Svadbene pripreme na selu [Tema: Kafka]

I

Kad je Eduard Raban, došavši hodnikom, kročio kroz kapiju, video je da pada kiša. Nije padala jako.

Na trotoaru, odmah ispred njega, bilo je mnogo ljudi, koji su različito koračali. Ponekad bi neko skrenuo i prešao preko kolovoza. Neka devojčica je na ispruženim šakama držala umorno kučence. Dva gospodina su nešto saopštavala jedan drugom. Jedan od njih je držao šake sa dlanovima naviše i pokretao ih ravnomerno, kao da drži neki teret u ravnoteži.

Zatim se mogla ugledati jedna dama, čiji je šešir bio prenatrpan trakama, pređicama i cvećem. I prohitao je neki mlad čovek sa tankim štapom, držeći levu ruku priljubIjenu uz grudi, kao da je oduzeta. S vremena na vreme nailazili su ljudi koji su pušili i pred sobom nosili malene uspravne duguljaste oblake. Tri gospodina — dvojica su nosila lake mantile preko povijenih ruku — često su prelazila od kućnog zida do ivice trotoara, posmatrala šta se onde događa, pa se onda u razgovoru povlačila na staro mesto.

Kroz praznine između prolaznika videle su se pravilno sastavljene kocke kolovoza. Onde su konji ispruženih vratova vukli kola na tananim visokim točkovima. Sedeći zavaljeni na tapaciranim sedištima, ljudi su ćutke posmatrali pešake, radnje, balkone i nebo. Kad bi neka kola preticala druga, konji bi se priljubili bokovima, a remenje je visilo klateći se. Konji su svom snagom vukli rudu, kola su se kotrljala, žurno se njišući, dok luk oko prednjih kola ne bi bio opisan i konji se opet razdvojili, jedino naginjući jedan ka drugom uzane spokojne glave. Neki ljudi su brzo prilazili kućnoj kapiji, zastajali na suvom mozaiku, polako se okretali i posmatrali kišu, koja je zbrkano padala ukleštena u tu usku uličicu.

Raban je osećao umor. Usne su mu bile blede kao izbeljeno crvenilo njegove debele kravate, na kojoj se nalazila neka mavarska šara. Kraj kamenog praga kapije preko puta, neka dama, koja je dotle posmatrala svoje cipele koje su se sasvim videle pod tesnom suknjom, pogleda sad prema njemu. Učinila je to ravnodušno, a sem toga možda je samo gledala kišu što je padala ispred njega, ili pločice sa imenima firmi, pričvršćene za vrata poviše njegove kose. — Rabanu se učinilo da ona gleda začuđeno. „E pa”, pomislio je, „kad bih joj mogao ispričati, uopšte se ne bi čudila. Čovek toliko preterano radi u kancelariji da je onda suviše umoran čak i za to da na ferijama uopšte uživa kako valja. Ali svim tim silnim radom čovek još ne stiče pravo da se svi prema njemu odnose sa ljubavlju; naprotiv, čovek je sam, potpuno tuđ i jedino predmet radoznalosti. A sve dok govoriš ’čovek’ umesto ’ja’, to nije ništa i možeš napamet izrecitovati tu priču, ali čim priznaš sebi da si to ti lično, onda te ovo prosto probode i ti se užasneš.”

Spustio je ručni kofer, opšiven kockastom tkaninom, i pritom je povio kolena. Kišnica je ivicom kolovoza već tekla u mlazevima, koji su se gotovo napinjali prema dubljim kanalima. „Ali ako ja sam razlikujem ’čovek’ i ja, kako se onda smem žaliti na druge? Oni verovatno nisu nepravični, ali ja sam suviše umoran da bih sve uvideo. Čak sam suviše umoran da bih bez napora prešao put do stanice, koji je tako kratak. Zašto, dakle, za vreme ovih malih ferija ne ostanem u gradu i oporavim se? Zbilja sam ja nerazuman. — Od putovanja ću se razboleti, znam to dobro. Soba mi neće biti dovoljno udobna, na selu i ne može biti drukčije. A tek smo u prvoj polovini juna, vazduh na selu je često još veoma svež. Doduše, obazrivo samo odeven, ali ću biti prinuđen da se pridružim ljudima koji šetaju kasno uveče. Ima tamo ribnjaka, pa ćemo oko ribnjaka šetati. Pritom ću svakako nazepsti. Međutim, u razgovorima se neću mnogo isticati. Neću moći da poredim ribnjak sa drugim ribnjacima u nekoj udaljenoj zemlji, jer nikada nisam putovao, a da govorim o mesecu i da osećam blaženstvo i zaneseno se penjem na gomile ruševina, za to sam ipak odveć star a da me ne bi ismejali.”

