Ima mnogo ljudi. Možda nije lepo reći da su preplavili Zemlju, ali kada se osam milijardi ljudi nagura na planeti na kojoj ih je do pre tri veka bilo deset puta manje, zvuči prikladno. Osam milijardi toplokrvnih jedinki koje skidaju aplikacije, gužvaju se po autobusima, bacaju plastični otpad – šokantna i pomalo mučna pomisao.
Pa ipak, ljudi nisu glavni stanovnici Zemlje, već drveće. Ima ih tri biliona, a njihova ukupna biomasa je više hiljada puta veća od ljudske. Međutim, iako su dominantna bića na Zemlji – nadmašuju nas skoro 400 prema 1 – lako ih je zanemariti. Pokažite nekome fotografiju šume sa srnom koja viri iza javora i pitajte šta vidi. „Srnu!“ uzviknuće pobednički, kao da je zelena materija koja zauzima najveći deo kadra samo scenografija. Naziv za ovu pojavu je „biljno slepilo“ i opisuje mnoge koji samouvereno razlikuju hibridne rase pasa kao što su čivini, kavapu ili pomski1 – a ne znaju kako izgleda stablo jabuke.
Istina je, drveće nam ne privlači pažnju. Desi se ponekad da ispuste voćku na glavu zamišljenog fizičara, ali inače ne rade bog zna šta zanimljivo za priču. Drveće je „sesilno“ – tako botaničari opisuju bića koja nisu u stanju da se kreću. Knjige o drveću i same često imaju sesilni kvalitet: informativne su, ali i besciljne; dobre za spokoj, slabe na zapletu.
Bar je tako bilo donedavno. Iznenađujući bestseler nemačkog šumara Petera Volebena Tajni život drveća (objavljen na engleskom 2016),2 pokrenuo je novi diskurs o drveću, u kom ih ne posmatra kao inertne objekte, već inteligentne subjekte. Drveće ima misli i želje, piše Voleben, i razgovara putem gljiva koje povezuju njihovo korenje „kao optički internet kablovi“. Ista ideja prožima hvaljeni roman Ričarda Pauersa iz 2018, Šuma nad šumama,3 u kom naučnica koja izučava šume dovodi do prevrata u svojoj oblasti kada dokaže da gljivične veze „povezuju drveće u ogromne, pametne zajednice“.
Obe knjige imaju isti, neobičan izvor. Kanadska šumska ekološkinja Suzana Simard (uzor za Pauersovu naučnicu), zajedno sa petoro koautora, objavila je 1997. istraživački rad u časopisu Nature, u kom opisuje resurse koje drveće razmenjuje, naizgled putem gljiva. Drveće ne razmenjuje samo šećere, tvrdila je Simard; ono takođe šalje signale za uzbunu i preusmerava neophodne resurse komšijama. „Ranije smo mislili da se drveće međusobno takmiči“, kaže fudbalski trener iz američkog televizijskog hita Ted Laso. Međutim, zahvaljujući „terenskom radu Suzane Simard, sada shvatamo da je šuma socijalistička zajednica“.
Ideja o inteligentnom i društvenom drveću brzo je prešla iz naučnih članaka u ćaskanja na koktelu i priče za decu. Botanički revizionizam nije tu stao. „Nalazimo se na pragu novog razumevanja biljnog sveta“, piše novinarka Zoi Šlanger. Njena zadivljujuća nova knjiga Oni koji se hrane svetlošću (The Light Eaters), opisuje rad grupe istraživača koji proučavaju opažanje i ponašanje biljaka, i koji su svoje subjekte počeli da smatraju svesnim. Kao što pobornici veštačke inteligencije primećuju da neuronske mreže, uprkos odsustvu stvarnih neurona, ipak mogu da obavljaju funkcije koje su zapanjujuće slične onima u ljudskom mozgu, pojedini botaničari promovišu ideju biljne inteligencije.
