Godine 2016. obeležava se stogodišnjica prvog objavljivanja romana Portret umetnika u mladosti, irskog pisca Džejmsa Džojsa. Iako se smatra jednim od najznačajnijih dela britanskog modernizma Portret nosi obe- ležja dveju književnih tradicija, realističke u okviru koje je ispričana priča o junaku i njegovom mestu u društvu, i modernističke koja je zasno- vana na rešenosti junaka da se obračuna sa konvenvcijama žanra, vremena, forme i jezika. Na taj način Džojs je stvorio poetički okvir u kome je bilo moguće spojiti ideje modernizma sa svojevrsnom književnom reprezenta- cijom irske istorije i dramatičnih događaja u sklopu irskog nacionalnog pokreta na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek. Naime, Džojsov roman donosi priču o oblikovanju svesti mladog umetnika Stivena Dedalusa, opisujući njegove pokušaje da shvati stvarnost putem jezika i opažanja.
Stivenova borba za samospoznaju i spoznaju sveta vodi putem pokoravanja, preko preispitivanja, da bi puni zamah dobila u pobuni protiv poznatog sveta i stvaranju sopstvene vizije stvarnosti.
Portret umetnika u mladosti objavljen je prvi put kao roman 1916. godine. Pre toga Portret je izlazio u nastavcima u modernističkom časopisu Egoist od marta 1914. do septembra 1915. Egoist je bio jedan od najvažnijih časopisa britanskog modernizma koji je izlazio u Londonu od 1914. do 1919. godine i u kome su objavljivani kontraverzni tekstovi britanskih modernista, Paundova imadžistička poezija, pa i delovi Džojsovog romana Uliks (1922). Osim originalne poezije i proze Egoist je donosio i kritičke tekstove britanskih modernista, a u njemu je prvi put objavljen i poznati Eliotov esej Tradicija i individualni talenat. Ovakva uređivačka politika časopisa Egoist predstavljala je pogodan kontekst za Džojsovo delo. Naime, Džojs je u to vreme već živeo van zemlje i nije mu bilo lako da nađe izdavača. Mnogi njegovi tekstovi nailazili su na nerazumevanje izdavača. Jedan od njih za koji bi se moglo reći da predstavlja najraniju fazu u formiranju ideja kojima će se Džojs baviti u budućem romanu, esej Portret umetnika odbijen je u Irskoj desetak godina ranije. Urednik Egoista Ezra Paund bio je, međutim, očaran Džojsovim delom i založio se da Portret izađe u nastavcima, a kasnije i kao integralni tekst. Ne uspevši da nađe engleskog izdavača Paund je pronašao izdavača u Americi. Tako je Portret prvi put objavljen u Njujorku 29. decembra 1916. Već u februaru 1917. objavljuje ga Egosit press u Londonu, a zatim i 1924. poznati londonski izdavač Jonathan Cape.
Portret je Džojsov prvi objavljeni roman i budio je pažnju kritike sa nesmanjenom žestinom tokom čitavog veka. Eseji o ovom romanu donose analize iz perspektiva gotovo svih kritičkih škola tokom dvadesetog veka. Najistrajniju pažnju kritičara budila je veza između događaja opisanih u romanu i Džojsovog života pre odlaska iz Irske. Velika podudarnost između ovih događaja inspirisala je autobiografska čitanja ovog romana i zaključke da je u pitanju delo autofikcije. Pored žanra autofikcije, Džojsov roman svakako spada u tradiciju žanra bildungsroman, romana o razvoju i vaspitanju i njegove podvrste Künstlerroman, romana o razvitku umetnika. Brojna kritička literatura bavi se takođe brižljivo obrazloženom estetskom teorijom glavnog junaka Stivena Dedalusa. Posebnu pažnju svakako izaziva „epifanija“, koja je u opisanom kao Džojsova posebna narativna forma. Konačno, najraznovrsniji su eseji koji donose refleksije na Džojsov jezik u delu kao instrument razumevanja i opisivanje sveta. Brojna čitanja bave se srodnošću vizije mladog umetnika sa raznim filozofskim školama, pre svega Aristotela i Tome Akvinskog, na koje upućuje sâm Stiven govoreći o poreklu svojih stavova o umetnosti. Postoji takođe obimna literatura o vezama Džojsovih ideja sa raznim drugim filozofskim idejama od Platona, preko Henrija Bergsona do Ludviga Vitgenštajna, kao i poetičkoj srodnosti sa modernistima koji su stvarali u drugim medijima, posebno likovnim umetnostima.
Portret, predstavlja Džojsa kao pisca. Džojsov odnos prema jeziku i svetu ispoljava se u tekstu romana u obliku iznenadnih duhovnih otkrića“, epifanija. Ova forma je mnogo više od tehnike narativnog organizovanja, ona ispoljava suštinu Džojsovog razumevanja stvarnosti. Istovremeno, epifanija odražava suštinu modernizma kroz jedinstvo forme, istine i suštine stvari.