Ljudi su prolazili pomalo oborenih glava, nad kojima su labavo nosili tamne kišobrane. Prošla su i neka teretna kola, a na kočijaševom sedištu ispunjenom slamom jedan čovek je tako nehajno ispružio noge da je jedno stopalo gotovo doticalo zemlju, dok je drugo udobno ležalo na slami i krpama. Činilo se da po lepom vremenu sedi negde na njivi. Ali pažljivo je držao uzde, tako da su se kola, na kojima su gvozdene šipke lupkale jedna o drugu, lepo provlačila kroz gužvu. Videlo se kako odraz gvožđa vijugavo i polako klizi po vlažnom tlu od jednog do drugog niza kamenih kocaka. Mališan pored dame preko puta bio je odeven kao neki stari vinogradar. Njegova naborana odeća se dole širila u veliki krug, a bio je potpasan samo kožnim kaišem, već gotovo gore, ispod miške. Poluloptasta kapa mu je dopirala do obrva, a sa njenog vrha je visila kićanka do levog uha. Radovao se kiši. Istrčavao je iz kapije i širom otvorenih očiju gledao ka nebu samo da uhvati što više kiše. Često je podskakivao, pa je voda samo prskala i prolaznici su ga veoma grdili. Onda ga je dama dozvala i zatim ga držala rukom kraj sebe; ali on nije plakao.

Raban se tad uplaši. Da nije već zakasnio? Pošto su mu ogrtač i kaput bili raskopčani, brzo se mašio za časovnik. Nije radio. On ozlovoljeno zapita jednog suseda, koji je stajao malo dublje u hodniku, koliko je sati. Ovaj je bio usred razgovora, pa je rekao još obuzet smehom što je pratio razgovor: „Molim, prošlo je četiri” i okrenuo se.

Raban brzo razape kišobran i dohvati kofer. Ali kad je hteo da izađe na ulicu, put mu zakrči nekoliko žena što su hitale, te ih on pusti da prođu. Pritom je odozgo gledao šeširić neke devojčice, ispleten od crveno obojene slame i sa zelenim venčićem na talasastom obodu. Toga se još sećao kad se već našao na ulici, koja se malčice penjala u pravcu u kojem je on želeo poći. Zatim je to zaboravio, jer sad se morao malo potruditi. Njegovo koferče nije bilo lako, a vetar mu je duvao pravo u lice, nadimao njegov kaput i ugibao prednje žice na kišobranu.

Bio je prinuđen da dublje diše; neki časovnik na obližnjem trgu u pozadini otkucao je četiri i četvrt, a on je ispod kišobrana gledao lake kratke korake ljudi koji su mu nailazili u susret, prikočeni kolski točkovi su škripali, sporije se okrećući, konji su ispružali tanke prednje noge, vratolomno kao divokoze u planini.

Tad se Rabanu učinilo da će izdržati to dugačko neprijatno vreme od sledećih četrnaest dana. Jer to je samo četrnaest dana, dakle, ograničeno vreme, pa ako i neprijatnosti budu rasle, bar će se smanjivati vreme tokom kojih će morati da ih podnosi. Od toga se, nema sumnje, povećava hrabrost. „Svi koji žele da me muče i koji su sad zaposeli ceo prostor oko mene biće postepeno potiskivani zahvaljujući milostivom proticanju ovih dana, a ja im nimalo neću morati da pomažem. I moći ću, kao što će to prirodno proisteći, biti slab i tih i dozvoliti da sve rade sa mnom, a ipak se sve mora okrenuti na dobro, zahvaljujući samo tome što dani protiču. A osim toga, zar ne mogu postupiti onako kao što sam uvek kao dete činio u opasnim poslovima? Ne treba čak ni da lično otputujem na selo, nije potrebno. Poslaću svoje odeveno telo.

