Grozno rano, ipak
dovoljno rano
Kome život naposletku
da za pravo, umire
usamljen.
Rajner Kunce,
„Smrt Albera Kamija“1
Pesma „Smrt Albera Kamija“ savremenog nemačkog pesnika Rajnera Kuncea kao da odgovara na postavljeno pitanje: da li je Kami bio u pravu ili ne? Ovakvo pitanje zvuči kao istrgnuto iz kakve drevne teološke rasprave u kojoj se za ulog istine jamčilo životom. I zaista, retko ko je kao Kami umeo život, viđen kao zbir paradoksalnih situacija, da postavi u centar mišljenja i pisanja, a da ga pri tom ne svede na metafizičku metaforu, zavođenje smislom ili zanosnu utehu. U govoru prilikom dodele Nobelove nagrade pisac je rekao da literatura treba da nas dezorijentiše i podrije naše temeljne pretpostavke. Stranac je, kako se čini, do danas ostao povlašćeni tekst tako shvaćene književnosti. Ovaj roman je, uz Malog princa, jedno od najčitanijih francuskih štiva i decenijama uspešno uspeva nešto da kaže veoma različitim čitaocima. Stranac je postao klasik, omiljena lektira srednjoškolaca, povod velikih rasprava o humanosti, odnosu pojedinca i društva, slobode i odgovornosti, apsurda i smisla. Stranac je, kako je to rekao Sartr, roman koji ne objašnjava. Uistinu, roman je implicitna kritika razumevanja, što je srodno određenim savremenim preokupacijama nestabilnom prirodom smisla i kritikom metafizike prisustva.
Kami je Stranca počeo da piše u avgustu 1937. godine. Godinu dana ranije je u svoj dnevnik zabeležio: „Ljudi mogu da misle samo u slikama. Ukoliko hoćeš da budeš filozof, piši romane.“ Stranac nije filozofska rasprava, već ironični, često i humorni portret čoveka kojeg je njegov tvorac kasnije opisao iskazom „jedini Hrist kojeg zaslužujemo“. Kada je roman objavljen, Ka mi je imao 29 godina. Prvo izdanje objavljeno je u 4400 primeraka 1942. godine, u jeku nemačke okupacije i vladavine kvislinškog višijevskog režima. Mora se primetiti da izvorna recepcija sadrži u sebi istorijsku protivrečnost: roman koji se bavi predratnim Alžirom (a ne Francuskom) doživeo je da bude čitan u vreme okupacije same Francuske. Jezik romana, koji sumnja u sve apstrakcije i preterivanja (uključujući i sumnju u moć književnosti i filozofije), bio je dobrodošao protivotrov za kićenu retoriku višijevske vlade, a kasnije je postao simbol francuske proze 20. stoleća. Ono što je bilo margina (rubno, radničko, alžirsko po reklo Mersoa/Kamija) preneto je na drugi, širi plan: u romanu se najpre cenilo tematizovanje nelegitimnosti vlasti i prvenstvo konkretnog, individualnog iskustva. To je, međutim, utrlo put prenebregavanju tipično alžirskih tema koje su u ovom delu i te kako prisutne. Šezdesetih godina, uoči studentske pobune iz 1968. i hladnoratovskih trvenja, Stranac postaje univerzalna slika, priručnik za život pojedinca u svetu lišenom autentičnih vrednosti.
U tom smislu, roman je zavisan od idejnih tokova u međuratnom periodu i briga koje su delili mnogobrojni Evropljani. Kami je rođen godinu dana pre izbijanja Prvog svetskog rata, u kojem je poginuo njegov otac. U jednom tekstu, on iznosi podatak da je njegova majka čuvala parče granate koje je izvađeno iz tela njenog muža, a medalje koje je dobio bile su izložene u dnevnoj sobi. Pisac je odrastao u atmosferi živog sećanja na rat, što zaista ne znači veliku istoriju, već sećanje na rez, nelagodu, rasap i haos koji je ovaj sukob permanentno uneo u ljudske živote. Sve to je bilo povezano i sa krizom autentičnosti, do koje je vodila masovna kultura i otuđenost od politike.
Deo uspeha romana leži i u poetičkoj i političkoj razlici koju Kami svesno artikuliše u odnosu na tradiciju, ali i na međuratne avangardne pokrete, naročito u odnosu na nadrealizam. Iz današnje perspektive potrošačke estetizacije egzistencije, činjenica je da, za razliku od proizvoda avangardista i modernista, Kamijevo delo nije podložno lakim prisvajanjima od strane robnog sveta i da se uspešno opire komercijalizaciji, kojoj su, kao što je poznato, podlegli čak i Kafkin lik i delo. Svakako je u pitanju atipično štivo koje nastoji da prodrma ideološke pretpo stavke na kojima se temelji tradicionalni roman. Rolan Bart je, kao što je poznato, zaključio da ono predstavlja „nulti stepen“ pisanja: Stranac je neutralan i inertan, napušta mitologiju sveznanja i kauzalnosti na kojoj se temeljio ovaj žanr.
Stranac je roman u onom smislu u kojem je, kako je već primetio Sartr, Kandid roman.2 Dakle, neka vrsta moralističkog kratkog romana, prožet satirom i obeležen nizom ironičnih portreta. Ali tu postoji i nešto veoma čudno. Naime, Volter se grčevito borio za to da razum bude povezan sa ljudskim iskustvom, a ne otuđen od njega. Iako potiče iz tradicije koja je imala malo vere u razum, Kami je stigao do istovetnog stanovišta. I Volter i Kami su shvatili da razum nikada neće proniknuti u metafiziku, odnosno u problem zla i ljudske sudbine. Ali ni jedan ni drugi nisu pribegli idealizmu ili religiji. Prema njihovom stanovištu ili će razum, utemeljen u ljudskom iskustvu, odgovoriti na zagonetku ljudske sudbine ili na tu zagonetku ništa ne će odgovoriti; ili je, konačno, pitanje sudbine kao takvo besmisleno. No iako Kandid opisuje apsurd u društvenoj i metafizičkoj ravni, tamo nema tako potpune svesti o apsurdu kakva je prisutna kod Mersoa, jer Kandid je, za razliku od Stranca, roman šegrtovanja.3
Da li se Merso, kao junak životne imanencije, može posmatrati kao naslednik everyman-a iz romana 18. veka? Tome u prilog ide njegovo ekonomsko, profesionalno, geografsko i političko autsajderstvo, skromno poreklo i obrazovanje. Ali i otuđenost, koja je ugrađena u naše živote i koja je postala legitiman deo naših karaktera.
Mersoov život sadrži različite, suprotne sastojke: pobunu i otuđenje, poštenje i laž, hladnoću i privid topline. Verovatno za Mersoa nije valjano reći da je junak; on je antijunak u pravom smislu te reči, što bi značilo i da su kod Kamija prisutni oni elemente antijunaka koji su postojali već kod everymen-a, makar kao vidovi negacije plemenitih i opštih ciljeva starog, herojskog morala. Stranac je svakako neobičan u književnoj klimi prve polovine 20. veka, jer njegov junak nije ni građanin, ni aristokrata, ni esteta, ni intelektualac, niti čovek sa bilo kakvim pretenzijama.
Osim toga, on nije nimalo rečit, što ne čini uslugu književnosti kao priči.