Priča o Portretu počinje desetak godina pre njegovog prvog objavljivanja. Naime, godine 1903. Džojs počinje da piše roman Steven Hero (Junak Stiven). Na ovom tekstu radi nekoliko godina i iznenada ga napušta. Junak Stiven objavljen je tek 1944. godine. Posle nekoliko od zamišljenih šezdeset tri poglavlja Džojs počinje da piše esej Portret umetnika koji je poslao irskom književnom časopisu Dana 1904. godine. Časopis je odbio da ga objavi, ali Džojs ipak nastavlja sa pisanjem. Nakon dvadeset pet poglavlja Džojs prekida pisanje da bi se posvetio pričama koje će kasnije biti uvršćene u zbirku priča Dablinci. Godine 1907. vraća se rukopisu Junaka Stivena i prerađuje fragmente dela koji kasnije dobijaju oblik romana Portret umetnika u mladosti. Rukopis je završen u leto 1914. godine, ispisan Džojsovim rukopisom i potpisan, Dublin 1904 Trieste 1914 i danas se čuva u Nacionalnoj biblioteci Irske u Dablinu (Gabler 1998: 83).
U vreme kada Džojs počinje da piše tekst Junaka Stivena iz koga će nastati Portret umetnika u mladosti Irska je bila siromašna i zaostala zemlja, iscrpljena neprestanim ekonomskim krizama i neuspešnim naporima irskih političara da se izbore za bolji položaj Irske u okviru Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Irske. Na kraju devetnaestog veka službeni jezik i dalje je bio engleski. Na engleskom je stvarana i književnost. Po mnogim mišljenjima engleski nije izražavao suštinu irskog nacionalnog bića. Novu orijentaciju u irskoj nacionalnoj borbi predstavlja pokret irske književne renesanse čiji je izraz borba za usposvavljanje novog nacionalnog, galskog jezika. Portret umetnika u mladosti stoga izražava duhovna stremljenja mladog Džojsa za koji se formirao u jeku irske borbe za sopstvenu naciju, osamostaljenje od Ujedinjenog Kraljevstva i afirmaciju galskog jezika.
Džojs je poput ostalih modernista imao specifičan odnos prema istoriji i politici. Iako na prvi pogled apolitičan i anarhičan Džojsov tekst povezan je čvrstim vezama sa istorijom i politikom zemlje naroda i života, „koji su ga stvorili“ (džojS 1960: 239). Te veze postoje u tkivu naizgled ideološki neangažovanog teksta romana Portret umetnika u mladosti. Pre svega Stiven je oformljen u jeziku predaka, iako u neprestanom ambivalentnom stavu prema religiji, naciji i svom ocu, preispitujući vrednosti sveta u kome se obreo i koje je stekao vaspitanjem. Upravo taj proces pokušaja prihvatanja, preispitivanja, preuzimanja, a zatim odbacivanja umetničke tradicije i nacionalne istorije stvara Stivena i njegov razvoj povezuje sa kulturom nacije iz koje je potekao. Položaj Irske u Ujedinjenom Kraljevstvu tokom devetnaestog veka, kao i česti politički porazi ostavili su ukus gorčine i bespomoćnosti, odsustva nade i razočarenja u pretke, koje Stiven oseća u sopstvenoj intimnoj istoriji.
Irska književna renesansa ogledala se u pokušajima da irski književni izraz poveže sa irskom prošlošću, legendom i korenima i da ovaj materijal utemelji u izrazu i govoru ubogog i ruralnog stanovništva. Vizija irske kulturne obnove stoga ključ za razumevanje sveta traži u nacionalnoj prošlosti. Da li je to put oporavka? Pitao se Stiven. On koji oseća da je njegovo biće „proizvod naroda koji ga je stvorio“, najpre prihvata sveštenički poziv u skladu sa svojim klerikalnim vaspitanjem, a zatim ga sledeći svoje novo umetničko biće odbacuje, da bi postao „sveštenik večne mašte“ (džojS 1960: 262). Stivenov stav najavljuje ono što će nekoliko godina kasnije (1919) pisati Eliot u svom eseju ulogu nadahnuća u razumevanju kulture i tradicije. Stivenova stvaralačka vizija bila je bliska Eliotovom viđenju sveta koje je u tradiciji, prema Eliotovim rečima tražila „ono što je živo“ (eliot 1921: 53). Mašta, odnosno nadahnuće oživljavanju i potvrđivanju tradiciju. Tako Stiven odbacujući, ne prihvatajući, tražeći put oslobođenja od stega jezika, religije i istorije, potvrđuje neodvojivost od svog naroda i prihvata na svoja pleća njegovu sudbinu da bi „u kovačnici svoje duše [iskovao] još nestvorenu svest [svog] naroda“ (džojS 1960: 302).
