Ove godine navršava se pola veka od objavljivanja „Romana o Londonu“, jednog od najznačajnijih dela srpske književnosti. O Crnjanskom u Londonu piše Vesna Goldsvorti, odnedavno članica britanskog Kraljevskog književnog društva, jednog od najuglednijih književnih društava na svetu osnovanom 1821. godine
„Teže je pisati na engleskom jeziku nego taj jezik govoriti. Sada vidim da bi mi bilo potrebno bar dvadeset godina da postanem Englez”
Miloš Crnjanski
Godine 1946. Miloš Crnjanski je započeo pisanje romana na engleskom jeziku pod naslovom The Shoemakers of London – Londonski obućari. Roman je bio inspirisan periodom tokom kojeg je bio zaposlen kao knjigovođa u jednoj obućarskoj radnji na Bond stritu. Bio je to tek jedan u nizu beznačajnih poslova kratkog daha koji su doprineli šarenolikoj emigrantskoj radnoj biografiji srpskog pisca koji je pre rata uživao kako etabliranu diplomatsku karijeru tako i reputaciju jednog od vodećih jugoslovenskih pesnika i romanopisaca. Teškoće izgnanstva u glavnom gradu Britanije, gde je nakon službovanja u Rimu i preko Portugala, stigao u avgustu 1941. godine, i manjkavosti njegovog poznavanja engleskog jezika – funkcionalnog, mada nedoraslog pisanju fikcije – urotili su se da roman Obućari ostane nedovršen. Predlog nije uspeo da pobudi interesovanje među britanskim izdavačima, uprkos uloženim naporima eminentnih prijatelja i poštovalaca, među kojima i spisateljice Rebeke Vest.
Mnogo godina kasnije, ponovo u Beogradu, Crnjanski se vraća toj priči ali sada na maternjem, srpskom jeziku, i pretvara je u Roman o Londonu (1971). Ovo dvotomno delo prepoznato je gotovo odmah kao jedno od remek-dela srpske i jugoslovenske književnosti. Uprkos originalnosti samog romana i detaljno oživljenoj atmosferi Londona, ovaj roman od sedamsto stranica ostao je pola veka bez prevoda na engleski jezik: tokom istog ovog perioda njegovi prevodi na nekoliko glavnih evropskih jezika doživljavaju veliki uspeh. Prevod Vila Firta na engleski jezik, koji je finansiralo Ministarstvo kulture Srbije, izašao je tek aprila meseca 2020. godine u izdanju kuće Dialogos, malog izdavača sa sedištem u Nju Orleansu.
Uprkos tome – uzimajući u obzir da se engleski prevodi s malih jezika smatraju uspešnim ukoliko dopru do par stotina čitalaca – Roman o Londonu i dalje će predstavljati samo zanimljivu utvaru za srpskog pisca koji piše na engleskom jeziku poput mene. Crnjanski jeste duh s kojim ja možda razgovaram, ali njega ogromna većina mojih čitalaca nikada ne vidi. Istovremeno, za onu sićušnu manjinu, koja pritom, igrom slučaja, i govori srpski jezik, Roman ostaje neizbežna referenca, tačka poređenja, kao da svaka knjiga na srpskom jeziku o Londonu mora, na neki način, biti odgovor na njegovo delo.
Slika grada
U mom slučaju, Crnjanski je nesumnjivo veoma uticajan. Roman o Londonu sam pročitala četiri puta. Prvi put sedamdesetih godina, kao tinejdžerka, kada mi se dopao njegov specifičan lirski izraz, mada mi se njegova priča o ruskom imigrantskom paru koji se muči da sastavi kraj s krajem na Mil Hilu činila i predugom i suviše depresivnom. Iako do tada još nisam bila u Londonu, slika koju Crnjanski daje o snegom pokrivenom negostoljubivom gradu koji se promalja iz ruševina od nemačkog bombardovanja, nije imala ništa zajedničko s Londonom iz moje mašte.
