Brežuljak naš je, evo, već u tmini,
dok onaj preko još se sav rumeni.
mesec sred svojih nežnih i zelenih
polja ko beli oblačak se čini.
Putevi blede – putnici daleki.
Namernik staje, ganut šumorenjem.
Je l’ to nevidljiv potok međ kamenjem
il’ uspavanke ptičje ćućor meki?
Dva rana noćna leptirića sleću
na travke, vedro goneć se po krugu.
Rudina spravlja u žbunju i cveću
večernji miris blag za tihu tugu.
Štefan George
(Stefan George 1868-1933)
Prevod: Branimir Živojinović
Štefan George je rođen u nemačkom gradiću Bideshajmu, u porodici vinogradara I trgovaca vinom; umro je u Lokarnu, Švajcarska. Detinjstvo je proveo u Bingenu, gimnaziju pohađao u Darmštatu, studirao po Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj, gde upoznaje Malarmea, koji je veoma uticao na njegove pesničke početke. Proputovao je čitavu Evropu, a živeo veoma povučeno u uskom krugu istomišljenika. Njegov razvoj kreće se od simbolizma, ali su vidni uticaji Klopštoka i Helderlina.
Njegova intimna pozicija je neka vrsta estetskog aristokratizma naspram narodnog kulturnog duha. Od 1829. do 1919. godine izdavao je književni časopis “Listovi za umetnost”, koji je okupljao književnike, umetnike i naučnike pod imenom “krug oko Štefana Georgea”. Iz protesta prema nacističkom tumačenju njegovo dela emigrirao je 1933. u Švajcarsku, gde je umro ne vrativši se više u Nemačku. Kao veliki poštovalac romanske culture prevodio je na veoma osoben način Dantea, Malarmea, Bodlera, Danuncija i ruge, ali veliki su i njegovi prevodi Šekspirovih sonata.
Georg je odbacivao naturalizam, pa i veliki deo savremene književnosti, jer se, po njemu, samo ona istinski odriče od bilo kakve stvarne veze sa životom izvan pesničkog ostvarenja.
Najznačajnije knjige su mu: “Ćilim života”, 1900; “Sedmi prsten”, 1907; i “Zvezda saveza”, 1914.
