Filozofija biologije je relativno nova disciplina, iako su razmišljanja o živoj prirodi, nesumnjivo, bila sastavni deo filozofije od davnina. Počev od Aristotelovih prirodnjačkih spisa, pa do savremenih vitalističkih koncepcija, filozofi su sebi iznova postavljali pitanje: „Šta je život i po čemu se živi organizmi razlikuju od ostatka prirode?”
Očekivalo bi se da je filozofija biologije neka vrsta baštinika ove tradicije. To je, međutim, samo u određenoj meri tačno. Filozofiju biologije ćemo mnogo bolje razumeti ako je tumačimo polazeći od opšte filozofije nauke, kako je ona koncipirana u XX veku i od transformacija kroz koje je prošla. Kao što je poznato, savremena filozofija nauke bila je pod snažnim uticajem logičkog pozitivizma, koji je za dugi niz godina odredio prirodu pitanja kojima se ova filozofska disciplina bavi. Čak su i Poperova kritika postavki logičkog pozitivizma i njegova filozofija nauke, koja je izgrađena na takvom kritičkom polazištu, tematizovale gotovo isključivo probleme artikulisane u logičkom pozitivizmu. Jedan od elemenata ove filozofske škole, koji je značajan kako za razumevanje karaktera filozofije nauke u XX veku, tako i za procenjivanje velikih promena koje je uključivanje biologije u filozofsko-naučne analize donelo, jeste teza da je jedino fizika nauka u strogom smislu reči. „Čitava nauka je ili fizika ili sakupljanje markica”, kao što je jednom prilikom cinično primetio engleski fizičar Ernest Raderford. Takvo uverenje dovelo je do toga da se sve nauke upoređuju s fizikom, a uticaj dominacije fizike na oblikovanje koncepcije naučne racionalnosti bio je dalekosežan i imao je višestruke posledice.
Jedna od najočiglednijih posledica bilo je stalno nastojanje da se posebne nauke redukuju na fiziku. Često je osporavano da su one nauke u pravom smislu reči, bilo zbog specifičnog karaktera generalizacija koje u njima nalazimo, bilo zbog osobenosti njihovih objašnjenja. Filozofija nauke je, međutim, u poslednjih pola veka doživela velike promene, i to, reklo bi se, pre svega zahvaljujući ogromnom uticaju posebnih nauka. Iako samoj nauci za njena objašnjenja nije neophodna apsolutno monolitna koncepcijska osnova, problemi koji su se javljali jedan za drugim zahtevali su ozbiljnu filozofsku analizu. Tako se tokom vremena potpuno izmenio lik filozofije nauke: od apstraktnih razmatranja prvenstveno metodoloških pitanja težište se pomerilo prema analizi naučne prakse, a filozofija nauke se polagano oslobađala svog normativnog karaktera, koji je decenijama dominirao filozofskim razumevanjem nauke. Umesto filozofskih analiza, u čijem je središtu pitanje kako bi nauka trebalo da izgleda i kako bi naučnici trebalo da postupaju, sve je veći broj onih koje su deskriptivne, dakle, koje opisuju kako nauka zaista izgleda i u čemu se sastoji naučna praksa (up. Godfrey-Smith 2003: 6).
Posebne nauke, a među njima naročito biologija, doprinele su tome u značajnoj meri. I kod nas je dugo vremena bilo dominantno shvatanje nauke kao aktivnosti koja je suštinski određena svojom metodologijom i kojom dominiraju naučne teorije. Iako se ovom shvatanju ne može osporiti vrednost, ono u bitnom osiromašuje predstavu o nauci, budući da ostavlja izvan vidokruga veoma bitne aspekte naučne racionalnosti. Ideja da za razumevanje nauke nije važno samo bavljenje naučnim teorijama i njihovom funkcijom, već i naučnom praksom, otvorila je jednu novu perspektivu: naime, pokazalo se da nauka nije samo skup precizno formulisanih apstraktnih predstava koje stoje u dobro definisanom odnosu prema skupu empirijskih fenomena; naprotiv, za razumevanje smisla i važenja ovih predstava značajne su i mnoge druge stvari, kao što je dizajniranje i izvođenje eksperimenata, formulisanje naučnih modela, raznoliki i veoma kompleksni vidovi testiranja hipoteza, itd. Stepen promene koju je ovakav stav uneo u tradicionalnu sliku nauke možemo jasno da naslutimo iz reči molekularnog biologa Guntera Stenta, koje se odnose na jedan od najvažnijih pojmova savremene biologije, na prirodnu selekciju. Stent kaže: „[…] ’selekcija’ više nije pojam… Selekcija je proces koji može da se proizvede i kojim može da se manipuliše u laboratoriji” (v. Rheinberger 2007: 37).