O nepresušnoj životnosti teksta ovog romana govori harvardski profesor Džon V. Keleher (John V. Kelleher) koji sredinom prošlog veka piše da bi Portret mogao biti jedina Džojsova knjiga koja će se čitati nezavisno od književne mode, jer predstavlja „magično ogledalo“ u kome se mogu ogledati razne generacije, kao što se tinejdžeri ogledaju u liku Haklberija Fina, a adolescenti pokušavaju da u mitskim i magijskim potragama indijskih junaka pronađu viziju smisla života. Drugim rečima, ambivalentan odnos prema tradiciji i iskustvu kao i potraga za sopstvenom vizijom ispunjavaju mnoge priče o odrastanju. Keleher piše: „Kada sam se prvi put sreo sa Stivenom Dedalusom bilo mi je dvadeset godina i i razmišljao sam kako je moguće da Džojs zna toliko o meni“ (Kelleher 2002: 73).1
U najvećem delu roman govori o Stivenovoj potrazi za razumevanjem sveta, pokušajem prihvatanja sebe u svetu i konačno potrazi za novim identitetom. Sledeći Vitgenštajnovu maksimu da su „granice mog jezika, ujedno i granice mog sveta“ (WittGenstein 1969: 49)2 Stiven Dedalus počinje borbu za novu viziju, novu estetiku i novi jezik koji bi što tačnije opisao tu stvarnost. Na početku mladi Stiven opisan je u rečima i viziji svog oca.
On pokušava da razume svet u kome se obreo, pokušavajući da razumenjegov jezik.„Reči koje nije razumeo stalno je ponavljao u sebi sve dok ih ne bi naučio napamet i pomoću njih je nazirao stvarni svet oko njih“ (džojS 1960: 71–72). Stivenova borba za novi jezik i novu estetiku imaju oblik potrage junaka za spoznajom sebe i sveta. Novi jezik je potreban da bi se nova vizija predstavila, a stvarnost opisala. Stari jezik, odraz je stare tradicije koja je ukorenjena u prošlosti. Kao i borba za novu viziju sveta Stivenova estetska teorija je borba protiv, „formalnog, mehaničkog, determinisanog, nekreativnog razumevanja sveta“ (KlaWitter 1966: 433)3. Ona predstavlja spoznaju sveta u njegovoj čudesnoj pojedinačnosti i neponovljivosti iskustva. Portret umetnika u mladosti je priča o odrastanju, formiranju u jeziku i shvatanju sveta putem jezika. Tekst Portreta je zapravo ogledalo Stivenovog sazrevanja (SinGer 1990: 470). Pomoću jezika Stiven pokušava da shvati ljude oko sebe: članove svoje porodice, društvene situacije, religiju, školu, pravila, istoriju i pokušava da im se pokori, da ih razume i prihvati, da se kreće u okviru poznatog i prihvatljivog, a zatim da ih da ih preispita i odbaci da bi konačno otkrio sopstveni glas u epifanijskom uzletu. Stiven je stvaralac i njegova borba je borba za stvaranje nove estetske teorije.
Dinamika Stivenovog sazrevanja u jeziku i viziji stvarnosti predstavljena je u prva četiri poglavlja romana. Stivenovo odrastanje i formiranje predstavljeno je kao stvaranju sopstvene estetike u kojoj su „tri stvari potrebne za lepotu: potpunost, sklad i jasnost“ (džojS 1960: 251). „prevod“ učenja Tome Akvinskog, „Ad pulcritudinem tria requiruntur integritas, constantia, claritas“ (džojS 1960: 251).
Ključna reč u Stivenovom obrazloženju svoje vizije je „jasnost“. Za Stivena je lepota vezana za razumevanje suštine i istine, i usko je povezana sa mišljenjem. Stivenova estetika podrazumeva intelektualni napor umetnika da sagleda suštinu stvari. Umetnost je način da se čovek uzdigne iznad iskustva i čulnog doživljaja. Stiven to ovako objašnjava:
„Govoriti o svim stvarima i pokušavati razumeti njihovu prirodu i razumevši je pokušavati polako i skromno i stalno izraziti, istisnuti opet iz grube zemlje ili onog što nam ona pruža, iz zvuka i oblika i boje koji su tamničke vratnice naše duše, sliku lepote koju smo uspeli da razumemo – to je umetnost“ (džojS 1960: 244).
Suština Stivenove estetske vizije vodi putem razumevanja kakvoće objekta: sagledavanje objekta u svojoj suštini i jedinstvenosti čini ga lepim.
„Da bi video korpu, tvoj duh odvaja korpu od ostatka vidljivog svemira koji nije korpa. … Kad si pojmio korpu kao jednu stvar i kad si je onda analizirao prema njenom obliku i pojmio je kao stvar ti vršiš jedinu sintezu koja je logički i estetski dozvoljena Ti vidiš da je ona ta stvar koja jeste i da nije nijedna druga“ (džojS 1960: 251–252).
Umetnička vizija je za Stivena prvenstveno intelektualni uzlet koji vodi spoznaji objekta u njegovoj suštini – odvajanje objekta od sveta, a zatim shvatanje objekta kao jedinstvenog i celovitog bića.
