Jednom pošla dva momka na put, na jug, tražeći posla. Jedan se ubrzo negde zaposlio, dok je drugi dugo putovao, ne našavši uz put nigde nikog ko bi ga uzeo u službu.
Jednog dana sretne se s nekim stranim mladim čovekom koji ga upita kud je namerio. Momak mu ispriča sve kako je s njim, našto mu stranac reče:
„Hajde sa mnom! I ja tražim posla, pa verujem da ćemo nas dvojica već nešto naći.“
Tako pođu dalje zajedno i dođu do nekakva velikog imanja gde ih gazda primi u službu da mlate žito.
Momak je gledao kako stranac radi i čudom se čudio, jer još nikad nije video ništa slično: on jedva da je bio u stanju da mu donese toliko snopova koliko je stranac stizao da omlati. Prvog dana omlatili su dvadeset i pet merova ječma.
Kad je ječam valjalo ovejati, otvori stranac sve rupe i vrata žitnice, stane na suprotnu stranu i uzme duvati. Sva pleva odleti u dvorište, a zrno ostane na mestu. Onda odnesu zrno u jedno odeljenje žitnice, a plevu skupe, prenesu kud je trebalo i tamo zgomilaju.
Tako su radili svaki dan i nije dugo potrajalo kad sve žito bude omlaćeno, ovejano i smešteno: zrno na jedno, a pleva na drugo mesto.
„Sad”, reče stranac, „možeš poći gazdi i obračunati se njim. Ali mu kaži da nam mora platiti ne samo za zrno, nego i za plevu; za plevu posebno .Ne bude li hteo platiti, reci da ćemo mu okrenuti žitnicu tumbe.”
Momak ode gazdi i dobije platu za zrno. A kad zatraži da im posebno plati za plevu, gazda ne htede o tom ni čuti. Kad mu je pak momak zapretio da će mu onda njih dvojica okrenuti žitnicu tumbe, nasmeja se i reče:
„E dede, okrenite je ako možete.”
Momak iziđe, ode i saopšti strancu gazdinu odluku i odgovor, našto ovaj odmah reče:
„Hajde sa mnom da brzo svršimo i taj posao!”
Onda pređu na drugu stranu žitnice, upru ramena u zid i stanu gurati tako da se žitnica zaklatila. Kad gazda vide da mu se žitnica klati, dotrča kao bez duše vičući:
„Stoj! Stanite ljudi! Platiću vam i za plevu.” ‘Tako žitnica ostane na svom mestu, a oni prime platu i za plevu.
Potom odu odatle putujući zajedno još neko vreme. A kad su se rastajali, reče momak koji je primio i držao kod sebe sav novac što su ga zajednički zaradili, kako mu saradnik treba sad da uzme svoj deo zarade. Na to mu ovaj odgovori:
„Ne, meni nije stalo do toga da li ću imati više ili manje novca. Nego ti samo spokojno zadrži za sebe sve.”
Momak mu na tome usrdno zahvali i reče kako bi rad bio znati ko je zapravo on, stranac, koji mu je tako ljubazno pomogao.
„Ah”, odgovori mu stranac, „mene zovu đavolom, ali ja nisam tako rđav kao što ljudi misle.”
Momak se složi s tim, ali mu se posle sav ovaj događaj učini ipak čudnovatim i radovao se kad ga je đavo ostavio i otišao.
Jer mislite li da je đavo učinio sve ono što je učinio samo zato da pomogne ovom momku? Ako tako mislite, onda ga slabo poznajete.
Ovog momka, kad se vratio kući, poseti onaj drugi s kojim se u isto vreme bio otisnuo u svet da potraži rada i zarade i koji se bio prvi zaposlio. Kad je taj video u drugara gomilu novca i čuo na kako lak način je do njega došao, postao je zavidljiv. I zavist ga je toliko mučila da je na kraju otišao i obesio se.
Takav kraj je i bio u đavolovu računu.
Danska bajka
