Svud sam kod kuće, u Italiji.
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca
„Za onoga koji sanja da promeni svoj život, ili život uopšte, putovanje je najjednostavniji način.“ (Todorov 1994: 262) Veliki, „profesionalni“ (mada neretko i nevoljni) putnik bio je i Miloš Crnjanski; ponekad impresionista, ponekad egzot, najčešće alegorista i filozof; na kraju razočarani imigrant i na trenutke asimilovani izgnanik.2 „Kulturno hodočašće“ srpske inteligencije, nezaobilazna destinacija, koja više od dva veka mami putnike žedne Lepote, Italija3, bila je značajna tačka i na njegovom putu. Lirski, hermetični, fluidni putopis Ljubav u Toskani (1930) napravio je presedan u našoj literaturi i izazvao žestoku polemiku. Crnjanski ne samo da širi tematsko jezgro Italije (njegovu Italiju čine: i Venecija, i Toskana, i Rim, i Napulj, i Pompeji i Abruci, i Firenca) već stvara i opisuje jedan lelujav, subjektivan, oniričan i duboko ličan svet. Zbog tog traganja po sebi (Stuparević 1976 : 162) Italija je i prostor misterije Ljubavi (Ljubav u Toskani), ali i prostor u kome se ovaploćuje druga velika misterija, misterija Smrti (Kod Hiperborejaca4). Ili : ona je najlepši šum vode na svetu, jedna fantastična ženska glava, srebrnasta tišina Mikelanđelovog kubeta, tajna njegove matere, odblesak Ponoćnog Sunca Severa, agave Vezuva, večno proleće i večni užasi siromašne, divlje i barokne Sicilije. Ta slika eho je uspomena, ali i literarnih reminiscencija, odjeka iz sveta umetnosti, nauke, tadašnje štampe, ali i natrun onih okamenjenih „slika u glavama“ (Rot 2000 : 267), koje nesvesno upijamo od najranijeg doba, koje markiraju naš odnos prema Drugima, određujući i nas i njih (Činirela 1997 : 49).
Poigravajući se žanrovskim sterotipima5, jezičkom polifonijom (uz dominantni srpski javljaju se neretko i drugi jezici, od italijanskog, preko latinskog, francuskog, španskog do turskog), i na spoljašnjem, formalnom, i na unutrašnjem i metafizičkom planu ovo delo je zaista „roman dijaloga“ (Vladušić 2008 : 146). Možda roman više no memoarsko delo ili putopis, jer korpus ove knjige nisu samo sećanja, koja su uvek problematična, jer „prošlost je halucinacija“ (Crnjanski 1966a : 137), niti suma auto i heteroslika – plodovi kulturnog, internacionalnog dijaloga. Odnos stvarnosti i sna, i staro pitanje smrti u srcu su ove knjige – slike imanentne svakom ljudskom biću, bez obzira na naciju, rasu, pol i druge, (naizgled) tako bitne, razlike. „Beo čovek ne voli žutoga. Žuti ljudi ne vole bele. Ni žuti, ni beli, ne vole crnoga. A u Americi, uništili su crvenog čoveka.“ (Crnjanski 1966a : 380) Gotovo pesimistički zazvuči Crnjanski. Ali, iako je svet vavilonska kula (Crnjanski 1966a : 90), matere i u Italiji prate sinove sa suzama u rat (Isto : 234), a sve bolnice na svetu imaju isti miris, miris lešine (Isto : 139). Ne priznaje se podela po narodima, po jeziku i krvi, samo po klimi; po klimi postajemo Danci ili Talijani (Crnjanski 1966a : 225). „Taj nagon, da se čovek, i u tuđim zemljama oseti kao kod svoje kuće, ja mislim da je znak, jedne velike zajednice, osećaja zajednice ljudi.“ (Crnjanski 1966a : 91)
Prošlost je varljiva, istorija virtuelna, a život san šapuće nam Crnjanski kalderonovski lajtmotiv la vida es sueño. I mi ulazimo u dijalog – sa piscem, njegovim junakom i različitim sabesednicima; nastaje veliki polilog u prostoru i vremenu, razgovor Juga, helenskog i rimskog, Severa, maglovitog i mistično tihog i Slovenstva, one rafinirane, emotivne jugoistočne duše, ali i barbarskih duhova Balkana, koje je nastojala da definiše Marija Todorova. I premda je dijalog „uvek odnos snaga“ (Pažo 2006), jer ipak računa na hijerarhiju među sabesednicima, „opredeliti se za dijalog znači i izbeći dve krajnosti – monolog i rat“ (Todorov 1994 : 14). Dijalog je put kojim „čovek razgovora“, zvao se on Sokrat, Miloš Crnjanski, Sreten Marić ili Cvetan Todorov, stremi ka istini.