Kao pripovedač, Merso je agnostik, a kao (anti)junak, on je ravnodušan. Ravnodušnost, međutim, nije prost koncept. Šta znači biti ravnodušan? Zašto čovek postaje takav? Može li iz ravnodušnosti izrasti kritički stav? Poznato geslo njegove ravnodušnosti je bezbroj puta navođena rečenica, odgovor na Marijino pitanje da li je voli: „Malo kasnije upitala me je da li je volim. Odgovorio sam joj da to ništa ne znači, ali da mi se čini da je ne volim.“4 Odgovor je zanimljiv ne samo zato što je negativan, već i zato što pitanje prebacuje na plan apstrakcije. Prvi deo Merso ovog odgovora se može razumeti dvojako: ili ne postoji ljubav kao entitet, ili se ljubav ne može obuhvatiti jezikom. Važna osobina Mersoa pripovedača je nesposobnost da govori o emocijama. Drugi deo odgovora se stoga takođe može čitati na dva različita načina: kao protest protiv Marijine idealizacije i kao nesposobnost da se oseća. Svako od ovih objašnjenja sadrži određenu meru validnosti – a tako će biti i sa drugim stavovima koje ovaj antijunak izražava. Istovremeno, ti stavovi se mogu posmatrati kao kritika društvenih mitova: s jedne strane, zato što meša seksualnu želju i ljubav, Marija se prepušta pogrešnom, lažnom romantizmu, koji je udaljava od realnosti; s druge strane, Merso otkriva da nije u stanju da se emotivno otvori prema ženi, što ga čini prepoznatljivim društvenim tipom današnjice.
Merso je stranac drugima, ali i oni su stranci njemu. Društvena kritika sadržana u Strancu računa na patos autentičnosti. Kami, prema jednom mogućem čitanju, pokazuje da dru štvo, koje podržava etiku objektivnosti, iskrenosti i poštenja, nije spremno da u svom središtu dopusti nekoga ko savršeno odgovara takvoj etici.5
Kao stranac u odnosu na lažnu etiku, poput Kjerkegorovog Don Žuana, Merso služi kao trojanski konj koji preti da iznutra napadne temeljne vrednosti društva, a pre svega autentičnost međuljudske komunikacije. Problem prirode susreta u ovom razdoblju dobro objašnjava socijalni fenomenolog Alfred Šic. On govori o društvenim grupama kao o tzv. „vremenskim zajednicama“, koje nastaju kroz zajedničko odrastanje putem kojeg se obrazuje „mi-odnos“ kao vremenski okvir za susrete utemeljene na suočavanju individua u usaglašenim društvenim aktivnostima što se odvijaju ovde i sada, odnosno u konkretnom prostoru-vremenu: „konsocijalnost utemeljena na vremenskom i prostornom prisustvu postala je paradigma društvenih interakcija.“6
Modernost u međuljudske odnose unosi rez, paradoks: svakodnevni neposredni susreti koji bi trebalo da budu nosioci autentičnosti, odnosno pravih i istinskih društvenih interakcija, transcendiraju se zahvaljujući rutini i tako postaju normativni rituali. Ovakvo postvarenje delovanja podstiče izmeštanje društvenih odnosa iz njihovog neposrednog konteksta i njihovo premeštanje duž vremenskih i prostornih koordinata. Paradoks leži u tome što neposredne strukture svakodnevnih susreta ljude najviše udaljavaju od istinske neposrednosti, odnosno od autentičnog individualnog ispoljavanja za račun normativnog ustrojstva komunikacije. Preneto na plan Stranca, ovo otprilike znači sledeće: s jedne strane, subjekt svoje susrete sa drugima pokušava da zasnuju kao suprotnost društvenoj laži; s druge strane, njegova reakcija na krizu neposrednosti vezana je za beg u hedonizam, odnosno za pokušaje estetizacije svakodnevice pomoću telesnih doživljaja i prepuštanju tamnim silama prirode.
Prema Kamijevom iskazu, Merso odbija da igra igru, jer odbija da laže, što implicira minimalističku etiku.7 Ali da li je to istina? Njegovo poštenje je u pojedinim epizodama sumnjivo. Setimo se, recimo, scene u kojoj piše pismo za Remona ili kako ume lako da slaže policiju na Remonov zahtev. Ali upravo tu nastupa Kamijeva dvostruka igra: Merso je nepošten u konvencionalnom smislu, ali iz metafizičkog ugla, on može biti pošten zato što je u konačnici sve nebitno. A konačnica je linija smrti kao granica svih diskursa. Važno je stoga uočiti da Merso ne dolazi do autentičnosti ubistvom, već nakon ubistva, a naročito nakon smrtne presude.8 Najvažnije je, dakle, kako se Merso suočava sa sopstvenom smrću, u rano jutro pred pogubljenje. Misao u senci giljotine je njegova najbolja misao: on autentično odlazi u smrt, pomiren sa sobom i sa svojom ograničenom, zemaljskom srećom. To je metafizičko poštenje.
Vratimo se Mersoovoj glasovitoj ravnodušnosti, koja nas vodi ka diskusiji o liku majke. Primeri ravnodušnosti prema majci su mnogobrojni: sin ne želi da otvori kovčeg, ne plače, ne ostaje nakon pogreba da meditira kraj njenog groba, ne zna koliko je godina imala, pije belu kafu i puši tokom bdenja, sledeći dan odlazi u bioskop i započinje ljubavnu vezu sa Marijom. Pripovedač ne pruža nijedan dokaz tuge, što ostavlja utisak da je reč o sasvim konvencionalnoj ravnodušnosti. Ali postoji li tu još ne što? Pogrešno bi bilo tvrditi da je Merso bezglavo ravnodušan, jer on se u simboličkoj ravni bori protiv majke. U dubinama Stranca leži psihoanalitički roman, u kojem majka, premda je mrtva, nastavlja da napada svog sina koji joj uzvraća napadima.9
Za razumevanje Mersoovog lika posebno je važna epizoda sa cigaretom: „Popio sam kafu. A onda mi se pripušilo. Ali ustezao sam se, jer nisam znao da li to smem da činim pred mamom. Razmislio sam: nema to uopšte nikakvog značaja. Ponudio sam cigaretu nastojniku i počeli smo da pušimo.“10 Ovde u igru stupa Mersoov agnosticizam: pred mrtvačkim odrom, odluka da li pušiti ili ne nema nikakvog smisla, ali on ipak oseća neku vrstu krivice ili stida. Moglo bi se čak reći da je u pitanju kafkijanska scena. U jednom momentu mamini prijatelji, kojih je bilo desetak, ušli su polako i ćutke u „ovu zaslepljujuću svetlost“. On kaže da mu je teško da veruje u njihovo stvarno postojanje, i onda iz njega izbija osećanje krivice, neverice i najava procesa koji će se voditi protiv njega:
Na njihovim licima iznenađivalo me je to što im nisam video oči, već samo neko ugaslo svetlucanje ispod spleta bora. Kad su seli, većina me je pogledala i smeteno klimnula glavom; usne su im bile upale u bezuba usta tako da nisam znao da li me po zdravljaju ili im se to nesvesno grče mišići na licu. Ipak mislim da su me pozdravljali. U tom času primetio sam da svi sede preko puta mene, oko nastojnika i njišu glave. Jednog trenutka, pričinilo mi se, bez ikakvog razloga, da su došli da mi sude.11
Tokom drugog susreta sa upravnikom doma Merso mora da potpiše dokumenta, tako potvrđujući činom pisanja da je majka mrtva. Tada je sa upravnikom sveštenik, koji se Mer sou obraća sa „sine moj“, dok ga je rani je upravnik zvao „dete moje“.12 Međutim, uloga društva je slaba naspram glavnog junaka koji sada stupa na scenu – a to je sunce:
„Nebo je već bilo obasjano suncem. Počinjalo je da pritiska zemlju i vrućina je brzo postajala sve veća. Ne znam zašto smo prilično dugo čeka li pre no što smo krenuli. Bilo mi je toplo u tamnom odelu.“13 Neka vrsta emotivnog i psihološkog tereta, vezanog kako za prirodu tako i za društvo, postoji od početka. Proces je zapravo počeo pre krivice. Poslednja rečenica prvog poglavlja ima deset redaka ispisanih kao tok svesti, i svedoči o nesposobnosti pripovedača da organizuje iskustvo:
A zatim još crkva i seljaci na pločnicima, crveni zdravci po humkama na groblju, Perezovo onesvešćenje (reklo bi se rasklimatani lutak), crvena zemlja boje krvi koja se kotrljala po maminom sanduku, bela mezgra korenja pomešanog sa zemljom, opet neki svet, neki glasovi, selo, čekanje pred kafanom, neprekidno brujanje motora i moja radost kad je autobus otišao u more alžirskih svetiljki i kad sam pomislio da ću leći i spavati punih dvanaest sati.14
Da li je majka oplakana ili ne? Prilikom analize moramo napustiti mit o majci i držati se teksta, jer mi o njoj ipak saznajemo mnogo više od toga da je tek umrla. Uobičajena je teza da majka – bez obzira na nemogućnost da sasvim rekonstruišemo njen lik – predstavlja mučno, podzemno, intenzivno i problematično prisustvo u Mersoovoj egzistenciji. Njegova egzistencije je u stvari reakcija na to prisustvo.
