Diktiram D-u u telefone stanice iz Konduktera (Jugoslovenski zemaljski i internacionalni kondukter”, 1938.) Eduardo Riga.
Potrebne su mu za neku priču. D. zna napamet nekih osamdeset odsto stanica na liniji Beograd-Užice. Tuda je često putovao u svom detinjstvu. Kažem mu: Evo, uživaj:
Beograd, Senjak, Čukarica, Jedek, Žarkovo, Železnik, Ostružnica, Umka, Mala Moštanica, Barič, Obrenovac, Zvečka, Stubline, Brgule, Mali Borak, Vrančina, Jabučje, Lajkovac, Bogovađa, Latković, Babajić, Ljig, Kadina Luka, Banjani, Štavica, Ugrinovci, Kriva Reka, Nakućani, Ljutovnica, Srčanik, G. Milanovac, Brđani, Preljina, Ljubić, Čačak, Trbušani, Prijevor, Nikolje, Ovčar Banja, Jelen Do, Jeminska Stena, Požega, Rasna, Uzići, Gorjani, Sevojno, Užice.
- Jedan je obezglavljeni, neurotični, siromašni srednjoevropski Jevrejin bio rešio negde krajem tridesetih godina ovoga veka da poboljša svoje finansijsko stanje, da svoju porodicu izvuče iz bede, da se oslobodi dugova, da se domogne sigurnosti, da se oslobodi straha, da kupi sebi nov
šešir i crno odelo na štrafte, ženi (31) zelenu svilenu haljinu i pele od kunice, kćeri (6) lakovane cipelice i tašku sa ogledalcem, sinu (4) mornarsku kapu, pantalone od tvida i usnu harmoniku marke Hohner; da isplati gospodi Hirschl-Lipot četiri zaostale kirije, a gg. Majeru, Gavanskom, Šternbergu, Baumenu, Kronu, Cigleru, Koričanskom i Popovu dugove u visini od nekih dve hiljade dinara; da napusti jednom zauvek svoj vlažni stan u blizini ciglane; da otputuje, kao turista, u Fiume i Trst, tragom mladalačkih uspomena, da umesto kliničkog lečenja provede čitav mesec dana u hotelu “Royal” u Abazziji (gde bi pio umereno, ali dobra pića: lozovaču, pelinkovac, francuski konjak, a posle ručka čašicu-dve terana ili dingača), da obnovi svoj stari (i sada nevažeći) Kondukter, i da tako, jednim potezom pera, jednom kardinalnom intelektualnom operacijom (sastavljač, tehnički urednik, nacrt korica, lektor i korektor – E. K.), jedlJim balzakovskim tour de force izroni sa dna, spojivši lepo sa korisnim, slavu i novac, egzotiku putovanja i nostalgičnu privlačost imena gradova, romantiku putovanja i utilitarnost trgovinskih oglasa (NAJTAČNIJE TISKANICE ZA OPŠTINE I SVA NADLEŠTVA — PROIZVODNJA NAJMODERNIJIH KRAVATA “DRAVA” RADIONA ZA IZRADBU SVE POSTOJEĆIH KRAVATA I MAŠNA, ČISTO-POLJSKI J. – JOSIP ŠVAB, VEŠTAČKI OŠTRAČ etc. etc), a da se sve to završilo finansijskim i nervnim krahom, i osim tuđe posthumne slave (jer taj je quidam postao junak romana), te besmislene “slave” zbog koje se književnici kolju kao besni psi, ostao je samo ovaj jedan primerak Konduktera, redak kao kakav rukopis Marina Držića.
Da li je mogao i da sluti taj nesrenik, taj quidam da će postati (u mojim knjigama) specimenom jedne izumrle flore, i da će njegov Kondukter biti inspiracijom i građom! Evo se D. razgaljuje egzaktnošću i gustinom njegove proze, ritmičnošću njegovih vitmenovskih versa, evo gde D. i ja idemo tragom njegovih misli, sledimo njegov ahasverski put, hodočastimo njegovim tragom, pratimo u sluhu i duhu monotono kloparanje tokova voza, svako svojim putem. Ja biram drugi pravac i zatvaram oči: Sarajevo, Komaj, Gruda, Ploče, Nagumanac, Sutorina, Igalo, Hercegnovi, Savina, Zele-
nika; ili onaj drugi, kao da putujem u snu: Subotica, Aleksandar Prv., Naumovićevo, Verušić, Žednik, Zobnatica, Bačka Topola, Mali Iđoš, Feketić/Sekić, Novi Vrbas, Sombor, Stari Bečej, Novi Vrbas, Bačko D. Polje, Pančevo, Stepanovićevo, Kisač, Rumenka, Jugovićevo, Novi Sad.
“Nabrajanje je jedno od najstarijih pesničkih prosedea – setite se samo Psalama iz Svetog Pisma, prvog hora iz Persijanaca i kataloga lađa kod Homera – a osnovna zasluga enumeracije nije dužina, nego tanani spoj glagola, “simpatija i neslaganje” reči” (Borhes). Osobna imena (ljudi, gradova, bilja) uvek su u takvom uzajamnom spoju privlačnosti i odbojnosti.
Danilo Kiš
(Homo Poeticus)
(1978)
