Šta treba da radimo? [Tema: Hese]

(Iz „Zaratustrinog povratka”)

Postojao je jednom nemački duh, nemačka hrabrost, nemačka odvažnost koja se nije ispoljavala samo galamom u čoporu i oduševljenjem masa. Poslednji veliki duh tog tipa bio je Niče, i on je u središtu tadašnjih osnivača i tadašnjeg ubeđenja čopora u Nemačkoj postao antipatriota i antinemac. Svojim pozivom želim da podsetim na njega, na njegovu hrabrost, na njegovu usamljenost. Umesto vike čopora kojoj sadašnja plačljiva nevolja nije ništa manje draža nego ona brutalna i glasna vika tokom „velikog vremena”, ovim pozivom želim da podsetim duhovnu nemačku omladinu na neke jednostavne, neuzdrmane činjenice i duševna iskustva. Svako može imati svoj odnos prema narodu i čovečanstvu, već prema tome kako mu potrebe i savest nalažu – ukoliko pri tome promaši sebe samog i svoju sopstvenu dušu, tada će to biti bezvredno. Tek je manjina u ovoj osiromašenoj i pobeđenoj Nemačkoj počela da plač i viku prepoznaje kao neplodnu, i da bude odvažna i vešta prema onome što treba da dođe. Tek manjina sluti o propasti nemačkog duha u kome smo dugo već pre rata živeli. Ne treba da počnemo otpozadi, od oblika vladavine i političkih metoda, već od početka, od izgradnje ličnosti, ukoliko ponovo želimo da imamo duhovne ljude koji će nam obezbediti budućnost.

(Tekst saopštenja za prvo izdanje koje nije objavljeno anonimno)

Kada se među mladim ljudima u glavnom gradu pročuo glas da se Zaratustra ponovo pojavio i da je tu i tamo viđen na uličicama i trgovima, neki mladići krenuli su da ga potraže. Bili su to mladići koji su se vratili kući iz rata i koji su bili veoma zabrinuti u izmenjenoj i srušenoj domovini, jer su zapazili da se događaju velike stvari; ali njihov smisao bio je taman i mnogima je izgledao kao besmislica. Svi ti mladi ljudi videli su na početku svoje mladosti u Zaratustri proroka i svog vođu, sa mladalačkom revnošću čitali su ono što se pisalo o njemu i o tome razgovarali i razmišljali tokom svojih šetnji po ravnicama i planinama i u svojim sobama tokom noći uz svetlost lampe. I Zaratustra im je bio svetac, kao nekome što je bio svet onaj glas koji ga je po prvi put veoma jako opominjao na njegovo sopstveno Ja i njegovu sopstvenu sudbinu.

Kada su ti mladići pronašli Zaratustru, on se nalazio na jednoj širokoj ulici punoj ljudi koji su se tiskali oko jednog zida, i slušao je govor koji je držao jedan narodni vođa koji je stajao na uzvišici. On je slušao, osmehivao se i gledao u lica tih mnogobrojnih ljudi. Gledao je u ta lica kao što stari pustinjak gleda u talase mora i jutarnje oblake. Video je njihove strahove, video je njihovo nestrpljenje i njihovu bespomoćnu plačljivu detinjastu strepnju, ali i hrabrost i mržnju u očima onih koji su bili odlučni i razočarani… Mladići su ga prepoznali po njegovom osmehu. On nije bio

ni mlad ni star, nije izgledao ni kao učitelj ni kao vojnik, izgledao je kao neki čovek – kao čovek koji se upravo uzdigao iz tame postanja, i to prvog te vrste… Njegov osmeh bio je svetao, ali nije bio ljubazan; bio je iskren, ali bez nežnosti. Bio je to osmeh ratnika, i mnogo više to je bio osmeh starca koji je mnogo video i koji ne drži više mnogo do plača.

Kada je govor bio završen i kad je narod počeo da se razilazi, mladići su se približili Zaratustri i pozdravili ga sa strahopoštovanjem.

„Ti si tu, majstore”, rekli su mucajući, „konačno si ponovo došao sada kada je nevolja najveća. Dobro nam došao, Zaratustra! Ti ćeš nam reći šta treba da radimo, ti ćeš ići ispred nas. Ti ćeš nas spasiti iz svih ovih opasnosti.”