Uprkos novinskim izveštajima o trodnevnoj radnoj nedelji i restrikcijama struje, koje su jugoslovenske novine u to vreme prenosile s više nego izvesnom merom zluradosti, London iz mojih tinejdžerskih godina bio je cool samo u metaforičnom smislu: muzičku temu grada davali su Led Cepelin, Dip Parpl i Rolingstounsi, u istoj meri kao i Crnjanski. Za svoj četrnaesti rođendan, 1975. godine, od prijatelja sam istovremeno dobila primerak Romana o Londonu i album grupe Pink Flojd, The Dark Side of the Moon. To mnogo govori o bivšoj Jugoslaviji, kao i o meni lično.
Roman Crnjanskog drugi put sam pročitala kao studentkinja književnosti na Beogradskom univerzitetu, početkom osamdesetih godina. Tom prilikom bila sam mnogo prijemčivija i za detaljne opise tmurnog siromaštva Londona i za romantičnu idealizaciju bračne ljubavi, a bila sam i u stanju da više cenim polifonu književnu orkestraciju romana. Da me je iko u toj fazi pitao da navedem svog omiljenog pisca, bez ustručavanja bih navela Crnjanskog.
Roman sam po treći put pročitala ranih devedesetih godina. Tada sam već živela u Londonu i istraživala britanske prikaze Balkana za svoju knjigu Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte, objavljenu 1998. Oštri portreti Engleza iz pera Crnjanskog pružali su koristan kontrapunkt načinu na koji su mnogi britanski pisci njegovog doba, s visine, pisali o Balkanu. Nedostatak razumevanja bio je obostran, iako je samo jedna strana u datoj kulturnoj razmeni mogla sebi da dozvoli luksuz da je to nimalo ne brine
Pročitala sam Roman o Londonu po četvrti put nakon što sam završila lektorisanje poslednje ruke rukopisa Gospodin Ka (2018), svog romana o ruskim emigrantima u Londonu, zasnovanog na zamišljenom životu sina Ane Karenjine, Sergeja.
Radnja romana Gospodin Ka postavljena je u 1947. godinu, tek nešto kasnije od vremena u kome se odvija radnja romana Crnjanskog, ali u drugom delu grada i u mnogo drugačijoj sredini. Glavni likovi deo su kosmopolitske grupe koju čine Francuzi, Englezi, Nemci i Mađari, ali i Rusi. Provela sam mnoge sate na internetu i u arhivama istražujući pojedinosti tog perioda – političke i društvene događaje, vremenske izveštaje, sekularne i verske kalendare, ulične mape, koncertne i filmske programe, jelovnike restorana i vozne redove. Pokušavala sam, katkad i do granica opsesivnosti, da budem što je moguće preciznija u rekonstrukciji poratnog Londona. Ukoliko pada kiša, ili na Bi-Bi-Siju svira neki muzički komad dok moja naratorka, Francuskinja Albertina, šije haljinu ili čita neko izdanje časopisa, to je zato što je tog konkretnog dana stvarno padala kiša, ta kompozicija je stvarno svirala na radiju, i časopis se upravo pojavio.
Radeći na verzijama rukopisa Gospodina Ka, pročitala sam mnoge britanske pisce iz četrdesetih godina, neke prvi put, neke ponovo, zarad kolorita njihovog jezika i prikaza ambijenta, ali nisam posezala za Crnjanskim. Priznajem, plašila sam se da bi mi njegovi specifični, čarobni i melanholični srpski ritmovi odzvanjali u uhu i da njihov eho ne bi bio od pomoći mom engleskom, usled izazova pisanja istorijskog idioma već prenapregnutog do granica izdržljivosti.