Priča u Rimu, kao i priča o Rimu beskrajna je (Crnjanski 1966a: 96). Mapa grada data u Hiperborejcima mešavina je različitih kulturnih kodova. Imagološko dekodiranje odgovara ne samo na pitanje „kako mislimo o drugima“, već i „kako živimo“ sa njima (Todorov 1994: 328). Složen polilog odvija se na više ravni – likovi romana u neprestanom su razgovoru, dok pisac uspostavlja ’srodstvo po izboru‘ sa velikim prethodnicima, pre svega Stendalom i Geteom6, ali i stupa u dijalog sa Večnim gradom koji progovara iz dubina svoje istorije. „Rim je mumija koja govori“ (Nenadović 1961: 120), on je okamenjen, ali ne i skamenjen, još i danas ima šta da (nam) kaže. Kakvi su Italijani, naši žabari7 u vizuri Miloša Crnjanskog? Kako on vidi Druge? Drugost se u ovom delu ovaploćuje etnički, nacionalno, religijski, politički, ideološki, polno, seksualno, generacijski, pa i rasno; u literaturi, kao i Kod Hiperborejaca najfrekventniji su nacionalni stereotipi. To su signali sa najčvršćim jezgrom, najtvrdoglaviji, najteže promenljivi (Činirela 1997: 49), prisutni još od antike (Živančević-Sekeruš 2005: 162). Rim iz Hiperborejaca najpogodniji je upravo za ovu vrstu slika; broj stranaca (barem stranaca – diplomata) u ostalim regijama znatno je manji. Za ovaj tip (hetero)slika Lersen predlaže naziv etno-slike kako bi se izbegle proizvoljnosti, nedoumice i eventualna ograničenja imagologije.8
Pogledajmo najpre ko su sagovornici glavnog junaka Hiperborejaca, Srbina, pisca, novinara, diplomate. Jasno se uočava da su to mahom stranci – i to određena grupa ljudi, iz diplomatskih krugova (ili u tesnoj vezi sa njima), internacionalna grupa žena i muškaraca, ’corpo diplomatico‘9. Činjenica da ih ne određuju lična imena već nacionalna pripadnost omogućava igru etnostereotipa. Oni – Albanka i njen muž, američki novinar italijanskog porekla i autor knjige o papi, dva italijanska oficira, kći bivšeg predsednika vlade jedne male kraljevine na Balkanu (koja neprestano strahuje za očev život, i živi u iščekivanju atentata), a tik uz njih i rimski markiz, gospođa Karin Nordstrom (Karin Nordstroem), Šveđanka i njen rođak Torsten Roslin (Torsten Roslyn), kao i gospođica dela Kloete (della Cloette), profesorka italijanskog glavnog junaka i njegove supruge, njen otac, te profesor Zeno (Zeno), stručnjak za Mikelanđela – nisu samo predstavnici građanske klase, reprezentativni stanovnici metropole, već, kako je utvrdio Vladušić, jedna određena kasta (Vladušić 2008: 145, 150-151). Oni su Drugi u odnosu na sredinu u kojoj se nalaze, a istovremeno kušaju drugost udaljeni i od svojih država – matica; oni su stranci u Rimu, ali i stranci jedni prema drugima zbog različitih političkih, ideoloških, nacionalnih ciljeva zajednica koje predstavljaju. I zato je njihov „diplomatski dijalog“ (Vladušić 2008: 154) neretko ironičan. Suštinsko nerazumevanje očigledno je pod krinkama uljudnosti; teme iz umetnosti, filozofije, istorije i nauke površne su – u isti mah skrivaju i otkrivaju duboki jaz među njima i sred njih. Ipak, to nije u potpunosti tačno, jer glavni junak Hiperborejaca sa opsesivnim žarom govori o temama koje ga uzbuđuju, pre svega o vezama Severa i Juga, lepoti skandinavske tišine i Mikelanđelovoj nedokučivosti, nalazeći različite sabesednike (od lepe Napolitanke koju je sreo u Abrucima, preko prijatelja iz kruga ’corpo diplomatico‘ do svoje supruge, te eksperta o Mikelanđelovom delu). Njega istinski zanimaju i Tiberije, i Taso, i Kjerkegor, i Anderson, i Ibzen, i Strindberg. Nastoji da rekonstruiše njihove tragove u Rimu, njihove odraze u sebi i suštinske veze među svim (tim) ljudima različitih vremena, otkrivajući misterioznu Drugost kroz tajnu njihovih matera (koju tumači oslanjajući se na psihonalizu, jednu od ključnih disciplina sa kojom komunicira imagologija), latentni nagoveštaj homoseksualnosti (latentni, jer shvata da živi u homofobičnom društvu) i magiju stvaranja. Ponekad je moguće u taj interes učitati i političko-ideološke reference – interes za Tiberija egzistira i kao alegorijska pobuna protiv Musolinijevog režima, koji u njemu intenzivira osećaj stranca. I ne samo u njemu. Represivni, fašistički režim suprotstavljen je monarhističkom, oličenom u spomenu našeg princa i prisustvu španskog kralja . Slučaj komedijant dodelio je istu zgradu Srbima i Špancima. Oni se udvajaju; u telefonski razgovor srpskog poslanstva mešaju se španske priče o lovu na lisice (Crnjanski 1966b: 13). Povrh svega, taj maleni španski kralj, Alfons XIII ima demonske moći; u republikanskoj prestonici klone se njegovog fatalnog pogleda. Alfons XIII donosi nesreću, on je Edip kome žele da iskopaju oči. Ništa nije jednostavno u lavirintu životnih i literarnih, Crnjanskovih, rimskih niti. Ipak, protagonista veruje u opštu, globalnu vezu čovečanstva (Crnjanski 1966a: 327), oseća da je „samo prolazna sen i u Rimu“ (Isto: 15), ali nada se da je svet širok i da svuda i čovekoljublje i mržnja postoje (Isto: 382). Ksenofobija je opšta pojava uoči ratova, svestan je (Crnjanski 1966a: 263), ali i u tom i takvom trenutku, sa malo gorčine i mnogo vere u spasonosnu moć plemenitosti i ljubavi, bolno dodaje, svestan da je nemoćan kao pojedinac i neodvojiv od svog vremena : „Jedanput sam preživeo veliki svetski rat. Jedanput je dosta.“ (Crnjanski 1996a: 270). Temporalnost je neodvojiv element našeg postojanja, naše krhkosti, „svaki je čovek zatvoren u svoje stoleće“ (Crnjanski 1996b: 196); ali nažalost, čini se da i istorija, i literatura često gube bitku sa sećanjem i Zlom…
