Piše: Bora Ćosić
Nije bog slučaja tek tako zabio prst prvog dadaiste na onom mestu u enciklopediji gde se objašnjava dečje sricanje. Ovako kršten, dadaizam pokazao se kao iskonska kreacija dečje duše, po svom bezobrazluku, odsustvu obzira i po okrnjenom vokabularu, jer dadi dovoljno je mnogo manje slova nego preozbiljnom, odraslom svetu.
Moj dadaizam započeo je takođe u dečjoj sobi, moja baka bila je naš privatni, domaći Tristan Tzara, njene šarolike priče – to je bila neštampana kućna dadaistička revija, moje tepanje, moje jurcanje po krevetu i puzanje po podu, to je bila naša predstava iz Cabaret Voltaire. Potom je došlo isecanje sličica iz novina, koje sam lepio kojegde, u svakoj dečjoj sobi – jedan Kurt Schwitters više! Milioni naroda maloletnih drže u šaci ovaj pokret, smišljen da se razmrda dosada trivijalne umetnosti, literature, pa onda i samog života. U dubini dečje duše leži genije negacije, dete najveći deo stvari iz sveta odraslih NEĆE, niti želi, upravo to dadaizam je usvojio kao vlastiti program. Treba uzeti u obzir i ponašanje starijih s puno detinjarija; tako jedan moj rođak, zabavljajući me, govorio je redovno ispreturanim slogovima, a jedan ludi tetak često se preoblačio u ženske haljine, pa, dostojno nekog Bergmanovog filma, uletao je, uz urođeničke krike, na nedeljni ručak.
Pre sto godina bauk dadaizma počeo je da kruži Evropom onako kako su govorili za komunizam. Pa kako je ova privlačna a opasna ideja ponikla iz glave jednog ekonomiste, tako je najluđi evropski artistički pokret izašao iz dečje sobe. Koliko samo velelepnih kreacija, tokom dvadesetog veka, duguje tom prvobitnom dečjem sricanju! Nije svaka majka od kajmaka! Kad ga lako munu, počinju da trunu. Ali ono osnovno što je izraslo iz malodobnosti dečjeg uzrasta, nered je koji zaprema dečju sobu. Ova otud postaje sinonim za ljudski život, onakav kakav je. U kome njegovi žitelji neprekidno rade na poboljšanju vlastite situacije, a sve ipak ostaje u košmarnoj ispreturanosti, stvari, pojmova i postupaka. Neka opšta matera našeg života uvek pokušava da uspostavi kakav-takav red, tako što sve pojedinosti potrpa u neku kutiju, svejedno, ideja rusvaja ostaje presudna u ljudskom prostoru, kao da onde uvek boravi neko nesređeno biće. Nije čudo što su pesnici beogradskog nadrealizma tridesetih godina prošlog veka, nastavljajući tradiciju dade, svojim tekstovima obraćali pažnju na zatvorenike, na retardirane i ludake, a potom na decu. Pesnik Dušan Matić tražio je da bi se za ljude i za decu napravio jedan bolji red, koji ne bi bio dvored, kalup, skamija, koji ne bi bio mučenje, potrebno je od već postojećih slika, dvoreda, kalupa, skamija itd. da se napravi dar-mar i da se te slike, dvoredi, kalupi, skamije itd, ljudski razbucaju.
Uz Matića, kao mog duhovnog roditelja, započeo sam svoju pisalačku sudbinu, ispunjenu nemirenjem, nedisciplinom i infantilnošću. Sve što sam zatekao kao ozbiljno, ispravno i stabilno, pokušao sam da nakrivim, zateturam i dovedem do neozbiljnosti. To je bilo nesumnjivo dadaistički. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji je dada, Bel tempo je dada, Tutori su dada. Časopis ROK je i te kako bio dada! Koliko samo doživeo sam privatnih dadaističkih epizoda! Onda kada mi je došao u posetu slovenački pesnik Franci Zagoričnik, hodajući, jedva, na visokim potpeticama, u cipelama svoje žene. Kada drugi jedan čudak, pesnik Vujica Rešin Tucić, tumarao je po mojoj sobi, otvarajući svaku ladicu, preturajući svaki kut, kao da je policijski inspektor. Kada Marina Abramović zabadala je po dasci mog kuhinjskog stola, strelovitim potezima noža, mesta između raširenih prstiju.
Dadaistički ionako bila je isprodukovana sva sila moderne umetnosti, a da ova nije bila ni svesna toga. Sve što je u njoj bilo korozivno, buntovničko i upravljeno protiv starih šema, bilo je nesumnjivo dadaističko. Pa zar dadi ne pripadaju filmovi Makavejeva i Žilnika, dadaistički ponaša se (sada u svetskim razmerama) Marina kada vlastito telo izlaže publici, dadaistički je izum slikara Vanište, koji je zakupio izlog u glavnoj zagrebačkoj ulici da u njemu ne bi izložio ništa. Nije slučajno ovaj umetnik jednom ugostio Johna Cagea. Bio sam prisutan kada je, još malo poznati Bob Wilson, na sceni beogradskog teatra produkovao svoje pozorišne fantazmagorije, svakako imajući u svesti ono što je izvodio Hugo Ball. Već je daleke 1922. godine u gradu Zagrebu izlazila revija DADA TANK Dragana Aleksića. DADA je revolucionar, DADA traži 300.000 cirkusa popularisanja umetnosti, jer čemu rad?, DADA crkve hoće za kabare bar koloseum varijete, pisalo je tamo, usred monarhističke diktature! U vreme Titovog komunizma Tom Gotovac išao je gol ulicama Zagreba ljubeći njegovu kaldrmu. Dadaistički se u istom gradu ponašao Braco Dimitrijević kada je na fasadi glavnog trga izvesio golemi portret slučajnog prolaznika, kao da je ovaj šef države. Nekim čudom, ovih jubilarnih dadinih dana umro je Branko Vučićević. Ne znam kakvim on sam sebe smatrao je, po svemu, mislim da je bio dadaist prvog reda.
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/sto_godina_dade.26.html?news_id=315943