Odbacujući filozofiju sveta i umetnosti koju je primio vaspitanjem i obrazovanjem u veri i dogmi Stiven zaključuje da umetnost nije – svetlo sa nekog drugog sveta“ (džojS 1960: 251–252) – stvari su čudesne, život je čudesan. Svet je čudesan po sebi, intelektualna spoznaja suštine stvari, shvatanje objekata kao sveta po sebi. Džojs stvara u okviru modernističke vizije sveta koja čudesnim i izvanrednim smatra obične stvari, koja promoviše shvatanje objekta kao čistog objekta. Ovaj modernistički princip možda je najlakše uočiti u likovnim umetnostima. Na polju likovnih umetnosti Marsel Dišan, Men Rei i Pablo Pikaso, između ostalih stvarali su okviru vizije istovetne sa Stivenovom, „otkrivajući“ svakodnevne objekte (SinGer 1990: 463). Obratimo se ponovo Vintgeštajnu za koga je jezik po sebi čudesan i može da izrazi tu čudesnost jednostavno, svojom formom, „Pravi jezički izraz za čudo postojanja sveta… jeste sam jezik“ (WittGenstein 1965: 11)4.
U prirodi modernizma je otkrivanje čuda običnih stvari i njihov umetnički izraz. U umetnosti pripovedanja to je jezik.
Stivenova estetika koja sledi učenja Aristotela i Akvinskog zasnovana je na čulnoj spoznaji sveta. Intelekt, međutim obezbeđuje dublje razumevanje sveta, Umetnost je prevazilaženje čulnog doživljaja jer sadrži razumevanje. Čulni i intelektualni doživljaja sveta ujedinjuju se u epifaniji koja predstavlja, „trenutak u kome duh koji se već zaustavio pred njenom celinom i bio očaran njenim skladom svetlo poima to najuzvišenije svojstvo lepote, tu čisti jasnost estetske …“ (džojS 1960: 252). O epifaniji Džojs govori direktno u romanu Junak Stiven. Džojs objavljuje da je „sat na kuli Balast ofis sposoban da proizvede epifaniju,“ pod kojom podrazumeva „iznenadni duhovni doživljaj“ (joyCe 1963: 211)5.
Epifanija predstavlja Džojsov narativni rukopis. Osim toga što povezuje čulni i misaoni doživljaj u raskošnom polju umetnosti, epifanija je i najizrazitija narativna manifestacija uzajamnosti između iskustva i jezika u Džojsovom tekstu. Ako govorimo o epifaniji u Portretu ona svedoči o genezi Stivenovog mišljenja i njena forma predstavlja metaforu Stivenovog puta od katoličkog vaspitanja, preko predanosti svešteničkom pozivu, do prihvatanja sholastičkih ideja i najzad, ostvarenju u umetnosti reči. Naime, epifanija je Bogojavljenska noć, dvanaesta noć od rođenja Isusa Hristosa, noć u kojoj su se mladom bogu javila tri mudraca. U predhrišćansko doba epifanija, grčki epiphaneia, takođe je bila vezana za trenutke ukazivanja bogova i njihove svetle mudrosti. Značenje epifanije bilo je sve do dvadesetog veka duhovno. Džojs ga, međutim vezuje za svetovno i trivijalno. Taj, „izmenadni duhovni doživljaj [nastaje] ili u vulgarnosti govora ili u jedinstvenom bljesku koji se dogodi u sâmom umu“ (džojS 1960: 211). Tako Stiven stvara novo značenje pojma koje dotad isključivo duhovno otkrovenje proširuje na spoznaju suštine običnog, trivijalnog objekta. Lepota objekta ogleda se u razumevanju njegove suštine, kao i u sagledavanju njegove pojedinačnosti i celovitosti.
Iako u Portretu, Džojs ne govori eksplicitno o epifaniji, nedvosmisleno epifanijska epizoda u tekstu romana predstavlja izraz Stivenove estetske vizije kao spoja čulnog, intelektualnog i estetskog doživljaja:
„Jedna devojka stajala je pred njim usred potoka, sama i tiha, gledajući ka pučini… Njena duga plava kosa bila je devojačka i devojačko je bilo i njeno lice dirnuto čudom smrtne lepote… ’Bože nebeski! Zaklikta Stivenova duša, dajući oduška profanoj radosti’“ (Džojs 1960: 201).
Stivenov izbor reči, način na koji imenuje čulno iskustvo i spoznaja lepote u kakvoći prizora i profanoj radosti, izražavaju njegovo oformljenje u jeziku. Koliko Stiven osmišljava jezik kako bi udomio novo iskustvo, jezik povratno formira Stivena, Stivenovo odrastanje, borba i revolt predstavljeni su kao borba sa jezikom. Njegov jezik ga određuje i on pronalazi novi jezik kako bi postao umetnik. Kako Lanser primećuje Stiven počinje da piše svojoj život svojim jezikom (Lanser 1979: 417).