Osmehujući se, pozvao ih je da ga prate i tokom daljeg hoda rekao onima koji su ga slušali: „Veoma sam dobro raspoložen, prijatelji moji. Da, ja sam se vratio, možda na jedan dan, možda na jedan čas, i posmatram vašu predstavu. Ni u čemu drugom ljudi nisu toliko iskreni.”

Mladići su slušali i gledali su jedan drugog; mislili su da je bilo previše ruganja, previše veselosti, previše bezbrižnosti u Zaratustrinim rečima. Kako je mogao da govori o pozorištu kada je njegov narod u nevolji? Kako može da se osmehuje i da oseća zadovoljstvo kada je njegova otadžbina bila pobeđena i srušena?

„Da li ste naučili nešto od mene? Da li sam ikada bio nastavnik jezika ili nekog stručnog predmeta? Vidite, Zaratustra nije učitelj, čovek njega ne može da pita, ne može da uči od njega i pripisuje mu dobre male i velike recepte u slučaju nužde. Zaratustra je čovek, on je Ja i Ti. Zaratustra je čovek koga tražite u sebi samom, ispravan, nimalo zavodljiv, kako on vama da postane vođa? Mnogo je toga Zaratustra video, mnogo je patio, mnogo oraha je slomio, mnogo ga je zmija ujelo. Ali samo je jedno naučio, samo je jedno njegova mudrost, samo je jedno njegov ponos. On je naučio da bude Zaratustra. To je ono što i vi želite da naučite od njega i zbog čega tako često gubite hrabrost. Treba da naučite da budete ono što jeste, kao što sam ja naučio da budem Zaratustra. Treba da se odučite da budete neko drugi, da prestanete da podražavate tuđe glasove i da tuđa lica smatrate za svoje lice. I zbog toga, prijatelji, kada vam Zaratustra govori, ne tražite u njegovim rečima mudrost, ne tražite umetnost, niti recepte i zavođenje rečima, već tražite njega samog! Od kamena možete naučiti šta je čvrstina, a od ptice šta je pevanje. Ali od mene možete naučiti šta je čovek i šta je sudbina…”

Kome sudbina dolazi iz spoljašnjosti, njega i ubija, poput strele koja ubija divljač. Kome sudbina dolazi iz unutrašnjosti i njegovog najdubljeg bića, njega i jača i pretvara ga u boga. To je Zaratustru pretvorilo u Zaratustru – to treba tebe da pretvori u tebe!…

„Šta treba da radimo?” – tako me pitate i pitate sami sebe uvek iznova, i to vam veoma mnogo znači, znači vam sve. To je dobro, prijatelji moji, ili – to bi bilo dobro kada bi vam razlog za rad bio razumljiv! Ipak, vidite, već i to pitanje „Šta treba da radimo?”, već to plašljivo dečje pitanje pokazuje mi koliko malo o radu vi znate! Ono što vi nazivate „radom”, vi mladići, to bih ja, stari pustinjak iz planina, sasvim drugačije nazvao. Pronašao bih neka lepa, šaljiva i učtiva imena za tu reč „rad”… Neko delo nikada neće učiniti neko ko pre toga pita: „Šta treba da radim?” Delo je svetlost koja proističe iz lepog sunca.