Ako ono teturajući izađe kroz vrata moje sobe, teturanje neće pokazati bojazan, nego njegovu ništavnost. Neće ni uzbuđenje biti razlog bude li se ono spoticalo na stepeništu, ako jecajući otputuje na selo i onde plačući večera. Jer ja, ja ću za to vreme ležati u svojoj postelji, ututkan žućkastosmeđim pokrivačem, izložen vazduhu koji piri kroz tek malčice otvorenu sobu. Kola i ljudi na ulici se voze i idu oklevajući po glatkom tlu, jer ja još sanjarim. Kočijaši i šetači su snebivljivi i svaki korak koji žele da učine izmoljavaju od mene pogledavši me. Ja ih bodrim, oni ne nailaze na prepreke. Dok ležim u postelji, imam oblik velike bube, jelenka ili gundelja, verujem.”

Pred jednim izlogom, u kojem su iza mokrog staklenog okna visili na stalcima mali muški šeširi, zastao je i napućivši usne zagledao se u njih. „No, moj šešir će još izdržati preko ferija”, pomislio je i pošao, „a ako zbog mog šešira niko ne bude mogao da me podnosi, utoliko bolje.

Oblik velike bube, da. Ja bih to onda izveo tako kao da je posredi zimski san, i pritiskao bih nožice uz trbušasto telo. I prošaputaću izvestan malen broj reči, a to će biti uputstva mom žalosnom telu, koje stoji tik uz mene i povijeno je. Ubrzo završavam — a ono se klanja, hitro odlazi i sve će na najbolji način obavid dok ja počivam.”

Stigao je do jedne kapije sa okruglim svodom, koja je ne oslanjajući se na druge zgrade stajala navrh strme ulice i vodila na jedan mali trg, okružen mnogim već osvetljenim radnjama. Na sredini trga, po ivicama malo zatamnjen usled svetlosti, nalazio se nizak spomenik nekog zamišljenog čoveka u sedećem stavu. Ljudi su se kretali ispred svetiljki kao mala uzana senila, a pošto su barice daleko i duboko prenosile sav sjaj, izgled trga se neprestano menjao.

Raban se dosta uspešno probijao preko trga, ali je, trzajući se, uzmicao pred kolima što su jurila, skakao je sa jedne usamljene suve kocke na druge kocke, a otvoreni kišobran je držao u visoko uzdignutoj ruci da bi mogao videti sve unaokolo. Tako sve dok nije zastao kraj jednog fenjerskog stuba — stanice električnog tramvaja — koji je bio postavljen na malom četvorougaonom popločanom uzvišenju.

„Pa, zaboga, na selu me očekuju. Da se nisu već zabrinuli?

Ali ja joj nisam pisao tokom cele sedmice otkako je na selu, tek jutros. Onde već najzad drukčije zamišljaju moj izgled. Veruju, možda, da ću gromko navaliti kad se nekome obratim, ali to nije moja navika, ili da ću ih grliti kad stignem, ali ja to ne činim. Razljutiću je kad budem pokušavao da je odobrovoljim. Ah, kad bih je mogao potpuno razljutiti pokušavajući da je odobrovoljim!”

Tada pored njega bez žurbe prođoše otvorene kočije, a iza njihova dva zapaljena fenjera mogle su se videti dve dame kako sede na tamnim kožnim klupicama. Jedna je sedela zavaljena, a lice joj je bilo prekriveno velom i senkom šešira. Ali druga dama je sedela uspravno; njen šešir je bio mali, sa tankim perjem po obodu. Svako ju je mogao videti. Donja usna joj je bila malo uvučena. Čim su kočije prošle pored Rabana, neki stub je zaklonio pogled na dešnjaka u zaprezi, zatim je neki kočijaš — nosio je veliki cilindar — na neobično visokom sedištu iskrsao ispred dama — to je bilo već mnogo dalje — zatim su njihove kočije zaokrenule oko ugla neke male kuće koja se sad upadljivo videla, i nestale iz vida.