To je naročito vidljivo u enterijeru stana. Iako je majka otišla, Merso nastavlja da živi samo u sobi u kojoj je njen nameštaj. Na ruku psihoanalitičkom pristupu posebno ide činjenica da je čak i ogle da lo u ko jem se on ogle da pri pa da lo njoj. Majčin i život i smrt rukovode Mersoovim identitetom; ona je ugrađena u njegovo biće. Potrebno je razmišljati o dubljoj vezi između majke i sina: da li je, recimo, Merso nasledio svoj pogled od majke? Da li je on od nje nasledio svoju ravnodušnost? U prvom delu romana, u prvom poglavlju, Merso kaže: „Kad je bila kod kuće, mama me je sve vreme ćutke pratila pogledom.“15 „Pogled“ je zaista složen motiv u Strancu; on uglavnom ukazuje na nedostatak bližih kontakata među ljudima. Tu postoji važna linija tumačenja koja u simboličkoj ravni povezuje Mersoovu majku i Arape: „Odnos prema drugosti Arapa, pod okriljem tišine i zagonetnosti je upadljivo sličan razlici koju oličava marginalizovana, nepristupačna majka (…).“16
Posle majčine smrti Merso svoju energiju usmerava ka drugoj ženi, Mariji Kordoni, koju odbija da voli, premda joj je privržen. U stvari, odbacivanje ljubavi ima svoje naličje (ili lice), vezano za vrednosti koje prožimaju prvi deo romana, naročito njegovo drugo poglavlje: fizička lepota, telesnost, sport, seksualna zadovoljstva. Ono što je važno primetiti jeste činjenica da je Marija ravnopravan partner, a ne podređena žena. Takođe je važno promisliti Mersoovo prijateljstvo sa Remonom Santosom, makroom koji se predstavlja kao magacioner. Ono se gradi oko izlaganja muškosti i neprijateljstva prema ženama i prema Arapima. Na zidovima Remonovog stana su fotografije šampiona u boksu i dve-tri slike nagih žena iz časopisa. Prijateljstvo među muškarcima se utvrđuje kroz dispozitiv muškosti: piju, puše, igraju bilijar i Remon predlaže da posete javnu kuću. Takođe je važan lik gospodina Pereza, koji je sa majkom često uveče išao da se prošetaju do sela, u pratnji bolničarke.
Perez je blizak Mersou, ali nema nikakvu vlast nad njim – može se tumači ti kao neko ko proživljava tugu koju Merso nije u stanju da izrazi. Na docnijem suđenju, Perezov iskaz će, za razliku od iskaza upravnika i nastojnika, biti manje štetan za njegovog usvojenog sina.
Sa uvođenjem Remonove ljubavnice Arapkinje, kojoj Merso piše pismo, uspostavlja se snažna veza između Arapa i majke, i tada roman postaje ne samo egzistencijalistički i psihoanalitički, već i politički. Kolonijalna pozadina romana je privlačila malo pažnje kritičara sve do sedamdesetih godina, kada je Konor Kruz Obrajan (Conor Cruise O’Brien) podvrgao Stranca otvorenom političkom čitanju. Kasnije je Edvard Said u Kamijevom delu video primere diskursa kulturne imperije. Stranac za 21. vek mora da bude podvrgnut postkolonijalnom čitanju koje centralni događaj romana, ubistvo Arapina, ne posmatra kao neutralnu činjenicu (Merso na prvi pogled deluje nedodirnut ovom kolonijalnom ekonomijom, pa se roman tumačio uglavnom u smislu psihologije – an tisocijalne apatije, na primer – ili filozofije apsurda – u smislu lucidnost naspram društvene iluzije).
Prisustvo Arapa ipak nije neutralno. Roman se, naravno, ne može svesti na postkolonijalno čitanje, ali sloj teksta koji se odnosi na kolonijalni diskurs mora se osvetliti, a on je vezan za Kamijevo poreklo i alžirsko društvo u kojem se formirao. Kada je Kami imao sedamnaest godina, francuski Alžir je slavio stogodišnjicu, i svi su mislili, uključujući i njega samog, da je osvajanje trajno. U Alžiru je bilo oko 90000 Evropljana i šest miliona Alžiraca, a otvoreni arapski revolt suzbijen je krajem 19. veka snažnim vojnim prisustvom. Ekonomska situacija je, međutim, bila sve gora, a apsurd asimilacije postao je očigledan: iako su Arapi bili formalno izjednačeni sa Francuzima u pogledu ljudskih prava, u praksi je vladala neka vrsta aparthejda. Postojali su, naime, zaštićeni delovi na plažama i arheološkim lokalitetima, gde je često pisalo: „Zabranjeno za prosjake, pse i Arape.“ Mediteran jeste bujna evropska fantazija (koju je Kami delimično preuzeo od Gabrijela Audisia), ali u taj svet prodiru Arapi, koji nisu njegov deo. Deo te fantazije bili su i romani u kojima su opisivani energetični osvajački likovi, prikazani kao mučenici rada, požrtvovani delatnici koji uključuju u projekat prisvajanja alžirske zemlje i bogatstva. Razume se da Kami nije verovao u takav model kolonizacije, ali jeste bio baštinik mita o Mediteranu, pogotovo vezan za projekciju „mediteranskog čoveka“, obuzetog čulnim apetitima, koji se nalazi izvan sfere rada.17
Naravno, to još uvek ne znači da Stranac sadrži odgovor na pitanje: šta je značilo francusko prisustvo u Alžiru? Ili: da li je upravo Merso odgovarajući subjekt uronjen u kolonijalnu istoriju? Stranac je, kao znak i kao otpor istorije, manje prikaz kolonijalnog društva, koliko uvid u njegovu složenost bez konačnih odgovora. Osim toga, Kami je želeo da umakne utisku da je protagonista osuđen za ubistvo Arapina. Merso je otuđen od svakog društva, a ne samo od društva u kojem živi. Pa ipak, u samom tekstu ima dovoljno elemenata konkretnog društva i određenih istorijskih okolnosti koji ne samo što dopuštaju, već i iziskuju političko čitanje.