Dva termina objašnjavaju moguć susret kultura: multikulturalizam i interkulturalnost (Pažo 2006). Multikulturalizam podrazumeva naporednu egzistenciju različitih etničkih, verskih, jezičkih, ideoloških grupa među kojima nema suštinske komunikacije; one egzistiraju paralelno, naravno kao moguća protivteža individualizmu i rasizmu. Interkulturalnost označava istinsko prožimanje kultura, njihov pluralizam. Prostor kulturne razmene Kod Hiperborejaca ima istorijsko-geografski i imaginarno-metafizički okvir. Ne priznaju se spoljašnje granice, ni realne ni simboličke, ali istovremeno, otklonom od ljudi stvaraju se unutrašnje. Granica, tačnije opozicija Severa i Juga, jedno od važnih pitanja moderne Evrope kako smatra Pažo, u srcu su i ovog dela. Italija, sa svojim večnim antagonizmom Settentrione – Meridione (Sever – Jug), i čestim unutrašnjim migracijama ka Severu (koji je ekvivalent ekonomskoj stabilnosti i moći), idealan je teren za takva istraživanja.10
Sever Miloša Crnjanskog – Štokholm, Špicbergen, Jan Majen – njegova Hiperboreja, postoji kao takva samo u sumatraističkoj vizuri, u velikom snu, u kome protiču rimski dani i noći, u kome (pro)huji čitav život. Hiperboreja nije „samo jedna Danska, Norveška, Špicbergen“ kako su je neki tumačili (Jeremić, 2005: 325); jasno je da je to metafizički prostor. Crnjanski eksplicitno kaže : „Ja nikada nisam rekao da je Švedska Hiperboreja. Hiperboreja je negde dalje, iza polarnih predela, gde Sunce večno sja.“ (Crnjanski 1966a: 385) Gde je ta poetizovana zemlja Smisla, carstvo večnog leda i neumrle svetlosti, prostor lišen Zla, ali i ljudi? Da li je njeno postojanje moguće jedino u odsustvu čoveka? Nije li paradoks da odsustvo ljudskih bića tvori harmoniju, ideal čovečanstva? U vreme kataklizme jasnije je no ikad da „sve beži od čoveka“ (Crnjanski 1966a: 76). Ali, priroda nije uteha junaku ovog dela, ona je indiferentna za ljudske patnje; u njenom krilu čovek je uvek Drugi. Nestaje onaj sklad koji je doneo romantizam; moderni subjekt XX stoleća, prošavši kroz pakao krvi, rata, razaranja i zverstava, rascepljen i raspolućen, utehu i utočište ne nalazi ni u prirodi. Otvoreno i jasno, na više mesta u knjizi, navodi se da je junakova uteha Mikelanđelo, „jedina figura za koju će upotrebiti zamenicu moj“. (Vladušić 2008: 172). Da li je renesansni gigant dovoljna uteha ili samo nagoveštaj nade?
Idući tragom Mila Lompara, Slobodan Vladušić donosi zaključak o prevlasti nehumane lepote u ovom delu, shvatajući tu činjenicu kao bekstvo od smrti – tamo gde nema čoveka, nema ni smrti (Vladušić 2008: 170-171). Stanovnici maglovite zemlje iza Severnog vetra (Grevs 2002: 471, 572), „dobri“ Hiperborejci, apstraktni su, kao što su i stranci i prijatelji uvek apstrakcija (Bilefeld 1998: 137). Apstrakcija je i apsolutna plemenitost – ni na Jugu, a ni na Severu za neke ljude, za određene nacije, jednostavno nema mesta. Antisemitizam vlada u oba carstva; u Rimu postoji geto (Ghetto), Jevrejima je zabranjen pristup na javna mesta, a čak i u najmirnijim i najprosvećenijim zemljama Evrope, na Severu, koje najviše sliče Hiperboreji, postoji reljef na kome krmača sisa Jevrejina – ksenofobija nad grobnicom Svedenborga, jednog od najvećih hrišćanskih filozofa (Crnjanski 1966a: 274 329-331; Crnjanski 1966b: 27).
Ima li Hiperboreje van sna i sećanja pitamo se onda? Ili je po sredi subverzivna funkcija imaginacije?! Duboko verujemo da, iako lišena ljudi, Hiperboreja nije lišena ljudskosti. Lepota polarnih predela daje našem junaku u ratu iluziju da nije sve besmisleno (Crnjanski 1966b: 36), Hiperboreja se javlja kao uteha, protivteža ratu, beznađu i smrti! „A smrt koja nas čeka, uzrok je, da treba da se volimo. Seti se agave koju sam tražila na Vezuvu. Ti si me tamo vodio. Vodi me. Uzmi me za ruku.“ (Crnjanski 1966b: 121) I kao da se u Rimu nastavlja put iz Toskane, potraga za Ljubavlju, sveprožimajućom, čija magija još jedino može da nas spase. Tako se i magija Rima javlja tek kad se zna da se iz Rima odlazi (Crnjanski 1966b: 90). Da li uvek želimo da smo drugde, da li smo osuđeni na san o Sumatri, Rusiji, Hiperboreji, san koji bismo doticanjem samo uništili?11 Slažemo se sa ranijim istraživačima, Hiperboreja jeste utopos, čiji je drugi pol sreće osećati se svuda kao u zavičaju, biti građanin sveta (Teofilović 1996: 243). Italija, prostor potrage za Ljubavlju, sa Napuljom koji je amalgam Erosa i Tanatosa (Crnjanski 1966a: 336) i Rimom u kome se junak Hiperborejaca, poput Andersena, oseća kao kod kuće (Crnjanski 1966a: 217), nudi mogućnost ravnopravnosti i otvara drugi pol utoposa.