Ukoliko sunce nije lepo, ukoliko nije ispravno, ukoliko nije deset puta vrednovano sunce, ako je to sunce kome se plašljivo obraćamo sa pitanjem šta treba da radimo… ono tada nikada neće dati svetlost od sebe! Delo nije rad, delo se ne može izmisliti i izmudrovati. Dobro, reći ću vam šta je delo. Ali pre toga, prijatelji moji, dopustite da vam kažem kako meni izgleda vaš „rad”. Tada ćemo se bolje razumeti… Vi nazivate „radom” bežanje od bolova, želju za stanjem u kome nismo rođeni, bežanje od patnje! „Radom” vi nazivate ono, ili to tako nazivaju vaši očevi, kada danima i noćima u radnjama ili u radionicama tutnjite, kada čujete mnogobrojne čekiće da lupaju, kada je mnogo čađi u vazduhu. Treba dobro da me razumete, ja nemam ništa protiv vaših čekića i vaše čađi, ili protiv vaših očeva. Ali, smešno mi je što vi možete tu delatnost nazivati „radom”! To nije bio rad, to nije bilo ništa drugo osim bežanja od patnje. Mučno je biti sam – zbog toga su osnovane zajednice. Mučno je bilo slušati glasove u sopstvenoj unutrašnjosti koji traže od vas da imate svoj sopstveni život, da tražite svoju sopstvenu sudbinu, da umirete sopstvenom smrću – zato ste pobegli od toga i pravili buku sa mašinama i čekićima, sve dok se ti glasovi nisu udaljili i utišali. Tako su radili vaši očevi, tako su radili vaši učitelji, tako radite i vi sami. Od vas se traži patnja – a vi ste besni, ne želite da patite, vi želite samo da radite! A šta vi radite? Prvo žrtvujete Bogu vašu buku i ogluvelost u svojim neobičnim radnjama, imate pune ruke posla, nikada nemate vremena da patite, da slušate, da dišete, da udahnete nebesku svetlost i pijete mleko života. Ne, vi morate uvek da radite, morate uvek da radite. A kada rad ne pomaže i kada sudbina u vašoj unutrašnjosti, umesto da postane slatka i zrela, bude sve gorča i otrovnija, tada vi uvećavate svoj rad, stvarate sebi neprijatelje, najpre u mašti, a potom i u stvarnosti, tada idete u rat, tada postajete ratnici i heroji! Vi ste osvajali, podnosili ste najbesmislenije, odvažili ste se za ono što je džinovsko. A sada? Da li je sada dobro? Da li sada vlada mir i radost u srcu? Da li je sada sudbina slatka? O, ne, ona je sada gorča nego ikada pre, i zbog toga žurite za novim delima, idete ulicama, besnite i vičete, birate savete i ponovo punite oružje. I sve to samo zato jer stalno bežite od patnje! Bežite od sebe samih, od svoje duše!

Čujem ono što ćete mi odgovoriti. Pitate me, zar nije bila patnja to što ste podnosili? Zar nije bila patnja to kada su vaši drugovi umirali vama na ramenu, kada su se vaši zglobovi smrzavali na zemlji i drhtali pod noževima lekara? Da, sve je to bila patnja – bila je to patnja koju ste sami želeli, prkosna i nestrpljiva patnja, bila je to želja da se promeni sudbina.

Bilo je junački – ukoliko neko uopšte može biti junak ako beži od sudbine, ako želi da je promeni.

Teško je naučiti patiti. Češće se patnja pronalazi kod žena nego kod muškaraca. Učite od njih! Učite da slušate kada govori glas života! Učite da gledate kada se sunce sudbine igra svojim senkama! Učite se strahopoštovanju prema životu! Učite se strahopoštovanju prema sebi samima!

Iz patnje nastaje snaga, nastaje zdravlje. Uvek se „zdravi” ljudi iznenada sruše i umiru zbog promaje. To su oni koji nisu naučili da pate. Patnja dovodi do žilavosti, patnja čeliči. Samo deca beže od svake patnje! Istina, ja volim decu, ali kako mogu da volim one koji tokom čitavog svog života žele da ostanu deca? A takvi ste svi vi koji bežite od patnje u rad zbog starog, tužnog dečjeg straha od bola i tame. I pogledajte šta ste uradili svojim velikim radom i svojom velikom marljivošću! Šta je od toga ostalo? Novac je nestao, a sa njim i sav sjaj vašeg vrednog rada. Gde je to delo koje ste stvorili svojim radom? Gde je taj veliki čovek, onaj koji zrači, junak? Gde je vaš car? Ko je njegov naslednik? Ko to treba da postane? I gde je vaša umetnost? Gde su vaša dela koja opravdavaju vaše vreme? Gde su velike, radosne misli? Ah, odveć ste malo, odveć ste loše patili da biste mogli da stvorite nešto dobro i blistavo!

Jer delo, dobro i blistavo delo, prijatelji moji, ono ne nastaje iz rada, ne nastaje iz radinosti, ne nastaje iz marljivosti i udaranja. Ono raste usamljeno u brdima, na vrhovima gde vladaju mir i opasnost. Ono raste iz patnje…

Vi me pitate, mladići, za školu patnje, pitate za kovačnicu sudbine…

Ja vam govorim o usamljenosti.

