Priča moga prijatelja
Dmitrij Petrovič Siljin svršio je univerzitet i bio sa službom u Petrogradu.
Ali u svojoj tridesetoj godini napusti dužnost i poče se baviti ekonomijom u selu. Ona mu nije išla rđavo, pa ipak mi izgledaše da taj posao nije bio za njega i da bi pametnije uradio da se opet vratio u Petrograd. Kad me je onako preplanuo, siv od prašine, premoren od rada, dočekivao pred vratima ili kraj ulaza i posle se za večerom savlađivao da ne drema, a žena ga kao dete vodila na spavanje, ili kad bi on, uspevši da odoli dremežu, počinjao svojim blagim, toplim, čisto molećivim glasom izlagati svoje lepe misli, ja videh tada u njemu ne privrednika niti agronoma, već samo premorenog čoveka, i bi mi jasno da mu nikakva privreda ne treba, već samo da prođe dan — i hvala bogu.
Ja sam voleo da ga posećujem, pa se dešavalo i da ostanem u gostima na njegovom imanju po dva, tri dana. Voleo sam i njegovu kuću, i park, i veliki voćnjak, i rečicu, i njegovu filozofiju, donekle suvoparnu, bombastu, ali jasnu. Svakako da sam ja i njega voleo, mada to ne mogu pouzdano reći, jer se ni danas još ne mogu snaći u svojim nekadašnjim osećanjima. To beše pametan, dobrodušan, nimalo dosadan i iskren čovek, ali pamtim veoma dobro, kad mi je poveravao svoje skrivene tajne i nazivao naše odnose prijateljstvom, da me je to neprijatno diralo i da sam se nelagodno osećao. U njegovom prijateljstvu prema meni beše nečeg neprijatnog, i ja bih rado tome više pretpostavio najobičnije prijateljske veze.
Stvar je u ovome, meni se neobično dopadala njegova žena Marija Sergejevna. Nisam bio zaljubljen u nju, ali mi se sviđalo njeno lice, oči, glas, hod; čeznuo sam za njom kad je dugo ne vidim, i moja uobrazilja u to vreme nikog nije tako rado evocirala kao tu mladu, lepu i otmenu ženu. Prema njoj nisam imao nikakvih određenih namera i ni o čemu nisam sanjao, ali nekako uvek kad smo ostajali nasamo, sećao sam se da me njen muž smatra za svog prijatelja i bivalo mi je neprijatno. Kad bi svirala na klaviru moje najomiljenije partije ili mi pričala nešto interesantno, sa zadovoljstvom sam je slušao i istovremeno, ko zna zašto, uvlačila bi se u moju glavu misao o tome da ona voli svoga muža, da je on moj prijatelj, da me i ona kao takvog smatra, i moje raspoloženje se kvarilo, i ja sam
postajao mlak, nespretan i jedak. Ona je opažala tu promenu i obično je govorila:
— Dosadno vam je bez vašeg prijatelja. Treba poslati po njega u polje.
A kad je dolazio Dmitrij Petrovič, govorila bi:
— Pa, eto, došao je sad vaš prijatelj. Radujte se.
Tako je to trajalo godinu i po dana.
Jednom prilikom, jedne julske nedelje, ja i Dmitrij Petrovič iz duga vremena pođosmo u veliko selo Klušino da kupimo hladnih jela za večeru. Dok smo obilazili radnje, zađe sunce i pade veče, ono veče koje ja svakako neću zaboraviti nikad u životu. Kupiši sira, koji je ličio na sapun, i kao kamen tvrde salame, koja je mirisala na katran, odosmo u krčmu da pitamo ima li piva. Naš kočijaš se odveze u potkivačnicu da potkuje konje, i mi mu rekosmo da ćemo ga čekati kod crkve. Išli smo, ćaskali, smejali se svojoj kupovini, dok nas je ćutom i tajanstvena izgleda, kao uhoda, pratio čovek
koji ima kod nas u srezu prilično neobičan nadimak: Četrdeset Mučenika. Ovaj čovek, zvani Četrdeset Mučenika, ne beše niko drugi do Gavrilo Severov, ili prosto Gavrjuška, koji je služio izvesno vreme kod mene kao lakej i koga sam otpustio zbog pijanstva. Služio je on i kod Dmitrija
Petroviča, pa ga je i on otpustio zbog ove iste mane. Bila je to drevna pijanica, pa uopšte i sva mu sudbina beše pijana i isto tako razvratna kao i on što je. Otac mu je bio sveštenik a majka plemićkinja, dakle, po rođenju pripadao je privilegovanom staležu, ali ma koliko da sam se unosio u
njegovo ispijeno, smerno, uvek znojavo lice, u njegovu riđu već progrušanu bradu, u bedni pocepani kaput i crvenu nepotpasanu rusku košulju, nikako ne mogadoh naći tu čak ni traga od onoga što se kod nas u svakodnevnom životu naziva privilegijama.