Politički roman otvara pitanje međusobne povezanosti subjekta i rase, nacije ili klase. Činjenica je da Merso pripada radničkoj klasi i odbija jezik autoriteta; isto tako je činjenica da je on Francuz koji je rođen i živi u francuskoj koloniji. Kada je reč o klasi, vlast je oličena u likovima šefa i upravnika staračkog doma. U romanu je jezik tela povezan sa klasom: u slučaju Marije to je sasvim očigledno, ali i u slučaju Emanuela koji voli da trči (radi u odeljenju za otpremanje pošiljki). Poslodavac nema nikakvu ideju o svom telu, jer se gubi u svetu apstrakcija i predmeta.
Stoga Stranac ne samo što potvrđuje da telo ima svoj jezik, već ukazuje na to i da je odluka da se ignoriše taj jezik deo otuđenja koje proizvodi liberalni kapitalizam. Šef i upravnik nemaju imena, jer su u pitanju funkcije (državne) paternalističke moći. Šef (poslodavac) predstavlja vrednosti liberalnog kapitalizma: rad, trgovački duh, ambicija, konkurencija i sloboda uspona u društvu. Stoga on nije preterano zadovoljan Mersoovim odsustvom zbog majčine smrti: „Zatražio sam dva dana odsustva od poslodavca i on mi ih nije mogao uskratiti s obzirom na ovako opravdan razlog. Ali nije mu bilo baš pravo. Još sam dodao: ’Nisam ja kriv.’ Nije odgovorio.“18
Sledećeg ponedeljka poslodavac pita Mersoa koliko je godina imala majka, i na taj način njenu smrt pretvara u statističku činjenicu. Merso mu odgovara: „Kazao sam ’šezdesetak’, da ne bih pogre šio i, ne znam zbog čega, izgledao je kao da mu je nešto laknulo i kao da smatra da je to sad sređena stvar.“19 Ovde je važna sintagma „ne znam zbog čega“, jer ukazu je na Mersoovo neslaganje sa poslodavcem.
Sukob postaje očigledan u petom poglavlju, kada šef nudi Mersou drugi posao: „Namerava da u Parizu otvori jednu kancelariju koja bi tamo obavljala poslove neposredno s velikim firmama, pa je hteo da zna da li sam ja raspoložen da idem tamo“, a to je propratio poznatim rečima: „Vi ste mladi i čini mi se da je to život koji mora da vam se dopada.“20 Ponuda je najpre prikazana kao značajna promena u načinu života (to spada u rečnik humanizma) – a potom i kao stvar ambicije i društvenog uspeha.
Mersoov odgovor ne sadrži tragove njegovog uobičajenog agnosticizma (oličenog najčešće u stavu: to je svejedno): „Odgovorio sam da čovek uopšte ne može da promeni svoj život i da, u svakom slučaju, svi životi podjednako vrede, a da mi moj život ovde uopšte nije neprijatan.“21 Ovde imamo tragove egzistencijalističkog razumevanja života, prema kojem život treba živeti, a ne suditi o njemu ili ga pretvarati u predmet poređenja, ali tu takođe postoji i razumevanje života iz ugla radničke klase, za koju su koncepti ambicije i karijere čiste fikcije, i za koje je rad neprijatna neminovnost kojoj moraju da se povinuju kako bi preživeli.
Merso, na način koji nije karakterističan za njega, nudi dalje objašnjenje: „Više bih voleo da ga nisam ozlovoljio, ali nisam video zašto bih menjao život. Kad o tome dobro razmislim nisam bio nesrećan. Kad sam bio student, imao sam mnogo takvih ambicija. Ali kad sam morao da napustim studije, vrlo sam brzo shvatio da to nema nekog stvarnog značaja.“22 Zašto je Merso prestao da studira? Da li nije bilo novca? Ako je tako, moguće ga je lako opisati, jer je u pitanju tipska pojava za ono vreme: dečak iz radničke klase, koji se uspinje na društvenoj lestvici putem obrazovanja da bi, postavši svestan društvenih nepravdi, napustio taj put i prepustio se sitnim životnim zadovoljstvima.
Ali, tekst ne pruža, kao i obično, dovoljno informacija. Pa ipak, Mersoova otuđenost od poslodavčevog pogleda na svet (sistema vrednosti) prožima roman, a na uverljivosti možda upravo zadobija zato što nije deo razrađenog političkog programa.
Ako je klasna linija u romanu naizgled jasno povučena, to se ne može reći za kolonijalnu situaciju, koja remeti i jasnoću te, tako povučene, klasne linije. Kroz roman, Francuska je odvojena od Alžira, i nije prikazana u povoljnom svetlu. Upravnik doma je povezan sa Francuskom zato što nosi Legiju časti,23 dok je nastojnik staračkog doma ostareli Parižanin, a bolničarka, naravno, Arapkinja. Nastojnik doma izvodi razliku između francuskih i alžirskih sahrana: u Parizu se sa pokojnikom osta je tri-četiri dana, dok se u Alžiru „nema vremena za to“,24 jer u Alžiru ne prestano sija sunce, koje time zadobija kulturne i političke, a ne samo prirodne i psihoanalitičke dimenzije.
Naravno, Mersoov otpor prema Parizu najvidljiviji je u pomenutoj epizodi u kojoj mu poslodavac nudi posao u velegradu. U pitanju je kritički stav, jer Pariz se doživljava kao središte kapitalizma, i kao mesto ugnjetavanja radničke klase. Ovakvi pogledi ponoviće se i u razgovoru sa Marijom: „Zatim sam joj pričao o predlogu mog poslodavca i Marija mi je kazala da bi volela da vidi Pariz.“ Dok Marija izražava provincijalno divljenje glavnim gradom, Merso kaže: „Saopštio sam joj da sam u njemu nekad živeo i ona me je zapitala kakav je. Kazao sam joj: ’Prljav. Ima golubova i crnih dvorišta. Ljudi imaju belu kožu’.“25 Na delu je suštinska, ali nepriznata razlika: aluzija na belu kožu je jasna, jer je ovde povezana sa Marijinom preplanulom, tamnom kožom.
No, ako su Francuzi iz kolonija podređeni, u kakvoj li su tek situaciji Arapi? Postoji tinjajući sukob između onih koji govore francuski jezik (Evropljani) i onih koji su prinuđeni na ćutanje (Arapi), što je posebno vidljivo u sudskom procesu (sestra ili prijatelji žrtve nisu pozvani kao svedoci). Sam Merso je ono što se naziva pied-noir, naziv za Francuze koji su živeli u afričkim kolonijama i koji, kao što vidimo, uključuje ambivalenciju podređenosti/nadređenosti roba i gospodara.
Uprkos protivljenju Parizu i Francuskoj, Merso nema lagodan odnos ni prema Arapi ma. Ovo je tačka u kojoj Stranac prelazi iz diskursa koji je psihoanalitički – vezan za poistovećivanje Arapa sa majkom – ka diskursu koji je politički, unutar kojeg je Arapin brat, suparnik i neprijatelj u isti mah.