Čini se da je ovo doba mnogih umova. Zanimljivo je da smo tek kad smo se uhvatili u koštac s novim tehnologijama – internetom, veštačkom inteligencijom – primetili intelektualne kapacitete naših najstarijih saputnika, drveća. U tom novom svetlu, drveće se čini mnogo više nalik nama, ili možda nama kakvi bismo voleli da budemo. U ponudi je neka vrsta iskupljenja: posle vekova u kojima smo ih tretirali kao građu, došlo je vreme da ih prihvatimo kao srodnike.
Ali pre nego što svojim mekim rukama prigrlimo njihovu hrapavu koru, bilo bi korisno da zastanemo za trenutak. Dok istraživači obično tavore decenijama pre nego što njihove ideje postanu zapažene, predstava o inteligentnim biljkama širi se velikom brzinom. Ritam diktira interesovanje šire javnosti, koliko i naučne recenzije, dok popularne knjige uzbuđeno izveštavaju o istraživanjima o kojima naučnici i dalje raspravljaju – ponekad i brže od nauke. Vredi zapitati se šta nas toliko podstiče da svetu drveća pripisujemo ljudske osobine. Da li propuštamo nešto važno dok, zagledani u drveno ogledalo, vidimo samo sebe?
***
Naslov članka Suzane Simard iz 1997. besprekorno je suvoparan – „Neto transfer ugljenika između ektomikoriznih vrsta drveća u prirodi“ – i neobavešteni posmatrač je lako mogao da previdi značaj ovog istraživanja. Botaničari odavno znaju da gljive zvane mikorize stvaraju simbiotske veze sa drvećem, razmenjujući vodu i hranljive materije za fotosintetizovane šećere. Ono što su Simard i njeni koautori pokazali jeste da šećeri ne dospevaju isključivo do gljiva, već i do drugih stabala u šumi, naizgled putujući preko gljiva. Urednici časopisa su nazreli dobru priliku. Pripremili su članak kao temu izdanja, naručili predgovor od vodećeg botaničara i dodali atraktivnu frazu: to je „šumska internet mreža“ (wood-wide web).
Simard nije smislila te metaforu, ali ju je oberučke prihvatila. Šuma je, pisala je ona, „poput interneta“: sistem sačinjen od „centara i satelita, u kome su stara stabla najveća komunikaciona čvorišta, a mlađe drveće manje opterećeni nodovi, koji odašilju poruke putem gljivičnih mreža“. Simard je u povezanom drveću videla „superkooperatore“, a ne rivale koji se nadmeću za resurse.
U početku, kolege šumari Suzane Simard nisu bili impresionirani njenom idejom o harmoničnoj šumi. Simard je pisala kako je, nakon objavljivanja, budžet za istraživanje koje joj je dodelila vlada doveden u pitanje, a njeni nalazi ismevani. „Nijedna druga životinja ne zbija redove brže od homo sapijensa“, pisao je Pauers u fikcionalizovanom prikazu ovih događaja. Ali za Simard problem nije bila cela vrsta, već samo njeni muški članovi. Muškarci su je nazivali „gospođica Granje“ u njenom prisustvu, dok bi jedno slovo promenili u „s“ kada su je ogovarali iza leđa.
Preko potrebna podrška stigla je od žena. Simard je izdvojila stručnjakinju za mikorize Melani Džouns, članicu njene doktorske komisije i koautorku članka, kao i nekoliko saradnica na istraživanju. Iz svega toga Simard je izvela novu metaforu: majčinstvo. Iako su četinari koje je proučavala imali i muške i ženske organe, način na koji je zrelo drveće pomagalo izdanke putem gljivičnih mreža „ličilo je na majčinsku negu“. Zamišljala je „protok energije od Drveta-majke moćan kao okeanska plima, snažan kao sunčevi zraci, nepokolebljiv kao vetar u planinama, nezaustavljiv kao majka koja štiti svoje dete“.
Bilo je, zaista, nečeg nezaustavljivog u ideji o umreženom majčinskom drveću. U svojim memoarima „U potrazi za Drvo-majkom“ (Finding the Mother Tree), Simard piše da su njene ideje inspirisale film Avatar Džejmsa Kamerona iz 2009. godine, u kome je kroz biološku mrežu sav život u šumi povezan sa velikim drvećem (u filmu se takođe pojavljuje ekološki osvešćena naučnica). Nejasno je koliko je Kameron, koji je već radio na Avataru pre nego što je članak o „šumskoj internet mreži“ objavljen, bio upoznat sa njenim istraživanjem. Ipak, sličnost između njene teorije i Kameronove fantazije – koji nekako opstaje kao film sa najvećom zaradom u istoriji – svedoči koliko je ova ideja bila u duhu vremena.