Junak Hiperborejaca raspravlja o Severu i Jugu, predstavnik je Istoka (tojest jugoistoka), vrsni poznavalac tekovina Zapada. Slojevita je i mnogostruka njegova drugost; on je Drugi u nacionalnom, verskom, političkom, ideološkom, najširem kulturnom smislu. On je Drugi jer kazuje ono što je ostalima nepoznanica – bajkovitu priču Severa. Kao da se nazire Drugi i u samom junaku; to je ona senka što ga prati od davne fotografije galebovog krila iz Skagena do sunčanih rimskih ulica. Mada pisca – novinara – diplomatu u Rimu vide kao Drugog12, on ipak ne postaje neprijatelj; on nije „signifikativan“, pa samim tim ni opasan stranac; nije „dovoljno bitan“ da postane neprijatelj (Bilefeld 1998: 130-131)! Žele ga u svom društvu, verovatno pre zbog tri hiljade amerikanskih cigara koje je širokogrudo delio, nego zbog njegovih severnih (i opštečovečanskih) aluzija i iluzija. Iako je on superiorniji u ambivalentnom polilogu od većine iz svog diplomatsko-građanskog kružoka, javlja se sumnja da bi bez tih cigareta bio prihvaćen kao ravnopravni sagovornik. On je u očima Drugih (pre svega profesora Zena, koji ima crte slavofoba) predstavnik niže rase, anticivilizacije, „večito tamne strane Evrope“ (Todorova 1999: 349).
Kao Sloven, u Rimu (p)ostaje reprezent Balkana, koji je, nažalost još uvek „etnografski muzej za potrebe multikulturalizma u jednom ćošku Evrope“ (Todorova 1999: 352), sinonim za agresiju i egzotiku (Noris 1992: 341). A oni, svi oni u Rimu, oni ne znaju, niti hoće da znaju, o njemu; o Drugima, o nama. Ne trpe nas, jer smo veliki šovinisti i ćaknuta nacija (Crnjanski 1966a: 234-235, Crnjanski 1966b: 38, 373). Jesmo li mi zaista „mali narod“?13 Danilo Kiš se lucidno buni protiv tog ofucanog mita da smo mi, mi Jugoslovaci i ostali Mađari (Kiš 1990: 92, istakla I. B.) nesposobni za san i stvaranje. Sa bolnom ironijom zaključuje da smo sami krivi, mi i naše male (ali za nas tako bitne!) razlike, što nas svode na jed(i)nu dimenziju, homo politicus-a, zoon politikon, mahnitu, angažovanu životinju, zaslepljenu egzotičko-komunističkim problemima (Kiš 1990: 91-93). Pa ipak, (i) mi smo deo Evrope, ne samo na osnovu geografske i antropološke činjenice (Kiš 1990: 94). (I) mi, plemeniti, dobri divljaci, (i) mi imamo čulo za Lepotu. „Jer poezija, jer literatura (…) to su, i za vas i za nas podjednako, naši barbarski snovi i vaši snovi, to su naše ljubavi i vaše ljubavi, naša sećanja i vaša, naša svakodnevica i vaša, naše nesrećno detinjstvo i vaše (i ono možda nesrećno), naša opsesija smrću i vaša (identična nadam se).“ (Kiš 1990: 93)
Moguće je (bar Kod Hiperborejaca) da se granice drugosti nadrastu. Jedan od blistavih momenata te interkulturalnosti je poseta glavnog lika profesoru dela Kloeta (della Cloetta), koji sa njim govori italijanski, premda sa strancima uvek razgovara na francuskom (Crnjanski 1966b: 203). Niti jezika koje bi trebale da spajaju (dva) ljudska bića (Bilefeld 1998: 165) najčešće su neosporna barijera (Lersen 1992 : 281), ponekad oružje protiv balkanskih karaktera (Noris 1992: 345), protiv stranca uopšte; jezička različitost ukazuje na izolovanost, nemogućnost veze. Dok Srbinu uspeva da prevaziđe (lingvističke) barijere sa Italijanom, jezik na kome komunicira sa svojim najčešćim (očigledno ne i najbližim) sagovornicima jedan je čudni amalgam italijanskog i raznih nacionalnih jezika. „Svi brbljaju. Svi sve jezike znaju.“ (Crnjanski 1966b: 69) podvlači se još jednom suštinsko nerazumevanje među junacima.
Crnjanski je pisac svestan žanrovskih izazova i kulturnih mitova (Gvozden 2006: 191), izbegava kolektivizaciju i beži od etnocentrizma, ali se ipak služi stereotipima. Narod u Rimu je, čitamo, sujeveran, veruje u razne znake i igra lutriju sa papinim godinama (Crnjanski 1966a : 9), lud na točkovima (Isto : 166, 212), veoma inteligentan (Isto: 147) ali i tvroglav, testa dura, kao i kod nas (Isto : 366, 305). U Rimu je tačnost retka (Crnjanski 1966b: 160) obožava se kafa, čiji miris boji čak i rimske trotoare (Crnjanski 1966a: 169, 414). Italijani piju, ali se ne opijaju (Isto : 38), ljubomorni su (Crnjanski 1966b: 237) i ubijaju se zbog žena i časti jer vole da ginu otmeno, kao pojedinci, nikako u gomili (Crnjanski, 1966a : 296). Iako imaju najlepši jezik na svetu (Crnjanski 1966a: 192), Afrika im liči na mrtvačku lobanju, ne na veliko, crveno ljudsko srce, koje kuca u sumatraističko-hiperborejskom snu protagoniste (Isto: 303). Neapolitanci poznati po lepoti i pesmi, imaju još jednu bitnu crtu – melanholiju (Isto: 59). Potvrđuje se i slika o Italijanima vatrenim i strasnim ljubavnicima, u liku oficira koji se udvaraju zauzetim gospođama, a pre svega onog koji na železničkoj stanici ispraća jednu a dočekuje drugu damu.
Scendi, cara scendi, rečenica tog mladog Italijana: „Siđi, draga siđi“ (Crnjanski 1966a: 320) signal je nacionalnog neverstva (koje je fikcija) i pandan onom kalderonovsko-crnjanskovom shvatanju koje je u osnovi ovog dela i piščeve filozofije – la vida es sueño. Sve što stoji na t(e)lu suprotstvalja se eteričnoj zvezdanoj apoteozi.