Postavljen u konkretan kontekst, Merso je ubica Arapina. U tom konkretnom kontekstu, Arapin intrigira kolonizatora: on je nomad, prepušten sam sebi, fatalizmu, drugačiji je od Evropljanina – u kolonijalnom diskursu podređivanja upravo on simbolizuje ravnodušnost, prepuštenost sudbini. Arapi skoro da i ne govore u romanu, što potvrđuje njihovu podređenost u svetu, ali i u tekstu. Oni su, dakle, slični Mersou. Stoga moramo postaviti pitanje: šta (sve) može da znači ubistvo Arapina? Da li će evropski čitalac, primera radi, lakše junaku oprostiti ubistvo Arapina nego ubistvo Evropljanina? (Podsećanja radi, i naš „esteta“ Rastko Petrović opravdava nasilje nad crncem u Africi, delu koje je objavljeno 12 godina pre Stranca.) Tumači su nametali ideju da je ubistvo Arapina lišeno bilo kakve moralne težine,26 ali kako bi na to reagovao Arapin koji čita roman?
Možemo se složiti sa Patrikom Makartijem koji tvrdi da je logika ubistva Arapina upisana mnogo više u onome što nije napisano, nego u onome što jeste.27 Ali u onome što jeste napisano, čitamo poznati Mersoov odgovor na pitanje sudije o ubistvu: „Ustao sam i kako sam imao želju da govorim, kazao sam, ne kako nasumce, do duše, da nisam imao nameru da ubijem Arapina. (…) Ispričao sam u nekoliko reči, preplićući jezikom i uviđajući da sam smešan, da je sve to bilo zbog sunca. U dvorani neki su se nasmejali.“28 Ovaj odgovor se, uprkos podsmehu prisutnih, mora uzeti ozbiljno barem zbog dva razloga. Prvo, njegova neinteligibilnost je suprotstavljena površnom racionalizmu suda – a taj racionalizam države, suda, društva jeste glavna tema drugog dela romana.
Drugo, ovde se možemo osloniti na tvrdnju Rolana Barta da je sunce zaista uzrok ubistva i da je ono znak Mersoovog pristajanja na skup normi različitih od onih ko je opaža društvo – Bart je ovaj roman zvao „solarni roman“. Sunce je ovde shvaćeno kao sudbinski znak, ali mora se izreći primedba da Bart nije objasnio šta je to sudbina, odnosno od čega se sastoji sudbina.29 Javljaju se i druga objašnjenja: Rober Šampinji, recimo, piše da Merso deluje kao paganin, u skladu sa prirodom koja ima svoju sopstvenu koherenciju. Makarti pak tvrdi da je teško sagledati šta tvori prirodu u Strancu: u romanu postoji pozitivna slika prirode, ali u šestom poglavlju prvog dela vlada ona negativna, destruktivna, od čoveka otuđena.30 Moramo stoga navesti još jedno pitanje koje ostaje bez odgovora: šta je sunce i za što je ono toliki neprijatelj Mersoa, budući da ga vodi ka zločinu i smrti? Ali podsetimo na to i da se metafora sunca može naći u završnoj rečenici Ničeove knjige Tako je govorio Zaratustra, koja je Kamiju bila važna.
Reklo bi se da je u prvom delu romana na delu beg od tereta istorije kroz intenzivan odnos prema prirodi. More i sunce vladaju Marijinim i Mersoovim susretima na plaži, a potonje simbolizuje svest o imanentnoj prirodi sveta. Uistinu nije preterano reći da Mersoa zbivanja navode da počini zločin: sunce, more, pesak, odblesak noža, revolver; u tom slučaju sunce donosi osećanje beskonačnosti, ali i smrti.
Priroda se posmatra kao sveprožimajuća sila kojoj je individua podređena: ona na prirodu reaguje manje ili više pasivno, ali važno je primetiti da je sila prirode u fikcionalnom svetu uvek čulno posredovana. Varijacije opažaja se ne mogu sabiti u konvencionalno sećanje na događaj, a „kritika opažanja se tako pridružuje kritici vladajućeg subjekta“.31 Kamijevo insistiranje na čulnim doživljajima je deo tekuće francuske diskusi je o epistemološkom statusu opažaja i slika.32
U tom smislu, sunce jeste okidač koji vodi ka konačnom preobražaju. Kada se strogo posmatra tekst, ubistvo Arapina zaista funkcioniše kao povod za to da Merso bude okrivljen, što vodi ka njegovom preobražaju. (To, naravno, ne znači da preko ubistva Arapina treba preći kao da se nije dogodilo, ili kao da je to opravdano ubistvo ili simboličko samoubistvo.) U ovoj paradoksalnoj metafizičkoj priči, koja sadrži različite aspekte (istorijske, političke, autobiografske, filozofske, verske), smrt je glavna tema i roman se strukturira oko tri smrti (majka, Arapin, Merso).33 A kada je reč o smrti, mora se produbiti tema apsurda.
Merso svakako nije apsurdni junak od početka romana. Po nekim tumačima, to je ključ za čitanje: „Način na koji pristupamo Mitu o Sizifu va žan je za pri stup svim drugim Kamijevim delima.“34 Kamijev poznati esej na temu odnosa morala i istine potvrđuje vrednost fizičkog života, potrebu za lucidnošću i neminovnost smrti. Sve to podseća na Mersoov život, odnosno na njegovo traganje za fizičkim uživanjima, bes na zatvorskog kapelana i prihvatanje neminovne smrti. Ovde je na delu objektivizam: apsurdni čovek nastoji da bude posmatrač koji pokušava što objektivnije i detaljnije da opiše svet koji ga okružuje i sa kojim stupa u dodir. Naravno, apsurd je neodvojiv od ljudskog stanja, on nije ideja već neka vrsta epifanijskog stanja. To znači da Merso nije samo stranac u svetu, niti da je samo svet stran njemu, već i da je on sam sebi stran. Sartr je podvukao još nešto: postoji strast apsurda, čovek apsurda neće izvršiti samo u bistvo, jer on želi da živi, bez iluzija, ali i bez rezignacije. Posmatrano na ovaj način, Merso ne prihvata pravila igre, jer je on neka vrsta idiota (Kamiju je bio blizak istoimeni roman Dostojevskog) koji odgovara Kamijevim rečima iz Mita o Sizifu: „Sva Sizifova tiha radost je u tome. Njegova sudbina mu pripada. Njegov kamen je njegova stvar. Isto tako, apsurdni čovek, kada razmišlja o svom mučenju, ućutkuje sve idole. U svetu iznenada vraćenom svojoj tišini, uzdiže se hiljade malih ushićenih glasova zemlje.“35
Merso je došao do tačke pucanja kada je osuđen na smrt, i kada je došao sveštenik u pokušaju da ga privede bogu. Nakon izliva besa, Merso shvata da je svet ravnodušan, ali je uprkos tom zaključku srećan:
Kao da me je ovaj veliki gnev očistio od zla i sa svim oslobodio nade, ja sam se, pred ovom noći, prepunom značenja i zvezda, prvi put potpuno prepustio nežnoj ravnodušnosti sveta. Osećajući da mi je tako sličan, najzad tako srodan, blizak, uvideo sam da sam bio i da sam još srećan.36
Ovde nastupa „nulta tačka“, tačka ravnodušnosti koje se pretvara u najveću radoznalost. Apsurdistička perspektiva znači da je Sizif srećan, jer postoji zadovoljstvo u borbi; Mersoova borba počinje bukvalno neposredno pred smrt, ali ipak počinje. Ili se možda tek tada javlja svest da je ona oduvek postojala?