Tekstovi na koje nailazimo u filozofiji biologije međusobno su veoma raznoliki, i u tematskom i u konceptualnom pogledu. Neki autori razlikuju „tri vrste filozofije biologije”. Ova klasifikacija počiva, pre svega, na konceptualnim razlikama i na ulozi koju biologija ima u filozofskoj analizi: u prvoj vrsti filozofije biologije, biologija predstavlja samo jedno polje unutar koga se razmatraju teme uobičajene za opštu filozofiju nauke, u drugoj filozofi tematizuju probleme koji su artikulisani u različitim oblastima biologije, dok treća vrsta filozofije biologije predstavlja jednu vrstu pokušaja da se u biologiji pronađu rešenja problema kojima se bave različite filozofske discipline (evoluciona etika je, možda, najbolji primer ovakvog pristupa) (Griffiths 206: 68. i sl.). Tekstovi koji se nalaze u ovom izboru mogu najpre da se svrstaju u drugu vrstu filozofije biologije: u njima autori tematizuju probleme koji su nastali u savremenim biološkim istraživanjima. Pritom se kao događaj koji je odlučujuće odredio pravac razvoja biologije kao nauke obično uzima Darvinov Postanak vrsta (1859), jer teorija evolucije koja je u ovom delu razvijena predstavlja tačku razlaza ne samo sa idejama koje su bile vladajuće u biologiji pre Darvina, već i sa čitavom dotadašnjom misaonom tradicijom. I biolozi i filozofi biologije i dalje se načelno slažu s čuvenom tvrdnjom Teodosijusa Dobžanskog da „[n]išta u biologiji nema smisla osim u svetlu evolucije”. Otuda se tekstovi koje smo izabrali bave prvenstveno aktuelnim problemima u evolucionoj biologiji.
U ovom izboru nastojali smo da ponudimo reprezentativne tekstove koji bi trebalo da pruže uvid u nekoliko diskusija koje su bile relevantne za oblikovanje filozofije biologije kao zasebne discipline. Koliko smo u tome uspeli, najbolje će prosuditi čitaoci. U našem izboru nalaze se tekstovi koji se odnose kako na kauzalne mehanizme koji su relevantan element objašnjenja karakteristika živih organizama, tako i oni koji pružaju uvid u specifičan način tumačenja evolucione istorije živog sveta. U kratkom pregledu koji sledi pokušaćemo da skiciramo problemske kontekste u kojima su ovi tekstovi nastali i da damo generalnu ocenu njihove važnosti za filozofiju biologije u celini. Iako su izabrani tekstovi relativno raznorodni, preglednosti radi podelićemo ih u ovom uvodu u dve grupe: na one koji se odnose na probleme kauzalne analize na području biologije, pre svega evolucione, i one koji tematizuju pitanje redukcionizma u različitim biološkim disciplinama.
Pojam adaptacija jedan je od najznačajnijih u evolucionoj biologiji i o njemu su napisani mnogi filozofski tekstovi. Grifitsov tekst „Istorijski preokret u proučavanju adaptacije” pruža nam uvid u nekoliko odlučujućih pitanja vezanih za adaptacije. To je, prvo, pitanje šta je adaptacionizam i kako izgleda adaptacionistička shema zaključivanja. Drugo, autor u njemu precizira značenje zaokreta do kog je u proučavanju bioloških karakteristika došlo zahvaljujući kritici adaptacionizma. I, konačno, Grifits analizira domašaj tzv. filogenetske inercije kao evolucionog mehanizma. Pre nego što izložimo osnovne ideje koje su značajne u Grifitsovom tekstu, želeli bismo da ukratko odredimo nekoliko pojmova koji su neophodni za razumevanje problematike kojom se on bavi. Da vidimo, najpre, šta uopšte znači kada kažemo da je neka osobina adaptacija. Darvin u Postanku vrsta smatra da je adaptacija osobina koja organizmu donosi korist.