Bezimeni Srbin, glavni lik Hiperborejaca, nije samo učenik u tuđini; iako uči o Italiji, Mikelanđelu i sebi kroz razgovore sa profesorima, ekspertima i prijateljima iz prošlosti, povremeno je i učitelj (kad priča, posebno damama, o egzotičnim severnim prostranstvima). Nema tragova mizoginije u ovim redovima, žene su (naizgled) ravnopravne u ovako slikanom Rimu. Iako su sve lepe, pisac ne propušta da naslika njihovu opsesiju telom (ako je to uopšte ženska opsesija); švalja Marijana počinje da vene i stidi se toga, a kao nelep prizor u užasima rata naslikane su i grudi starica (Crnjanski 1966a: 115, 290, 297). Žene su i par excellence primer vernosti (od ponosite Bugarke do zanosne Rimljanke, markize). Ni pisac, a ni njegov junak, predstavnik slovenstva, ali i muškaraca, čovek u potrazi za najtananijim i najskrivenijim odnosima u svetu, ne može (ne želi?) da poveruje u bilo kakve profane (ljubavne, a kamoli erotske) veze jedne fatalne žene sa papom! Iako je papa za njega i njegov kulturni kod po definiciji Drugi, stranac, iako nevoljno sluša ode papama iz usta svog američko-italijanskog prijatelja, iako pape imaju dugu istoriju preljuba, spletki i zločina, on se oštro i odlučno zalaže za poštovanje Svete Stolice! Jasno je da je taj pijetet gluma, poza – možda se objašnjenje može potražiti u političkim prilikama, možda u sferi psihonalize, možda u Crnjanskovim idejno-poetičkim osnovama, neumornoj težnji ka visinama Duha i otklonu od telesnog…
Čini se da su žene Kod Hiperborejaca čuvari tradicije i patrijarhalnih vrednosti (ćerka predsednika vlade, iako razvedena, upozorava Srbina na građanski moral dok mu je supruga van Rima), ali i nosioci raznih stereotipa, pre svega etno-slika. Albanka pomaže (samo) svoje sunarodnike ugrožene ratnim užasima (premda tvrdi da se oseća Talijankom); daleke žene Severa, danske seljanke, posmatra kao zdrave, snažne krave (Crnjanski 1966a: 178-179, 220). Bugarska Medeja (Crnjanski 1966a: 56) više voli svoju Bugarsku nego čitav svet, ona je vrhovna Lepota, jedini prostor sreće, zemlja naspram koje svi Drugi dobijaju negativni predznak (premda Bugarka živi u Rimu). Valentina Sedefčeva smatra da Crnjanski aktualizuje negativne slike Bugara iz svoje kulture, (Sedefčeva 2006: 301). Našoj čitalačkoj pažnji je to izmaklo; verujemo da ljubav prema svome može biti pozitivna autoslika, iako se često doživljava kao negativna vrednost, jer potencijalno sadrži klice ksenofobije i šovinizma.
Konačno, u svom hiperborejstvu, Crnjanski zalažući se za Ljubav i prevladavanje „liliputanske mere“ u nama, daje ulogu i ženama: „Svaka bi žena spasla život muškarcu kog voli (tako nešto u obrnutom slučaju, čak i kad muškarac voli, nije sigurno)“ duhovito zaključuje (Crnjanski 1966b: 114).
Uz stereotipe o ženama i etno-slike bili su nam interesantni i stereotipi koji se odnose na homoseksualnost, koja je jedna od Mikelanđelovih ’sfingi‘, tajna, doduše ne tolika kao ona koja ostavlja trajni nemir na stranicama knjige i u duši pisca i čitalaca, misteriozno ime Frančeske dei Neri (Francesca dei Neri). Ni junak ni pisac ovog dela ne ispoljavaju animozitet prema homoseksualcima; ipak abnormalnost analne ljubavi, koja se jedino miševima oprašta, te činjenica da je to tabu tema u razgovorima kojima prisustvuje dama, profesorova kćerka (Crnjanski 1966b: 163, 167, 208, 240) bacaju latentnu senku na sumatraističko-hiperborealne prostore.
Pod Suncem Mediterana, uz pogled na srebro Mikelanđelovog kubeta i san o ledu Špicbergena, čeka se rat. Još jedan rat, ogoljen, bez nade i iluzija, neizbežan i nimalo ličan. U iščekivanju Zla, junak lebdi među javom i med’ snom, živi između Severa i Juga. Njegovov doživljaj sveta subjektivan je. U gradu koji je amalgam Lepote i istorije, ali i i najveća grobnica Evrope (Crnjanski 1966a: 224) izjašnjava se kao panslavist (Crnjanski 1966b: 29), koji voli podjednako i našu Dalmaciju i našu Makedoniju, koga boli pomisao da će Rumuniju da dele kao sir (Isto: 10) – prema ovome, on nije samo panslavist, nego i panbalkanist.
Pa ipak, osnovna ideja ovog hibridnog dela nije dokazivanje univerzalnosti slovenstva.14 On ne oseća potrebu da se konačno opredeli između zadatih antagonizama. Njegovu otadžbinu su primorali da prekine dijalog i opredeli se; junak ovog dela je imao više sreće; pisac ne. Uprkos poražavajućim činjenicama, Miloš Crnjanski je pisac posrednik, koji doprinosi boljem poznavanju
kultura i razumevanju Drugih, što je jedan od osnovnih imagoloških postulata (Pažo 2006)15. Ali njegov Rim, i pored svih veza, snova, humanističkih vizija, ostaje multikulturalni lavirint. Narodi se, ipak, ne poznaju. Tama boji borealnu svetlost; otkrivamo veliko nerazumevanje – Evropljani posmatraju Eskime kao kanibale, inferiorna bića, bestiarum in marem (Crnjanski 1966: 70, 265, Crnjanski 1966b: 262).