On je smatrao sebe za obrazovanog čoveka i pričao da je učio duhovno učilište koje nije svršio, jer ga otpustiše zbog pušenja; zatim je pevao u arhijerejskom horu i dve godine živeo u manastiru. odakle ga takođe otpustiše. ali sad ne zbog pušenja već zbog „slabosti”. Prokrstario je pešice dve gubernije, podnosio ko zna zašto molbe duhovnim sudovima i raznim državnim nadleštvima, i četiri puta bio pod sudom. Najzad, zadržavši se u našem srezu služio je kao lakej, šumar, dreser, crkvenjak. Oženio se razvratnom udovicom-kuvaricom, i na kraju utonuo u pokvarenjački život i
tako se srodio sa njegovim prljavštinama i zađevicama da je već i sam govorio o svome privilegovanom poreklu s nekim nepoverenjem, kao o nekakvoj bajci. U vreme o kome je reč on je bazao bez službe izdajući se za marvenog nadrilekara i lovca, dok mu se žena izgubila negde bez traga. Mi smo iz krčme pošli crkvi i sedosmo na papertu u očekivanju kočijaša. Četrdeset Mučenika zastade malo dalje i prinese šaku ustima, da se pristojno nakašlje u nju, kad zatreba. Beše već mračno; jako se osećala večernja vlaga i mesec se spremao da izađe. Na čistom, zvezdanom nebu
behu samo dva oblaka, i to upravo iznad nas: veći i manji; i oni usamljeni, kao majka i dete, trčahu jedan za drugim na onu stranu gde je dogorevala večernja rumen.
— Divan je danas dan — reče Dmitrij Petrovič.
— Do neopisanosti… — složi se Četrdeset Mučenika i pristojno se nakašlja u šaku. — Otkud vam to pade na pamet, Dmitrije Petroviču, da izvolite doputovati ovamo? — upita on laskavim glasom, očevidno želeći da otpočne razgovor.
Dmitrij Petrovič ništa ne odgovori. Četrdeset Mučenika duboko uzdahnu i progovori tiho, ne gledajući u nas:
— Pitam jedino iz razloga o kome moram dati odgovor svemogućem bogu. Ono, dabome, izgubljen sam i nesposoban čovek, ali iskreno se kunem: ja sam bez kore hleba i gori sam od psa… Oprostite mi, Dmitrije Petroviču!
Siljin nije slušao i podbočivši glavu pesnicama razmišljao je o nečemu. Crkva se nalazila na kraju ulice, na visokom bregu i kroz retku ogradu mogle su se videti reka, iza nje poplavljene livade i sjajni, purpurni plamen vatre, oko koje promicahu crni ljudi i konji. A dalje iza vatre bilo je još
svetiljaka: to je, seoce… Tamo se pevalo.
Na reci i ponegde na livadi dizao se oblak. Visoki, uzani pramenovi oblaka, gusti i beli kao mleko, lutahu nad rekom zaklanjajući odsjaje zvezda i zakačinjući se za vrbe. Svakog trenutka oni su menjali svoj oblik i izgledalo je da se jedni grle, drugi da se klanjaju, treći da dižu u nebo svoje ruke sa širokim popovskim rukavima i kao da se mole… Svakako, oni navedoše Dmitrija Petroviča na misao o priviđenjima i mrtvacima, jer se on osvrte prema meni i upita smešeći se tužno:
— Recite mi, dragi moj, otkuda to da kad ljudi hoće da ispričaju nešto strašno, tajanstveno i fantastično, onda uzimaju gradivo ne iz života već obavezno iz sveta priviđenja i zagrobnih senki?
