Godina 1940. završavala se tako, u Rimu, kako to nisam očekivao. U snegu. To je retkost u Rimu.
U prošlom stoleću stranci su u takve dane obično odlazili da vide Colloseum u snegu. To se smatralo da je jako romantično. Ja sam tog decembra spaljivao svoje papire u Rimu, čitao ono što sam za vreme svog boravka u Italiji beležio, i pisma moje žene, koja nisam hteo da padnu jednog dana, možda, u tuđe ruke. Iako se Italija izvinila za slučajno bombardovanje naše zemlje, iako smo mi, po naređenju, govorili da to verujemo, stideli smo se kad bismo videli sebe u ogledalu.
Zato sam rado ostajao, tih dana, kod kuće i pregledao izbledele fotografije, koje sam u Italiji snimao, godinama, a čitao, uz to, papire, pre nego što sam ih spaljivao.
Po kućama u Italiji peći su retke, pa sam to radio uz sveću.
Michelangelo je takve papire zvao: cose vecchie dal fuoco.
Jedna slika Venezije koju sam prvi put video, pre dvadeset osam godina. Jedna karta sa crtežom koji predstavija onog, koga u Veneziji nazivaju Pulcinella. Zatim Fiorenza, i terasa, gde je Michelangelo zidao utvrđenja, na brzu ruku, braneći svoje rodno mesto. Vidi se kube Brunelleschija, a u pozadini brda Fiesole. Pri ogradi stoji moja žena, u putničkom kaputu, a pognula je svoju glavu. Rim, od pre dvadeset godina, gde sam bolestan ležao, okupavši se, oznojen, u hladnoj vodi. Ona u Frascatiju. U Ravenni. Moj hotel u san Gimignanu. Njena pisma. Sve to treba sad da ode u vatru.
Njena slika, tek pridignute u paratifusu. Pre petnaest godina, dok me je u Italiji čekala da se vratim, sa Krfa.
Pošto mi je bila javila da više neće da čeka, nego da se vraća, poslala mi je kartu, sa slikom železnice, sa koje će poći. Naša stara, mračna, zadimljena, stanica, sa koje smo polazili toliko puta, da se sastanemo. Starinska, ali nama draga. Fotografija koju sam dan ranije bio doneo, sa brda Cavo. U daljini je treperilo more tirensko, kad sam snimao, ali se na slici ne vidi, jasno. Treperilo je kao crni dijamanti, a nije bilo plavo. Njen telegram, da se vraća, i da me moli, da dođem pred nju u Veneziju.
Rim se vidi lepo, sa brda Cavo. Išao sam da mu kažem zbogom, nu tom brdu. Bilo je crveno od uvelog lišća koje se videlo i na snegu. A bilo je i crno, jer je na tim brdima oko Rima, mnogo provalija.
Uzalud govorim ženi: Nije trebalo da pođeš. Ne može me čuti. Sklonio sam je bio u našu zemlju. Neću da gleda pocepanu decu, od bombi, u Rimu. Vidim je, međutim, kako će izići na onu našu staru stanicu. Neće dalje da čeka. Kuće će se rušiti, kažem ja. A dečje ručice i nožice visiće sa drveća u Rimu.
Budućnost se ne zna, kaže ona, muž i žena, kad su u dugom braku, treba, ako to mora biti, da leže i u smrti, zajedno. Zašto sam joj Propercija čitao?
Zašto sam joj rekao da se zumbul bacao u Rimu, na pepeo?
U poslednjem svom pismu pita me, kako sam, bez nje, živeo u Rimu?
Sećam se da sam odgovorio, da sam obilazio Rim na bicikletu. U društvu koje joj je poznato. Ćerka predsednika vlade, koga hoće da ubiju, predlaže, da je, svi, dočekamo u Veneziji. Ona se razvodi. A razvedene žene, katkad, zavide ženama u dugom braku.
Svi ti papiri otićiće sad u vatru.