Još jasnije je odražavala duh vremena 2016, godine glasanja za Bregzit i izbora Donalda Trampa. Simard je tada održala Ted Talk predavanje, Kako drveće međusobno razgovara (sa približno osam miliona pregleda) i učestvovala sa Volebenom u dokumentarcu Inteligentno drveće. U isto vreme, Volebenov fenomenalno popularni Tajni život drveća objavljen je na engleskom, sa pohvalnim pogovorom Suzane Simard. Voleben, koji ne može ni da prođe pored drveta a da mu ne pripiše ljudske osobine, opisivao je kako drveće uči, disciplinuje svoje potomke i sklapa moćna prijateljstva. Istraživanje Suzane Simard, objasnio je, otkrilo nam je njihov „majčinski instinkt… Može se čak reći da stabla othranjuju svoje bebe.“
Volebenova knjiga prodata je u više od tri miliona primeraka sa preko 35 izdanja. Pauerova Šuma nad šumama, sa junakinjom sličnom Suzani Simard, osvojila je Pulicerovu nagradu za fikciju 2019. Iste godine, magazin Tajm proglasio je Simard jednom od 100 najuticajnijih ljudi na svetu. Produkcijske kuće Ejmi Adams i Džejka Džilenhola otkupile su prava za ekranizaciju knjige „U potrazi za Drvo-majkom“, gde bi Adams igrala ulogu Suzan Simard.
Akademske ideje retko dosegnu stupanj holivudske zvezde, a da ne privuku žestoku kritiku naučnika. Od 2023, objavljena su tri rada u naučnim časopisima, gde ukupno 45 autora tvrdi da tvrdnje iznete u ime „šumske internet mreže“ daleko prevazilaze dokaze. Zamerki je mnogo. Brojne studije transfera među stablima otkrile su dosad samo sićušne količine šećera u razmeni – „statistički značajne“, ali ne nužno i „biološki značajne“, kako kaže jedna grupa autora – a većina ne isključuje mogućnost da su resursi putovali kroz vazduh i zemlju, a ne preko gljiva. Uprkos Volebenovom insistiranju u Tajnom životu da u mikorizno povezanoj šumi „drveće ne može da raste previše blizu jedno drugom“, studije u načelu nisu pokazale da je mladicama usađenim u gljivične mreže bolje kada su blizu starijem drveću (često im je gore). Mada su mnoga stabla kolonizovane mikorizama, još uvek se debatuje o tome da li te mikorize zaista obrazuju trajne mreže kroz koje bi hranljive materije i signali mogli da prođu.
Nature, časopis u kom je istraživanje Suzane Simard izvorno objavljeno, nedavno je objavio udarnu vest Ejzling Irvin, o „talasu nelagode“ među ekolozima zbog načina na koji se u javnosti raspravlja o mikoriznim mrežama. Irvin izveštava o opštem skepticizmu među naučnicima i naročitoj epizodi koja je izazvala zabrinutost. U svojim memoarima, Simard promoviše ideju da „stabla-majke“ favorizuju svoju familiju. Ona detaljno opisuje terensko istraživanje svoje saradnice na postdiplomskim studijama, koje pokazuje kako su mladice koje niču u gljivičnoj mreži „lakše preživele i bile vidno veće“ ukoliko su genetski povezane sa obližnjim starijim drvećem. Međutim, kritičari su istakli da to istraživanje zapravo pokazuje suprotno: srodne sadnice će verovatnije umreti, iako taj trend nije bio statistički značajan. (Simard kaže da druga istraživanja te studentkinje, u laboratorijskim uslovima, podržavaju njene tvrdnje i da je samo napravila narativni izbor kada je rezultate predstavila kao da potiču iz šume. „Nisam i nikada ne bih implicirala bilo šta obmanjujuće u predstavljanju istraživanja“, Simard je rekla Irvin.)