Stivenovu estetsku teoriju trebalo bi posmatrati samo u okviru Stivenovog odrastanja i portage za identitetom. Njegova vizija predstavlja izraz osobenog iskustva sveta, sažimanja tradicije i prevazilaženja granica sveta u kome je rođen. Estetska percepcija je u Stivenovoj interpretaciji u suštini epifanijska, otkrovenje suštine stvari čiji opažaj duguje čulima. „Duša najobičnije stvari izgleda nam obasjana svetlošću spoznaje“ (Joyce 1963: 213)6.
Džojsovo poigravanje jezičkom formom u Portretu umetnika u mlado sti samo je početak Džojsove potrage za smislom u rečima koje će se nastaviti u njegovim kasnijim delima Uliks i Fineganovo bdenje. Džojs deli modernističko nepoverenje u mogućnosti jezika da iskažu smisao pojava iz stvarnosti i tako je predstave u tekstu. U jednoj od teorijskih rasprava sa svojim drugarima, kojima tekst obiluje mladi Stiven pokušava da odgovori na pitanje šta je ljubav. Stiven jednostavno priznaje da „ne zna šta znači ta […] reč“ (džojS 1960: 286).
O jeziku romana piše Zoran Paunović u eseju Opora nostalgija Džejmsa Džojsa razmatrajući ga u kontekstu forme „čudnog i čudesnog bildungsromana“.
Paunović ističe da jezik „živi i odrasta sa glavnim junakom kroz proces oslobađanja od stega jezika, nacije i vere“ (paunović 2006: 123). Važnosti reči u Džojsovom svetu i upoznavanju sveta putem jezika piše Svetozar Koljević u eseju Roman o rečima u beogradskom časopisu Književnost (1967). Za Koljevića je jezik , glavna tema Portreta, i metaforički spaja u postupku saznavanja sveta Portret sa tradicijom romanesknog žanra, budući da je istraživanje sveta putem jezika jedno od najsatarijih narativnih postupaka: ono Džojsa spaja sa svojim književnim precima poput Servantesa (koljević 1967: 3–16). Koljević će se na „varljivost reči“ osvrnuti još jednom u eseju Varljivost Džojsovih reči, iz zbirke eseja o engleskim piscima Humor i mit (1968) Svetozar Koljević govori o jeziku kao osnovi za shvatanje Džojsovog ironičnog odnosa prema svetu. Esej govori o tome da pripovedanje crpe energiju iz tenzije između jezika i iskustva, koji bi se mogli protumačiti i kao „liturgija i lakrdija“ (koljević 1968: 204). Pri čemu, „jezik ima obeležja liturgije, a iskustvo lakrdije“. „Varljivost reči je“, smatra Koljević, „put za razumevanje sveta“ (koljević 1968: 206). Lomljenje reči, semantike i sintakse, piše Koljević u ovom eseju, je tipčno Džojsovsko stvaranje unutrašnjeg sukoba u reči prefigurira Stivenove sukobe sa poretkom društva čiji je jezik metaforični glasnogovornik (koljević 1968: 206).
Putem jezika Stivenovo iskustvo sveta isprepleteno je sa njegovim dnevnim ritmom sadržanom u svakodnevnici i šire, u nacionalnoj istoriji. Ovaj princip najuočljiviji je u Stivenovom dnevniku u petom poglavlju romana kojim se Portret završava. On predstavlja potvrdu neodvojivosti Stivenovog porekla i iskustva života, tenziju između individualne i kolektivne svesti. Dnevnik predstavlja svojevrsnu anotaciju faza Stivenovog razvoja, sumiranje teorije, slavljenje iskustva, sve ovo napisano „novim“ jezikom.
„5. april. Obesno proleće. Hitri oblaci. O živote! Tamna reka uskovitlane mutne vode koju su jabuke posule svojim nežnim beharom. Devojačke oči među lišćem. Devojke čedne i obesne. […] Hopla!” (Džojs 1960: 299).
U dnevničkoj formi, vreme i jezik stiču se u Stivenovoj rešenosti da u kovačnici svoje duše iskuje još nestvorenu svest svog naroda. Upravo je nasleđe, „ove mreže“ kojima Stiven zamišlja svoj budući „let“ ono što spaja prošlosti i budućnost i, konačno, čini taj „let“. Stivenov dnevnik tako predstavlja svojom formom svojevrsnu vremensku studiju u kojoj su po prirodi stvari ulančana dva vremenska toka, unutrašnji i spoljašnji tako da dnevnik, u formalnom smislu anticipira narativnu tehniku unutrašnjeg monologa (burGess 1965: 68).
Narativna tenzija između unutrašnjeg i spoljašnjeg vremena predstavlja jednu od najuočljivijih karakteristika modernističke proze. Džojs u Portretu na mnogo mesta ispoljava tu suštinsku ležernost koncepcije vremena. „Tako bezvremen je izgledao sivi topli vazduh, tako eterično i bezlično njegovo raspoloženje, da su mu sva vremena bila kao jedno“ (džojS 1960: 197).