U savremenoj evolucionoj biologiji, za određivanje da li je neka osobina adaptacija više nije presudan kriterijum njene korisnosti, već mehanizam koji je doprineo tome da se data osobina proširi u populaciji. U slučaju adaptacija, radi se o mehanizmu prirodne selekcije. Ovo je tzv. istorijska definicija adaptacija. Jedan od osnovnih problema kojima se Grifits bavi u svom tekstu je upravo problem tumačenja bioloških karakteristika kao adaptacija i domašaja jednog spora, koji je obeležio savremenu evolucionu biologiju i filozofiju biologije: reč je o sporu između adaptacionista, s jedne strane, i zastupnika raznih oblika antiadaptacionizma, s druge strane. Adaptacionizam je, svakako, jedna od najviše osporavanih struja u savremenoj evolucionoj teoriji. Adaptacionisti ističu da dominantnu ulogu u evoluciji igra prirodna selekcija, i da, otud, većinu osobina živih bića treba tumačiti kao adaptacije. Većina osobina je, zapravo, odgovor na selektivne pritiske, pa je tako proučavanje mehanizma selekcije od većeg značaja od proučavanja specifične strukture organizma ili tzv. bauplan-a, kako ga nazivaju strukturalisti u biologiji. Međutim, ako ostanemo kod ovakvog određenja adaptacionizma, može nam se činiti da odatle ne proizlaze neke naročite teškoće. Neosporno je da i Darvin i savremeni evolucioni biolozi ističu značaj selekcije i osobina koje su nastale njenim delovanjem. Teško je, zapravo, sasvim jasno formulisati specifičnu razliku koja pretpostavke adaptacionizma čini neprihvatljivim. Načelno, moglo bi se tvrditi da njegova specifičnost nije u tome što negira osnovne principe teorije, već što neke od njih dovodi do krajnjih konsekvenci (West-Eberhard 203: 7).
Da bismo lakše razumeli o čemu se radi, pozvaćemo se na razliku između monističkog i pluralističkog stanovišta u vezi sa evolucionim mehanizmima: naime, dok adaptacionisti smatraju da je prirodna selekcija jedini uzrok koji bi trebalo uzeti u obzir kod analize organizama, antiadaptacionisti naglašavaju važnost drugih faktora, kao što su genetički drift, pomenuta strukturna ograničenja, slučajnost, itd., ne sporeći pritom važnost selekcije. Osim toga, generalna adaptacionistička teza problematična je i zato što čak i ako se „složimo da je neka osobina adaptacija, to ne znači da nisu i drugi uzroci osim prirodne selekcije uticali na nju” (Sober 2006: 154). Neubedljivost velikog broja adaptacionističkih objašnjenja motivisala je istraživače da pribegnu drugim oblicima objašnjenja, u kojima se delovanju prirodne selekcije više ne pripisuje isključivi značaj. To je, delom, ono što Grifits naziva „istorijski preokret”: naime, činjenica postojanja evolucione konvergencije, tj. pojava sličnih fenotipskih osobina kod vrsta koje su evoluciono veoma udaljene, ne mora da se tumači isključivo kao tendencija organizama da slične zadatke pred koje ih postavlja životna sredina rešavaju na slične načine, čemu su adaptacionisti skloni, već nas ova činjenica suočava i sa pitanjem do koje mere su specifične istorijske okolnosti od značaja za oblikovanje bioloških karakteristika.
„Istorijski preokret” u proučavanju organizama ima pre svega metodološko značenje: zahvaljujući njemu, uvedene su osetljivije metode testiranja adaptivnih i neadaptivnih hipoteza. Značaj ove promene za istraživanja u biologiji teško je preceniti. Naime, u populacionoj genetici, koja je dugo dominirala savremenom evolucionom biologijom, uobičajeno se smatralo da adaptivni scenario pruža najbolje objašnjenje bioloških karakteristika. Ovo uverenje delom se oslanjalo i na generalni uspeh Darvinove teorije (Dennet 1995: 245). Jasno je, međutim, da za biološka istraživanja ovaj stav ne može da bude relevantan, budući da mnoga obeležja organizama uopšte ne mogu da se objasne kao posledica delovanja selekcije, pa je, stoga, generalna primenljivost prirodne selekcije kao eksplikatornog principa veoma slab argument. Uloga evolucionih mehanizama i njihova priroda oduvek je privlačila veliku pažnju, ne samo biologa, već i filozofa. Tradicionalno je analiza relativnog uticaja pojedinačnih mehanizama u organskoj evoluciji bila relativno jednostavna, naime, alternativno delovanje evolucionih mehanizama vezano je za veličinu populacije na koju oni deluju: u (beskonačno) velikoj populaciji delovaće prirodna selekcija, a u maloj populaciji delovaće tzv. genetički drift, što znači da će se učestalost gena slučajno menjati iz generacije u generaciju bez obzira na fizičke razlike među organizmima. Iako u prirodi nalazimo samo slučajeve u kojima uporedo deluju različiti evolucioni organizmi, ovaj model ne predstavlja samo značajno oruđe u naučnom istraživanju, već i dobro polazište za analizu nekih filozofskih pitanja koja su od suštinske važnosti za nauku.
