Šta se događa noću sa našom dušom? U nepomičnoj zanemelosti sna ona kao da dobija krila pa se vine odvojeno od tela u nekakve čiste predele, oslobodi se svega ništavnog što se skupljalo na njoj, što joj je stvaralo bore predhodnog dana, pa čak i proteklih godina.I pruža ti beskrajno smireno,vedro jutarnje raspoloženje.
Kako se samo razmišlja u takvim trenucima! Čini ti se: sada ćeš s nekakvom iznenadnom pronicljivošću shvatiti nešto što nikada nisi…nikada…
Zamireš.kao da će svakog trena u tebi početi da raste nešto što dotad nisi osećao, slutio.I gotovo bez daha dozivaš onu svetlu klicu, onaj vršak belog lokvanja koji samo što se nije promolio iz netaknute površi večne vode.
Blaženi su to trenuci. Izdigao si se iznad samog sebe. Možeš da otkriješ nešto neviđeno, da rešiš, da naumiš,samo da se ne razbije, samo da se ne uznemiri ta glatka površ jezerceta u tebi samom…
Ali ubrzo nešto mora da uznemiri, pokvari onu tananu zategnutost: katkad nečiji postupak, reč, katkad, opet, tvoja beznačajna misao. I čarolija nestaje. Odjednom nema one divne smirenosti, nema onog jezerceta.
I ceo dan ga nećeš vratiti nikakvim naporima.
Čak i ne svako jutro.
Aleksandar Solženjicin
