Piše: Jovanka Živanović
Ima dve godine kako sam prestala da čitam knjige. Kod mene je ta aktivnost presečena naglo, onako kako se odriču poroka oni koji to nisu nikada pokušavali sve sumnjajući u snagu svoje volje, i odjednom… cap – gotovo. A čitala sam glađu zavisnika, nekoliko knjiga nedeljno, prosta je računica množiti taj broj sa pedest dva, i tako redom. U svakom slučaju desetine hiljada stranica. Knjige su smenjivale jedna drugu logikom teme, jedna je preporučivala drugu, ova sledeću – bio je tu vertikaklni sled koji je hranio moju duhovnu glad. Nisam čitala od svačega po malo, niti od svakoga po nešto. Kada bih našla „svog“ pisca, čitala sam sve što je napisao. Najsvežiji je Gajto Gazdanov, ali tu su i preteče: Andrić, Tomas Man, Hese, Dostojevski, Kortasar, Fuentes, Ralf Valdo Emerson, Berđajev, Kjerkegor, Nikola Milošević, Isidora Sekulić…, nekoliko pesnika, još sjajnih domaćih autora, još… (Nekako mi se nedoličnim čini ovo nabrajanje, nije isključeno da ću se vratiti i sve obrisati, a i ako se ne vratim, neka ova rečenica svedoči o stidu što sam se (ne pomenuvši ih) o nekog, ili o sebe, ogrešila). Tako uzana, al duboka vertikala, nerazuđenost lične radoznalosti, uslovili su fakat da su mi mnoga polja ostala nepoznata, a moje neznanje golemo, te stoga i nejasno u svojoj veličini. No, ja sam i kao autor u posedu nekoliko opsesivnih tema, te je i moja čitalačka radoznalost i fokusiranost time uslovljena.
Nakon poduže čitalačke pauze, osetim katkad potrebu da se nekim knjigama vratim, da ih iščitam barem još jednom. Radi se o autorima čiji sam tok misli prepoznavala kao svoj, koji, ako i nisu nudili odgovor, bar postavljali ista ona pitanja koja su i mene mučila. Rado bih se zahvalila izdavačima koji su bili dovoljno hrabri da štampaju knjige koje nisu imale šansu da se nađu na bestseler listama, jer su pisane za mali broj čitalaca. Hvala autorima koji su, uz umnu glavu, na sreću imali novca da sami finansiraju knjige koje niko nije hteo da objavi, a bogme u to vreme, ni da čita, pa su zahvaljujući samopouzdanju i veri u ono što rade, ostavili pokolenjima neprocenjivu vrednost. To je učinio Seren Kjerkegor.
Bilo je za književnost i ovakvih i onakvih vremena. Sada su vremena, za dobru književnost, svakako zla. Apstraktnim pojmovima govori se o komercijalizaciji kulture, a zaboravlja se da kulturu, pravu kulturu koja je u duhovnom smislu aristokratsko-božanskog porekla, nije moguće komercijalizovati. Moguće ju je skrajnuti, u propagandnom smislu ignorisati, dakako – moguće ju je banalizovati. Evo u kakvu se poštapalicu, naopako shvaćene, pretvoriše reči Momčila Nastasijevića, jedne sasvim posebne duševne i literarne sudbine: On kaza:“Obiđem teškoću i oslabim za koliko bih ojačao da je savladah. Nikada ni u čemu sebe ne obmanuti. Do samouništenja.“ Nema intervjua sa estradne scene a da „zvezda“ ne ispali mudrost: „Što me ne ubi, to me ojača!“ Običnom čoveku može i treba da se oprosti odsustvo svake sumnje u sopstvenu pamet, te da ono što on ne razume, to i ne vredi, ali je zlo kada to dođe iz pera uvaženih književno-kritičarskih autoriteta. Uvek će biti Skerlića koji će pljuvati, i biće po neka Isidora i koji Dis na koje će se pljuvati.
Šta je to dobra, šta manje vredna kniževnost? Koji je pisac dobar, a koji loš? Književni dar se podrazumeva, potreban je i jednom i drugom. Dar za pisanje je dobrodošao i novinaru, i putopiscu, i memoarskoj i dokumentarnoj građi. Šta je sa prozom i poezijom koje jesu stvaralaštvo, i jesu umetnost. Ovde, premda neophodan, dar je nekako u drugom planu. Šta se može čistim darom? O, može se izmaštati, izmisliti, može se stvoriti čak i zanimljivo delo, ali samo zanimljivo, ne više od toga. Neće svaki autor potezati svoj dar tek tako. Oni najveći činili su to tek pod strašnim pritiskom neophodnosti da sažeto u sebi iznesu na hartiju, jer bi ih u suprotnom ubilo gušenjem. Tek kada su snažno zagrebali po najbolnijem mestu u sebi, tek tada je načeto veliko delo. Dar je konačno u krupnom planu – na njemu je obezbedi najveću moguću meru iskazivosti onoga što se oseća i misli. Tako nastaju ona „nepodnošljiva“ dela. Takva se knjiga na mestima gde se obraća nama, ispušta iz ruku, posle takve knjige više nismo isti.
Ako duševno-duhovno biće bilo kog čoveka, pa i pisca, smestim u grudi, onda je mera onoga što u njima nosi, mera i onoga što stvara. Iz grudi se može dati onoliko koliko u grudima ima. To je i mera čitalačke moći da se delo razume i primi kao svoje, jer njegovo jeste. Čini mi se da je za dobru književnost presudnije biće autora nego sam dar, te da je upravo to uzrokovalo, a i dan danas stvara nesporazume na relaciji pisac – čitalac, pisac – izdavač. Senzibilitet autora, njegova neurotičnost, upitanost, osećanje neophodnoti da o temi progovori, donosi ili ne donosi delo. Uzalud je o tome raspravljati, top liste o njima ne govore. Radi se o manjini onih koji pišu i jedva objavljuju svoja dela, ili ih uopšte ne objavljuju, i onih koji ta dela čekaju – u samoći! I jedni, i drugi!