Razmeštam i pregledam pisma, beleške, slike, sa puta po Italiji, godine 1912, 1920, 1925. Sad sam bio došao u Italiju, 1938, u proleću. (Ostaće mi u sećanju kao u proleću.)
Sačuvaću ipak planine u snegu — onu koju volim najviše: La Maiellu.
Rat je. Najviše čitam ono, što mi je žena pisala, o ratu. U želji da je zadržim u našoj zemlji, omaklo mi se, pa joj napisah, da ne zna šta je rat — pa sad čitam njen odgovor, u stidu. Za nju je, ovaj, četvrti. U prvom su joj pali školski drugovi. Kavaljeri u detinjstvu. Vukli su je u klupi za kurjuk. Oni koji nisu pali u prvom, pali su u drugom. Jedan je bio sav izboden na bugarskom ratištu. U trećem — u prvom svetskom — proredili su se muškarci i u njenoj porodici, i rodbini, od Milutina ostade samo njegov mali terijer, Bari. Cvileli su i psi. Barika je ležao, neko vreme, na praznoj stolici, i ćutao. Zatim je počeo da cvili. A posle, posle je uginuo.
Čitam njeno pismo i kažem, nije, nije uginuo, ispustio je dušu. Učili su me da samo Epaminonda ima dušu. E pa nije tako. I pas ima dušu. To se već u doba Omirovo znalo.
Odveli su joj oca, kao taoca, da ga vešaju.
Kad se od toga spasao, odveden je u logor, iz koga se kao kostur vratio, pa je umro i ne dočekavši takozvanu pobedu.
Videla je i mater, na podu od ciglje, u policiji okupatora.
Nema više ni nju.
Nije bez ikog svoga, ni u Rimu. U Rimu je za vreme rata imala sestru. A ta sestra imala je tako lepu
decu. Iz Italije je pošla sa decom, svome mužu, u Grčku. Brod je torpediran.
Ne, ne — rat za moju ženu nije ništa novo. Želi da bude u Rimu.
Uostalom, u tim pošiljkama, koje sam dobijao, uz jedno veselo pismo, ona mi je poslala i moj raspored u ratu, a pisala mi je, kroz smeh, da mi je i oružje pripremljeno. Moj kofer je u redu.
Kao što posle Euripida dolazi Aristofan, u njenom poslednjem pismu, uz prikriven očaj, vidim i veselost, koja u njoj probija, pri pomisli da ćemo kroz dan-dva biti zajedno.
Sve je u mom sanduku u redu. Oružje, dogled, skijaške cokule, kompas, mapa zemlje, pa i sablja.
Zašto sablja?
Zato, kaže, što su i malog Marcelusa vezali za sablju — probio sam joj uši sa tom anegdotom, iz doba Tiberija.
U svojoj vojničkoj knjižici ja onda zagledam svoju fotografiju i vidim, da sam neki uspijeni poručnik, sa kojim ona, kaže, nije ni znala da je u braku. Ličim joj na poručnika Chiaramontija. Čekaju me Bugari na granici.
Zašto Bugari?
Zato što tako piše u ratnom rasporedu, Piše: Veles. Bašina bašta. Tako. A da ne zaboravim, to je tajna.
Čitala je, kaže, u toj knjižici, da sam bio u prvom ratu, da sam srednjeg rasta, visok 168 santimetara. Ni to nije znala.
Nije važno, kažem. Važno je da su svi sad braća, koji su bili u prvom svetskom ratu.
Piše da su mi oči plave.
Nije tačno. Zelene su.
Piše da mi je nos pravilan. Da su mi pravilna i usta.
Nije tačno. Imam donju usnu, debelu. Kao Alfons XIII.
Piše da brijem brke i bradu, a osobitih znakova nemam. Otkud oni to znaju?
Njoj se čini da se mi igramo rata, kao deca.
