, dakako). Bitka iz 14. veka i zločini fašista nad srpskim stanovništvom u Drugom svetskom ratu (valjda najistraženijem i najdokumentovanijem od svih ratova ljudske vrste) nisu predmeti proučavanja istoriografije, nego su generatori „kulture“ koja će nam pružiti smernice za poželjno političko delovanje. Lompar svoj „kulturni obrazac“ vidi kao kanon zaleđen, nepromenljiv i normativan, kome se nema šta ni oduzeti ni dodati, kanon je sekularizovana religijska istina s pečatom „nacionalne sigurnosti“. Najvažnije, taj kanon je utilitaran: narod definisan „kulturnim obrascem“ takođe treba da ostane zaleđen i nepromenljiv, da prezire promenu, pa samim tim i umetnost. Umetnička produkcija i recepcija umetnosti, uslovi u kojima se dešavaju, promene u shvatanju tradicije, prevrednovanja, to za kanon nije važno, nije to ta „kultura“. Umetničko delo koje se stvara i postoji zarad sopstvene celovitosti i zadovoljstva u samoostvarenju, u smislenom radu, koje ne služi kanonskim ciljevima, ono je politički subverzivno jer predstavlja prefiguraciju, mogućnost onoga što bi čovek mogao da bude – ljudsko biće koje postoji na sopstveno zadovoljstvo, slobodno i među drugim ljudima, u dobrom životu bez sumnjivih zaveta. Ta umetnost je „kulturnom obrascu“ strana i neprijateljska, o njoj nema ni reči. Iza zaleđenog kanona nazire se hantingtonovski sukob civilizacija (kažu da je i Tuđman to voleo), kanon i postoji da bi odelio „nas“ od „njih“, zapravo od svih, da bi utvrdio da smo mi jedna „civilizacija“, kulturni obrazac ili kulturni prostor, na Balkanu koji je određen ontološkim etničkim podelama i prirodnom sektaškom mržnjom koja se nikada i ničim ne može prevazići niti objasniti. Tako kanon ispade jedan prilično orijentalistički pogled na sopstveni narod i njegovu okolinu. Lompar liči na ideologa maronitske falange koji propoveda da su njegovi momci u stvari Feničani, zasebna civilizacija kojoj prete svi ti Arapi. „Srpski kulturni obrazac“ je potpuno anahron, a bio je anahron i 80-ih i 90-ih, kada se anahronizam ispoljio na zaista jeziv način. Arapski autori, novinari, učenjaci, aktivisti još od međuratnog perioda upozoravaju na taj strašni anahronizam stvaranja nove kolonijalne etno-nacionalne države, ali jednostavno nisu „imali uvo sveta“ (Usama Makdisi, Age of Coexistence).
Ovaj autor „srpskog kulturnog obrasca“, jedan od njih mnogih, bio bi 28. juna mnogo prigodniji gost na „književnoj večeri“ u sektaškom šatorskom naselju, nego na skupu Studentskog pokreta. Ali prisustvu takvih likova ne treba davati veliki značaj, jer su i prisustvo i likovi efektivno od sporednog značaja, verovatno na nivou taktičkog poteza, kao kad se recituje Njegoš, kao kad se na skup pozove poznati pevač ili glumac, jer je ono što likovi govore, ako ih je neko uopšte čuo, višedecenijskim ponavljanjem postalo obično i sveprisutno, kao popularna folk pesma uvek prigodna. Drugačije ilustrovano, u retrospektivi vidimo da je npr. Knjiga o Milutinu kao bestseler druge polovine ’80-ih bila jedan od vesnika propasti, ceđenja profita iz velike jugoslovenske smrti, ali danas ta knjiga ne znači ništa i teško je zamisliti da bi mogla da se ponovi društveno-kulturna konstelacija u kojoj bi ona ponovo imala onaj značaj poziva na ispravljanje etno-nepravdi, mada je možda i dalje prigodan poklon, uspomena na „zlatno doba“. Kad se otkači od šire konstelacije i izvora finansijske, opresivne, simboličke moći, „kulturni obrazac“ je isto što i bedž, majica omiljenog benda ili fudbalski dres. Srbija bi verovatno bila neka „lepša“ zemlja kad onakvi likovi ne bi imali priliku da se na studentskim skupovima obraćaju nekim hiljadama ljudi, kao što bi i Hrvatska verovatno bila „lepša“ kad mnoge hiljade ne bi išle da slušaju Tompsona. Opet, opšti ton reakcija u Hrvatskoj na studentski bunt i na prolazak srpskih studenata, u jednoj situaciji suočavanja s neposrednom i neočekivanom realnošću koja se jednostavno „dešava“, govori o solidarnosti, bliskosti, dobroj volji kakve nisu skoro registrovane, neki kurcšlus je na trenutak probio dugo građenu odeljenost. U vezi s „kulturnim obrascima“, tompsonima i njihovim slušaocima, valja se podsetiti da pogled odozgo, sa pretpostavljene superiorne pozicije, kod onog ko je tom pogledu izložen uvek proizvodi revolt i želju da se sopstvena niskost izgradi, potvrdi ili uveliča, što onda u mnogostrukim odrazima po internetu u nedogled raste, zagađuje, zbunjuje. A generacije su odrastale u anksioznosti s uvreženim izolacionistčkim „osećanjem“ da ih neki „svet“ gleda s nipodaštavanjem i da im baš oni najbliži žele najveće zlo, vlastodršci dobro razumeju vrednost tog kapitala, oni su takoreći autori i vlasnici tih „sredstava za proizvodnju“. Građane Izraela pod transgeneracijskom traumom Holokausta su decenijama uveravali da Arapi sanjaju samo o tome da ih sve pobacaju u more, i samo da bi pojačali izolacionistički sentiment i borbeni kapacitet cionisti su često spremno priznavali da je takav arapski poriv potpuno opravdan.