Posebno je upečatljivo da nedavne kritike rada Suzane Simard dolaze od njenih bivših kolega i poštovalaca. Prvi kritički prikaz dokaza sačinilo je troje naučnika – Džastin Karst, Melani Džouns i Džejson Hoksema – koji su svi pisali radove u koautorstvu sa Simard. Vodeća autorka Karst je pisala kako ju je istraživanje Simard podstaklo da postane mikorizna ekološkinja. Druga autorka Melani Džouns pojavljuje se u memoarima Suzane Simard kao heroina koja je podržavala Simard kada je to malo ko drugi hteo. Džouns je koautorka članka o „šumskoj internet mreži“ iz 1997, iako se delimično ogradila od njega. Kulturološka opsesija inteligentnim drvećem, od televizijskih emisija do aerodromskih knjiga, prinudila je Karst, Džouns i Hoksemu da preispitaju svoj pređašnji rad.
Simard, koja priprema detaljne odgovore, smatra da ove iscrpljujuće debate odvlače pažnju sa urgentnog zadatka zaštite šuma. Ona je opisala pažnju koju su kritike Karst, Džouns i Hokseme privukle kao „nepravdu prema celom svetu“. Možda je to tako, ali je sve teže čitati novije revizije dokaza i sačuvati veru u šumsku internet mrežu kao utvrđenu naučnu činjenicu.
„Zašto nam je toliko stalo da to bude istina?“ pitala se Karst. Možda su neprestane vesti o globalnom zagrevanju i pratećim katastrofama – šumskim požarima, uraganima – navele čitaoce da potraže utehu u smirenim pričama o životnoj sredini. Ili su nas nedavne političke okrutnosti možda podstakle da tražimo potvrdu da su, u prirodi, bića pažljiva i plemenita. Čini se i da je ideja o međusobnoj povezanosti važna, kao da nas prijateljstvo među drvećem, preko gljiva, može osloboditi od izolovanosti u kojoj svaki čas proveravamo telefon. Ispravno ili ne, imamo velika očekivanja od šume: budi drvo koje želiš da vidiš u svetu.
Književni teoretičar Rob Nikson vidi šumsku internet mrežu kao ekonomsku parabolu. Primećuje da se popularna shvatanja prirode najčešće povezuju s politikom, jer ljudi u prirodnom poretku traže legitimitet društvenog. Tokom 1970-ih, kada je slobodno tržište bilo u usponu, knjige kao što su Sebični gen (1976) Ričarda Dokinsa, koje su naglašavale kapitalističku dinamiku u prirodi, privlačile su ogromnu pažnju. Ukoliko društvo smatramo suštinski takmičarskim, skloni smo da i biologiju posmatramo kao takvu. Međutim, od finansijskog kraha 2007-08, objašnjava Nikson, preovlađujući ekonomski instinkti pretežu na drugu stranu. Oni koji naginju ulevo više vole da zamišljaju umreženu šumu kao, po rečima Volebena, „džinovski mehanizam preraspodele“.
Nikson veruje da narativ o šumskoj internet mreži prevazilazi nauku. Izvan stručne recenzije istraživanja, ima nečega u konceptu koji mnogima instinktivno deluje ispravno. Nudi nam drveće za naše doba: antikapitalističko, feminističko i potpuno onlajn.
***
Naziv knjige Petera Volebena je Tajni život drveća. Ne treba je mešati sa Tajnim životom drveća Kolina Tadža, koja takođe sadrži mikoriznu priču. A njih ne treba mešati sa Tajnom šumom, knjigom koju lik Suzane Simard piše u Šumi nad šumama.
Ovi naslovi su samo jednu ili dve reči udaljeni od najozloglašenije botaničke knjige svih vremena: Tajni život biljaka (The Secret Life of Plants),4 bestselera Pitera Tompkinsa i Kristofera Berda. Ta knjiga, poput Volebenove, odbacuje ideju o biljkama kao „bezosećajnim automatima“ i nastoji da ih prikaže kao perceptivne, energične i inteligentne. Biljke, poput životinja, emituju električne impulse kroz svoja tela. Tompkins i Berd su verovali da bi takvi impulsi mogli da otkriju misli biljaka.