— Strašno je ono što je nepojmljivo.
— A zar vam je život pojmljiv? Recite: zar vi više razumete život negoli zagrobni svet?
Dmitrij Petrovič se primače meni sasvim blizu, tako da osetih na svome obrazu njegov dah. U večernjim sutonima njegovo bledo, mršavo lice izgledaše još bleđe, a ugasita brada — crnja od čađi. Oči mu behu tužne, iskrene i malo uplašene, kao da se spremahu da mi ispričaju nešto strašno.
On me gledaše u oči i nastavi svojim, kao i obično, molećivim glasom:
— Naš život i zagrobni svet podjednako su nepojmljivi i strašni. Ko se boji priviđenja, taj se mora bojati i mene, i ovih vatri, i neba, jer sve to, kad se dobro razmisli, nije ništa manje neshvatljivo i fantastično negoli uskoci s onoga sveta. Princ Hamlet nije mučio sebe zato što se bojao tih aveti, koje bi ga posetile možda i u predsmrtnom snu; onaj njegov znameniti monolog dopada mi se, ali, govoreći otvoreno, on me nikad nije dirao do dna duše. Priznajem vam, kao prijatelju, ja sam ponekad u setnim trenucima zamišljao svoj smrtni čas; moja mašta stvarala je hiljade najmračnijih
priviđenja i uspevao sam da dovedem sebe do najstrašnije egzaltacije, do košmara i, verujte, to mi nije izgledalo strašnije od jave. O tome ne treba ni govoriti, užasna su priviđenja, ali je i život strašan. Ja, dragi moj, ne razumem život i plašim ga se. Ne znam, možda sam bolestan i duševno
poremećen. Normalnom, zdravom čoveku čini se da razume sve što vidi i čuje, a ja, eto, izgubih to „čini se” i iz dana u dan trujem se strahom. Postoji bolest — strah od prostora, pa eto i ja bolujem od bojazni od života. Kad ležim na travi i dugo gledam bubicu koja se izlegla tek juče i ništa ne
shvata, meni to izgleda da se njen život sastoji iz neprekidnog užasa, pa i ja u njemu vidim samog sebe.
— Ali od čega se upravo vi plašite? — upitah.
— Svega se plašim. Ja nisam po prirodi dubok čovek i malo me zanimaju takva pitanja, kao zagrobni svet, sudbina čovečanstva i, uopšte, retko letim u nebeske visine. Mene je uglavnom strah od svakidašnjeg života, koji niko od nas ne može izbeći. Ja sam nesposoban da razlikujem šta je u mojim postupcima istina a šta laž, i oni me uznemiruju; osećam da su me uslovi života i vaspitanje zatvorili u uski krug laži, da ceo moj život nije ništa drugo do svakodnevna briga o tome da obmanjujem sebe i ljude a da to ne primećujem, i strah me je od pomisli da se do same smrti neću
iskobeljati iz te laži. Danas učinim nešto, a sutra već ne shvatam zašto sam to uradio. Stupio sam u Petrogradu na dužnost i uplašio se, doputovao sam ovamo da se bavim ekonomijom na selu, pa sam se takođe uplašio… Ja vidim da mi malo znamo, i zato svaki dan grešimo, bivamo nepravični, klevetamo, zagorčavamo drugome život, traćimo svoju snagu na gluposti koje su nam nepotrebne i smetaju da živimo, i od toga me je strah, jer ne shvatam našto i kome sve to. Ja, dragi moj, ne razumem ljude i bojim ih se. Plašim se da gledam seljake i ne znam u ime kakvih to uzvišenih ciljeva oni pate i zašto žive. Ako je život naslada, onda su oni suvišni, nepotrebni ljudi; ako je cilj i smisao života u oskudici i neprolaznom, očajnom neznanju, onda ne razumem kome je i zašto potrebna ta inkvizicija. Nikog i ništa ne razumem. Pa sad eto, izvolite pojmiti ovog subjekta! — reče Dmitrij Petrovič pokazujući na Četrdeset Mučenika. — Udubite se u to!