Na našim ulicama, đaci, roditelji i nastavnici stoje jedni do drugih, gledaju u policiju, ne zagledaju u međusobne razlike.
Šajkače, trobojke, crveno-crne zastave, kokarde, petokrake, pankeri, metalci, narodnjaci, džezeri, klasičari i čovek sa krstom – svejedno, Studentski pokret je uveo društvo u osmi mesec pobune, i uopšte, vratio pojmove „društvo“ i „solidarnost“ u svakodnevni život, najviše kroz strašnih 16 minuta ćutanja. Već je to uspeh, iako ne možemo znati na šta će sve to izaći. Valjalo bi ipak biti na oprezu, jer kako Teri Iglton često ume da kaže, pluralizam nije nužno dobra stvar, npr. ne treba mi pluralnost fašističkih stranaka, jedna je sasvim dovoljna.
U sporadičnim izveštajima u evropskoj štampi bilo je komentara o nedostatku političke artikulacije Studentskog pokreta, a posle 28. juna pisalo se i o zaokretu u desno. Dobro, to su legitimna pitanja i zabrinutosti.
Trebalo je da zatiranje Palestinaca u Gazi i opsedanje Zapadne obale potraju više od godinu dana da bi se mejnstrim mediji i vlade o tome uopšte oglasili, a da li će iko ikada nešto konkretno i uraditi, čuće se. Zar to nije prva tema za progresivne pokrete i nezavisne žurnaliste, odmah posle izvoza oružja u Izrael, u čemu i Srbija učestvuje – tema koja bi pružila i širi kontekst za sagledavanje Studentskog pokreta i građanskog bunta u Srbiji, njihove povode, razloge i ambicije, prirodu srpskog režima i odnosa sa EU. Jer postaje sve očiglednije da ime „Evropska unija“, kao možda neka namera, želja, predlog, ideja, za vladajuću sektu i za pobunjene građane ne znači jedno isto.
Zar nije informativno „u paketu“ sagledati kako srpski režim istovremeno gura pobunjenu populaciju u nasilje i beslovesno poriče pravnu kvalifikaciju odavno presuđenog genocida („Hajde čik recite da je bio genocid, da bi svi čuli mene kako vas ubeđujem da nije i da vas onda komšije mrze, i sram vas bilo, policija čuva Srbiju u meni, od genocida“), dok izraelski režim neometano baš sprovodi jedan („Samo Izrael, zapadnoevropska država u srcu Mašrika, može da zaštiti Jevreje od endemskog arapskog antisemitizma, i ko je protiv moje vlasti taj je antisemita“), a značajna većina evropskih političkih aktera refleksno okreće glavu od Jerusalima kad se usudi da o njemu govori („Paa, Izrael ima pravo na Trampa i samoodbranu, antisemitizam je loš, njega kod nas inače nema ali smo nešto uvezli s migrantima“).
Uz sve povelje UN-a i pravila lepog ponašanja EU-a, reakcije nemačke države i Evropske komisije na bilo kakvo propalestinsko delovanje su skandalozne. Od zabranjivanja skupova, privođenja, cenzurisanja, šikaniranja tolikih „nepodobnih“ Jevreja, do upotrebe pravnog mehanizma EK, razvijenog za suzbijanje ruske propagande, za teško sankcionisanje anti-cionističkih medija (slučaj red.media).