I pored svega navedenog, knjiga Kod Hiperborejaca je Crnjanskovo duboko humano i humanistističko zaveštanje. Junaka pogađa tuđa i sveopšta ljudska nesreća, „neka zbrka vlada zaista u svetu“ (Crnjanski 1966a: 231), ludilo rata udara na vrata gotovo svih evropskih zemalja i „čovek dakle sazreva za smrt kao kruška“ (Isto: 321) U takvim okolnostima, ni mi nismo više mi…
Samo to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
Nego neka čudovišta, polipi, delfini,
Što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
I urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču rusko ničevo –
I špansko nada.
(Lament nad Beogradom, Crnjanski 1983: 265)
Ali u sveopštem haosu ponavlja se tiho i uporno, gotovo pobožno: „Sve je na svetu u vezi. I rimski pesnici, i Sloveni. Hiperborejci.“ (Crnjanski 1996a: 162)
Primordijalne niti koje spajaju epohe i ljude i otkrivaju suštinu, svrstavaju ovu knjigu u vrhove sumatraizma16; grade se veze između ranog i poznog „modernog klasika“17. Kao da je on kroz sva zla i lepote, sve životne i literarne susrete ostao nepromenjen, svoj, to jest otvoren za Druge. Neumorna potraga za (izgubljenim) smislom u besmislu rata (i života) ima svoje opravdanje. Ipak,
Rim nije povlašćeni prostor u delu Miloša Crnjanskog; ni borealni predeli Večnog Sunca nisu prostori apsolutne sreće. „Grad-oaza, grad-zvezda“, „zdanje iz snova“ (Džadžić 2005: 91, 93), u kome „nema besmisla ni smrti“ (Crnjanski 1983: 265) samo je Beograd. Svoj, skroz. Lament nad Beogradom je „superiorni i tamni vrhunac Crnjanskovog pesništva, krunska pesma jedne autentične pesničke avanture“ (Brajović 2005: 92) i bolni „šapat deteta koje hoće kući, ma kakvoj, ali svojoj kući“ (Sekulić 2005: 170), čini nam se.
Krajnje konsekvence udesa Drugog naslućuju se u Rimu, dodiruju vrhom jezika. Ali puni ukus Zla spoznaje se tek u snegu Mil-Hila. Poniženje, kobni pečat te drugosti, ne podnosi se ni uz centralno grejanje18 ni uljudne osmehe – proteze engleske predusretljivosti (Koljević 1997: 169, 174). U Rimu je Crnjanski bio stranac, ali je tek u Londonu postao „totalni ljudski emigrant“19. Odbleske
Večitog Sunca Hiperboreje, veru da Lepota pripada svima, kao strast koja neprekidno goni na san nalazimo u Italiji Miloša Crnjanskog. Postoje oni koji su iskusili Zlo na svojoj koži, ali i dalje veruju da je život san, a dijalog rešenje. Možda je ta nada luksuz a Hiperboreja „poslednja zvezda čiji sjaj ne vara“ (Miljković 2001: 126).
Velika opasnost preti nam od ideologija; teško je izbeći krajnosti univerzalizma, a ne zapasti u proizvoljnost relativizma; gotovo nemoguće izmiriti humanizam i nacionalizam, kosmopolitizam i patriotizam, ali treba biti uporan, uči nas Cvetan Todorov.
Lakše je razbiti atom nego predrasudu smatrao je Ajnštajn. Putovanje je velika samospoznaja, travel broadens the mind (World of words, 2003). Čovek nije tabula rasa, u svakom kontaktu sa novim, stranim, Drugim, služimo se stereotipima, prečicama mišljenja (Rot 2000: 270), koje često kreiraju predrasude (rasizam, seksizam, mizoginiju, homofobiju).20 Uprkos tome, u sumatraističko-hiperborejsko(-utopijskoj) viziji Drugog otvaraju se prostori Tolerancije.
Polifonija, susret i prožimanje kultura, plemenitost nužni su koraci ka spoznaji alteriteta, identiteta i ljudske prirode uopšte. Ako prihvatimo Rikerovu tezu o konstituisanju identiteta u pripovedanju i Hegelov put dostizanja izvesnosti istine o sebi, samosvesti, izlaskom iz sopstva i ovaploćenjem u drugosti, možemo zaključiti – ja, to nije samo onaj Remboov Drugi; to smo i ja i Drugi, i naš večni agon.
Isidora Belić
Zbornik radova sa IV naučnog skupa mladih filologa Srbije, održanog 17. marta 2012. godine na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu
2 Portrete putnika, više galeriju no tipologiju poznatih evropskih putnika – intelektualaca, dao je Cvetan Todorov (Todorov 1994 : 328-336).
3 O prisustvu i značaju Italije u srpskoj putopisnoj književnosti pisala je Olga Stuparević, koja je dala i hronologiju putopisa od 1788. do 1972. (Stuparević 1976: 173-181)
4 Naziv Hiperborejci legitiman je u nauci u književnosti. U ovom radu se češće upotrebljava taj naziv umesto Kod Hiperborejaca.
5 Osnovno pitanje koje su kritičari, uglavnom, težili da odgonetnu bilo je pitanje žanrovske razuđenosti ove uzbudljive knjige. Šta je ona? Putopis, memoarsko delo, dnevnik, autobiografija, možda roman? Roman-esej ili lirski roman? Ili novela, poezija? (Jeremić 2005: 316-318, Sedefčeva 2006: 295-296). Interesantan je i vredan pažnje pokušaj Željka Đurića da, uzimajući u obzir tu polivalentnost, te dramsku strukturu tri poglavlja Hiperborejaca posvećenih velikom italijanskom pesniku XVI veka koji je uzbuđivao evropske duhove i svojim burnim životom i kompleksnim sonetima, pokuša da se preko žanra melodrame približi ovoj hermetičnoj prozi (Đurić 2006: 112-166). Disperzivna struktura Hiperborejaca skriva (i)li otkriva da Crnjanski koristi obimnu dokumentarnu građu, koju na samosvojan način transponuje u svom izrazito lirskom senzibilitetu, a Đurić nam pokazuje da je veliko delo uvek otvoreno za nove izazove i tehnike tumačenja.