Naime, aktuelna rasprava o tome koje tumačenje teorije evolucije je adekvatno, statističko ili dinamičko, pokazuje da kauzalna uloga pojedinih evolucionih mehanizama i njihovi međusobni odnosi moraju da se određuju sasvim drugačije ukoliko ih konceptualizujemo u terminima statističke teorije nego ako ih tumačimo u terminima njutnovskih sila. Zastupnici statističkog tumačenja teorije evolucije osporavaju predstavu prirodne selekcije i genetičkog drifta kao sila i tvrde da se promene na nivou populacije, koje i predstavljaju predmet objašnjenja u teoriji evolucije, mogu objasniti samo pozivanjem na statističku strukturu populacija (up. Walsh, Lewens i Ariew 2002: 452). Shvatanje prirodne selekcije kao njutnovske sile potiče od Eliota Sobera, koji ga je prvi put razvio u svoj uticajnom delu Priroda selekcije iz 1985. godine. U svojoj analizi evolucione biologije Sobor teoriju evolucije određuje kao teoriju sila, a „teorija sila započinje tvrdnjom o tome šta će se dešavati sa sistemom na koji ne deluju sile… [O]nda će da opiše koje efekte će svaka pojedinačna sila da ima ukoliko deluje sama. Onda teorija napreduje do tretiranja efekata delovanja sila u parovima…” (Sober 1985: 31).
Po analogiji sa ovim, Sober tumači i evolucione mehanizme, pre svega, prirodnu selekciju. To mu dozvoljava da učini dve stvari: prvo, da neodređeni darvinovski govor o „mehanizmima evolucije” i „diferencijalnom preživljavanju” pretvori u govor o kauzalitetu; i drugo, da uvede veoma bitno razlikovanje u vezi s prirodnom selekcijom – Sober, naime, govori o „selekciji za” datu osobinu (selection for) i o „selekciji date osobine” (selection of). Samo prva predstavlja kauzalni pojam, a razlike u preživljavanju i reprodukciji organizama posledica su njenog delovanja. Neophodno je da na ovom mestu bliže objasnimo pojam adaptivne vrednosti, koji je relevantan u kontekstu diskusije o evolucionim mehanizmima.
Osnovna shema koju Darvin u Postanku vrsta sledi pokazuje da organizmi preživljavaju zato što poseduju neku prednost u odnosu na druge organizme koji čine populaciju, ili, uopštenije rečeno, zato što poseduju neku osobinu koja im je od koristi u interakciji sa relevantnim faktorima životne sredine. U savremenoj biologiji, međutim, ova kauzalna relacija izražava se na sasvim drugačiji, apstraktan način: neke osobine su se održale zato što imaju veću adaptivnu vrednost, koja ne mora da se poklapa s kriterijumom koristi. Ovo očigledno razilaženje između Darvinovog i savremenog shvatanje postanka i prisustva organizmičkih karakteristika vodi nas do jednog zanimljivog, nimalo trivijalnog pitanja: šta je to što prirodna selekcija, metaforično govoreći, „vidi” kada neke osobine favorizuje, a druge ostavlja po strani, ako to nije njihova neposredna korist? To je njena adaptivna vrednost, reći će nam naučnik. Ona nije jednoznačno definisana, već se izražava kroz određene merljive parametre: meri se vijabilnost i fertilnost organizama, tj. verovatnoća njihovog preživljavanja do faze seksualne zrelosti i verovatan broj njihovih potomaka. Već sam naslov Luinsovog teksta („Prirode selekcije”), predstavlja izraz njegove osnovne teze: naime, strogo soberovsko određenje prirodne selekcije u terminima njutnovske sile lišava nas mogućnosti da govorimo o prirodi selekcije (u jednini). Možemo samo da govorimo o prirodama selekcije, jer je shvatanje selekcije kao sile povezano sa nesavladivim dvosmislenostima. „To znači da ne postoji nearbitrarno shvatanje prirode selekcije”, kao što Luins efektno zaključuje u svom tekstu. Iako ističe da se u tumačenju evolucionih mehanizama kao sila radi o analogiji koja može da bude korisna, on u svojoj veoma minucioznoj analizi pokazuje da ova analogija vrlo često predstavlja izvor nepreciznih predviđanja i neprihvatljive kauzalne analize u kojoj određene efekte u populaciji arbitrarno pripisujemo delovanju nekog uzroka, bilo da je u pitanju prirodna selekcija, bilo da se radi o genetičkom driftu.
U Soberovom shvatanju evolucionih mehanizama kao sila skrivaju se, zapravo, dva aspekta koji su međusobno nesaglasni: on, naime, ponekad silu prirodne selekcije shvata kao varijaciju u adaptivnoj vrednosti, a ponekad je izjednačava sa „selekcijom za” određenu osobinu. To znači da kombinuje jednu nekauzalnu predstavu adaptivne vrednosti1 i jednu kauzalnu predstavu prirodne selekcije kao determinističke sile. Luins, s pravom, ovu nesaglasnost vidi kao izvor teškoća koje se pojavljuju kada soberovsku kauzalnu analizu pokušamo da primenimo na konkretne biološke slučajeve. Ovaj tekst, koji je, po rečima njegovog autora, nastajao dugo i mukotrpno, predstavlja primer filozofske analize najvišeg ranga, koja, nesumnjivo, pomera granice našeg razumevanja nauke. Tokom poslednje dve decenije, eksponencijalno je poraslo interesovanje za filozofske aspekte molekularne biologije. Molekularna biologija i eksperimentalna genetika, podstaknute otkrićem strukture DNK, možda su najvitalnije i najproduktivnije oblasti savremene nauke. Uvidi u molekularnu strukturu i mehanizme pomoću kojih molekuli dolaze u interakciju i prenose informacije, koje rezultiraju razvićem organizma, oblikovanjem njegovih svojstava i funkcija, impresivni su i veoma kompleksni.