Zapamćene scene iz njegovog romana ipak mi jesu padale napamet dok sam pisala. Umesto da ih ignorišem, često bih ih dalje istraživala, a na neke od njih sam i odgovorila. U perceptivnoj analizi Gospodina Ka, objavljenoj u Los Angeles Review of Books, rusko-američka spisateljica Lara Vapnijar piše sledeće o intertekstualnim vezama mog romana s Tolstojem:
„Ako vam ovaj obris romana ne deluje kao najdražesniji književni zaplet, Goldsvortijeva dodaje još jedan zaplet istinskim ljubiteljima Tolstojevog romana: potragu za referencama o Ani Karenjinoj. Tragovi su razasuti kroz čitav roman Gospodin Ka s takvom pažnjom da pronalaženje još jedne reference uvek neizostavno predstavlja zadovoljstvo.”
Čitaoci Crnjanskog mogli bi, doduše diskretnije, da prate sličan trag kroz moj roman. Na primer: mnogo sam vremena provela u potrazi za reklamom za vunu Emu („Ne mislite više na skupljanje”), koju Crnjanski tek u prolazu pominje u Romanu, a ja sam je postavila na londonski dabl-deker autobus, dok sam u prozor iznad reklame smestila lice putnika koji izgleda tačno kao njegov junak, princ Rjepnin.
Takođe sam utvrdila datume i bioskope u kojima je Pathe News prikazivao inserte s parade povodom Dana pobede u Moskvi 1947. godine, pre glavnog filma, kako bi se moja ruska familija u egzilu kredibilno suočila sa istim prizorom sovjetskih trupa koje marširaju, kao što je to Rjepnin na nezaboravan način učinio u romanu Crnjanskog.
Suočavanje s prizorima mesta na koja se više ne možete vratiti opšte je mesto u pričama o političkom izgnanstvu, mada je mali broj pisaca koji mogu predstaviti muke i ambivalentnost egzila onako snažno kako to Crnjanski čini.
Crnjanski i Nabokov ne bi bili prijatelji
„Obućare sam pisao u londonskom predgrađu Finčli, godine 1946-47″, prisećao se Crnjanski u jednom intervjuu, „kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva […] moj život je tu knjigu napisao.”
Možda zato što je alter ego Crnjanskog, princ Rjepnin, melanholičan, sve depresivniji i konačno samoubilački nastrojen, tako snažna pojava u srpskoj imaginaciji, moj Sergej Karenjin mogao bi se činiti kao pokušaj suprotnosti njemu, nudeći crni humor na mestima na kojima Roman nudi samo tamu. Moji ruski likovi na različite načine reaguju na svoje prinudno izgnanstvo. Neki propadaju, a neki bivaju uspešniji od lokalnog sveta. Neki čeznu za domom, dok drugi svoju domovinu mrze. Neki se svesrdno trude da ostanu Rusi, dok je drugima sa istim žarom stalo da se asimiluju i postanu Englezi.
Narativ njihovog izgnanstva, ključno, prelama se u očima moje naratorke, Francuskinje Albertine, koja odbacuje sam koncept nacionalnosti i domovine; smatra da ona sama više ne poseduje ni jedno ni drugo. Evropa joj se, uopšte gledano, čini uprljana ratom. Od nostalgije, na izvestan način, najviše pati moj centralni engleski lik, Albert. On čezne za izgubljenom Indijom svog detinjstva, više nego Karenjinovi za carskom Rusijom.
Crnjanski je i virtuoz lirike i majstor epskog zahvata, ali nikada pisac koji vas nasmejava. Nasuprot tome, Sergej Karenjin poseduje nešto što mi deluje kao namerno nabokovljevsko svojstvo: pomalo usiljenu vedrinu, osećaj dužnosti da razveseli ljude, sklonost ka igranju rečima proizašlu iz višejezičnosti, detinjasto ponašanje, pa čak i onu dozu afektacije koja iritira čitaoce koji ne vole Nabokova.