6 Na to je ukazao Milo Lompar (Lompar 2004a, Lompar 2004b).
7 Kod nas je uobičajen pejorativ žabari za Italijane, dok su za Engleze žabari Francuzi (Koljević 2007 : 7-8). Kako su Italijani zadobili takvu karakterizaciju? Možda su za to odgovorne njihove velike, prekookeanske seobe u XX stoleću – skok preko bare. Ta emigracija (bila) je tužna, sinove Sunca pretvarala je u sudopere (Crnjanski 1966a : 350). Interesantno je i da bubašvabe u Nemačkoj zovu Rusi, u ostalim zemljama najčešće Nemci, a u Kini ih vole (Crnjanski 1966a : 166).
8 Lersen smatra da su takozvani nacionalni stereotipi u suštini regionalni; slike ne nastaju u zadatim okvirima državnih granica, već su vezane prevashodno za kulturna područja – regije (Lersen 1992 : 285 – 286).
9 Termin preuzet iz doktorskog rada Slobodana Vladušića, koji je naveden u odeljku Literatura i građa.
10 Slika Severa (u Italiji a i uopšte) je uvek sinonim za razum, um, moć, bogatstvo, razvijenost, rad, red; dok je Jug poprište emocija, mašte, nerazvijenosti, nerada, siromaštva i haosa. Ako posmatramo opoziciju Sever – Jug na nivou Evrope, Italija je Jug Skandinaviji; taj Jug (iako „stereotipno“ inferiorniji u odnosu na Sever) može daleki Sever da doživi kao egzotiku. Zanimljivo je, pak, da ta ravnoteža ne postoji u odnosu evropskog Zapada i Istoka (Orijenta, ili katkad samo Balkana); pravo na doživljaj egzotike, ekskluzivno je pravo Zapada. U svojoj oceni Drugog u Pismima iz Italije, Ljubomir Nenadović posmatra Rim kao Jug, verovatno imajući u vidu i napuljske lazarone : „Narod je u Rimu neradan, hoće da prevari, lažljiv je, bezobrazan je, kradljiv je i – vrlo pobožan.“ (Nenadović 1961 : 96) Premda negativna, ova heteroslika danas zvuči zanimljivo i sveže zbog jake humorne note, koja najčešće i daje specifičnu notu stereotipima.
11 O važnosti i specifičnosti shvatanja prostora u delu Miloša Crnjanskog pisao je Tihomir Brajović. On je utvrdio da lirsko Ja kod Crnjanskog uvek teži da bude na drugom mestu, te da je atopičnost stoga jedno od glavnih obeležja dela ovog pisca (Brajović 2005 : 90). Subjekt nikada nije na pravom mestu, čak i idealna zavičajnost, Beograd, specifičan je spoj atopije i utopije – poezija o idealizovanom i povlašćenom prostoru nastala je daleko od njega (Brajović 2005 : 92).
12 Potrebno je istaći da Drugost nije nužno pežorativna kategorija. Biti stranac znači i biti slobodan (Todorov 1994 : 333), oslobođen nacije, rase, okova kulture i bića.
13 O tom pitanju su razmišljali mnogi, autori i tumači (naše) književnosti, uglavnom kreirajući negativne autoslike: Isidora Sekulić, Ivo Andrić, Vidosav Stevanović.
14 Ovu tezu zastupa Valentina Sedefčeva (Sedefčeva 2006: 303).
15 Iako Pažo najjasnije insistira na pluralizmu, sličnih glasova bilo je i u našoj literaturi. Kiš je, na primer, pisao: „Bogatstvo, sloboda i zrelost jedne kulture ispoljavaju se upravo u pluralizmu.“ (Kiš 1990: 88)
16 Novica Petković stavlja znak jednakosti između sumatraizma, hiperborejstva i eterizma u delu Miloša Crnjanskog. Petković sumatraizam definiše kao vazdušno, bestežinsko stanje; lakoću, lebdenje, suprotnost svemu telesnom, bolnom i samrtnom (Petković 2005: 74, 84-85). A Milena Stojanović izjednačava ideju sumtraizma i kosmopolitizma (Stojanović 2006: 308).
17 Termin Mila Lompara (Lompar 2005: VII).
18 O životu Crnjanskog u Londonu i pogodnostima (!) koje je imao tamo pisao je Radovan Pavlović; vid: Pavlović, Crnjanski: dokumentarna biografija; nav. prema: Koljević 2007: 156.
19 Termin Svetozara Koljevića (Koljević 2007: 173).
20 Različiti autori upozoravaju da ne možemo staviti znak jednakosti između stereotipa i predrasude, mada je veza očigledna (Rot 2000: 260-261; Činirela 1997: 38). Ni autoslike ni heteroslike nisu uvek nužno pozitivne, odnosno negativne (Rot 2000: 268-269); ima različitih primera (Stevanovićev roman Testament suma je izrazito mračnih autoslika, dok su npr. predstave o „gostoljubivim Grcima“ (Rot 2000: 261) primer izuzetno pozitivnih heteroimaža). Premda se teško i retko menjaju, stereotipi su, dakle, slike sa ambivalentnim potencijalom, aktivne ili ’uspavane‘, u zavisnosti od društvenih okolnosti i istorijskog trenutka (Činirela 1997: 39-40). Njihova empirijska tačnost irelevantna je; tek kad stvarnosne realije dobiju konotativnu vrednost, postaju predmet imagološke analize (Lersen 1992: 286-288).
Literatura i građa:
Bilefeld 1998: U. Bilefeld, Stranci : prijatelji ili neprijatelji, Beograd: Prosveta, Biblioteka XX vek.
Brajović 2005: T. Brajović, Ironijski pesnik Miloš Crnjanski, Oblici modernizma, Beograd: Društvo za srpski jezik i književnost.
Vladušić 2008: S. Vladušić, Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog, doktorski rad, Novi Sad: Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.