Ja sam pokušavao da ženu zadržim u našoj zemlji, i tad još, kad se bat nemačkih čizama već čuo na pontonima na Dunavu, ali sam uzalud moljakao. Slabo je verovatno, govorio sam joj, telefonom, da ću ja moći išta upotrebiti, iz tog komičnog kofera ratnika, koji me čeka u slučaju rata, kad budem stigao u svoju zemlju.
Mi znamo da je za nas Italija spremila logor, i da ćemo rat provesti u varoši Foggia, u jednom zamku. Nas će u logor, već prvog dana, a to mi je, smejući se, i Chiaramonti već rekao.
Provešćemo rat u žicama.
Ne boj se — čujem kako mi žena dovikuje, iako je još daleko — to neće zavisiti od onog, što Chiaramonti bude rekao. Moraće nas vratiti u našu zemlju. U svakom slučaju ona će doći. Vraća se. Željna, da još jednom, pre rata, obiđemo, zajedno, Italiju. Makar na dan-dva, da posetimo još jednom, ona mesta koja znamo. Htela bi još jednom da vidi Siciliju. A posle neka bude, što biti mora. Niko nas ne može rastaviti, ako se sami ne rastavimo. Ni smrt.
Hoće još jednom da svratimo u Bolognu, piše mi, da vidim onu glavu, Athenu Lemniju. Ona se vraća u Rim.
Ja sam joj odgovarao, da je slabo verovatno, da ćemo moći i do Neapolja otići još jednom. Pričam joj u pismu kako je Kierkegaard želeo da prođe kroz Dansku i da šeta po Kopenhagenu. Pa šta je dobio? To, da ga je otac uzeo za ruku i da ga je, tako, po sobi prošetao. To mu je bila Danska, koju je toliko želeo da vidi. Soba.
Čujem, u mislima, kako mi se žena smeje.
Uzmi me — viče — za ruku. Dođi bar u Veneziju.
Iako se i meni sve to čini sentimentalno i smešno, komično, ne mogu tih dana da se mahnem tog čitanja starih pisama i zagledanja starih fotografija. Panika je, međutim, rasla, tih dana, kod celog sveta u Rimu. Počeli su da nam dolaze, i oni jadnici, koji su uspeli da do Rima stignu, iz Varšave, Praga, Vijene, Pešte — pa se sad skupljaju oko ambasada, u kojima svetiljke, uveče, još gore. Traže da otputuju. Kao ptice selice, koje u Italiju krenu, prema Suncu, i oni se behu uhvatili na lepak i ne mogu dalje.
Ni mi dalje ne možemo.
Pa dobro, ako ne budem mogao sa njom, ni do Neapolja, ništa zato, stavićemo jednu lepu, neapolitansku ploču, od onih koje volimo, pa ćemo putovati u Neapolj, u sećanju.
Žena me je, u svom poslednjem pismu, molila, da skupim fotografije i njena pisma, pa ćemo i tako
putovati u Siciliju.
Glavno je da se držimo za ruku, Orfeju!
Sa Orfejem sam joj bio uši probio.
I zaista, uoči njenog povratka, ja sam, sve češće, provodio večeri, kod kuće, u pregledanju starih fotografija i čitanju svojih papira koje sam spremao za vatru.
Putujem, u mislima, u sećanju, kao što oni putuju, koji, da plate, ni do Neapolja nemaju, koji su u zatvoru, ili više ne mogu da napuste bolesničku postelju.
Vidim, sasvim jasno, kao rumene kreste petlova, vulkane, uz obalu, kojom sam ženu vodio u Palermo.
Vidim snežnu, nedostižnu visinu Etne, pod čijom smo piramidom, u proleće prošle godine, proveli nekoliko dana u San Domenicu. Ti vulkani su imali toliku snagu, da su mogli, da prekinu vezu, između Afrike i Evrope, ali i da uspostave vezu između dva mora. I mi smo prolazili tamo.
Jesam li odlazio u Turin, da tražim geografske mape, o polarnim predelima, kod tamošnjih antikvara?
Da ručam u restoranu, gde je i Cavour ručao? Tvorac Italije.