Primetivši da smo obojica pogledali u njega, Četrdeset Mučenika se pristojno nakašlja u pesnicu i reče:
— Kod dobrih gospodara uvek sam bio veran sluga, ali glavni uzrok su… alkoholna pića. Kad biste se sad na mene smilovali, na nesrećnog čoveka i uposlili me, onda bih ikonu poljubio. Moja reč je kao grad!
Crkvenjak prođe pored nas, pogleda u nedoumici i poče vući konopac.
Zvono lagano i prodorno, oštro narušujući tišinu večeri, izbi deset.
— Gle, već je deset! — reče Dmitrij Petrovič. — Vreme je već da idemo. Da, dragi moj — uzdahnu on — kad biste znali kako se bojim svojih svagdašnjih životnih misli, u kojima, izgleda, ne bi trebalo da bude ničeg strašnog. Da ne bih razmišljao, razonođavam se radom i gledam da se umaram, kako bih noću čvrsto spavao. Deca, žena… kod drugih to je obična stvar, ali kod mene to je teško, dragi moj!
On protrlja rukama lice, nakašlja se i nasmeja.
— Da l’ mogu samo da vam ispričam kakvog sam ja budalu igrao u životu! — reče on. — Svi mi kažu: imate milu ženu, divnu decu i sami ste izvanredan otac porodice. Misle da sam veoma srećan i zavide mi. E, kad smo i to dotakli, reći ću vam onda u diskreciji: moj srećan porodični život samo je jedan tužan nesporazum, i ja ga se plašim.
Njegovo bledo lice postade ružno od usiljenog osmeha. On me zagrli oko struka i nastavi poluglasno:
— Vi ste mi iskreni prijatelj, ja vam verujem i duboko vas poštujem. Prijateljstvo nam šalje nebo zato da bismo se mogli izjadati i sačuvati od tajni koje nas muče. Dozvolite mi da iskoristim vaše prijateljsko raspoloženje prema meni i da vam objasnim celu istinu. Moj porodični život koji vam izgleda tako zanosan jeste moja glavna nesreća i moj glavni strah. Oženio sam se čudno i glupo. Moram vam reći da sam pre svadbe ludo voleo Mašu i udvarao joj se dve godine. Prosio sam je pet puta, i ona me je odbijala jer beše prema meni potpuno ravnodušna. Šesti put, kad sam kao lud od ljubavi klečao pred njom i zaprosio ruku kao milostinju, ona pristade. Ovako mi reče: „Ja vas ne volim, ali biću vam verna”… Takav uslov primih s ushićenjem. Shvatio sam tada šta to znači, ali sad, kunem vam se bogom, ne razumem. „Ja vas ne volim, ali biću vam verna” šta to znači? To je
magla, mrak… Ja je i sad jako volim, kao na dan venčanja, dok je ona, čini mi se, kao i pre ravnodušna, i po svoj prilici raduje se kad odlazim od kuće. Ne znam pouzdano da li me ona voli ili ne — ne znam, zaista ne znam, ali mi, eto, živimo pod istim krovom, govorimo jedno drugom ti, spavamo zajedno, imamo decu, zajedničko imanje… Pa onda šta? Čemu sve to? I razumete li vi tu štogod, dragi moj? To su grdne muke! Zato što u našim odnosima ništa ne razumem, prezirem čas nju, čas sebe, čas oboje u isti mah, sve mi je u glavi zamršeno, mučim sebe i glupavim, dok je ona kao za inat iz dana u dan sve lepša, i postaje divna… Ja mislim da ona ima izvanrednu kosu i da se osmehuje kao nijedna druga žena. Ja volim i znam da je to sve uzalud. Uzaludna je ljubav prema ženi sa kojom imaš već dvoje dece! Zar se to može shvatiti, i zar nije to strašno? I nije li to strašnije
od priviđenja?
On beše u takvom duševnom stanju da je mogao pričati još veoma dugo, ali srećom začu se kočijašev glas. Stigoše nam konji. Sedosmo u kola, i Četrdeset Mučenika, skinuvši kapu, pomože nam da se obojica smestimo, i to sa takvim izrazom kao da je već odavno čekao priliku da se
dotakne naših dragocenih tela.