Pominjanje uticaja Nabokova, i kao ličnosti i kao pisca, nekako ne ide uz Crnjanskog, budući da su im izrazi veoma različiti. U poređenju sa svojim životnim poteškoćama, Crnjanski bi za Nabokova, moguće, rekao da je imao lagodan život. Crnjanski je bio šest godina stariji od Nabokova, a obojica su umrli 1977. godine, u razmaku od četiri meseca. Nisam sigurna jesu li im se putevi u izgnanstvu ikada ukrstili, ali mislim da se ne bi lepo družili.
Od Romana o Londonu do Londona
Budući da je Crnjanski bio tako rana formativna figura u mom čitalačkom životu, svesna sam toga da idem njegovim tragom, ali – u blumovskom smislu – više me brine njegov uticaj nego Nabokovljev, ili uticaj niza drugih pisaca koji pišu na engleskom i ruskom jeziku. Svest da idem stopama Crnjanskog proteže se i na moj lični život, često s laganom primesom komičnog.
U memoarskoj knjizi Černobiljske jagode (2005) pišem o svom preseljenju u London sredinom osamdesetih godina. Tu seobu pratila je anglofobija u mojoj široj familiji (osećanje koje je i Crnjanski delio i kojem je i sam doprineo), i nesumnjiva zabrinutost u pogledu poteškoća koje mi sigurno predstoje.
Budući da su detalji života Crnjanskog tako dobro poznati u Srbiji, oni bi često poslužili da iskažu zabrinutost za moju budućnost, kao da je Britanija i dalje isto ono negostoljubivo mesto koje je bila četrdesetih godina. Ako čovek sa ugledom Crnjanskog nije mogao da dobije posao u nastavi nigde u Ujedinjenom Kraljevstvu, niti pak bilo kakvo iole pristojno zaposlenje za koje je potrebno fakultetsko obrazovanje – čak iako je išao dotle da je pohađao vanfakultetske kurseve na Londonskom univerzitetu – i ako je mogao da nađe zaposlenje samo kao knjigovođa ili fizički radnik – kakve je nade onda bilo za mene?
Grad sa stazama koje se ne račvaju
Bilo bi neumesno upoređivati nas previše, ali takva pitanja sam toliko često slušala da nisam mogla a da ne primetim svoje povremene male pobede na mestima na kojima Crnjanski nije uspeo, bilo da je reč o činjenici da sam redovni profesor na Univerzitetu Ekseter, na kojem se on nadao da će dobiti mesto u nastavi dok je to još bio univerzitetski koledž; ili da su moji romani o Londonu – Gorski (2015) i Gospodin Ka (2018) – nakratko našli mesto u izlogu knjižare Hačards, na Pikadiliju, za koju je Crnjanski svojevremeno radio kao dostavljač.
Postoji još jedna geografska vezna tačka. Provela sam petnaest godina predajući na Univerzitetu Kingston, nedaleko od Kingston Hila, gde je Crnjanski živeo u kući koju mu je pozajmila lejdi Lejla Pedžet, čija je velikodušnost prema Srbima i Srbiji temeljno dokumentovana. U Černobiljskim jagodama opisala sam stanje stvari na sledeći način:
„Četrdesetih godina, u sobi u kočijaševoj kućici, koja je stajala u japanskom vrtu Voren Hausa, rezidencije lejdi Pedžet na Kingston Hilu, Miloš Crnjanski je pisao Drugu knjigu Seoba, potresnu priču o izgnanstvu i gubitku, jednu od najvećih slovenskih knjiga. Bračni par Crnjanski nije mogao da plati kiriju, te su svojoj dobročiniteljki plaćali u naturi. Miloš, bivši jugoslovenski diplomata, koristio je svoje kaligrafsko umeće da ispisuje adrese na njenim pozivnicama, a njegova žena Vida pekla je kolače za goste lejdi Pedžet. Užasno je nepravično prema svima njima, ali ja stalno zamišljam par Crnjanski kao ljubimce, možda kao par pekinezera. Lejdi Pedžet zamišljam kako se okreće prema jednoj od svojih prijateljica i kaže, uz zveckanje porcelanskih šolja: ‘Znaš, draga, ovde držim srpskog romanopisca.’ Da budem pravedna, Crnjanski nikada nije bio naročito zahvalan gost: zbilja, uvijene aluzije na njegovu domaćicu u njegovim su romanima nepogrešivo ironične i gorke. On je bio pre kućna pirana nego pekinezer, i ujedao je ruku koja ga je hranila.”