Brojni kritički tekstovi tumače Džojsov tekst u svetlu Bergsonove i Eliotove koncepcije vremena. Bergson i Eliot vreme vide kao kontinuum, kao „čisto trajanje“ – unutrašnje trajanje i spajanje sadašnjosti i prošlosti. „Prošlost iščezava u sadašnjosti, a sadašnjost živi samo zato što donosi budućnost” (džojS 1960: 299), piše Stiven u svom dnevniku. U ovom iskazu odzvanjaju Eliotove reči, „Vreme sadašnje i vreme prošlo/ Oba su možda prisutna u vremenu budućem“ (Burnt Norton). Budućnost će opisati sadašnjost, smatra Bergson, po istom principu po kome sadašnjost tumači prošlost (berGson 1911: 362).
Ako se ponovo osvrnemo na Džojsov tekst lako ćemo uočiti podudarnost sa Bergsonovom filozofijom, „Ovaj narod i ova zemlja i ovaj život su me stvorili. Izraziću se onako kakav sam“ (džojS 1960: 239). Kontinuitet prošlosti, sadašnjosti i budućnosti predstavlja Stivenov lik, izražen u rečima dela, u Stivenovom dnevniku koji spaja njegovu ličnost u vremenskom kontinuumu. Stiven je postao njegova reč, jezik i svet u čistoj spoznaji. Istovremeno to je najčistiji vid modernističkog izraza kroz formu. Forma Stivenovog dnevnika, novi jezik, i način na koji je Stiven izatkao tekst izražavaju suštinu njegovih misli: čin stvaranja vizije sveta. Jezička forma je istovremeno i suština tog čina.
Još jedan važan elemenat Džojsovog dela koja ga stavlja pod okrilje modernističke poetike jeste mitologija. Stiven i njegov otac Sajmon Dedalus bude neposrednu asocijaciju na mitski par oca i sina, Dedala i njegovog sina Ikara. Poput Stivenovog oca Sajmona koji u početku stvara Stivena, njegov lik u jeziku i pripovedanju, mitski Dedal je graditelj. U mitu Dedal gradi kritski lavirint. Simbolično svaki lavirint je zatočeništvo. Sin, u Džojsovom romanu, Stiven živi zatočen u tom „prvom“ svetu pokušavajući da pronađe izlaz i svetlost. U mitskoj priči otac mu je sagradio krila, kao što su tradicija i nasleđe Stivenu sagradili krila na kojima će se vinuti i početi svoj pravi, opasan let, „da letim na tim krilima“. Roman počinje tako što Dedal gradi Stivenov portret u pripovednom tekstu, a na kraju ga Stiven opisuje kao „starog zanatliju“ dok se Džojs nagoveštava, sprema na sopstveni, opasni „let“. Analize mitoloških konotacija teksta predstavljaju jednu od konstantnih preokupacija kritičke recepcije. O ovoj temi postoje značajni radovi i u okviru srpske kritke. O mitologiji u Portretu piše Andrea Miletić Popov u dva teksta pod nazivom Mitotvorstvo u romanima Džejmsa Džojsa i Tomasa Mana: Portret umetnika u mladosti, Uliks i Čarobni breg iz 2012. i 1913. godine.
Interesovanje za Džojsov roman u srpskoj književnoj kritici traje već gotovo čitav jedan vek. Počelo je svega nekoliko godina po objavljivanju Portreta, 1924, daleko pre prvog prevoda Džojsovog dela na srpski 1960. godine. U svojoj doktorskoj tezi Svetozar Ignjačević beleži da je Džejmsa Džojsa prvi put pomenuo Marko Ristić u beogradskom listu Pokret, 1924. godine nakon čitanja francuskog prevoda Portreta Ristić piše „čista informativnu belešku” iznoseći ocenu da je Džojsov realizam obogaćen simboličkim značenjima (iGnjaČević 1978: 141).
Zanimljive su ocene prvih kritičara Džojsa na srpskom jeziku koji pokušavaju da Džojsa utemelje u tradiciji realizma devetnaestog veka poredeći ga sa Floberom, Dostojevskim, Stendalom i Tolstojem, ali i autorima koji su prevazili horizont poznatog, kao što su Henri Džejms i Henrik Ibzen. U ovoj grupi kritičara je Rastko Petrović koji o Džojsu govori u kontekstu književne poetike ranog dvadesetog veka predstavlja ga kao pisca koji napušta okvir realizma ističući Džojsovu „obrnutu perspektivu u odnosu na pisce realizma“ (iGnjaČeviČ 1978: 143).