Bolje i to, nego da idem, bez nje, na onu obalu do Palerma, gde ti petiovi u moru, mogu da zakukuriču. Jesam li zaboravio Messinu?
Ne idem ja da ručam, gde je Cavour ručao. Volim prosto one, koji sami ručaju. A volim i crvene fotelje u tom restoranu. Ne zato što su kadifene, nego što me sećaju crvenih stolica, kožom presvučenih, u jednom baru, na obali, nad Kopenhagenom, gde sam igrao.
Iako Ciceron kaže da samo lude igraju.
I ona se pita zašto sam u Kopenhagen, često, odlazio? Besmisleno.
Ništa na svetu nije besmisleno.
Ta pisma, to čitanje pisama, ti razgovori, u sećanju, bili su znak da se moje vreme, i moj život, u Rimu, završavaju i raspadaju, kao što se i ostali svet, te zime, raspadao.
Kao i jedna Italija, koje više nema.
Iako sam piskarao, tako, olako, svojoj ženi, za vreme tog leta i jeseni, koje je provela u našoj zemlji, svaki put, kad bih NJENA pisma čitao, i nje se sećao, uviđao sam, da je ona bliža srcu Italije, iako o Italiji manje zna od mene. Za mene je Italija bila, godinama, jedna velika knjiga, koju često čitam, sa slikama, koje sam često zagledao, ali za nju je to bilo nešto više. Neko meko uzglavlje na koje je želela da spusti svoju glavu, u svom, ne baš sretnom, životu.
Imala je običaj da mi kaže, da meni, da bih voleo Italiju, mnogo treba — i Giotto, i Sveti Franja, i Carducci, i Bruno, pa čak i uspomena polarnih krajeva. Njoj je dovoljno da otvori prozor ujutru, u Rimu, u našem stanu, i da ugleda Sunce koje je obasjalo Sant Angelo.
Ja odlazim u Como, jer je i Strindberg tamo prolazio.
Ona odlazi tamo, jer smo se, na putu u Pariz, jednom, dogovorili, da se sačekamo tamo.
Ja prolazim kroz Veneziju, tragom mojih sunarodnika Schiavona — ona ide rado tamo, jer su joj u detinjstvu kupili, tamo jednu medalju sa kampanilom Svetog Marka, koji se bio srušio. Ja tražim Schiavone, čak i uveličavajućim stakletom, na slikama, u venecijanskom slikarstvu, a ona, sebe, onakvu, kakva je bila kad se taj kampanil bio srušio, a kad je ona prvi put dovedena u Veneziju. Idući put je došla kad je kampanil opet bio nazidan i kad je opština, tim povodom, iskovala, tu, zlatnu medalju, koju je poklonila meni i koju po svetu nosimo.
Kad je izgubim, umrećemo.
Ja sam zaista nosio sa sobom tu medalju. Iako nisam sujeveran.
A tačno je bilo i to, da sam Schiavone tražio na slikama i da se oni pojaviše, sa crvenim fesom, i plavim turom, uz crni trikom Venecijana i njihovu crnu pelerinu. Pod lupom mi se činilo da sam, ja, sa tim svojim sunarodnicima, već jednom, ranije, bio tamo.
Zato sam i zavoleo Veneziju.
Na kraju krajeva, sve, i svaki, pretvara se u nepomičnu sliku.
Za mene i moju ženu, najluđe u životu, je to, što smo oboje, tada, prolazili kroz Veneziju, a da se nismo znali, ni videli, iako smo sad muž i žena i bićemo večno zajedno, u pepelu.
Kad zumbul na pepeo naš raspu.
Da bismo prešli preko toga, ja onda dodajem da sam, i ja, u to isto vreme, u Veneziji, nešto sebi kupio.
Jednu minijaturnu, olovnu, gondolu, jeftino.
Žena mi kaže da ne voli tu igračku. Crna je. Kao za sahranu.