Usledila je serija ludih eksperimenata, koji mogu da posluže kao podsetnik o značaju naučnih recenzija, ali i da pokažu koliko su 1970-te bile zabavne. Ako ljudi imaju seks na letovanju, da li bi njihove biljke kod kuće mogle to da znaju? Sve što je potrebno da se otkrije odgovor na ovo pitanje jesu jedna begonija, elektrode i vikendica na jezeru. „Prvo poglavlje: Biljke i ekstrasenzorna percepcija“ naziv je obećavajućeg početka knjige, da bi zatim brzo prešla na energetska polja, komunikaciju bržu od svetlosti i vanzemaljce.
Ta knjiga nas je uvela u uvrnuto doba u kom su ljudi razgovarali sa svojim kućnim biljkama i puštali im klasičnu muziku. CIA i američka vojska finansirale su istraživanja o percepciji biljaka (mogu se rasporediti na aerodrome da detektuju „burne emocije“ potencijalnih otmičara aviona, sugerisali su Tompkins i Berd). Stivi Vonder, koji tek što je napravio niz inovativnih hit albuma, iznervirao je svoju izdavačku kuću kad je objavio dupli LP pod nazivom Putovanje Stivija Vondera kroz tajni život biljaka. „Većini je teško da poveruje“, pevao je Vonder, „da biljke misle, osećaju i kreću se poput nas“.
To svakako ne spada među najbolje Vonderove stihove, a čitava epizoda se iz ove perspektive čini prilično blesavom – intelektualni pandan vodenim krevetima i preširokim kravatama tog doba. Pošto je splasnula pomama za razgovorom s biljkama, Tompkins je našao novu opsesiju: potragu za izgubljenom zemljom Atlantidom. Ali Tajni život biljaka decenijama se nadvijao nad botanikom kao opomena protiv preterivanja. Istraživanja o osećanjima i reakcijama biljaka bila su otežana. „Čuvari nauke, odbori za finansiranje i odbori za stručne recenzije – uvek konzervativne institucije – zatvorili su svoja vrata“, piše Zoi Šlanger.
To je za žaljenje, smatra Šlanger, zato što su biljke zaista sposobne za izvanredne stvari. Uporedo sa idejom o šumskoj internet mreži, došlo je do poplave novih radova o biljkama, uključujući „Tako je govorila biljka“ (Thus Spoke the Plant)Monike Galjano, sa predgovorom Suzane Simard, Planta sapiens Paka Kalva i Natali Lorens, „Šta biljka zna“ (What a Plant Knows) Danijela Šemovica5 i „Revolucionarni genij biljaka“ (Revolutionary Genius of Plants)Stefana Mankusa, sve hronike čudnovatog ponašanja biljaka. Možda je Tajni život biljaka, besmislen u svojim pojedinostima, u suštini ipak bio u pravu.
Šlanger opisuje kako današnji proučavaoci biljaka balansiraju po tankoj žici. Žele da obznane svoja otkrića, ali razumljivo strahuju od preterivanja. Za mnoge od njih, u redu je govoriti o „osećanjima biljaka“, ali reći „ponašanje biljaka“ bilo bi sumnjivo, „inteligencija biljaka“ rizično, dok bi „svest biljaka“ bilo smak sveta. Antropološkinja Nataša Majers pisala je o „kolebanju botaničara između očaranosti i razočaranosti“. Među sobom uzbuđeno govore o željama biljaka, ali iz radova spremih za objavljivanje „brišu sve reference o biljkama kao aktivnim činiocima“.
Pa ipak se kreću. Većina biljaka to čini na očekivano spor način – lišće poseže za svetlom, korenje za vlagom – ali neke, poput puzavica, kreću se iznenađujuće agilno. Posmatrano u realnom vremenu, puzavice su nevino nepokretne, ali na ubrzanom snimku postaju sićušni, opaki krakeni, koji svojim pipcima metodično isprobavaju mesta na koja će da se zakače.