Ako Evropska unija, ošamućena desničarskim manipulacijama, nastavi da slepo i ćutke podržava Izrael, koji upravo sravnjuje porušeni grad Rafah da bi tu verovatno organizovao veliki protočni logor, to će značiti da je ona u mnogim drugim aspektima takva da i narodi zemalja članica teško u njoj mogu da vide zajednički evropski dom. A Studentski pokret u Srbiji, pre bi u takvoj uniji mogao da prepozna saveznika Vučićevog režima nego garanta željenih prava i mirovni projekat, što bi ona morala da bude.
Sve desničarske manipulacije u osnovi su anti-evropske, na jedan ili drugi način sektaške, i uglavnom se bave postavljanjem zamki i udica, pa ko se uhvati (npr. Peter Handke se bio baš upecao; na udicu AfD-a su se upecali nemački parlamentarci kad su izglasali deklaraciju kojom osuđuju BDS pokret). Toj sorti manipulatora dovoljno je samo da postoji pa da zatruje prostor oko sebe, koliko god marginalni bili, a uvek deluju iz „marginalne“ pozicije, „antisistemski“, čak i kad su moćni, i ta je njihova moć onda znak koliko je ono „sistemsko“ negde omanulo, progutalo udicu ili prihvatilo igru (ili je jednostavno bilo eliminisano). Ove empirijske činjenice opisuju okvir u kome je bilo moguće izjednačiti judaizam i cionizam, jevrejstvo i državu Izrael, prevesti partijske sns interese u državne, cinično ignorisati i instrumentalizovati smrt hiljada, militarizovati društvo, izdeliti društvo, zabraniti mišljenje o Holokaustu i Jasenovcu u paralelama s drugim stradanjima, pretiti etiketama antisemitizma, terorizma, nacizma, uzdati se u nekažnjivost, okomiti se silom na decu i mlade, kriminalizovati nepristajanje.
Želimo da verujemo da će zemlje Evropske unije ozbiljno shvatiti novi izveštaj Izvestiteljke UN za Palestinu, jedan od najvažnijih dokumenata našeg doba – „Od ekonomije okupacije do ekonomije genocida“. Kako je izraelski autor i filmadžija Udi Aloni rekao ili ponovio, ne želimo tek coexistence, nego coresistance.
Izgleda da tu i tamo po kontinentu kao i u Srbiji ima mesta za poneku političku artikulaciju i promišljanja šta je sve krenulo u desno i na dole. Izgleda da je to artikulsanje moguće samo u nekom „dvoglasu“, susretu.
Nema mesta optimizmu, setimo se Arapskog proleća, ali nada uvek postoji. Odlazak srpskih studenata i srednjoškolaca u evropske institucije na biciklima i trčeći bio je potpuno u skladu s njihovim ukupnim delovanjem, peripatetički u stalnom pokretu, kruženju, pronošenju, protoku, kao živi jezik koji cirkuliše. Te njihove posete izazivale su potragu za značenjem, da li su oni za Evropu ili su za Rusiju, da li su oni reprezentativni, gde je tu smisao, gde demokratija i šta misli Ursula a šta Putin. Takve dileme potvrđuju da neki zajednički jezik kojim bismo opisali stvarnost ili još nismo naučili, ili smo ga pritisnuti „opscenim gospodarima“ zaboravili – studenti i đaci kao da su odlučili da se zato i ne oslanjaju na nedostatne jezike, nego da svoj zahtev ispišu svojim kretanjem kroz svet, u sred života. Njihova osmomesečna putovanja mogu se možda pročitati ovako: Drugačija Srbija u drugačijoj Evropi, solidarno i na dobrobit svih nas.
A Vučić i Netanjahu, svaki shodno svojim ukupnim mogućnostima i opcijama koje ima na raspolaganju, na pokrete studentskih masa reaguju kao Herod kad je čuo za proročanstvo.
Kako smo naučili, nijedan sistem vlasti nije kolabirao dok nije potrošio sve moguće oblike u kojima može da postoji.
Kako preživeli Palestinci dobro znaju, intifade su teške i mnogo koštaju. Srpski studenti, đaci i nastavnici svedoče kakvu cenu plaćaju za svoje nepristajanje.
Ali… „Sjaj je samo jedan jedini,/ ti nisi taj al tko će te uvjeriti./ Hulje i ulizice padaju ničice/ pred tvojim sjajem i tvojom pojavom.“
Post Scriptum
U zgradi nekadašnje Skupštine SFRJ upravo je bila upriličena konferencija pod naslovom „Beogradski strateški dijalog – partnerstvo Srbije, Izraela i SAD“, u organizaciji Vlade Srbije i Kongresa srpsko-američkog prijateljstva, ambasadorka Izraela je rekla da Srbija i Izrael imaju zajedničke „vrednosti i interese“, i nikakvih problema s artikulacijom nije bilo.
Miloš Živanović
jul ’25.