— Dmitrije Petroviču, dozvolite mi da budem kod vas — reče on jako trepćući očima i naklonivši glavu u stranu. — Učinite mi tu bogom danu milost! Umirem od gladi!
— Pa, dobro — reče Siljin. — Dođi, ostaćeš tri dana, a posle videćemo.
— Razumem! — obradova se Četrdeset Mučenika. — Još danas ću doći.
Do kuće beše šest vrsta. Dmitrij Petrovič, zadovoljan što se najzad izjadao pred prijateljem, celog puta držao me je oko struka i govorio mi, sad već ne tako gorko i sa strahom već veselo, da kad bi kod njega, u porodici, sve bilo na svome mestu, vratio bi se u Petrograd i posvetio nauci. Ona struja, govoraše on, koja je oterala u selo tolike darovite mlade ljude bila je žalosna struja. Raži i pšenice imamo u Rusiji dosta, ali kulturnih ljudi uopšte nemamo. Darovita, zdrava omladina, treba da se posveti nauci, umetnosti i politici; postupiti drukčije… znači biti neuviđavan. On stade filozofirati sa zadovoljstvom i poče izražavati žaljenje što će se sutra ujutru rano rastati sa mnom, jer mora poći na licitaciju šumske građe.
A ja sam se osećao neprijatno i tužno, i činilo mi se da obmanjujem čoveka. Istovremeno beše mi i prijatno. Gledao sam ogroman rumen mesec koji se rađao i zamišljao sam visoku, stasitu plavušu, bledoliku, uvek otmeno obučenu, od koje su se širili neki naročiti mirisi nalik na mošus, i odnekud radovala me je pomisao da ona ne voli svoga muža. Kad smo stigli kući, sedosmo za večeru. Marija Sergejevna smejući se nudila nas je našom kupovinom, pa i ja nađoh da ona stvarno ima izvanrednu kosu i da se osmehuje kao nijedna druga žena. Neprestano sam je posmatrao želeći da u svakom njenom pokretu i pogledu vidim da ona ne voli svoga muža, i činilo mi se da to zaista vidim.
Dmitrij Petrovič brzo se poče otimati da ne drema. Posle večere posede s nama desetak minuta i reče:
— Kako god hoćete, gospodo, ali ja sutra moram ustati u tri sata. Dozvolite mi da vas napustim.
On nežno poljubi ženu, čvrsto i sa zahvalnošću steže mi ruku i uze od mene reč da obavezno dođem iduće nedelje. Da se ne bi sutradan uspavao, ode u drugo krilo kuće da prenoći.
Marija Sergejevna odlazila je na spavanje dockan, po petrogradskom običaju, i ja se sad nekako obradovah tome.
— Dakle? — otpočeh ja kad ostasmo sami. — Dakle, budite dobri, pa odsvirajte nešto.
Ja nisam želeo muziku, ali nisam znao ni kako da otpočnem razgovor. Ona sede za klavir i svirala je, ne pamtim šta. Seo sam pored nje, posmatrao joj bele, punačke ruke i trudio se da pročitam nešto na njenom hladnom, ravnodušnom licu. Ali gle, ona se nečemu osmehnu i pogleda me.
— Vama je dosadno bez vašeg prijatelja — reče.
Ja se nasmejah.
— Zbog prijateljstva bilo bi dovoljno doputovati ovamo jedanput mesečno, a ja sam ovde svake nedelje, pa i češće.
Rekavši to, ustadoh i u uzbuđenju prošetah po sobi. Ona se takođe diže i ode do kamina.
— Šta ste hteli time reći? — upita ona dižući prema meni svoje krupne, vedre oči.
Ništa ne odgovorih.
— Vi ste kazali neistinu — nastavi ona razmislivši malo. — Vi dolazite ovamo samo zbog Dmitrija Petroviča. Pa lepo, veoma mi je milo. U naše vreme retko kome pada u deo da vidi takvo prijateljstvo.
— Oho! — pomislih ja i ne znajući šta da kažem upitah: — Hoćete li da se prošetamo po bašti?
— Ne.