Tekst „Razmišljanja o mehanizmima” Makamera, Dardena i Krejvera pokrenuo je raspravu o strukturi i eksplanatornoj ulozi mehanizama u molekularnoj biologiji i eksperimentalnoj genetici. To je postala jedna od centralnih debata ne samo u filozofiji biologije, već i u filozofiji nauke uopšte. Sam rad je najcitiraniji članak od nastanka časopisa Philosophy of science, koji je, pritom, jedan od najznačajnijih časopisa u toj oblasti i u filozofiji uopšte. Iako rad obiluje detaljnim i analitičnim opisima genetičkih molekularnih mehanizama, osnovni uvid autora rada ne bi trebalo tu tražiti. I drugi solidni radovi u oblasti filozofije biologije obiluju takvim analizama. Ono što je najintrigantniji aspekt rada, i što je presudno uticalo na razvoj pomenute debate, jeste distinkcija koja se odnosi na dva povezana, ali, ipak, autonomna aspekta, naime, na entitete i njihove aktivnosti. Podstaknuti proučavanjem savremene molekularne biologije, autori su istakli ovu distinkciju kao ključnu za razumevanje razlike između mehanizma u savremenoj biologiji i klasičnog kartezijanskog razumevanja mehanizma. Klasični mehanizmi shvaćeni su kao entiteti analogni zupčanicima koji pokreću jedni druge. Svojstva koja zupčanici imaju neodvojiva su od opisa samih zupčanika, čak i za potrebe analize mehanizma. U biološkim mehanicističkim objašnjenjima, naročito onim na molekularnom nivou, struktura entiteta se definiše detaljno, ali odvojeno od aktivnosti koje oni obavljaju. Klasični mehanicistički pristup počinje i okončava se definisanjem i identifikovanjem entiteta, što ujedno čini i granice njegove objašnjavalačke moći. Veoma su retki prirodni sistemi koji se mogu objasniti pomoću takvog mehanicističkog pristupa. Prednost razumevanja koje odvaja entitete i njihove aktivnosti ogleda se u tome što se mehanizam shvata neuporedivo šire: i entiteti i aktivnosti mogu se identifikovati i proučavati na različitim nivoima organizma i molekularnih struktura, i to nezavisno.
Recimo, određene aktivnosti molekularne strukture mogu biti vrlo precizno objašnjene (npr. DNK kodiranje proteina), iako u isto vreme mnogi elementi strukture samog molekularnog kompleksa, tj. entiteta, nisu poznati niti dobro objašnjeni (npr. nije bilo poznato da struktura hromatina i položaj samih baza sačinjavaju osnovni genetički molekularni kompleks, uz same baze DNK molekula). Takođe, struktura bioloških entiteta može biti veoma dobro i detaljno opisana, kao, na primer, u razvojnim stadijumima embriona, dok su priroda aktivnosti koje ti entiteti obavljaju i način na koji ih obavljaju nezadovoljavajuće objašnjeni. Autori smatraju da je upravo fleksibilnost mehanicističkog razumevanja, koja se zasniva na datoj distinkciji i pomaku u odnosu na klasično razumevanje mehanizma, tajna uspeha molekularne biologije, jer omogućava adekvatan okvir za eksperimentisanje i analizu bioloških molekularnih kompleksa. Teško je ukratko dati bilo kakav sud o takvoj tvrdnji i argumentu koji je iznet u radu, s obzirom na veliki broj kritika, pojašnjenja i drugih razvijenijih ideja u vezi sa veoma različitim oblastima molekularne biologije, i biologije uopšte, koji su se pojavili od kada je rad objavljen. Posao donošenja suda je na ovom mestu bolje prepustiti čitaocu.