Prgavost pesnika
Kada su se Černobiljske jagode pojavile, dobila sam pisma od potomaka srpskih ratnih emigranata u kojima mi objašnjavaju kontekst stanovanja Crnjanskog u Kingstonu, i ukazuju mi na njegovu tešku narav i velikodušnost lejdi Pedžet. Boravište koje je Crnjanski opisao kao „konjušarnicu” bilo je zapravo, kako su moji korespondenti tvrdili, sasvim udobna kuća za kočijaše u prelepom vrtu. Mnogi od njihovih roditelja, takođe nedavno izbeglih iz Jugoslavije, bili bi više nego srećni na jednom takvom mestu.
Ne samo da Lejla Pedžet nije očekivala da Crnjanski i njegova supruga radom dopune kiriju, kako sam pogrešno zaključila iz brojnih pritužbi koje je Crnjanski izrazio u svom dnevniku i prepisci, već je ona sama izmislila te poslove kako bi im dodatno pomogla finansijski, štedeći njihov ponos time što je izbegavala da im otvoreno daje milostinju.
Sirota gospođa Vida je ovo dobro znala, kako stoji u pismima, i bila je skrhana kada je par morao da se preseli s Kingston Hila zbog Miloševe teške naravi. Njihov naknadni stan na Kvinsveju bio je znatno lošiji.
Mada pisma koja sam dobila ne osporavaju književnu veličinu Crnjanskog, karakteristika koja se iz njih pojavljuje nije baš pohvalna. Zbog pisama sam bila spremnija da stvari sagledam sa tačke gledišta Lejle Pedžet. Običaj Crnjanskog da nju, kao i većinu žena njegovih godina, pa i starije žene, opisuje kao „babe” nije baš budio moje simpatije. Pesnik čije bi vas lirsko pesništvo činilo ljubomornim na žene koje su mu bile inspiracija bio je takođe i čovek čiji bi vas stavovi terali da te iste žene sažaljevate.
„Užasava me pomisao da se nakon toliko godina vratim u Beograd”, rekao je Crnjanski 1965. godine Srđi Prici, jugoslovenskom ambasadoru u Londonu. „Najtužnije je što bih bio u prilici da one negdašnje lepotice sada vidim kao babe.” I ako se dozvoli osetljivost starijem čoveku koji je nekada uživao reputaciju srcolomca, nije bilo lepo što tako govori. Morala sam da dignem ruke od konvencija našeg vremena, i da naučim da volim delo, a ne obraćam više pažnju na čoveka.
Od Čosera do Larkina
Kada sam se preselila u London, prešla sam sa studija jugoslovenske i opšte književnosti na to da studiram, pa zatim i predajem, englesku književnost, a danas i kreativno pisanje. Usled ovog pomaka više sam primećivala engleske uticaje u delu Crnjanskog. Kontekst engleske književnosti – kojom je bio okružen, ponekad i bukvalno, kao što je to bio slučaj kroz njegov rad u Hačardsu, na šta je odgovarao nizom komentara na pisce od Džefrija Čosera do Filipa Larkina – nedovoljno je istražen aspekt u delu Crnjanskog, naročito u Romanu o Londonu, ali takođe i Lamentu nad Beogradom, kao i u delu njegove poznije poezije, i njegovim nefikcijskim delima, gde je to najočitije.