Osim ovih poetičkih razmatranja rana recepcija Džojsovog dela uključuje retke usputne beleške kao opis Aleksandra Vidakovića u Srpskom književnom glasniku, 1938. godine (iGnjaČeviČ 1978: 148). Budući da je Vidaković pisao u osvit Drugog svetskog rata, u vreme kada je modernizam bio prošlost i u Engleskoj, a svet bio okrenut drugim temama, napustivši avangardu u umetnosti i gajio predstave o umetnosti kao angažovanoj, spremnoj i odgovornoj. Iz Vidakovićevih redova izranja slika Džojsa kao umetnika udaljenog od istorije koji stvara tekst iz „ličnog zadovoljstva uranjajući u misteriju fraza i rečničkog sazvežđa“ (iGnjaČević 1978: 148). Negativan prizvuk Vidakovićeve ocene Džojsa mogao bi se pripisati opštoj duhovnoj klimi nezadovoljstva i netrpeljivosti prema umetnosti koja nije u funkciji učešća u patnji čovečanstva u predvečerje Drugog svetskog rata, gorkom razumevanju i nadi.
U posleratnoj recepciji Portreta pojavljuju se prve anglističke studije Džojsovopg dela iz pera Svetozara Brkića, 1954, u Književnim novinama (iGnjaČević 1978: 151). Brkić piše da je Portret delo egzorcizma i katarze i da nastaje kao prelazni tekst, „na sredini piščevog puta od realizma prema simbolizmu“ (iGnjaČević 1978: 151).
Prvi srpski prevod dela pod nazivom Portret umetnika u mladosti objavljen je 1960. godine u izdanju Nolita i u prevodu Petra Ćurčije. Dušan Puhalo, u predgovoru ovom izdanju ocenjuje da se Džojs prema irskom kulturnom nasleđu, jeziku, religiji i društvu odnosio nihilistički gradeći ideal Lepote i umesto religije. Puhalo ističe pobunu kao glavnu karakteristiku Džojsovog odnosa prema svetu. Takođe, Puhalo piše o podudarnosti Džojsovog života i životnog puta junaka romana. „Sredina u kojoj je odrastao Džojs“, piše Puhalo, „fanatični katolicizam, irski nacionalizam i skučeni horizonti siromašne i potlačene zemlje, kao i detinjstvo provedeno u jezuitskom koledžu probudile su njegov bunt (džojS 1960: 304).
Šezdesetih godina o Portretu pišu najpoznatiji srpski anglisti sa stanovišta mitologije, jezika i forme. Oto Bihalji Merin Književnost, 1962. govori o povezanosti podsvesti sa mitom i pronalaženju unutrašnje opštosti i govori o svođenju na opštu simboličnost koja ima koren u antičkom mitu (iGnjaČeviČ 1978: 169). Iste godine Ranko Bugarski, analizira jezik i Džojsov postupak započet u Portretu u kome stvarnost sagledava kroz jezik.
Osim pomenutih eseja Varljivost Džojsovih reči i Roman o rečima Svetozar Koljević piše u eseju iz 1963. godine, Simbol kao zagonetka ili kao rasvetljenje? – Eliotovi i Džojsovi mladalački eksperimenti iz zbirke eseja Trijumf inteligencije Koljević posebnu pažnju posvećuje konceptu epifanije. Koljević epifaniju vidi kao spoj realističkog, naturalističkog i simbolističkog manira u pripovedanju. U epifaniji se, objašnjava Koljević, realistički opisani fragmenti spajaju u jednom trenutku u vremenu kroz snagu simbola (koljević 1963: 170).
U zbirci eseja o britanskim romanopiscima dvadesetog veka (1982) Vida Marković piše u eseju o Džojsu o piščevoj preokupaciji „magičnom moći reči“ i ulozi tog poigravanja formom u ispitivanju sveta, i formiranju ličnosti umetnika ocenjuje da je Portret Džojsovo „najharmoničnije i najuspešnije delo“ (marković 1982: 101).
U magistarskoj tezi o Portretu Tomislav Jovanović govori o podudarnosti u sazrevanju dva umetnika Stivena i Džojsa, „imaginarnog i stvarnog junaka“ (Jovanović 2005: 50). Džojsov prikaz individualizma, nacionalizma i klerikalizma u romanu Portret umetnika u mladosti zapravo govori o razvoju i sazrevanju samog pisca. Tradicija Künstlerromana pruža pogodan okvir za analizu (ne)vidljivih niti između dva umetnika, o čemu govori i Zoran Paunović nazivajući Stivena Dedalusa Džojsovim alteregom, a Por tret Džojsovim velikim umetničkim i životnim manifestom“ (Paunović 2006: 123).
Stiven Dedalus, junak, tragač i „sveštenika večne mašte“ spaja na svom životnom putu dve književne tradicije, kao i dve vizije sveta. Šta je zapravo Stivenov identitet? On je satkan od mitske naracije o Ikaru, irske istorijske gorčine i pobedničkog osećanja usled pronalaska sopstvene „istine“. Stivenova spremnost da „živi, greši, pada i trijumfuje i iznova stvara život iz života“ (džojS 1960: 201) predstavlja ga kao modernog antiheroja. U jednom od poslednjih beležaka u svom dnevniku Stiven zapisuje: „Otići! Otići! Čarolije ruku i glasova: bele ruke drumova, njihovo obećanje prisnih zagrljaja i crne ruke velikih brodova koje se ocrtavaju na mesečini i njihove priče o dalekim narodima“ (džojS 1960: 301). Tako, na početku svog skitačkog života, gde će mu „udaljeni narodi“ biti rod Stiven anticipira lik antijunaka koji će obeležiti prozu dvadesetog veka.