Najintrigantnije istraživanje tiče se puzavice vilina kosica, koja nema sposobnost fotosinteze, te stoga mora brzo da pronađe druge biljke da na njima parazitira. Istraživači su ustanovili da može brzo da detektuje osobine potencijalnih domaćina – vrste, udaljenost, čak i zdravlje – pre nego što uspostavi kontakt, i da cilja najbolji plen, kao što su sadnice paradajza. U stanju je da nanjuši hemijske tragove u vazduhu, a čak će više rasti prema LED svetlima koja oblikom podsećaju na odgovarajuće domaćine, što sugeriše da sposobnost viline kosice da detektuje svetlost može predstavljati rudimentarni oblik vida.
Na ubrzanim video snimcima možemo videti kako puzavice osećaju i reaguju. Ponašanje većine drugih biljaka je nevidljivo. Ako ne računamo puzavice, biljke su očajne atlete, ali su često prilično nadareni hemičari, koji izdišu i luče sofisticirana jedinjena da namame, odbiju ili otruju svoje susede. Drveću u tome nema premca. Šumska slatkoća balzama, ili miris borova: to nisu parfemi, već hemijsko oružje u ratu među vrstama. To su insekticidi, a pomalo je psihotično koliko uživamo u njihovom mirisu.
Zanimljivo je da drveće može da prepozna svoj miris, ili barem da detektuje sopstvena hemijska jedinjena u vazduhu. List koji biva pojeden može da otpusti gasove koji podstiču druge grane – kao i obližnje drveće – da napuni sopstveno lišće odbrambenim otrovima. Dobro je poznato da bagremovi luče šećere i proteine da regrutuju mrave kao pešadince u ratnom pohodu protiv puzavica i gusenica. Ukoliko drveće zbilja komunicira pod zemljom, volim da ih zamišljam kako psuju kao mornari dok, ukorenjeni na svom mestu, odbijaju napade gusara.
Zagovornici svesti biljaka imaju svoju omiljenu biljku, puzavicu bokilu, koja raste u prašumama Čilea i Argentine. Ekolog Ernesto Đanoli je 2013. uočio da je bokila u stanju da uverljivo oponaša druge biljne vrste. Krije se od napasnika, kao što su puževi i bube, tako što usklađuje oblik, veličinu i boju svog lišća sa lišćem suseda. Đanoli napominje da bokila oponaša biljke koje nisu deo njene evolucione istorije, što bi trebalo da ukaže da nekako oseća njihovo prisustvo u realnom vremenu. Bokilu je teško uzgajati van njenog prirodnog staništa, pa naučna istraživanja sporo napreduju. Za to vreme, bokila-entuzijasti (uključujući Volebena, u preterano reklamiranom nastavku Tajnog života) naširoko pišu o jednom čoveku iz Jute koji je izgleda naveo bokilu da imitira plastičnu biljku na prozorskom simsu.
***
Za hrabrije botaničare ovakvi nalazi ponovo postavljaju staro pitanje: da li su biljke sposobne da misle? Biljke nemaju mozak – koji se tradicionalno smatra preduslovom za inteligenciju – ali, opet, nemaju ga ni kompjuteri. Sa čet-botovima koji pokazuju šta sve neuronske mreže mogu postići, možda je vreme da se preispitaju biljke. Možda one imaju ono što Stefano Mankuso naziva „distribuirana inteligencija“, sa sistemom korenja koje služi kao „neka vrsta kolektivnog mozga“.
Etičke implikacije su neiscrpne. Uvažavanje moralnog stanovišta biljaka dovodi u pitanje čak i veganizam. „Ako biljke imaju svest“, pita filozof Filip Gof, „šta nam ostaje da jedemo?“ Ipak, argument u prilog svesti kod biljaka je jasan i odlučan: samo pogledajte šta su u stanju da rade. Zaista, zar puzavica koja strateški transformiše svoje telo da bi oponašala plastičnu kućnu biljku nije odavno prešla prag svesti?
Međutim, postoji i protivargument: kičmena moždina pacova. Odvojite kičmenu moždinu pacova od njegovog mozga (zastajući da razmislite o lancu događaja koji vas je doveo do ovog čina) i uočićete da izolovana kičmena moždina i dalje kontroliše reakcije. Može da zgrči noge kada dožive električne šokove. Još je impresivnije da može da nauči da predvidi šokove i usmeri noge da ih izbegne. Dakle, sposobnija je za sofisticirane oblike učenja od svake biljke. Ali da li to znači da je kičmena moždina pacova svesna?