I u trenutku kada je prvi put objavljen, okolnosti su od ovog kasnog dela učinile Roman o Londonu pre istorijskim romanom nego delom savremene fikcije. Roman u svom epskom zahvatu više liči na autorove ranije obimnije romane, Seobe i Drugu knjigu Seoba (1926-1962), smeštene u osamnaesti vek, nego na njegov suštinski modernistički debitantski Dnevnik o Čarnojeviću, koji se asocijativno razvija i izbegava jasan razvoj zapleta, a čita se poput dela Džojsa i Vulfove, avant la lettre.
Mada manje eksperimentalan nego Dnevnik, Roman je u istoj meri moderan u svojim tematskim preokupacijama. Kao što i sam naslov govori, Roman o Londonu je prevashodno portret grada, kosmopolitske, postimperijalne metropole. Ovaj otuđen, prenaseljen megapolis Crnjanskog sličniji je Londonu T. S. Eliota iz Puste zemlje (1922) nego opisima tog grada iz pera bilo kog drugog meni znanog pisca.
Pusta zemlja, nestvarni grad
T. S. Eliot divno crpi iz Dantea: onaj trenutak u trećem pevanju Pakla, kada renesansni pesnik stigne do podzemnog sveta natpis iznad vrata pakla kaže: „Vi što ulazite – ostavite svaku nadu!”. U daljini Dante čuje tužbalicu mase koja ne može da pobegne večnosti patnje, i kaže:
A ja, kada se osvrnuh, videh barjak da se vije
stalno u brzom talasanju kao da nikakav odmor za njega nije,
a za njime hrli u očajanju toliko duša
što ih je smrt pokosila da izbrojati niko nije u stanju.
(prevod: Dragan Mraović)
U „Sahrani mrtvaca”, prvom delu Puste zemlje, T. S. Eliot pruža odgovarajuću sliku radnika koji nadiru kao bujica preko Temze u londonski Siti. On parafrazira Dantea:
Nestvarni grade,
Pod mrkom maglom zimskog svitanja,
Gomila struji Londonskim mostom, toliko ljudi,
Ne bih pomislio da smrt je razorila toliko ljudi,
Uzdasi kratki i retki čuli su se,
I svako je uporno gledao preda se,
Strujali su uzbrdo pa niz King Vilijam strit
Do mesta gde Sveta Marija Vulnot izbija sate,
Sa mrtvim zvukom kada konačno odbije devet.
(prevod: Ivan V. Lalić)
Bolan danteovski glas Puste zemlje, koji se s vremena na vreme diže kao solo u kakofoniji ljudskog roda – jedne iscrpljene, polumrtve mase ljudi – nije samo ključni glas poetskog modernizma već i suštinski zvuk posledica rata. U Eliotovom slučaju reč je o Velikom ratu, 1914-1918: on pominje demobilisane vojnike, aludira na rovove („pacovski prolaz gde su mrtvaci izgubili kosti”) i kontuziju nervnog sistema usled eksplozije zrna.
Crnjanski, naravno, opisuje posledice Drugog svetskog rata, a njegov London predstavlja sličnu, paklenu viziju:
„Prolaznici, međutim, prolaze kraj njega, kao u nekom ogledalu, koje umnožava i njega. Pretvorio se u jednog od tih nemih prolaznika, koji nikog ne gledaju i ni sa kim ne govore. Prolaze kao reka. Styx. Reka radnika, radnica, činovnika, kalfi, prodavačica, čistača stepenica, a sve to protiče, čini mu se, nečujno, kroz njega, ne oko njega. A sva ta reka sastoji se od bezbroja lica, noseva, očiju, šešira, glava, nogu, a sve se to razilazi, rasipa, raspada.”
Peremeщёnnыe lica, displaced persons
Među raseljenim masama u Pustoj zemlji ima mnogo stranaca. Jedna od njih, Mari, inspirisana austrijskom groficom Mari Lariš, otvara Eliotovu poemu dugim prisećanjem na jedan evropski svet koji je rat zbrisao.