Čitaoci često postavljaju pitanje gde je u priči otac? Reklo bi se da je njegova uloga veoma važna. Premda upadljivo odsutan, pojavljuje se u drugom delu romana, u petom poglavlju u jednoj priči koju je Mersou ispričala majka (veoma je bitan njen posrednički glas). Saslušajmo tu priču, koju nam kazuje zatočeni Merso, nakon refleksije o prirodi kazne, koja mu deluje pomalo komično (to je onaj Merso otpora i apsurda): „Činjenica da je sudska odluka pročitana u dvadeset časova, a ne u sedamnaest, da je mogla biti i sa svim drukčija, činjenica da su je doneli ljudi koji menjaju rublje, da je izrečena u ime jednog tako neodređenog pojma kao što je francuski (ili nemački, ili kineski) narod, sve je to, po mom mišljenju, oduzimalo mnogo ozbiljnosti jednoj takvoj odluci“,37 ali Merso je svestan da mora da prizna, uprkos svemu, njeno dejstvo, i on da se kod njega javlja važno sećanje na priču o ocu: U takvim trenucima sećao sam se jednog događaja koji mi je mama ispričala u vezi s mojim ocem. Ja ga nisam poznavao. Sve što sam određeno znao o tom čoveku bilo je možda ono što mi je ona tada o njemu kazala: išao je da gleda pogubljenje nekog ubice. Loše se osećao pri samoj po misli da će tamo ići. Ipak je otišao i, kad se vratio, povraćao je gotovo celog tog jutra. Otac mi se tad učinio ne kako odvratan. Sad sam shvatao, bilo je to tako prirodno. Kako to da nisam uviđao da od izvršenja smrtne kazne nema ničeg značajnijeg i da je to, naposletku, jedina zaista zanimljiva stvar za čoveka! Ako bih ikad izišao iz zatvora, išao bih da gledam svako pogubljenje.38
Roman je, naravno, ispunjen lažnim figurama oca (sveštenika, upravitelja, šefa, sudije), sada je pred nama pravi otac. Opisani čin oca nije vulgarni senzacionalizam, već ispitivanje smrtne kazne, isto što u svojoj zatvorskoj ćeliji čini sam Merso. Dakle, on nalikuje ocu, uprkos tome što ga nije upoznao i zajedno s ocem nalazi se s druge strane „države“ i očekivanog odnosa prema životu i smrti.
Postoji li veza između apsurda, pobune i poetike? Neki istraživači su opravdano govorili o „pobunjeničkom stilu“ (style révolté), vezanom za drugi deo romana, koji postoji zajedno sa „apsurdnim stilom“ (style absurde) i „poetičkim stilom“ (style poétique).39 Kami izlaže satiri jezik autoriteta i njegovi savremenici Sartr i Rolan Bart su bili šokirani neknjiževnim izgledom Stranca. Rečenice su kratke, ali ne sve (na primer, poslednja rečenica prvog poglavlja ima deset redova). Često se, kako bi se uspostavila veza među rečenicima, koriste rečce (i, ali) i neodređene konjunkcije (potom, kad, malo kasnije, međutim, zasad). Postoji i teza da je Stranac zapravo prikriveni dnevnik, pisan u različitim trenucima (to pogotovo važi za drugi deo romana, jer u Mersou raste samo svest). Utisak je da su na delu dve sile u romanu: jedna koja nastoji da ostvari dnevnički roman i druga koja želi da umakne koherenciji.40
Glavna figura Stranca je reticencija. Iza nje se krije odbacivanje konačnih sudova, društvenih normi i normativnog ponašanja. Jednostavni jezik romana nikada ne upućuje na veze, okolnosti ili zbivanja izvan njega. Iako Kami temporalnost ne prikazuje na jasan način, činjenica je takođe da je u romanu prikazano relativno kratko razdoblje.
Jezik je u središtu Stranca, čime se implicitno postavlja pitanje koliko nam je naš jezik stran. Poznati prvi pasus postavlja pitanje o jeziku i značenju: „Danas je mama umr la. A možda i juče, ne znam. Dobio sam telegram iz doma: ’Majka preminula. Pogreb sutra. Poštovanje.’ Ovo ništa ne znači. Možda je bilo juče.“41 Odmah nam postaje jasno da nemamo jezik koji vlada situacijom, i u izvesnom smislu roman je potraga za jezikom koji bi mogao njome da ovlada. Merso prima telegram, koji oponaša njegov nedostatak emocija. Ali, kao što je primećeno, od telegrama se očekuje da bude takav, ne i od sina (Uri Ajzencvajg smatra da je telegram „kvintesencija pisanja“, jer toku ljudskog iskustva nemeće apstraktne, arbitrarne kategorije).42 Neidentifikovano ja čita tekst telegrama, koji je jezički svedeniji od docnijeg teksta romana, ali zbog izostanka prisvojnih prideva jasno najavljuje redukciju. Telegram obaveštava čitaoca o smrti pripovedačeve majke, ali upućuje i na činjenicu same smrti. Kao stvarnosni citat, on je jezgro, arhe čitavog teksta, i kao svako poreklo,43 on je i nalog, naredba, performativ na osnovu kog deluje pripovedač i odlazi na sahranu u Marengo, mesto pedesetak kilometara udaljeno od Alžira. Ali važno je odmah obratiti pažnju da Merso, premda često optuživan za pasivnost, ne prihvata autoritet službenog telegrama (jer ga šalje državni starački dom u kojem je bila smeštena majka) bez kritike. Za njega, sadržaj telegrama „ništa ne znači“. Opisujući odmah na početku pripovedača kao čitaoca, Stranac nâs, njegove čitaoce, upozorava kako da mu pristupimo: moramo biti svesni zamke i naloga (naredbe) koje ovaj unutrašnji monolog zabeležen uz pomoć umetnosti krije u sebi.44
Postoji, naravno, i lirska strana romana. Najpoznatiji elementi liričnosti vezani su za srećne trenutke koje Merso provodi na plaži sa Marijom. Iako počinje bezvoljnošću glavnog junaka, taj dan je veoma važan: „Bilo mi je teško da ustanem, jer sam bio umoran od jučerašnjeg dana. Dok sam se brijao, pitao sam se šta da radim i rešio da idem na kupanje.“ Tamo sreće Mariju Kardonu, bivšu daktilografkinju iz njegove kancelarije, „koju sam u ono vreme želeo. A i ona mene, čini mi se. Ali, ubrzo je otišla i nismo imali vremena“. Sada je situacija drugačija: pripovedač joj pomaže da se popne na bovu i tom prilikom ovlaš dodiruje njene grudi: „Bio sam još u vodi kad je ona već potrbuške ležala na bovi. Okrenula se k meni. Kosa joj je padala na oči i ona se smejala. Popeo sam se pored nje na bovu. Bilo je prijatno i kao u šali zavalio sam glavu i spustio je na njen trbuh. Ništa nije kazala i ja sam ostao tako. I sada sledi lirski izliv: „Celo nebo mi je bilo u očima, a bilo je plavo i zlatasto.“ Čovek i kosmos se stapaju u brzim i ekstatičnim slikama. .
Ovakvi lirski trenuci su upadljivo odsutni iz prve dve trećine drugog dela romana, u kojima se opisuje zatočeništvo i sudski proces, ali se iznova javljaju u završnim poglavljima. U prvom delu romana Merso izbegava svaku introspekciju i prepušta se čulnom iskustvu. Njegova ravnodušnost je mešavina nemogućnosti da se oseća i protesta zbog neautentične emocije, što u pripovednom jeziku znači prevlast slike u odnosu na apstraktne ideje. To je povezano sa širom teorijom percepcije, jer opažaji grade drugačiji poredak od fizičke kauzalnosti. Pisani stil podražava tu opaženu stvar nost, što znači da je nepotrebno postavljati pitanje koherencije i kauzalnosti povodom Kamija. Poznato je da struktura Stranca sadrži nepodudarno sti. Nemoguće je, na primer, jasno reći kada Merso kazuje koji deo priče, jer on povremeno govori u sadašnjem, a povremeno u prošlom vremenu.
