„Bio sam,“ piše Sebastijan u Izgubljenom imetku, „tako stidljiv da sam uvek nekako uspevao da napravim grešku koju sam najviše želeo da izbegnem. U mom kobnom pokušaju da se prilagodim boji svoje okoline, mogao bih samo da budem upoređen sa kameleonom koji ne raspoznaje boje. Moju stidljivost bilo bi lakše nositi – meni i drugima – da je bila obične oblio-me-hladan-znoj vrste: mnogi mladi ljudi prolaze kroz ovu fazu i nikoga to stvarno ne brine. Ali sa mnom to je pretpostavljalo oblik morbidne tajne koji nije imao ničeg zajedničkog s agonijama puberteta. Među mnogim otrcanim izumima kuće mučenja postoji jedan koji se sastoji u tome da se zatvoreniku ne dozvoli da zaspi. Mnogi ljudi prožive dan sa ovim ili onim delom uma u srećnom stanju dremljivosti; gladnog čoveka koji jede biftek interesuje njegova hrana a ne, recimo, sećanje na san o anđelima koji nose cilindre, san koji je slučajno sanjao pre sedam godina; u mom slučaju, svi kapci i poklopci i kapije uma bili bi otvoreni istovremeno u svako doba dana. Najveći broj mozgova imao je svoje nedelje, mom je bio uskraćen i popodnevni odmor. Ovo stanje neprestane potpune budnosti bilo je krajnje bolno ne samo po sebi, već u svojim direktnim rezultatima. Svaki običan postupak koji sam, razume se, morao da načinim, dobijao je tako komplikovan izgled, izazivao takvo mnoštvo asocijativnih ideja u mom umu, a te asocijacije su bile tako prepredene i nerazumljive, tako krajnje neupotrebljive za praktičnu upotrebu, da bih ili unapred izbegavao posao ili ga zabrljao iz čiste nervoze. Kada sam jednog jutra otišao da vidim urednika jedne revije koji bi, mislio sam, objavio neke od mojih pesama sa Kembridža, njegovo naročito mucanje pomešano sa izvesnom kombinacijom uglova u mustri krovova i dimnjaka, sve pomalo izvitopereno zbog stakla prozorskog okna – to, i neobični miris buđi u sobi (od ruža koje trunu u korpi za otpatke?) odaslalo je moje misli na tako duga i složena lutanja da sam, umesto da kažem ono što sam mislio da kažem, iznenada počeo da ovom čoveku, kog sam video prvi put, pričam o književnim planovima zajedničkog prijatelja koji me je, setio sam se suviše kasno, zamolio da čuvam tajnu…
„…Znajući, kao što jesam, opasna skitanja moje svesti, bio me je strah da srećem ljude, da ne povredim njihova osećanja ili ispadnem smešan u njihovim očima. Ali ova ista vrlina, ili mana, koja me je tako stavljala na muke, kada bi se suočila s onim što se naziva praktičnom stranom života (mada, među nama, vođenje knjiga ili kupovanje knjiga izgleda jedinstveno nestvarno pod sjajem zvezda), postajala je instrument istančanog uživanja kad god sam se predavao svojoj usamljenosti. Bio sam duboko zaljubljen u zemlju koja je bila moj dom (ukoliko je moja priroda mogla da stvori pojam doma); imao sam svoja Kipling raspoloženja i Rupert Bruk raspoloženja, i svoja Hauzman raspoloženja. Slepčev pas blizu Harrodsa ili šarene krede umetnika na pločniku, smeđi listovi na jahanju Nju Forestom ili limeno korito koje visi na zidu od crne cigle u sirotinjskom kvartu; slika u Punchu ili purpurni deo Hamleta, svi su se trudili da stvore utvrđen sklad, u kojem sam i ja imao senovito mesto. Moje sećanje na London moje mladosti jeste sećanje na nebrojena neodređena lutanja, na suncem obasjan prozor koji iznenadno probija plavu jutarnju izmaglicu, ili na divne crne žice sa kapima koje vise i klize duž njih.
Čini mi se da ne dotičući zemlju prelazim preko avetinjskih travnjaka i kroz sale za igru, gde cvili havajska muzika, i duž dragih jednoličnih uličica simpatičnih imena, dok ne dođem do izvesne tople duplje gde nešto vrlo nalik najličnijem meni samom čuči u tami.”
Vladimir Nabokov
Iz knjige – Stvarni život Sebastijana Najta