Interesovanje filozofa za biologiju isprva se, uglavnom, odnosilo na različite aspekte teorije evolucije putem prirodne selekcije. Tokom osamdesetih godina XX veka filozofi su počeli da se zanimaju i za različite probleme vezane za molekularnu biologiju, što nije nimalo iznenađujuće ako imamo u vidu velika otkrića u ovoj oblasti koja su se nadovezala na otkriće strukture i funkcije molekula DNK 1954. godine. U prvom trenutku dominantno je bilo razumevanje fenotipskih svojstava organizma svodivih na karakteristike molekula DNK, tačnije, parova baza koje sačinjavaju njegovu strukturu. I u samoj biologiji je takvo pojednostavljeno razumevanje preovladavalo godinama nakon Krikovog i Votsonovog otkrića strukture DNK. Ova struktura bila je shvaćena kao kod za sintezu proteina, molekula od kojih se sastoje tkivo i organi organizama. Vremenom su, međutim, dublji uvidi u strukturu i funkciju molekularnog mehanizma nasleđivanja doveli do revizije ove, relativno jednostavne, predstave. Iako je DNK centralna molekularna struktura u dugom nizu kodiranja i prevođenja informacije koja vodi do razvića organizma i njegovih specifičnih svojstava, naučnici su došli do uvida da je ovaj proces višeslojan. Ispostavilo se, naime, da posredni elementi poput ribonukleinske kiseline (RNK), hromatina (za koji se u početku smatralo da je „skela” koja jednostavno pridržava molekul DNK), kao i sami proteini, imaju aktivne i ključne uloge u tom kompleksnom procesu. Takođe su otkriveni epigenetički mehanizmi poput metilacionih nizova (tj. ugljovodoničnih grupa koje vezuju baze DNK), koji su ključni u morfogenetskom procesu obrazovanja strukture organa. Elementi objašnjenja mehanizma nasleđivanja, kao i procesa razvića organizma i njegovih svojstava, prošireni su time do nivoa strukture proteina i ćelijske strukture. Prvi uticajan rad u oblasti filozofije biologije u koјеm se tematizuju svi ovi uvidi koji su doveli u sumnju jednostavan redukcionistički model mehanizma nasleđivanja i biološkog razvića bio je tekst Filipa Kičera „O 1954. i svemu tome”.
Glavna meta njegovog napada bilo je razumevanje DNK kao isključivog nosioca osnovnih bioloških svojstava, kao i razumevanje molekularnog nivoa kao osnovnog nivoa bioloških objašnjenja. Argumenti protiv redukcionizma u nauci uobičajeno se odnose na epistemološki ili ontološki nivo. Epistemološki orijentisana kritika ne dovodi u pitanje principijelnu svodivost makrosvojstava na neka bazičnija svojstva na mikronivou. Smatra se da je takva mogućnost otvorena ili se, štaviše, priznaje njena načelna neizbežnost. Umesto toga, epistemološki orijentisane kritike nastoje da pokažu da redukcija nije moguća u okviru postojećih teorijskih okvira i da je svaka tvrdnja o redukciji samo nezasnovano obećanje. Fenomeni na makronivou ne mogu se redukovati na fenomene na mikronivou, niti makrofenomeni mogu da se dedukuju iz postojeće teorije koja se odnosi na mikrofenomene. Za razliku od toga, ontološki orijentisane kritike redukcionizma tvrde znatno više: ne samo da redukcionizam nije zasnovan na postojećim naučnim uvidima, već postojeća naučna objašnjenja relevantnih fenomena impliciraju da su redukcionizam, kao i potencijalna objašnjenja koja su na njemu zasnovana, potpuno neadekvatni. Kičerov argument može se razumeti kao epistermološka, ali i kao ontološka kritika redukcionizma u biologiji. Iako su objašnjenja na molekularnom nivou korisna za razumevanje niza fenomena, ona se odnose na samo jedan od elemenata mehanizma nasleđivanja i razvića.
Ključni primer na kojem Kičer zasniva svoj argument odnosi se na rastojanje između ćelija koje određuje da li će doći do ekspresije određenog gena. Naime, ukoliko se ćelije dodiruju, doći će do ekspresije gena i do razvića određenih svojstava koja taj gen kodira. Ukoliko, međutim, između ćelija postoji razmak, do ekspresije gena neće doći. Ćelijska struktura je, dakle, deo biološkog mehanizma nasleđa i razvića isto koliko i molekularna struktura. Otuda se ćelijska struktura i njena kauzalna uloga ne mogu redukovati na molekularnu strukturu, sem u trivijalnom smislu koji može da se svede na činjenicu da se ćelije sastoje od molekula. Redukcija bi u ovom slučaju značila gubitak ključnog elementa, koji omogućava da se objasni zašto dolazi ili zašto ne dolazi do ekspresije relevantnog gena. Iako je, možda, moguće da se Kičerov argument uspešno kritikuje s pozicija redukcionizma, kao i da se navede niz primedaba na njegovo razumevanje strukture i kauzalnih svojstava kao nezavisnih od molekularnih svojstava (kao što je to, na primer, učinio Aleksandar Rozenberg), ovaj argument je ohrabrio i motivisao mnoge autore da formulišu niz novih antiredukcionističkih argumenata i pristupa u filozofiji biologije, u kojima je Kičerova početna pozicija dalje produktivno razvijena. Jasnoća strukture njegovog argumenta, kao i jednostavnost i efektnost relevantnih primera iz biologije sigurno su, bar delimično, razlog zašto je upravo ovaj rad izvršio tako veliki uticaj na kasniju filozofiju biologije. Nešto drugačiji pogled na redukcionizam pruža tekst „Kritički pregled filozofskog razmatranja problema jedinica selekcije” Eliota Sobera i Dejvida Sloana Vilsona.