Raban je gledao za njima, oborene glave, naslonivši dršku kišobrana na rame da bi bolje video. Palac desne ruke je zavukao u usta i trljao njime zube. Kofer je ležao pored njega, bočnom stranom na zemlji. Kola su hitala iz jedne ulice u drugu preko trga, telesa konja su letela vodoravno kao bačena iz praćke, ali klimanje njihovih glava i vratova nagoveštavalo je zamah i napor pokreta. Okolo po ivicama trotoara svih triju ulica što su se ovde sticale stajalo je mnogo dokonjaka, koji su štapićima lupkali po kaldrmi. Između tih grupa nalazili su se kiosci, u kojima su devojke točile limunadu, zatim glomazni ulični časovnici na tankim stubovima, pa muškarci što su na grudima i leđima nosili velike table, na kojima je raznobojnim slovima pisalo o zabavama, pa onda nosači…

(Ovde u rukopisu nedostaju dve stranice.)

…neko malo društvo. Dvoje gospodske kočije, koje su prešle pravo preko trga naniže u strmu ulicu, zadržale su nekolicinu gospode ovog društva, ali iza drugih kočija — to su bojažljivo pokušali već i iza prvih — ta gospoda su se ponovo sakupila u istu gomilu s ostalima, sa kojima su zatim u dugom nizu stupila na trotoar i nagrnula na vrata neke kafane, oblivena svetlošću sijalica što su visile nad ulazom.

Velika kola električnog tramvaja prođoše u blizini, dok su druga stajala daleko po ulicama nejasno tiho.

„Kako je ona pognuta”, pomisli Raban pogledavši sliku, „nikad, zapravo, nije uspravna i leđa su joj možda povijena.

Moraću na to obratiti veliku pažnju. A usta su joj tako široka i donja usna, nema sumnje, ovde strči, da, sad se sećam i toga. A haljina! Naravno, ja se nimalo ne razumem u haljine, ali ovi sasvim tesno sašiveni rukavi zacelo su ružni, izgledaju kao neki zavoj. Pa tek šešir, čiji se obod na svakom mestu drukčije povija uvis i otkriva lice. Ali oči su joj lepe, kestenjaste su, ako se ne varam. Svi kažu da su joj oči lepe”.

Kad uto jedan tramvaj stade pred Rabanom, oko njega se puno sveta poče gurati ka platformi, sa poluotvorenim šiljatim kišobranima, koje su držali uspravno u šakama priljubljenim uz ramena. Rabana, koji je držao kofer pod miškom, povukoše sa trotoara, pa je žestoko ugazio u neku nevidljivu baru. U kolima je na klupi klečalo neko dete i pritiskivalo na usne vrhove prstiju obeju ruku, kao da se oprašta od nekoga ko upravo odlazi. Nekoliko putnika siđoše, pa su morali poći koji korak duž tramvaja da bi se izvukli iz gužve. Zatim se neka dama popela na prvi stepenik, a skut haljine, koji je pridržavala obema rukama, bio je pripijen uz njene noge. Neki gospodin se pridržavao za mesinganu šipku i uzdignute glave nešto pričao dami. Svi ostali koji su hteli da se popnu bili su nestrpljivi. Kondukter povika. Raban, koji je sad stajao na ivici grupe što je čekala, okrete se, jer neko beše uzviknuo njegovo ime.

„Ah, Lemente”, rekao je polako i jednom mladom čoveku što je prilazio pružio je mali prst ruke u kojoj je držao kišobran.

„To je, dakle, verenik koji putuje svojoj verenici. Izgleda strahovito zaljubljen”, reče Lement i na to se osmehnu stisnutih usta.

„Da, moraš mi oprostiti što danas putujem”, reče Raban. „A i pisao sam ti danas posle podne. Naravno, veoma bih rado sutra putovao s tobom, ali sutra je subota, sve će biti prepuno, vožnja dugo traje.”

„Ništa ne mari. Ti si mi, doduše, obećao, ali kad je čovek zaljubljen. — Šta mogu, moraću putovati sam.” Lement je stao jednim stopalom na trotoar a drugim na kaldrmu i oslanjao je trup čas na jednu, čas na drugu nogu.