Usamljenost je put na kome sudbina želi čoveka da vodi do sebe samog. Usamljenost je put koga se čovek najviše plaši. Tu su sve strahote, tu leže skrivene sve zmije i žabe. Tu vreba sve ono što je užasno. Zar o svim usamljenicima i istraživačima u pustinji usamljenosti ne postoji legenda da su na stranputici, da su zli i bolesni? Zar se o svim velikim junačkim delima ne priča kao da su ih počinili prestupnici – zato što je dobro zaštititi sebe od puteva koji vode do takvih dela?

Zar se ne priča i o Zaratustri da je poludeo – a u suštini je sve ono što je on učinio i što je rekao bilo ludost? I zar niste, kada ste tako nešto čuli, osetili u sebi da crvenite? Kao da je plemenito i vama dragoceno to što pripadate tom ludaku i kao da se stidite što nemate hrabrosti za to?

Želim da vam pevam pesmu o usamljenosti, dragi moji. Bez usamljenosti nema patnje, bez usamljenosti nema junaštva. Ipak, ja ne mislim na usamljenost pesnika i na teatar, gde izvor tako lepo žubori na ulazu u pećinu usamljenika. Jedan jedini korak treba učiniti na putu od deteta do čoveka, jedan jedini korak. Biti usamljen, postati ono što jesi, otići od majke i oca – tako izgleda korak koji treba napraviti na putu od deteta do čoveka, a niko ga potpuno ne izvrši. Svako sa sobom ponese jednu nit, pa čak i onaj sveti pustinjak i zanovetalo, nit koja ih povezuje sa ocem i majkom, sa svim voljenima, koja im pruža toplo osećanje srodnosti i pripadnosti. Kada vi, o, prijatelji, govorite tako toplo o svom narodu i otadžbini, ja tada vidim tu nit koja vas vezuje, i osmehujem se. Kada vaši veliki ljudi govore o svojim „obavezama”, iz njihovih usta visi ta nit. Nikada vaši veliki ljudi, vaše vođe i vaši govornici ne govore o obavezama koje imaju prema sebi, nikada ne govore o odgovornosti pred svojom sudbinom! Oni su vezani onom niti koja vodi do majke i svega toplog i prijatnog, na šta podseća pesnik kada sa puno osećanja peva o detinjstvu i čistoj radosti koja je vladala u njemu. Niko ne prekida tu nit potpuno i čovek je već na samrti ako mu pođe za rukom da umre sopstvenom smrću.

Većina ljudi, oni koji su u stadu, nikada nisu bili usamljeni. Oni se odvajaju od oca i majke, ali samo zato da bi bili sa nekom ženom, te se na taj način brzo vraćaju u novu toplinu i novu pripadnost. Nikada nisu sami, nikada ne razgovaraju sa sobom. Usamljenika se, međutim, ako im samo pređe put, boje i mrze ga kao kugu, gađaju ga kamenjem i nemaju mira sve dok ne budu daleko od njega. Njega okružuje dah koji miriše na zvezde i hladnoću zvezdanog prostora, ah, njemu nedostaje slatki, topli miris zavičaja i neveste.

Zaratustra ima nešto od tog mirisa zvezda i te zle hladnoće u sebi. Zaratustra je išao dobrim delom tim putem usamljenosti. On je sedeo u školi patnje. On je video kovačnicu sudbine i u njoj je iskovan.

Ah, prijatelji, ne znam da li treba više da vam govorim o usamljenosti. Rado bih vas zaveo da idete tim putem, rado bih vam pevao pesmu o toj gvozdenoj slasti vasione. Ali znam da malo njih može ići tim putem, a da ne doživi štetu. Loše se živi bez majke, dragi moji, loše se živi bez zavičaja, bez otadžbine, bez naroda i slave i svih tih sladosti zajednice. Loše se živi u hladnoći i većina onih koji su krenuli tim putem – propali su. Čovek mora biti ravnodušan prema propasti ukoliko želi da ispita usamljenost i doživi sopstvenu sudbinu. Lakše je i slađe ići sa narodom i sa mnogima, čak i ako se ide kroz nevolju. Lakše je i utešnije okrenuti se „obavezama” koje pružaju dan i narod. Pogledajte koliko je dobro ljudima na punim ulicama! Puca se i život visi o koncu, ali svako radije želi da bude u masi i da u njoj propadne, nego da ide sam napolju u tamnoj i hladnoj noći.