Pitanje jedinica selekcije ima relativno dugu tradiciju, a formulisano je u kontekstu diskusije o evolucionom altruizmu. Naime, biolozi su odavno zapazili da kod različitih vrsta organizama postoje oblici ponašanja koji mogu da se označe kao altruistički. Ovaj uvid je, počev od Darvina, doveo do rasplamsavanja diskusije o načinu na koji je altruizam evoluirao i o eventualnim vezama evolucionog altruizma i čovekovog moralnog ponašanja. U čemu je suština ove diskusije? Kao što smo videli, Darvin u svojoj teoriji evolucije tvrdi da je osnovni, iako ne jedini, mehanizam evolucije prirodna selekcija. Ovaj mehanizam favorizuje osobine i ponašanje koje povećava verovatnoću preživljavanja jedinke i njene reprodukcije. Već na prvi pogled je jasno da altruističko ponašanje ne predstavlja karakteristiku koju bi prirodna selekcija favorizovala, jednostavno zato što ulaganje u dobrobit druge jedinke predstavlja smanjivanje verovatnoće sopstvenog preživljavanja. Drugim rečima, altruizam bi kao tip ponašanja trebalo da nestane pod pritiskom prirodne selekcije.
Teškoće s kojima se suočavamo kada pokušavamo da pomoću principa prirodne selekcije objasnimo evoluciju altruizma često se naziva paradoks altruizma; naime, „nepopravljivo altruistična stvorenja imaju potresnu sklonost da umru pre nego što reprodukuju sopstvenu vrstu” (Sesardic 1995: 128), pa bi zato trebalo očekivati da ćemo u svetu da nađemo samo sebična stvorenja. Sober i Vilson u svom tekstu kritikuju tezu o tzv. genskom selekcio- 71 nizmu, koja je u savremenoj biologiji predstavljala osnovu veoma uticajnih objašnjenja evolucije altruizma. Koncepciju genskog selekcionizma najbolje ćemo da razumemo ako problem evolucije altruizma dovedemo u neposrednu vezu s pitanjem jedinica selekcije. Smisao ovog pitanja najlakše se može shvatiti ako krenemo od formulacije koju nam autori nude upravo u ovom tekstu: „[…] da li osobine evoluiraju zato što su korisne za pojedinačne organizme ili zato što su dobre za grupu u kojoj se pojavljuju?” (Sober i Wilson 1994: 534).
Najranija evoluciona objašnjenja altruizma, kao što je Darvinovo, oslanjaju se na pretpostavku o međugrupnoj selekciji: grupa sastavljena od altruista uvek će biti u prednosti u odnosu na grupu koju sačinjavaju sebične jedinke. Ali, istinska delotvornost selekcije na nivou grupe brzo je dovedena u pitanje, jer se pokazalo da je dovoljno da se u grupi altruista pojavi jedna jedina sebična jedinka, pa da altruizam kao dominantan oblik ponašanja u grupi bude potisnut bez obzira na njegove selektivne prednosti kada se upoređuju grupe. Naime, da bi altruizam mogao da evoluira, altruisti moraju da budu u poziciji da i sami primaju altruističke akte: štete koje altruista trpi dok drugom obezbeđuje dobrobit moraju da budu kompenzovane korišću koju njemu obezbeđuju drugi altruisti. Kako, onda, objasniti činjenicu da prirodna selekcija nije eliminisala oblik ponašanja koji srećemo, na primer, u kolonijama socijalnih insekata u kojima se sterilne jedinke celog života brinu da obezbede što veći reproduktivni uspeh kraljice? Upravo je teza o genskom selekcionizmu bila pokušaj da se odgovori na to pitanje. Naime, iako altruističko ponašanje sa stanovišta pojedinačnog organizma deluje kao anomalija, možda se ono može objasniti ukoliko pođemo od nekog drugog nivoa biološke organizacije. Jedan od najznačajnijih modela koji počivaju na ovoj ideji, model selekcije u srodničkom krugu, polazi od ideje da je gen jedinica selekcije. Ovim razdvajanjem nivoa delovanja prirodne selekcije je, sasvim nedvosmisleno, otvoren značajan prostor za objašnjenje evolucije altruističkog ponašanja.2
U teoriji selekcije u srodničkom krugu centralnu ulogu ima koncepcija inkluzivne adaptivne vrednosti, prema kojoj adaptivna vrednost neke jedinke zavisi i od adaptivne vrednosti njenih srodnika, i u kojoj jedinica selekcije više nije jedinka sa njenim osobinama, već su to „autonomni replikatori” – geni. Pojava altruizma se u ovom slučaju objašnjava srodničkim vezama među jedinkama: što je veći stepen srodstva među njima, to je verovatnije da će selekcija favorizovati međusobno altruističko ponašanje. Teza o genu kao ekskluzivnoj jedinici selekcije dobila je nakon toga načelan značaj i za izvesno vreme je potisnula sve konkurentske teze.