Mari se priseća svog boravka „kod nadvojvode”: ona misli na prestolonaslednika, princa Rudolfa, čiji je naslednik, Ferdinand ubijen u Sarajevu. Ona pripada istom onom raju feudalne, aristokratske Evrope iz koje su Rjepninovi izgnani u pakao britanske prestonice.
Leto nas iznenadi,
dolaskom preko jezera Štarnberger,
Uz pljusak kiše; zastasmo u kolonadi,
A nastavismo put po suncu, u Hofgarten,
Pa smo pili kafu i razgovarali čitav sat,
Bin gar keine Russin, stamm’ aus Litauen, echt deutsch.
A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode,
Moga rođaka, poveo me je na sankanje,
A ja se bojala. Mari, rekao je,
Mari, drži se čvrsto. I odosmo nizbrdo,
Planine, u njima se čovek oseća slobodno.
Čitam duboko u noć, a zimi odem na jug.
(prevod: Ivan V. Lalić)
Nisam sigurna da li je Eliotov uticaj na Crnjanskog svestan, ili je sličnost koincidentni proizvod zajedničkog iskustva i generacijskog pogleda na svet (T. S. Eliot je bio samo pet godina stariji od Crnjanskog), obojica su bili tradicionalisti po svojim stavovima i modernisti u pogledu svoje poezije, ali su paralele u polifonoj orkestraciji ovih dela upadljive.
Glasovi koji progone
Dalje sličnosti s Eliotom mogu se razlučiti u dugoj poemi Crnjanskog, Lament nad Beogradom, koju je napisao tokom svog izgnanstva u Britaniji 1956. godine, a koja je pročitana na njegovoj sahrani pod snegom u decembru 1977. godine. Poema se sastoji od dva toka, isprepletena u kontrapunktu. Neparne strofe predstavljaju kakofoniju bolnih ličnih sećanja, isprekidanih višejezičnim šaptajima i jaucima, sličnim glasovima koji progone Pustu zemlju ili Četiri kvarteta. Parne strofe obraćaju se Beogradu direktno i sažimaju se, dajući jednu eteričnu, rajsku viziju srpskog a potom i jugoslovenskog glavnog grada. Ako je za Crnjanskog London pakao, Beograd je raj.
Svojim složenim zvučnim ponavljanjima i elegantnim shemama rime, Lament odoleva svakom dosadašnjem pokušaju prevođenja na engleski jezik. Čak bi se i naslov dela mogao pogrešno razumeti. Lament je zapravo himna Beogradu, oda gradu napisana u vreme kada se pesnik nije realno mogao nadati da će se u njega ikada vratiti. Crnjanski ju je napisao tokom odmora u Kuden Biču, jednom dosadnom parčetu obale južne Engleske, između Istborna i Bekshila, pokrivenom predgrađem. Ne mogu zamisliti prozaičniju lokaciju za nastanak jedne od najvećih poema ovoga veka, na bilo kom jeziku.
Iako Crnjanski postavlja Rjepninovu poslednju scenu u Romanu o Londonu u Folkston, Kuden Bič bi bio savršena lokacija da se njegov heroj otisne u more s kamenjem u džepovima i netragom zauvek nestane. Nedaleko od tog dela obale Virdžinija Vulf je 1941. godine zakoračila u reku Uz, takođe s kamenjem u džepovima. To je bilo samoubistvo koga je Crnjanski, svakako, mogao biti svestan kada je završavao svoj roman.
