Van Gogovo pismo bratu Teu
April 1882.
Tako često želim da si pored mene i toliko mislim na tebe. Ono što mi pišeš o nekim osobenostima pariskih umetnika koji žive sa ženam, koji su manje uskogrudi od drugih i koji se, možda iz očajanja hvataju za mladost, čini mi se tačnim. Ima takvih i tamo i ovde. Možda je za muškarca čak teže tamo nego ovde da sačuva malo svežine u porodičnom životu, jer tamo treba skoro ići protiv struje. Kako je mnogo onih koji su u Parizu doživeli razočaranje, razočaranje smireno, razumno i logično. Pročitao sam nešto na tu temu u vezi s aTaserom koga mnogo volim i čija me je sudbina jako ražalostila.
Sve više smatram da je svaki pokušaj u tom pravcu dostojan poštovanja. Isto smatram da može da se desi da čovek uspe i da ne treba da počne da očajava, čak i kada ponekad postane obeshrabren, čak i kada ponekad oseća neku vrstu utučenosti. Treba se vratiti u život, ponovo steći hrabrost, čak i ako je ishod drugačiji od onoga u šta smo u početku verovali. Nemoj da misliš da nipodaštavam osobe poput onih koje si mi opisao, zato što njihov život nije utemeljen na ozbiljnim i promišljenim principima. Moje mišljenje o tome je sledeće: rezultat treba da bude delo, a ne apstraktna ideja. Odobravam razmišljanje i napor da se bude savestan, jer to umnogome određuje aktivnost nekog čoveka i od njegovih različitih dela stvara celinu.
Smatram da bi oni koje mi opisuješ mogli da steknu više čvrstine, ako bi se ponašali na razumniji način. Ali, ipak, draži su mi od onih koji se razmeću svojim principima ne praveći ni najmanji napor, i ne pomišljajući da ih sprovedu u delo. Jer ovi drugi neće imati nikakve koristi ni od najlepših principa, a upravo su oni prvi ti koji, kada odluče da žive energično i promišljeno, mogu da ostvare velika dela. Jer velika dela ne nastaju samo naglo, ona su niz sitnica spojenih u celinu.
Šta znači crtati? Kako se to postiže? To je čin probijanja prolaza kroz nevidljivi gvozdeni zid koji se, izgleda, nalazi između onoga što osećamo i onoga što možemo Kako da prođemo kroz taj zid, kad ništa ne pomaže ako jako lupamo, moramo da ga miniramo i da ga probijemo turpijom, po mom mišljenju, polako i strpljivo. I kako ostati istrajan u tom poslu, ne dopustiti da nas nešto omete, sem uz razmišljanje i sređivanje života u skladu sa principima. Tako je sa umetničkim, ali i sa drugim stvarima. A velike stvari se ne dešavaju slučajno, one moraju da budu željene. Da li dela vode čoveka ka principima, ili principi ka delima, jako mi je teško da to odredim, a ionako je to jednako važno kao odgovor na pitanje šta je starije, kokoška ili jaje. Ali smatram da je pozitivno i izuzetno važno da se trudimo, uvek trudimo, da razvijamo snagu misli i volje.