Treba naglasiti da genski selekcionizam predstavlja i jednu specifičnu vrstu redukcionizma, iako to, možda, nije uvek očigledno. Naime, genski selekcionisti, po pravilu, insistiraju na tome da je za objašnjenje bioloških karakteristika sasvim dovoljno ako se pozivamo samo na gene i da sva druga objašnjenja, u krajnjoj liniji, mogu da se svedu na objašnjenja koja operišu pojmom gena. Sober i Vilson u svom tekstu analiziraju različita shvatanja jedinica selekcije u filozofiji biologije, a predmet njihovog kritičkog napada je upravo genski selekcionizam. Oni kroz analizu pojmovnih parova replikator ‒ interaktor i replikator ‒ nosač, kojima su genski selekcionisti i njihovi kritičari pokušavali da preciznije odrede šta je jedinica selekcije, podsećaju da je u jednom trenutku u diskusiji o jedinicama selekcije došlo do izjednačavanja između jedinica selekcije i jedinica nasleđa, što je proizvelo dodatne komplikacije. Jedan od značajnih aspekata ove diskusije određen je i uvidom da selekcija ne može neposredno da deluje na gene, već samo na fenotip organizma.
Autori nam u ovom tekstu nude sveobuhvatnu analizu problema i njihov prilaz, kao i zaključci, nisu jednostrani i isključivi. Naime, iako smatraju da je radikalna teza genskog selekcionizma pogrešna, ne osporavaju da takvo shvatanje u nekom ograničenom kontekstu može da ima heurističku vrednost. Konačno, Soberov i Vilsonov tekst svakako predstavlja jedan od radova koji je u velikoj meri doprineo napuštanju radikalnih pozicija u diskusiji o jedinicama selekcije i otvorio prostor za formulisanje mnogo realističnije i prihvatljivije teze da ne postoji samo jedna jedinica selekcije, odnosno, da je mnogo primerenije da se govori o delovanju selekcije na raznim nivoima biološke organizacije.
Eva Kamerer i Slobodan Perović
Ovaj tekst nastao je u okviru projekata br. 179041 (Dinamički sistemi u prirodi i društvu: filozofski i empirijski aspekti) i br. 41004 (Bioetički aspekti: moralno prihvatljivo u biotehnološki i društveno mogućem), koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
1 Sober (1985: 85) često tvrdi da je „adaptivna vrednost kauzalno inertna”, tj. da „adaptivna vrednost organizma nije uzrok njegovog preživljavanja i reproduktivnog uspeha”.
2 Tako, iako altruizam može da deluje kao anomalija sa stanovišta organizma, on je savršeno smislen sa stanovišta gena” (Okasha 2006: 145).
Literatura
Dennett, D. 1995. Darwin’s Dangerous Idea. New York: Simon & Schuster.
Godfrey-Smith, P. 2003. Theory and Reality. An Introduction to the Philosophy of Science. Chicago and London: The University of Chicago Press.
Griffiths, P. E. 2006. „Philosophy of Biology”, u: S. Sarkar, J. Pfeifer (prir.), The Philosophy of Science: An Encyclopedia. New York and London: Routledge.
Okasha, S. 2006. The Levels of Selection. Oxford: Oxford University Press.
Rheinberger, H. J. 2007. „Experimental Model Systems: An Epistemological Apercu from the Perspective of Molecular Biology”, u: M.D. Laubichler, G.B. Müller (prir.), Modeling Biology: Structures, Behaviors, Evolution. The MIT Press.
Sober, E. 1985. The Nature of Selection. Evolutionary Theory in Philosophical Focus. The MIT Press. Sober, E. 2006.
Filozofija biologije. Beograd: Plato. Sober, E. i Wilson, D. S. 1994.
A Critical Review of Philosophical Work on the Units of Selection Problem. Philosophy of Science 61(4): 534–555.
Walsh, D. M., Lewens, T. i Ariew, A. 2002. The Trials of Life: Natural Selection and Random Drift. Philosophy of Science 69: 452–473.
West-Eberhard, M. J. 2003. Developmental Plasticity and Evolution, Oxford: Oxford University Press.
Časopis Treći program