Gvozden 2006: V. Gvozden, Hronotop susreta u putopisima Miloša Crnjanskog, u: M. Maticki (ur.), Svoj i tuđ: Slika Drugog u balkanskim i srednjoevropskim književnostima, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 189-197.
Grevs 2002: R. Grevs, Grčki mitovi, Beograd : Familet.
Đurić 2006: Ž. Đurić, „Torquato Tasso“ – melodrama Miloša Crnjanskog, Italija Miloša Crnjanskog: komparativne studije, Beograd: Miroslav, 112-166.
Živančević-Sekeruš 2005: I. Živančević-Sekeruš, Patriocentrizam i predstava Evrope u putopisima Ljubomira P. Nenadovića, u: Žanrovi srpske književnosti.
Poreklo i poetika oblika, Zbornik br.2, Novi Sad: Filozofski fakultet u Novom Sadu, Orfeus, 161-169.
Jeremić 2005: Lj. Jeremić, Kod Hiperborejaca – putopis, uspomene, pamflet ili roman?, u: M. Lompar (prir.), Knjiga o Crnjanskom, Beograd: Srpska književna zadruga, 316-349.
Kiš 1990: D. Kiš, Homo poeticus, Sarajevo: Svjetlost.
Koljević 2007: S.Koljević, Vavilonski izazovi, Matica srpska, Novi Sad, 2007.
Lersen 1992: J. Leerssen, Image and reality – and Belgium, in : Europa provincia mundi,
Amsterdam : Rodopi, 281-291.
Lompar 2004a: M. Lompar, Šetnje po Rimu: Crnjanski i Stendal, Apolonovi putokazi: eseji o Crnjanskom, Beograd : Službeni list SCG.
Lompar 2004b: M. Lompar, Putovanje po Italiji : Crnjanski i Gete, Apolonovi putokazi: eseji o Crnjanskom, Beograd : Službeni list SCG.
Lompar 2005: M. Lompar, Modeni klasik, u : M. Lompar (prir.), Knjiga o Crnjanskom, Beograd: Srpska književna zadruga, VI-XIV
Miljković 2001: B. Miljković, Svest o zaboravu, Pesme, Sremski Karlovci : Kairos.
Nenadović 1961: Lj. Nenadović, Pisma iz Italije, Beograd : Mlado pokolenje.
Noris 1992: D. Noris (David A. Norris) (Notingem), Stranci u modernim južnoslovenskim književnostima, Beograd : Književna istorija, XXIV, 341-351.
Pažo 2006: Danijel-Anri Pažo (Daniel-Henry Pageaux) (Pariz), Od multikulturalizma do interkulturalnosti, u: Susret kultura, zbornik, Novi Sad: Filozofski fakultet, Univerzitet u Novom Sadu.
<http://www.ff.ns.ac.yu/stara/elpub/susretkultura/2.pdf> 20.03.2009.
Petković 2005 : N. Petković, Pesnik čulne istančanosti, u : M. Lompar (prir.), Knjiga o Crnjanskom, Beograd: Srpska književna zadruga, 72-85.
Rot 2000: K. Rot, Slike u glavama, Beograd : Prosveta, Biblioteka XX vek.
Sedefčeva 2006: V. Sedefčeva, Slovenstvo u romanu Kod Hiperborejaca Miloša Crnjanskog, u: M. Maticki (ur.), Svoj i tuđ: Slika Drugog u balkanskim i srednjoevropskim književnostima, Beograd : Institut za književnost i umetnost, 295-304.
Sekulić 2006: I. Sekulić, Beleška uz putopis Ljubav u Toskani, u : M. Lompar (prir.), Knjiga o Crnjanskom, Beograd : Srpska književna zadruga, 160-170.
Stojanović 2006: M. Stojanović, Slika o drugom kao palimpsest slike o sebi, u: M. Maticki (ur.), Svoj i tuđ: Slika Drugog u balkanskim i srednjoevropskim književnostima, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 305-312.
Stuparević 1976: O. Stuparević, Srpski putopis o Italiji, u : Uporedna istraživanja 1, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1975, Poseban otisak, 1976, 103-182.
Teofilović 1996: V. Teofilović, Slika čoveka u sumraku istorije: Antropološki aspekt dela Miloša Crnjanskog, u: M. Šutić (ur.), Miloš Crnjanski: teorijsko-estetički pristup književnom delu, Beograd: Institut za književnost i umetnost, 239-244.
Todorov 1994: C.Todorov, Mi i drugi: francuska misao o ljudskoj raznolikosti, Beograd : Prosveta, Biblioteka XX vek, posebna izdanja.
Todorova 1999: M. Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd: Prosveta, Biblioteka XX vek.
Crnjanski 1966a: M. Crnjanski, Kod Hyperborejaca I, Sabrana dela Miloša Crnjanskog, knjiga sedma, Beograd – Novi Sad – Zagreb – Sarajevo: Prosveta – Matica srpska – Mladost – Svjetlost.
Crnjanski 1966b: M. Crnjanski, Kod Hyperborejaca II, Sabrana dela Miloša Crnjanskog, knjiga osma, Beograd – Novi Sad – Zagreb – Sarajevo: Prosveta – Matica srpska – Mladost – Svjetlost.
Crnjanski 1 983: M. Crnjanski, Lament nad Beogradom, Pesme, Beograd: Nolit.
Činirela 1997: M.Cinnirella, Ethnic and National stereotypes: A social identity pespective, in : Beyond Pug’s Toor. National and Ethnic Stereotyping in Theory and Literary Practice, Amsterdam – Atlanta: C.C. Barfoot, 37-51.
Džadžić 2006: P. Džadžić, Grad sunca ili Lament nad Beogradom, u: M. Lompar (prir.), Knjiga o Crnjanskom, Beograd: Srpska književna zadruga, 86-97.
World of words 2003 – World of words, AskOxford.com, Oxford Dictionaries, Passionate about language,2003.