Ja izađoh na teresu. Svu mi glavu obuzeše svetlaci i beše mi hladno od uzbuđenja. Bejah već ubeđen da će nam razgovor biti najbeznačajniji i da ništa naročito nećemo umeti reći jedno drugom, ali da će se ove noći neizostavno dogoditi ono o čemu nisam smeo čak ni da sanjam.
Neizostavno ove noći, ili nikad.
— Ala je lepo vreme! — rekoh glasno.
— Meni je to sasvim svejedno — začu se odgovor.
Ja uđoh u salon. Marija Sergejevna i dalje stajaše kraj kamina, s rukama na leđima, misleći o nečemu i gledajući u stranu.
— Zašto je to vama sasvim svejedno? — upitah.
— Zato što mi je dosadno. Vama je dosadno samo kad ste bez vašeg prijatelja, a meni je uvek dosadno. Uostalom… to za vas nije interesantno.
Ja sedoh za klavir i odsvirah nekoliko akorda očekujući šta će reći.
— Vi se, molim vas, ne ustručavajte — reče ona ljutito gledajući u mene i kao spremajući se da zaplače od jeda. — Ako vam se spava, onda idite. Ne mislite da ste, ako ste prijatelj Dmitrija Petroviča, u obavezi da čamite sa njegovom ženom. Ja ne želim nikakve žrtve. Molim vas, idite.
Ja, naravno, ne odoh. Ona izađe na terasu, a ja ostadoh u salonu i pet minuta sam prelistavao note. Zatim i ja izađoh. Stajali smo jedno do drugog u senci od zavesa, a ispod nas behu stepenice obasjane mesečevim sjajem. Preko crvenih rundela i po žutom pesku aleja pružale su se crne
senke drveća.
— I ja moram sutra otići — rekoh.
— Naravno, kad muž nije kod kuće, onda ni vi ne možete ostati ovde — dodade ona ironično. — Mogu zamisliti kako biste bili nesrećni kad biste se zaljubili u mene! Čekajte samo, rešiću se da dođem jednog dana i obisnuću vam se oko vrata… Da vidim sa kakvim ćete me užasom i trkom napustiti. Biće to zanimljivo!
Njene reči i bledo lice behu srditi, ali su zato oči bile pune najnežnije strasne ljubavi. Ja sam već gledao na to divno stvorenje kao na nešto svoje, i tu tek prvi put primetih da ona ima žute obrve, divne, kakve pre nikad nisam video. Misao da je odmah mogu privući uza se, milovati, doticati se njene izvanredne kose, najednom mi se učini tako strašna da se zasmejah i zatvorih oči.
— Pa ipak, već je vreme… Laku noć — prozbori ona.
— Ja ne želim laku noć… — odgovorih smejući se i idući za njom u salon. — Prokleću tu noć ako bude bila laka.
Stežući joj ruku i ispraćajući je do vrata, opazih po njenom licu da me ona razume i da joj je milo što razumem i ja nju.
Pođoh u svoju sobu. Na mome stolu kraj knjiga ležaše kačket Dmitrija Petroviča, i to me podseti na njegovo prijateljstvo. Uzeh palicu i izađoh u baštu. Ovde se već dizala magla, i oko drveća i žbunova, grleći ih, vukla su se ona ista visoka i tanana priviđenja koja sam video onomad na reci. Baš mi je žao što ne mogu da razgovaram s njima? U neobično prozirnom vazduhu jasno se izdvajao svaki listić, svaka kapljica rose — sve se to u tišini smeškalo na mene kroza san i, prolazeći pored zelenih klupa, ja se setih reči iz nekog Šekspirovog komada: Kako slatko počiva mesečev sjaj na klupi!
U bašti beše uzvišenje. Popeh se na nj i sedoh. Mučilo me zanosno osećanje. Znao sam tačno da ću je odmah grliti, pripiti se uz njeno bujno telo, ljubiti žute obrve, i zaželeh da ne verujem u to, da ja samo sam sebe dražim, i bi mi žao što me je tako malo mučila i što se tako brzo predala. Ali najedanput začuh teške korake. Na aleji ukaza se čovek srednjeg rasta i odmah poznadoh u njemu Četrdeset Mučenika. On sede na klupu i duboko uzdahnu, zatim se triput prekrsti i leže. Za trenutak ustade i leže na drugu stranu. Komarci i noćna vlaga smetahu mu da zaspi.