Dr Aleksandra V. Jovanović
1 I remember that when I first encountered Stephen Dedalus I was twenty and I wondered how Joyce could have known so much about me.
2 The limits of my language means the limits of my world.
3 [A] formal, mechanical, determinate, uncreative world.
4 The right expression in language for the miracle of the existence of the world, though it is not any proposition in language, is the existence of language.
5 [t]he clock of the Ballast Office was capable of an epiphany.
6 [T]he soul of the commonest object seems to us radiant.
IZVORI I CITIRANA LITERATURA
Eliot, Tomas Stern. Četiri kvarteta (Burnt Norton). Ivan V. Lalić (prepev). <http: //dobrapoezija.blogspot.rs/2012/07/cetiri-kvarteta-prepev-ivan-v-lalic.html> 5. 03. 2016.
Ignjačević, Svetozar M. Engleski roman između dva rata na srpskohrvatskom jezič kom području (1918–1970). Doktorska disertacija, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 1978.
Jovanović, Tomislav. Džojsov prikaz individualizma, klerikalizma i nacionalizma u romanu Portret umetnika u mladosti. Magistarski rad, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, 2005.
Koljević, Svetozar. Simbol kao zagonetka ili kao rasvetljenje – Eliotovi i Džojsovi mladalački eksperimenti. Trijumf inteliencije. Beograd: Prosveta, 1963, 164–181.
Koljević, Svetozar. Roman o rečima. Književnost 22/44/1 (januar 1967): 3–16.
Koljević, Svetozar. Varljivost Džojsovih reči. Humor i mit. Beograd: Nolit, 1968, 203–223.
Marković, Vida. Džejms Džojs, Engleski roman XX veka. Beograd: Naučna knjiga, 1982, 99–109.
Paunović, Zoran. Opora nostalgija Džejmsa Džojsa u Istorija, fikcija, mit. Beograd: Geopoetika, 2006, 121–134.
Popov Miletić, Andrea. Mitotvorstvo u romanima Džejmsa Džojsa i Tomasa Mana: Portret umetnika u mladosti, Uliks i Čarobni breg (I). Sveske 106 (2012): 62–67.
Popov Miletić, Andrea. Mitotvorstvo u romanima Džejmsa Džojsa i Tomasa Mana: Portret umetnika u mladosti, Uliks i Čarobni breg (II). Sveske 110 (2013): 62–67.
Puhalo, Dušan. Pogovor: Džems Džojs. Džems Džojs, Portret umetnika u mladosti. Beograd: Nolit, 1960.
Džojs, Džems. Portret umetnika u mladosti. Beograd: Nolit, 1960.
Bergson, Henri. Time and Free Will: an Essay on the Immediate Data of Consciousness. New York: Cosimo Classics, 2008.
Bergson, Henry. Creative Evolution, trans: Arthur Mitchel. New York: Henry Holt, 1911.
Burgess, Anthony. Re Joyce. New York, W W. Norton, 1965.
Ellot, Thomas Stearns. Tradition and the Individual Talent in The Sacred Wood. New York: Alfred A. Knopf. 1921, 42–53.
Gabler, Hans Walter. The Genesis of A Portrait of the Artist as a Young Man in Philip Brady and James R Carnes (eds) Critical Essays on James Joyce’s A Portrait of the Artist as a Young Man. New York: G. K. Hall, 1998, 83–112.
Joyce, James. Stephen Hero. T. Spencer, J. Slocum and H. Cahoon (ed.). New York: New Directions, 1963.
Kelleher, John V. The Perceptions of James Joyce in Charles Fanning (ed.) Selected Writings of John V. Kelleher on Ireland and Irish America. Carbondale: Southern Illinois University Press, 2002, 73–81.
Klawitter, Robert. Henri Bergson and James Joyce’s Fictional World. Comparative Lite rature Studies 3/ 4 (1966): 429–437.
Lanser, Susan Sniader. Stephen’s Diary: The Hero Unveiled. James Joyce Quarterly 16/4 (1979), 417–423.
Maddox, James H. Jr. Joyce’s Ulysses and the Assault upon Character. New Brunswick: Rutgers Univ. Press, 1978.
Singer, Thomas C. Riddles, Silence, and Wonder: Joyce and Wittgenstein Encountering the Limits of Language. English Literary History 57/ 2 (1990): 459–484
Wittgenstein, Ludwig. Lecture on Ethics. Philosophical Review 74 (1965): 3–26;
Wittgenstein, Ludwig. Notebooks, 1914–1916. G. E. M. Anscombe (ed. and tr.). New York: Harper Torchbooks, 1969, 49.