Svest je frustrirajuće teško definisati. Možda obitava u mnogim stvarima, čak i u delovima stvari. A možda evolucione sile mogu da programiraju sofisticirano ponašanje – fleksibilno i osetljivo na spoljašnje signale – koje deluje bez one posebne iskre koja označava inteligentni život. Razumni, dobro obavešteni ljudi ne slažu se oko toga gde povući liniju, od panpsihista koji i atome smatraju svesnim (u ograničenom smislu) do konzervativaca koji svest negiraju i šimpanzama.
Jedina bića o čijoj se svesti svi slažu jesu ljudi. Druge kandidate procenjujemo na osnovu toga da li imaju subjektivnost poput naše. Drugim rečima, pitanje o svesti je u osnovi narcističko; stvari zaslužuju poštovanje onoliko koliko podsećaju na nas. To je implicitna poruka mnogih knjiga o biljkama i drveću, sa njihovim refrenima o majčinskom drveću, socijalističkim gljivama i lukavim puzavicama koje izvode dosetke da bi odobrovoljile ljude. Ali da li je to najbolji način da se misli o prirodi? Kako mi je rekla Džastin Karst, „zar nismo sposobni da volimo i brinemo i stvarima koje ne liče na nas?“
***
Drveće zaista ne liči na nas. Stabla imaju trupove, udove i krune, i često ih posmatramo kao dobronamerne pomagače. Ali ako odlutate sa staze ili vas u šumi zatekne mrak, brzo će se ispoljiti njihove čudne, zlokobne osobine. Upravo kroz mračnu šumu – tu „šikaru šumsku gustu“6 – vodi put do podzemnog sveta Danteovog Pakla. Iste mračne šume, po narodnom predanju, vrve vešticama, vukovima i nemačkom decom bez roditeljskog nadzora. Brojne priče o opasnim šumama izazivaju duboko usađeni osećaj da postoji nešto uznemirujuće u drveću. Šuma je dobro poznati prizor, ali ipak strano prisustvo.
Jedan od razloga njihove neobičnosti je njihova veličina. Kao mladice, drveće nam je jednako po visini i čini nam se sagledivo, ali nastaviće da rastu tako da to ponekad izaziva nelagodu. Ekološkinja Meg Louman opisuje vrhove krošnji kao još uvek neistraženi „osmi kontinent“. Najviša stabla, sekvoje severne Kalifornije, sadrže čitave ekosisteme u svojim krošnjama. Trave, paprati, vodeni ljuskari, čak i drugo drveće, neokaljano zemljom, naseljava nebeski svet sekvoja.
Kalifornijske sekvoje su najviši oblici života na Zemlji. Najveća stabla premašuju 115 metara: toliko je dugačko fudbalsko igralište. One su „toliko ogromne da vas ućutkaju“, piše En Lamot. Sekvoje se pojavljuju u remek-delu Alfreda Hičkoka Vertigo, ali samo delimično. Hičkok nije mogao da obuhvati glumce i drveće u istom kadru a da glumci ne izgledaju smešno mali, pa je izostavio sve osim prizemnog dela masivnih stabala.
Filozof Džordž Santajana, rođen u Madridu, posetio je te sekvoje 1911. Smatrao je da je severna Kalifornija „intelektualno praznija od Sahare“, ali je osetio strahopoštovanje pred njenim „devičanskim i iskonskim“ pejzažem. Santajana je osećao da je to mesto sama kritika evropske filozofije, dok svedoči o „taštini i površnosti svake logike, besmislu rasprave“. U takvom okruženju, razmišljao je on, više ne možete da osećate da je priroda vaša da njome gospodarite: „Morate radije osetiti da ste vi izdanak njenog života; jedna hrabra mala sila među njenim ogromnim silama.“
Drveće dostiže razmere veće od ljudskih ne samo u metrima, već i u godinama. Drvo je jedini organizam na vidiku koji je daleko dugovečniji od nas. Mi obično trajemo decenijama; drveće traje milenijumima. Takvo drveće nije bezvremeno, već „bogato vremenom“, piše istoričar Džared Farmer u svojoj dirljivoj knjizi „Stara flora: savremena istorija drevnog drveća“ (Elderflora: A Modern History of Ancient Trees). Drveće doprinosi „hronodiverzitetu“ biološkog sveta, koji se inače meri danima, godinama i decenijama.