U romanu ne postoji uvek jasna veza između događaja i osećanja.
Ali to nije čudno – u pitanju je slika sveta u kojem zajednica, bog i drugi oblici transcendencije više nemaju kredibilitet, a univerzalni razum zamenjuje intimni patos sopstva. Ukratko u ovom romanu je pulsacija svakodnevice našla svoj odlučni izraz, utemeljen na neosenzualizmu i egzistencijalnom apsurdu.
Kada se prvi put susretnemo sa apsurdom u romanu, mislimo da je to u redu, da je u pitanju nekakvo odstupanje od redovnih okolnosti i da će se stvari vratiti u svoj tok, odnosno da će sve postati jasno, obrazloženo i opravdano. Kako bi dodatno opovrgao ovakvo zdravorazumsko uverenje, drugi deo romana usredsređen je na problem interpretacije ili, preciznije, netačne interpretacije. Čitav sadržaj drugog dela vezan je za događaje opisane u prvom delu i svi likovi se pojavljuju još jednom. Merso prema predstavnicima pravnog sistema, kao interpretatorima egzistencije, gradi ironičan odnos. Portret Mersoa koji vlasti stvaraju je pogrešan; iako je teško reći kakav je on tačno, jasno je da oni greše – to izaziva simpatije čitaoca. Ali nije dat ni korektiv, a i čitalac bi se morao dosetiti da nema nikakvog jamstva da je portret Mersoa koji je sazdao valjan.
Rekao bih da svoj uspeh Stranac duguje upravo tome što nije knjiga koja objašnjava, ali nas vodi po rubovima mogućih objašnjenja što ih potražuje naša voajerska znati želja. Stranac i Mit o Sizifu su deo je jednog novog mita u književnosti, koji će obeležiti njene važne tokove čitavog 20. stoleća i zaslužiti pažnju filozofa: naime, književnost počinje tamo gde filozofski, politički, religijski jezik dospeva do granica artikulacije (Kafka, Džojs, Kami, Beket, Borhes, Zebald…). Kami vidi svoje junake kao oličenje potrage za apsolutom i za istinom i ideje pretvara u romanesknu strukturu pomoću slika, kompozicije, jezika, odnosa među likovima. Stara tema estetske autonomije i me dija istine ovde je otvorena na način sličan ranim modernistima poput Flobera, koji je tražio odgovarajući jezik pomoću kojeg bi prikazao banalnost sveta. Flober je u tome uspeo, kada je reč o građanskom devetnaestom veku; Kami je takođe uspeo, ali u bitno izmenjenim okolnostima. Trijada koja ga je obeležila (život, nasilje, istorija) nosila je ogromnu težinu nakon Prvog svetskog rata. Kami je pripadao prvoj generaciji proznih pisaca koja je neminovno morala da se suoči s
Otuđenost od društva za njega je značila podređenost silama prirode. Apsurd čuči tu, kraj nas, odmah iza ugla i izaziva nas; ali upravo za to vredi živeti. On je, kako tvrdi Rob-Grije, forma tragičnog humanizma – svet je optužen za saučesništvo u ubistvu jer se svet ne obmanjuje za to što ne želi da prihvati odsustvo smisla kao istinu o čovekovom položaju, i to kao „poželjnu istinu“.
Vratimo se sada pitanju implicitno postavljenom u navedenim stihovima Rajnera Kuncea: da li je Kami bio u pravu ili ne? Moramo računati na to da ovo pitanje postavljamo unutar jednog sveta koji se razlikuje od Kamijevog, ili se barem naši doživljaji sveta razlikuju. Reklo bi se da se svet nije malo promenio od 1960. godine, kada je Kami tragično stradao u automobilskoj nesreći. To je, prema oceni Žila Lipoveckog, svet „paradoksalne sreće“, a ne metafizičkih paradoksa. U svetu stimulacije nadražaja, čulnih užitaka, potražnje, hiperpotrošnje, tržišnosti i beskonačnog umnožavanja potreba, čini se da je Mersoov hedonizam odneo pobedu, ali to ne važi i za njegovu pobunu, možda i za to što je Levijatan postao mudriji nego što je ikada bio i što je ukinuo političke (ali ne i ekonomske) kolonije i nikada ne bi dozvolio da se nekome sudi zato što nije plakao na majčinoj sahrani.
Deklamatorni ton završnih redova romana, kada Merso izražava da će njegovo pogubljenje biti prilika za antagonistički javni spektakl, potvrđuje paradoks pomoću kojeg figura društvene marginalnosti i singularnosti ne postaje samo predmet javne mržnje, već isto tako i tačka kulturne identifikacije sa milionima čitalaca.50
Pri tome, u našem svetu se sve sa gnušanjem odbacuje kao ideologija, osim kapitalizma, što bi za Kamija bilo sasvim neprihvatljivo. On već tokom rata sluti, sudeći po liku Mersoa, da je velikim ideologijama (komunizam, fašizam) došao kraj i da će se mesto borbe sasvim premestiti u čovekovu unutrašnjost. Činjenica je da junak romana odbacuje sve ideološke doktrine i da roman ne sadrži nijednu otvorenu raspravu na temu politike. To je uistinu slično sa našim vremenom krize političkog delovanja i organizovanja i nemogućnosti da se odgovori na pitanje: gde je mogućnost događaja? Nihilizam je kod Kamija povezan sa odbacivanjem estetičkog i poetičkog modela politike i otvaranjem mogućnost igranja svih uloga, oslobađanje čoveka za političko. Dakle, izazov je bio – a možda i ostao: misliti kroz nihilizam, a ne protiv njega.51
Kami takođe u likovima Mersoa i Marije dočarava demokratizaciju želje – naročito seksualne želje – koja obeležava i naše doba otvorenog izlaganja tela i seksualnosti. Možda je upravo Kami tvorac varljive utehe kulta tela i telesnih zadovoljstava vezane za egzistenciju u svetu bez metafizike, izuzev metafizike robe i kapitala koja sebe izuzima iz svake diskusije. Osim toga, Kami se zanima za lokalno okruženje koje je dobilo na vrednosti u naše doba (susedi, prijatelji, stanovnici iste zgrade…). Lokalno, oličeno u formalizmu i ritmu svakodnevice, bez jasno izraženih pravila, na suprot zvaničnom, jedna je od ideologija otpora homogenizaciji i glo balizaciji. U dubljem smislu, Kami u Strancu slika život vođen između istorističke i biopolitičke paradigme, a kao odgovor nudi samosvesno kultivisanje svakodnevnog života. Iako se nigde to otvoreno ne govori, država i njena biopolitika su prisutne u sferi rada i pravde, a Legija časti i nasilje kolonijalne vlasti dekonstruišu istoricističku paradigmu nacije-države. Posmatrano iz ovog ugla, Kamija u Strancu zanima trougao koji će biti podrobno ispitivan tokom poslednjih decenija: sloboda pojedinca, državni interes, delovanje moći.52 Pitanja pokrenuta u Strancu i u esejima i dalje su, prema nekim mišljenjima, na dnevnom redu: „od pretnje nihilizmom, do zalaganja za pobunu; od kritike totalitarnog mentaliteta do problema ’legitimnog’ ubistva i tehnološke supermoći.“53 Humanizam 21. veka priziva prevazilaženje tragedije modernosti; takav antihumanistički humanizam priziva i Merso, grozno rano, ipak dovoljno rano sluteći, u jednoj imploziji, da postoji svetlost i s druge strane provalije koja je unutar čoveka, a ne među metafizičkim vrhovima koje on treba da dosegne.