Ali, kako bih mogao da vas zavedem, vi, mladići! Usamljenost se ne bira, upravo kao što se ne bira ni sudbina. Usamljenost nam dolazi kada imamo nešto veoma čarobno u sebi što privlači sudbinu. Mnogi, mnogi su otišli u pustinju i vodili su život pored lepog izvora i u prijatnom pustinjaštvu, poput ljudi u čoporu. Drugi su, međutim, bili čvrsto uz hiljade njih, a oko njihovog čela je miris zvezda.

Ali blago onome ko je pronašao svoju usamljenost, i to ne onu naslikanu i opevanu, već sopstvenu, jedinstvenu usamljenost koja je njemu određena. Blago onome ko zna da pati! Blago onome koji nosi čaroliju u srcu! Njemu dolazi sudbina, od njega dolaze dela…

Očajanje nije junaštvo – zar niste to i sami osetili u ratu? Ali očajanje je bolje nego taj potmuli strah građana, koji tek tada, kada preti opasnost njegovom novčaniku, poseže za junaštvom! Dve reči postoje, mladići, koje me rastužuju kada ih čujem od vas – ako me ne zasmejavaju! To su reči popravljanje sveta. Vi rado pevate tu pesmu u vašim klubovima i čoporima, vaš car i svi vaši proroci pevali su tu pesmu sa posebnom ljubavlju, a refren te pesme bio je stih o nemačkom biću i njegovoj genezi.

Prijatelji, treba da prestanemo da prosuđujemo da li je svet dobar ili loš i treba da se odreknemo tog neobičnog zahteva da ga popravljamo. Često je svet loš jer je onaj koji ga prosuđuje loše spavao ili suviše jeo. Često je svet proslavljan jer je onaj koji ga proslavlja upravo poljubio neku devojku.

Svet ne postoji da bi se popravljao. Ni vi ne postojite da bi vas neko popravio. Međutim, vi postojite da biste bili ono što jeste. Vi postojite da bi svet bio bogatiji u tom zvuku, u tom tonu, u toj senci. Budi ono što jesi, tada će svet biti bogat i lep! Nemoj biti ono što jesi, budi lažov i budi kukavica, i tada će svet biti jadan i izgledaće ti kao da mu je potrebna popravka.

Upravo sada, tokom ovog neobičnog vremena, ponovo se često peva ta pesma o popravljanju sveta, ponovo je žestoko urlaju. Zar ne čujete kako mučno ona zvuči? Koliko je malo nežna, koliko malo sreće ima u njoj, koliko malo pameti i mudrosti! A ta pesma je poput rama koji odgovara svakoj slici. Ona odgovara caru i žandarmu, odgovara vašim poznatim nemačkim profesorima i Zaratustrinim starim prijateljima! Ta neukusna pesma odgovara demokratiji i socijalizmu, odgovara Ligi naroda i svetskom miru, ukidanju nacionalizma i novom nacionalizmu. Pevaju je vaši neprijatelji, u jednom horu, u kome jedan peva protiv drugog, i jedan drugog želi da ubije. Zar ne primećujete: svuda gde je ta pesma započeta, tu su stisnute pesnice u džepovima, tu je reč o ličnoj koristi i o samoživosti – ah, ne o onoj smoživosti plemenitih, koji misle da će pojačati i očeličiti svoju ličnost, već je reč o novcu i o novčaniku, o taštini i uobraženju. Kada čovek počinje da se stidi svoje samoživosti, on počinje da govori o popravljanju sveta, krijući se iza takvih reči.

Ne znam, prijatelji, da li je ikada svet popravljen, ili je možda uvek bio i večno isto dobar i podjednako loš. Ne znam, ja nisam filozof, ta stvar veoma malo zaokuplja moju radoznalost. Ali ovo znam: ako je ikada svet postao bolji zbog ljudi, ako je bio bogatiji, življi, radosniji, opasniji, to se nije dogodilo posredstvom popravljača, već onih iskrenih sebičnjaka u koje tako rado želim vas da ubrojim. Ti ozbiljni i iskreni sebičnjaci kojima nije poznat cilj koji nemaju svrhu, njima je dovoljno da žive i da budu ono što jesu. Oni mnogo pate, ali rado pate. Oni su rado bolesni, ako je to bolest koju moraju da prebole, ako je to njihova sopstvena, najsopstvenija bolest.