Sećam se da sam uvek branio tu majušnu, siromašnu gondolu. Govorio sam da liči na čunove malajske, egipatske, pa me i nehotice seća Afrike i Azije. Uostalom, ona ima vrat i glavu kao što ih imaju konjići morski u akvarijumu, u Neapolju.
Ne bih znao da protumačim to uverenje, ali sam baš misleći na te daleke predele, naučio, o smrti, mnogo, i našao u njima neku utehu. Ja sam tek baveći se mišlju o smrti, našao mnogo štošta u svetu, što je utešno. Ribice, kad ih izvadimo iz akvarijuma, umiru. Ima, međutim, i insekata čak, koji znaju da žive, u moru, na dnu. To pre nisam znao. Dišu. Imaju škrge i njihovom pomoću dišu i na dnu. Ne treba se bojati smrti i ne treba je smatrati kao nešto bedno i čoveka nedostojno. Ja sam video polarnu lastu. Mužjaka i ženku. Ne mogu da zamislim da postoje u nekom besmislu, iako ne verujem da su tvorevine nekog Boga oca, koji ima dugu bradu.
U nekoj beskrajnoj nežnosti, koja muževe obuzima, posle dugog braka, prema ženi, ja čitam sa mojim beleškama, njeno pismo, kao odgovor na obećanje, da ću je čekali u Fiorenzi.
Da još jednom vidimo Fiorenzu.
Ona mi je pisala da još jednom svratimo u hotel ,,Auroru“. U Fiesoli.
Bili smo tako sretni kad je prvi put došla, kod mene, u Italiju.
Pita me da li se sećam pucnjave, u neredima, kad su napali Poštu? Kad su revolveri praštali. Kad je ona stala preda mnom i raširila preda me svoj laki, crni kaput, kao neki crni labud, na pozornici, u baletu.
Chiaramonti nikad nije hteo da poveruje to.
Da li to taj poručnik veruje, ili ne, pisala mi je, nije važno.
Svaka bi žena, tvrdila je ona, kad bi volela, učinila to.
Za muškarca, pisala je, i kad voli, tako nešto, nije sasvim sigurno.
Pisala mi je da je odvedem još jednom u Fiorenzu.
Zaklonila me je tamo svojim telom, dok je pucnjava trajala, a ne mogu poreći, da je tako bilo. Moram priznati da je tako bilo.
Ne traži od mene ništa za to.
Nije mi tražila ništa za to.
Sad mi, međutim, traži, da još jednom svratimo u Fiorenzu. Da se naselimo tamo gore, u Fiesoli, u našem hotelu.
Ja sam joj odgovarao, da sam, poslom, nedavno, bio tamo. Nije priroda sad ono, što je bila proletos. Nisu ni masline kao što su bile. Nebo nije plavo. Samo su čaršavi plavi u ,,Aurori“, u baru. U vrtu su čempresi sad u snegu.
Ona je odgovarala: svejedno.
Jako se čempresi crne — dole, u dolini, u daljini, krovovi Fiorenze biće ipak crveni, ponegde. Kube, koje toliko volim, ona voli još više. Više čak nego Michelangelovo. Brda će se i sad videti talasasto, kao što su bila, kad smo poslednji put bili tamo. Uostalom, nije to što ona traži od mene, da još jednom sagledamo. Traži samo da sačekamo na balkonu hotela veče, tamo. Mrak će pasti rano. Nestaće, polako, i Fiorenze, u mraku. Neće se videti ni kampanil koji je nazidao Giotto. Nije ni potrebno. Ono što bi ona želela da vidi, još jednom, to je trenutak kad u zamračenoj Fiorenzi, upale svetiljke.
One, iznenada — ona se toga seća — blesnu. Sinu. Kao da neko zasipa zvezdama Fiorenzu. Toliko svetiljki, a sinu u istom trenutku, i trepere. Kako je to bilo lepo.
Iako je sad zima, iako ima snega, to bi htela još jednom da vidi, pre nego što iz Italije odemo. Da joj učinim to. To bar nije teško.
Miloš Crnjanski