Staro drveće, sa svojim korenjem koje izbija iz trotoara, remeti naš osećaj za vreme. U Vošington skver parku na Menhetnu, okružen zgradama Njujorškog univerziteta, jedan poljski brest, nazvan po vešalima, štrči kao jeziva relikvija iz sedamnaestog veka i opomena studentima. U poređenju sa drugim dugovečnim drvećem, ovaj brest nije naročito impresivan. Ujedinjeno Kraljevstvo ima tise koji su doslovno antičke, jer datiraju iz antike i stare su hiljadama godina. Najstarije poznato drvo, čekinjasti bor u Kaliforniji, star je oko pet hiljada godina, što znači da je bio mladica u bronzano doba. (U Čileu postoji drvo koje bi moglo biti starije. Neka drveća mogu da stvore fizički povezane, genetski istovetne kopije sebe; ovo klonirano drveće „živi“, u smislu da nastavlja da traje u obliku replike, čak i duže.) Farmer veruje da će briga za prirodu zahtevati da „mislimo u okvirima koji se mere dužinom života drveta.“
Međutim, čini se da drveću ističe vreme. Naučnici su 2005. krenuli da prouče najveće afričke baobabe: masivno drveće koje, za razliku od većine drveća, nema samo jedno stablo, već višestruka, spojena. Najpoznatiji od njih, Čapmanov baobab u Bocvani, ima šest stabala koja su stara između 500 i 1.400 godina. Tačnije, imao je šest stabala. Sedmog januara 2016. sva stabla su pala. Dve godine kasnije, naučnici su objavili da je devet od trinaest najstarijih baobaba, ili barem njihova najveća ili najstarija stabla, propalo.
Drugo dugovečno drveće – libanski kedrovi, kalifornijska sekvoja – takođe nestaju. Krivac je verovatno očigledni osumnjičeni: klimatske promene. Drveću koje je opremljeno da preživi u jednom mestu ne odgovara kada se drastično promene osobine tog mesta, poput temperature, dostupnosti vode i dužine godišnjih doba. Drveće bi vremenom moglo da se prilagodi ili pronađe nova staništa. Problem je u tome što su evolucija i migracija drveća bolno spori, a globalno zagrevanje bolno brzo.
Farmer piše da je drvo „radikalno neljudska stvar“, a to posebno važi za veliko, staro drveće. Ukoliko drveće ima konceptualnu vrednost, to nije zbog toga što nam njihova sličnost s nama budi simpatije, već zato što njihova različitost od nas širi naše horizonte. Drveće je najvidljiviji pokazatelj evolucionog puta kojim nismo krenuli. Ono predstavlja sve vrste koje vrše fotosintezu, dišu ugljen-dioksid, stoje u jednom mestu, dele ovaj svet sa nama, a ipak u njemu žive na fundamentalno drugačije načine.
Razmišljanje o drveću trebalo bi, pre svega, da bude vežba iz skromnosti. Planine i šume, ispričao je Santajana svojoj kalifornijskoj publici, omogućavaju vam da „sebe jednostavno i ponizno prihvatite onakvim kakvi zaista jeste, i da pozdravite divlju, indiferentnu i neosuđujuću beskonačnost prirode“. Možda prisustvo bića koja su starija, veća i brojnija od nas – bez obzira da li liče na korisnike interneta ili na naše majke – može biti podsetnik da mi nismo sve što jeste, i da sve što jeste nismo mi. „Budimo zato prosto humani“, poručio je Santajana. I pustimo drveće da bude drveće.
Daniel Immerwahr, The Guardian, 23.04.2024.
Preveo Marko Sinđić
Peščanik.net, 04.10.2024.
