Dragi Valtere,
pre nekoliko meseci napisao sam ti jedno pismo, ne znam da li si ga primio, a ako jesi, da li si ga uopšte uzeo u obzir.
Pamtiš li piramide i različite stupnjeve ljudske svesti? Onog dana, neposredno pre našeg rastanka, svakom od ovih stupnjeva pripisali smo jednu meteorološku realnost. Magla je obavijala one najniže, one koji samo tumaraju bez cilja, nemajući nikakvu ideju. Posle magle sledila je jaka kiša, nakon kiše kišica i na kraju skriveno sunce. Po logici stvari sledi jedno blistavo sunce ali nema uvek logike u ljudskoj sudbini kao u razvoju meteorološke situacije. Zbog toga, trebalo je da posle skrivenog sunca predvidimo nevreme. Grad, sneg i mećava smenjuju se neprestano na pretposlednjem stepeniku.
Vrhove visokih planina cesto skrivaju oblaci, iz doline se obično vide samo obronci. Da bi se stiglo na vrh treba proći kroz tu nesigurnu zonu, a nemaju svi hrabrosti da se veru uz stene. U poslednjem trenutku uvek ima muke i strepnje, hladnoće, usamljenosti i straha od smrti. Prirodna selekcija se može primeniti i na duh; drugačije i ne može biti jer velika svetlost obasja svaku stvar, a nemaju svi dovoljno snage da izdrže njen odsjaj.
Zašto ti ovo govorim? Možda da bih opravdao sebe što te svih ovih godina nisam potražio. Nisam to učinio, ali ne zato što nisam želeo, već zato što je sva moja energija bila usmerena na pokušaj da preskočim pretposlednji stepenik.
Tek ovde, u ovoj dugoj usamljenosti, daleko od nabora vremena, počele su da se pojavljuju utvare. Nisu izšsle sve odjednom, kao zla iz Pandorine kutije, već jedna po jedna. Ustale su i pokucale na moja vrata.
Kazem utvare, a ne sećanja, jer u njima nema one preciznosti kojom se odlikuju događaji iz prošlosti. Nisu to fotografije već isparenja, otrovna i kratkotrajna, isparenja koja sam proizveo sam, pokretima svog tela. Kao što sam ti napomenuo u prošlom pismu, sa mnom je ovde samo jedna stara žena, opatica, i s njom vodim duge razgovore.
Ponekad sam posle naših razgovora imao utisak da se nešto u meni razrešilo, negde izdaleka treperila je jedna svetiljka, naslućivao sam i osećao da dolazi iz pravca u kojem sam hteo da krenem. Ali bio je to jedan oset skoro nevidljiv, nepostojan do te mere da nisam nikada uspeo da ga uhvatim. Bilo je i ostalo samo sećanje na jedan lep san koji je nestao pre nego što sam se probudio.
U tom pismu sam ti ispričao, čini mi se, i o lisici i o tome kako sam je svojom voljom spasao od smrti, i da je to jedini čin u mom životu zbog kog se kajem. Tada sam mogao da počnem iz početka, da okrenem peščani sat.
Možda je velika crna rupa u našem prijateljstvu, koje tek sada postajem svestan, to što sam ti uvek pričao o svojim idejama a nikada ništa o sebi, kao da se ideje rađaju iz nekog neutralnog sveta, a ne iz pogleda i bola jednog ljudskog bića.
Ima jedna stvar koju ne znaš, a verovatno i ne sumnjaš. Pre Andree orla koga si ti upoznao postojao je i Andrea pile, jedno pile koje je moglo da postane kokoška, jedna mirna domaća životinja, spremna da se krije i od svoje senke.
Ne mogu da ti kažem kada je dosšo do preokreta, kada pokušavam da vidim svoju prošlost vidim ne jednog Andreu, već mnogo njih, zatvorene jedan u drugom poput ruskih drvenih lutki.
Nije istina da su deca, kada se rode, neispisani list hartije na kome se tamnim mastilom mogu pisati, zavisno od namere, reći lepe ili ružne. Kada danas razmišljam o tim prvim koracima svesnog bića, skoro sam siguran da je u meni već postojalo nešto, mozža jako različito od onoga što je želela moja majka.
O svemu sam dugo razgovarao s opaticom. Uvek pitam. Ona mi nikada odmah ne odgovori, na početku sam mislio da je gluva, kasnije sam shvatio da je to tako zato što je tako dugo sama. Ja zapravo nisam postavljao pitanja, iz mene je oticala jedna gnevna nabujala reka i za nju je bio napor da me sluša i da odmota to klupko. Kada bi mi na kraju odgovorila činila je to s malo reči.
Njeno ponašanje me je izluđivalo: u jednom trenutku razgovora ona bi jednostavno ustala i otišla. Mislio sam da više nema odgovora i da se zato povlači, mislio sam i da je jako arogantna jer ne želi da bude poražena. Zato sam jednog dana čim je ona ustala, povikao:
– Vi ste jako arogantni! I oholi!
– Da, to je tačno – odgovorila je okrečući se – arogantna sam i ohola, ali nehotice. Vi mi postavljate pitanja i zahtevate odgovore i tu dolazi do nesporazuma.
– I onda? Zar treba ćutati? Biti nem?
Znaš šta mi je odgovorila?
– Treba imati poverenja.
https://livano85.blogspot.com/2015/03/suzana-tamaro-anima-mundi.html