Letovanje na Kuden Biču
Volim more, a britanske plaže mogu biti podjednako lepe kao bilo koje druge u Evropi, premda mi je taj deo obale Lamanša prilično depresivan. To je mesto na koje stari ljudi već odavno odlaze da u staračkim domovima i nizovima niskih bungalova s pogledom na more kroz visoku travu iščekuju svoj poslednji čas. More je skoro uvek sivo, a zvuk talasa koji neprekidno padaju na krupan šljunak čini da čovek razume zbog čega je pesnik Metju Arnold odabrao da se, tokom svog bračnog putovanja, osvrne na „melanholičan, dugi, opadajući huk” hrišćanske vere: jedna meditacija koja je proizvela njegovu veličanstvenu i melanholičnu pesmu Doverska plaža (1867). Ako je Crnjanski u Londonu bio sklon samoubistvu, onda nije trebalo da letuje na Kuden Biču.
Pre nekoliko meseci, išla sam na pešačenje po oblasti Južni Dauns, kako bih obišla lokacije koje se dovode u vezu s Virdžinijom Vulf i njenim krugom „blumsberijevaca”. Toliko ih ima u tom delu Saseksa da se ta oblast katkad naziva i „Blumsberi na Moru”. Oblast Dauns je veličanstvena krečnjačka kosina s koje se mogu posmatrati južna Engleska i Lamanš. Po bistrom danu pogled seže daleko ka jugu, skoro do Francuske, a u suprotnom smeru u tamnim linijama u severoistočnom uglu horizonta zamišljate London.
Neprestano sam razmišljala kako u Londonu često zaboravim da živim na ostrvu, te koliko je to ostrvo blizu kontinentalnog dela Evrope. Kada sam ugledala Kuden Bič, dan je bio sunčan, a Lamanš je konačno svetlucao.
Crnjanski se smeje
Čuvena crno-bela fotografija Crnjanskog na Kuden Biču blesnula mi je pred očima. On na njoj stoji sam, a iza njega kilometri kamenčića i talasa. Slika je kropovana tako da se ne vidi da li on stoji ili je na nešto naslonjen. Fotografija je dvostruko nelogična.
Prvo: Crnjanski se smeje, a to nije često činio na slikama snimljenim u Engleskoj. Osmeh ne deluje usiljeno: navodi na zaključak da možda nisam u pravu u pogledu odredišta za odmor.
Drugo: na sebi ima tamno odelo s belom maramicom i, makar po merilima sredine dvadesetog veka, deluje pomalo preformalno za dan pored mora.
Ponovo me podseća na T. S. Eliota – „najvećeg činovnika među bankarskim činovnicima” prema Oldosu Haksliju – i na arogantan komentar Virdžinije Vulf u jednom pismu svome deveru: „Dođi na ručak. Eliot će doći, u četvorodelnom odelu”. Takođe se sećam i jugoslovenskog ambasadora Srđana Price, koji piše da je Crnjanski na sebi imao svoj engleski tvid kada je stigao na Jadran da odsedne u Pricinoj kući u Opatiji. Svakako, suviše formalno i pretoplo za sredinu leta, ali on druge odeće nije imao.
Pitala sam se da li je Crnjanski znao – dok je stajao na toj šljunkovitoj obali, pišući Lament – za sve one male engleske crkve skrivene u Vildu, koji mu je bio iza leđa, na severu. Te crkve su po lepoti jednake manastirima njegove voljene Fruške gore i, poput tih manastira, i one su sada okružene ustalasanim vinogradima. Ako se fruškogorski manastiri ponekad opisuju kao duša Srbije, onda su te parohijske crkve duša Engleske. Nekoliko njih u Vildu oslikano je iznutra, poput srpskih manastira; neke drevnim freskama koje su preživele period Reformacije, a druge zidnim slikama novijeg datuma, oslikanim od strane jednog od mnogih umetnika koji su za život izabrali taj povučeni deo sveta. Pitala sam se da li je Crnjanski znao šta propušta dok mu je nedostajao Beograd.
Vesna Goldsvorti
(Prevela sa engleskog: Jelena Žarković)
https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3220/kultura/4232201/roman-o-londonu.html