Rado umiru ako je to njihova smrt kojom treba da umru, njihova sopstvena smrt!

Sa njima je možda moguće popraviti svet…

Vi ste igrali ulogu koja nije bila vaša. Stvorili ste od „nemačkih vrlina”, uz pomoć vašeg cara i Ričarda Vagnera, stvarnost iz opere koju niko na svetu nije ozbiljno shvatio osim vas samih. A iza lepog privida te operske raskoši dopustili ste svim svojim tamnim, ropskim instinktima i svim kompeksima više vrednosti da rastu. I pospešivali ste ih. Vama je uvek Bog u ustima, a ruka u novčaniku. Vi uvek govorite o redu, o vrlini, o organizacijama, a mislite na zarađivanje novca.

Prigovarajte samo zato što vas boli ovo što vam govorim! Vi uopšte niste naviknuti da vam neko pričinjava bol, naučili ste da to jedan drugome dajete za pravo. Za nedavanje prava, za govor mržnje, za pražnjenje neugodnih nagona – tu je bio neprijatelj. Ali, ja vam kažem: čovek mora da zna da nanese bol i mora da zna da podnese bol ukoliko je na strani života i ukoliko želi da se održi u svetu. Svet je hladan i nije zavičaj u kome čovek večno sedi u zaštićenoj toplini detinjstva. Svet je surov, nepredvidiv, on voli samo jake i spretne, one koji ostaju verni sebi samima. Sve ostalo u njemu ima kratkotrajan uspeh – takav uspeh kakav vi imate, počev od duhovne propasti Nemačke sa vašim proizvodima i organizacijama! Gde ste otišli? No, možda ima vremena za vas. Možda je nevolja dovoljno velika da napregne vašu volju – ne za novi rad i ne za novo bežanje od tajanstvenog smisla života, već za muževnost, za verovanje u vas same, iskrenost i vernost prema vama samima…

Vi ste najpobožniji narod na svetu. Ali je kakve bogove stvorila vaša pobožnost! Cara i podoficire!…

Dva učenja postoje kod vaših učitelja i u vašim knjigama: prvo učenje poučava vas da je narod sve, ali da pojedinac nije ništa; a drugo okreće tu rečenicu naopako…

Vi Nemci mnogo ste više nego svaki drugi narod naviknuti na poslušnost. Vaš narod je tako lako, iznad svega rado i radosno, slušao; ni jedan korak nije želeo da napravi, a da pritom ne oseti zadovoljstvo da je time ispunjena jedna zapovest, da je sledio neki propis. Naime, vaša dobra zemlja bila je prekrivena tablama na kojima su bili ispisani zakoni i onima na kojima su bile ispisane zabrane. Kako bi narod morao slušati kada bi posle toliko duge pauze i umornog perioda čekanja ponovo čuo muški glas? Kada bi jednom ponovo umesto naredbe i propisa čuo ton snage i ubeđenja? Kada bi ponovo video dela koja ne treba da se izvršavaju zbog naredbe, već veselo i zdravo proističu iz glave vašeg oca, svetle i čvrste poput grčkih bogova?

Pomislite s vremena na vreme na to, prijatelji, i ne zaboravite na to čega je žedan i za čim čezne vaš narod! Ne zaboravite da delo i muževnost ne rastu u knjigama i narodnim govorima. Oni rastu u planinama, a put do njih vodi kroz patnju i usamljenost, kroz patnje koje se rado podnose, kroz dobrovoljnu usamljenost.

Nasuprot svim vašim narodnim govornicima, ja vam dovikujem: Ne žurite toliko! Na svim uglovima vam govore: „Požurite! Idite! Odlučite se za minut! Svet gori! Otadžbina je u opasnosti!” Ali verujte mi: otadžbina neće pretrpeti nevolju ukoliko vi dopustite vašoj volji, vašoj sudbini i delu da sazri! Žurba pripada, kao i radost zbog poslušnosti, nemačkim vrlinama koje to nisu.

A sada se rastajem od vas, prijatelji. A vi već znate da, kada se Zaratustra rastaje od svojih slušalaca, on nema običaj da ih moli da mu ostanu verni i da ga iščekuju kao učtivi školarci.