Vladimir Gvozden
1Zlatna greda, prev. Marijan Nakić, br. 149/150, 2014, 13.
2 Videti Jean-Paul Sartre, „Explication de l’Etranger“, Situation, tom I, Gal li mard, 1947; v. takođe Patric Henry, „Voltaire and Camus: The Limits of Reason and the Awareness of Absurdity“, Studies on Voltaire and Eighteenth Century, tom. 138, 1975.
3 V. Brian T. Fitch, „On interpretation and misinterpretation“, The Narcissistic Text: A Reading of Camus’ Fiction, University of Toronto Press, Toronto, 1982.
4 Alber Kami, Stranac, prev. Zorica Hadži-Vidojković, Prosveta, Beograd, 1989, 55 (u daljem tekstu: Stranac).
5 Jacob Golomb, In Search of Authenticity: From Kierkegaard to Camus, Routledge, London, New York, 2005 (1995), 129.
6 A. Schütz, Collected Papers II: Studies in Social Theory, ur. Arvid Brodersen, Martinus Nijhoff, The Hague, 1964, 23.
7 V. David Sherman, Camus, Blackwell, Oxford, 2009, 61–62.
8 „Ako su svi činovi lišeni smisla i vrednosti, i samoubistvo je bezvredno, stoga ono ne može darovati Mersou bilo kakvu vrednost, a sasvim sigurno ne autentičnost“; Jacob Golomb, In Search of Authenticity: From Kierkegaard to Camus, Ro u tled ge, Lon don, New York, 2005 (1995), 130.
9 Patric McCarthy, Camus: The Stranger, Cambridge University Press, Cambridge, 2004 (1988), 37.
10 Stranac, 34.
11 Stranac, 35.
12 Stranac, 38.
13 Stranac, 39.
14 Stranac, 40–41.
15 Stranac, 32.
16Raylene Ramsay, ’Co lonial / Postcolonial Hybridity in Le Premier Homme and Jean-Marie Tjibaou’s „First Man“, Kanaké’, Albert Camus in the 21st Century: A Reassessment of his Thin king at the Dawn of the New Millennium, ur. Mark Orme, Christine Margerrison, Lissa Lincoln, Rodopi, Amsterdam-New York, 2008, 76.
17Videti Neil Foxlee, Albert Camus’s ’The New Mediterranean Culture’: A Text and its Contexts, Peter Lang AG, Oxford, Bern, Berlin, Bruxelles, Frankfurt am Main, New York, Wien, 2010; Peter Dundwoodie, ’From Noces to L’Etranger’, The Cambridge Companion to Camus, ur. Edward J. Hug hes. Cambridge University Press, Cambridge, 2007, 157 i dalje.
18 Stranac, 31.
19 Stranac, 47.
20 Stranac, 59.
21 Stranac, 59–60.
22 Stranac, 60.
23 Stranac, 32
24 Stranac, 34.
25 Stranac, 60.
26 Brian T. Fitch, The Narcissistic Text: A Reading of Camus’ Fiction, University of Toronto Press, Toronto, 1982, 54.
27 Patric McCarthy, Camus: The Stranger, Cambridge University Press, Cambridge, 2004 (1988), 45.
28 Stranac, 102.
29 Patric McCarthy, Camus: The Stranger, Cambridge University Press, Cambridge, 2004 (1988), 45.
30 Isto.
31 Tobias Cheung, ”Life-Worlds and the Problem of Subjectivity: A Comparison Between Albert Camus’s L’Étranger and Yasunari Kawabata’s Snow Country“, Albert Camus in the 21st Century: A Reassessment of his Thin king at the Dawn of the New Millennium, ur. Mark Orme, Christine Margerrison, Lissa Lincoln, Rodo pi, Amsterdam-New York, 2008, 150.
32 Moris Merlo-Ponti od 1933. godine objavljuje radove o prirodi percepcije, knjigu Fenomenologija percepcije (Phénoménologie de la perceptioni), objavljuje 1945 (Gallimard, Paris); a Sartr publikuje Imaginarno (L’Imaginaire) 1940. godine (Gallimard, Paris).
33 Reiner Poppe, Erläuterungen zu Albert Camus Der Fremde, Bange, Hollfeld, 2008 (4. iz danje), 39.
34Edward J. Hughes, ’Postface’, The Cambridge Companion to Camus, ur. Edward J. Hughes. Cambridge University Press, Cambridge, 2007, 203.
35 Alber Kami, Mit o Sizifu, prev. Ve sna Injac, Mo no i Ma nja na, Be o grad, 1999, 181.
36 Stranac, 116.
37 Stranac, 107.
38 Isto.
39 Ro bert de Luppé, Albert Camus, Éditions universitaires, Paris, 1963, 74 i 76.
40 V. Pa tric McCarthy, Camus: The Stranger, Cambridge University Press, Cambridge, 2004 (1988), 25.
41 Stranac, 31.
42Uri Eisenzweig, Les je ux de l’écriture dans l’Etranger de Camus, Lettres Modernes, Paris, 1983, 11.
43 V. Đorđo Agamben, „Šta je naredba?“, Dispozitiv i drugi eseji, prev. Marija Radovanović, Adresa, Novi Sad, 2012, 33–58.
44 V. P. Gaillard, Albert Camus, Bordas, Paris, 1973, 79; Patric McCarthy, Camus: The Stranger, Cambridge University Press, Cambrid ge, 2004 (1988), 14.
45 Stranac, 42.
46 Ade le King, Albert Camus, Ha us, Lon don, 2010, 39.
47 V. Pour un nouveau roman, Minuit, Paris, 1963.
48Dragan Stojanović, „Marijine usne, lice…“, predgovor u Alber Kami, Mit o Sizifu, prev. Vesna Injac, Mono i Manjana, Beograd, 1999, 7.
49V. Gilles Lipovetsky, Paradoksalna sreća: ogled o hiperpotrošačkom društvu, prev. Jagoda Milinković, Antibarbarus, Zagreb, 2008.
50 Edward J. Hughes, ’Postface’, The Cambridge Companion to Camus, ed. Edward J. Hug hes. Cambridge University Press, Cambridge, 2007, 204.
51Samantha Novel lo, ’Tragedy and “Aesthetic Politics”: Re-thinking the Political beyond Nihilism in the work of Albert Camus’, Albert Camus in the 21st Century: A Reassessment of his Thin king at the Dawn of the New Millennium, ur. Mark Orme, Christine Margerrison, Lissa Lincoln, Rodopi, Amsterdam-New York, 2008, 259–276.
52 Mark Orme, Christine Margerrison, ’Introduction’, Albert Camus in the 21st Century: A Reassessment of his Thin king at the Dawn of the New Mil len ni um, ur. Mark Orme, Christine Margerrison, Lissa Lincoln, Rodopi, Amsterdam-New York, 2008, 13.
53 Videti Maurice Weyembergh, “Le terrorisme et les droits fondamentaux de la personne: le problème”, Lutte contre le terrorisme et droits fondamentaux, ur. Emmanuelle Bribosia, Anne Weyembergh, Bruylant, Bru xel les, 2002, 11–35.