— Eh, živote! — reče on. — Nesrećni gorki živote!
Gledajući u njegovo mršavo, zgureno telo i slušajući teške promukle uzdahe, setih se još jednog nesrećnog, gorkog života koji mi se danas ispovedio, i behu mi tegobni i strašni moji trenuci blaženstva. Siđoh s uzvišice i pođoh u pravcu kuće.
„Život je, po mome mišljenju, strašan,” pomislih: „i onda se ne cifraj s njim, krši ga i, dok te ne uguši, uzmi sve što možeš oteti od njega.”
Na terasi je stajala Marija Sergejevna. Ja je ćuteći zagrlih i počeh žudno ljubiti njene obrve, slepoočnice, vrat…
U mojoj sobi ona je govorila da me voli već odavno, više od godine dana. Klela se u ljubav, plakala, molila da je povedem sa sobom. Stalno sam je privodio prozoru da gledam u njeno lice pri mesečini, i izgledala mi je kao divan san, pa sam žurio da je čvrsto grlim, da bih poverovao kako je
to stvarnost. Odavno ne doživeh takva ushićenja… Ali ipak daleko, negde udno duše, osećao sam neku zbunjenost i bi mi nelagodno. U njenoj ljubavi prema meni beše nečega neprijatnog i teškog,
kao u prijateljstvu Dmitrija Petroviča. To je velika, ozbiljna ljubav sa suzama i zaklinjanjem, a ja sam hteo da ne bude ničega ozbiljnog — ni suza, ni zakletvi, ni razgovora o budućnosti. Nek ta sveta noć sine u našem životu kao sjajan meteor — i kraj.
Tačno u tri sata ona izađe iz moje sobe i kad sam, stojeći kraj vrata, gledao za njom, udno hodnika najednom se ukaza Dmitrij Petrovič. Pri susretu sa njim ona uzdrhta, skloni mu se s puta i cela njena pojava postade odvratna. On se nekako čudno osmehnu, nakašlja i uđe u moju sobu.
— Ja sam juče ovde zaboravio svoj kačket… — reče ne gledajući u mene.
On ga nađe i obema rukama natuče kačket na glavu, zatim pogleda u moje zbunjeno lice, u moje sobne cipele i reče ne svojim, već nekim čudnim, promuklim glasom:
— Meni je, valjda, pri rođenju pisano da ništa ne shvatam. Ako vi razumete nešto, onda… čestitam vam. Meni je mrak pred očima.
I on izađe kašljucajući. Zatim videh kroz prozor kako je sam pred štalom prezao konje. Ruke su mu drhtale, žurio se i pogledao u kuću; zacelo, beše mu strašno. Zatim sede u karuce i sa čudnim izrazom, kao bojeći se potere, ošinu konje.
Malo posle odoh i ja. Sunce je već izgrejavalo i jučerašnja magla bojažljivo se pripijala uz žbunje i brežuljke. Na boku je sedeo Četrdeset Mučenika, koji je već uspeo da se negde napije i koji je mrmljao neke pijane gluposti.
— Ja sam slobodan čovek! — vikao je konjima. — Ej, vi, vranci! Ja sam nasledni, počasni građanin, ako želite znati!
Strah Dmitrija Petroviča, koji mi nije izlazio iz pameti, pređe i na mene. Razmišljao sam o tome što se dogodilo i ništa nisam razumevao.
Posmatrao sam grančice i bilo mi je čudno i strašno što one lete.
— Zašto sam ovo učinio? — upitah se u nedoumici i s očajanjem: — Zašto to ispade baš tako, a ne drukčije? Kome je i zašto potrebno da me ona ozbiljno zavoli i da on dođe u sobu da uzme kačket? Otkuda tu kačket?
Tog istog dana otputovao sam u Petrograd, i sa Dmitrijem Petrovičem i njegovom ženom više se nijedanput nisam video. Kažu da oni i dalje žive zajedno.
Anton Pavlovič Čehov
(Preveo: Miodrag M. Pešić)