Ne treba da obožavate Zaratustru. Ne treba da podražavate Zaratustru. Ne treba da želite da postanete Zaratustra! U svakome od vas jedan je skriveni lik, koji još uvek leži u dubokom dečjem snu. Oživite ga! U svakome od vas je glas, u svakome od vas je volja i snaga prirode, želja za budućnošću, za novim i uzvišenijim. Dopustite da to sazri, dopustite da se oglasi, negujte to! Vaša budućnost nije ovo ili ono, nije novac ili moć, mudrost ili sreća u profesiji – vaša budućnost i vaš teški, opasni put je ovo: da sazrite i da pronađete boga u sebi…

Ovo ću vam reći na rastanku: slušajte glas koji dolazi iz vas samih! Ako taj glas ćuti, tada znajte da nešto nije u redu, da ste na pogrešnom putu.

Užas koji zahvata buržuja dok njegovi proroci govore o „propasti” i radost probuđene omladine – to su veliki znaci našeg vremena. Ta radost onih najvrednijih među omladinom, njihova radosna ozbiljnost i njihova spremnost za odgovornost i posvećenost, to predstavlja osmeh budućnosti; nad svim narodima danas je taj ozbiljan i veseli osvit zore. Mladi ljudi, radujte se što živite u ovom vremenu! Mladi ljudi, iskusite sreću posvećenosti, iskusite sreću nepotrebnosti, iskusite sreću koju pruža zajednički rad! Nijedan drugi put neće vas odvesti tako brzo u unutrašnjost svake mudrosti, a to je saznanje o jedinstvu i svetosti života! Nijedan drugi put neće vas odvesti sa takvom sigurnošću do cilja svake umetnosti života i radosnog prevazilaženja egoizma – i to ne putem odricanja od ličnosti, već kroz njen najviši razvoj!

Danas se politički razum ne nalazi tu gde je politička moć, i mora doći do priliva inteligencije i intuicije koja ne potiče iz oficijelnih krugova ukoliko treba da se spreči ili ublaži katastrofa… Mi moramo da verujemo u to da brbljanje i rikanje diktatora i ratnih tehničara ne mogu trajno da odole tihom glasu razuma. Kada kažem „moramo”, ne mislim na moralni, već direktno na biološki imperativ.

Svi ljudi su spremni da učine neverovatno kada su njihovi ideali ugroženi. Ali nikoga nema kada se pojavljuje novi ideal, neki novi, možda opasan i neprijatan podsticaj… Svi ljudi koji su uticali na tok čovečanstva, svi, bez razlike, bili su za to vešti i sposobni jer su bili sudbinski spremni. To važi za Mojsija i Budu, za Napoleona i Bizmarka. Koji talas služi, sa kog pola on vlada – to nije njegov izbor. Da je Bizmark razumeo socijaldemokrate i da se postavio na njihovu stranu, bio bi pametan gospodar, ali ne bi bio čovek sudbine. Tako je bilo i sa Napoleonom, sa Cezarom, Lojolom, sa svima! O tome se uvek mora misliti biološki i u smislu istorijskog razvoja! Kada je prevrat na zemljinoj površini vodene životinje bacio na zemlju, a kopnene životinja u vodu, oni koji su bili spremni na sudbinu izvršili su ono novo i nečuveno i mogli su spasiti svoju vrstu novim prilagođavanjem. Da li su to bili oni isti koji su se ranije u svojoj vrsti isticali kao konzervativni i oprezni, ili su to bili čudaci i revolucionari – ne znamo. Oni su bili spremni i zbog toga su mogli da spasu svoju vrstu i dovedu je do novog razvoja. To znamo. Zbog toga želimo da budemo spremni.

„Demijan” naglašava proces individuacije, proces nastajanja ličnosti bez koga ne postoji viši oblik života. I u tom procesu gde je neophodna vernost sebi samom postoji samo jedan veliki neprijatelj, a to je konvencija, lenjost, građanština. Bolje je boriti se sa svim đavolima i demonima nego prihvatiti lažljivog boga konvencije! To je mladalačko i protestantsko stanovište koje ja i danas zastupam kada je reč o nastanku individualnosti. Videli ste iz „Sidarte” da mi je poznata i druga strana našeg zadatka i određenja, ona veća, božanska, a to je prevazilaženje ličnosti i prožetost Bogom. Ja sam te dve knjige ne vidim ni u kom slučaju kao suprotnost, već kao deo istog puta.

Mnogobrojni propadaju jer nisu pronašli sredinu između svog Ja i sveta. Za svakoga ko je „prizvan”, što znači da je određen za viši stepen individuacije, teške su mladalačke godine, jer one izoluju nastanak ličnosti i donose borbe i sumnje. A kasnije se pojavljuje druga opasnost: upravo oni koji su najviše nadareni najteže pronalaze izlaz iz zbunjenosti u sopstvenom Ja; oni zahtevaju godine razvoja i ne mogu doći do plodonosnog odnosa prema svetu.

Ništa se ne može spasiti iz spoljašnjosti, morate da pokušate da idete svojim putem. Morate ili da se odreknete drugih, ili jednostavno da pokušate da im se prilagodite, ili da postanete svesni toga da vaši darovi nisu prizvani i zaduženi za ono što je prosečno. Čak i ako još uvek ne vidite cilj i ne znate gde će život kasnije postaviti čoveka poput vas, morate sebe ozbiljno prihvatiti i morate pokušati da napravite nešto od sebe.

Svako ko ide sopstvenim putem jeste junak. Svako ko to zaista radi i živi onako kako je sposoban jeste junak – pa čak i ako pritom radi ono što je glupo ili zaostalo, jer on čini mnogo više od hiljade drugih koji o svojim lepim idealima samo govore, a da se pritom ne žrtvuju za njih. To važi i za zamršenost u razmatranju sveta: lepe misli, lepi ideali i lepi stavovi nisu uvek u rukama najplemenitijih i najboljih. Neki čovek može se boriti i umreti na najplemenitiji način za zastarele bogove, i on će možda ostaviti utisak Don Kihota, ali Don Kihot je sasvim junak i sasvim plemenit. Nasuprot tome, neki čovek može biti veoma pametan, veoma načitan, vešt govornik, može pisati lepe knjige i držati lepe govore sa podmitljivim mislima i idejama, i može biti samo brbljivac koji beži pri prvom ozbiljnom zahtevu za žrtvom i za realizacijom.

Zbog toga na svetu postoje mnoge uloge i veoma je moguće i jedino je to lepo i pravilno – protivnici jedan drugog mnogo više poštuju i više vole nego što to čine pripadnici iste partije. Uobraženje je da ne postoji ne postoji most između Ja i Ti, da je svako usamljen i bez razumevanja. Nasuprot tome, ono što je ljudima zajedničko mnogo je veće i važnije od onoga što svaki pojedinac ima za sebe i po čemu se razlikuje od drugih.

U tome imam malo sreće – uvek kada preduzmem nešto neophodno, nešto što me čini srećnim i nešto lepo, ljudi postaju neprijatni. Oni žele da čovek ostane ono što je bio, da ne menja svoje lice. Ali, moje lice se buni, ono želi često da se menja, to je njegova potreba. Ono drugo što mi prigovaraju i meni samom izgleda veoma tačno. Osporavaju mi smisao za stvarnost. I pesme koje ja pišem i slike koje slikam ne odgovaraju stvarnosti. Kada pišem pesme, često zaboravljam sve zahteve koje dragi čitalac postavlja jednoj pravoj knjizi, a pre svega nedostaje mi obzir prema stvarnosti. Ja smatram da je stvarnost ono o čemu čovek najmanje treba da brine, jer je dovoljno opterećujuća i uvek postoji, dok našu pažnju i brigu treba da zaokupljaju lepše i neophodnije stvari. Stvarnost je ono čime čovek ni pod kojim okolnostima ne treba da bude zadovoljan, što ni pod kojim uslovima ne sme da obožava i poštuje, jer ona je slučajnost, otpadak života. A ona, ta otrcana, uvek razočaravajuća i pusta stvarnost, nikako drugačije ne može da se promeni osim kada je poričemo, kada pokazujemo da smo jači od nje. U mojim pesmama često nedostaje obzir prema stvarnosti, a kada slikam, drveća imaju lica, a kuće se osmehuju ili plešu ili plaču, ali da li je neko drvo kruška ili kesten – to se na mojim slikama ne može prepoznati. Taj prekor moram da prihvatim. Priznajem da mi i moj sopstveni život veoma često izgleda kao bajka, često osećam spoljašnji svet u skladu i saglasnosti sa svojom unutrašnjošću, što moram nazvati magičnim.

Herman Hese