— „Hteo si da se popneš u tramvaj; upravo odlazi. Hajde, poći ćemo peške, otpratiću te. Ima još dosta vremena.”

„Molim te, zar nije već kasno?”

„Nije čudo što se brineš, ali zaista još imaš vremena. Ja se ne brinem toliko, pa sam, evo, zakasnio da sretnem Gilemana.”

„Gilemana? Da neće i on boraviti na selu?”

„Da, on sa svojom ženom, hoće da otputuju sledeće nedelje, pa sam zato i obećao Gilemanu da ćemo se naći danas kad bude izlazio iz kancelarije. Hteo je da mi da neka uputstva u vezi s uređenjem njihovog stana, i zato je trebalo da se sretnemo. Ali ja sam, evo zakasnio morao sam nešto da nabavim. I upravo kad sam razmišljao treba li da pođem u njihov stan, ugledao sam tebe, najpre se začudio zbog kofera, a onda te oslovio. Ali sad smo već suviše zašli u veče da bi čovek išao u posete, prilično je nemoguće u ovo vreme otići Gilemanu.”

„Naravno. Znači, ipak ću na selu viđati i poznanike. Uostalom, gospođu Gileman nikad nisam video.”

„A, vrlo je lepa. Plavokosa je, a sad je ubledela posle bolesti. Ima najlepše oči koje sam ikad video.”

„Molim te, kako izgledaju lepe oči? Da li je to do pogleda? Nikada nisam smatrao da su nečije oči lepe.”

„Dobro, možda sam malčice preterao. Ali zgodna je žena.”

Kroz okno jedne prizemne kafane videlo se kako uza sami prozor oko jednog prostranog stola sede ljudi koji čitaju i jedu; jedan je oborio novine na sto, šoljicu je visoko podigao i iskosa je gledao na ulicu. Iza tih stolova uz prozore u velikoj dvorani svaki komad nameštaja prekrivali su gosti, koji su u malim društvima sedeli jedan pored drugoga… (Ovde u rukopisu nedostaju dve stranice.)

„…Ali to, slučajno, nije neprijatan posao, zar ne? Mnogi bi taj teret uzeli na sebe, čini mi se…”

Izašli su na neki prilično mračan trg, koji je na njihovoj uličnoj strani počinjao ranije, jer se suprotna nastavljala još malo. Na onoj strani trga duž koje su išli nalazilo se neprekinuti niz kuća, a od njegovog ugla su počinjala dva reda kuća, isprva veoma razmaknuta, pa su vodila ka nerazgovetnoj daljini u kojoj kao da su se spajala. Trotoar uz većinom niske kuće bio je uzan, nisu se videli dućani, tuda nisu prolazila kola.

Na gvozdenom stubu blizu ugla ulice iz koje su došli nalazilo se nekoliko svetiljki pričvršćenih za dva vodoravna prstena što su visila nad drugim. Plamen u obliku trapeza je između sastavljenih staklenih ploča goreo pod širokom kulom mraka kao u kakvom sobičku i nije remetio tamu ni na nekoliko koraka.

„Ali sada je sigurno prekasno; ti si to sakrio od mene i sad ću propustiti voz. Zašto?” (Ovde u rukopisu nedostaju četiri stranice.)

„…Da, u najgorem slučaju Pirkershofera; i to mi je mustra.”

„To se ime javlja u Betinim pismima; on je železnički pripravnik, zar ne?”

„Da, železnički pripravnik i neprijatan čovek. Daćeš mi za pravo čim budeš video onaj mali debeli nos. Kažem ti, kad s njim čovek ide kroz dosadne njive… Uostalom, već je premešten i sledeće nedelje će, verujem i nadam se, otići odande.”

„Čekaj, malopre si mi savetovao da noćas još ostanem ovde. Razmislio sam i smatram da to ne bi bilo dobro. Zaboga, pisao sam da dolazim večeras, čekaće me.”

„Pa to je prosto, telegrafiši.”

„Da, to bi moglo — ali ne bi bilo lepo da ne otputujem — osim toga, umoran sam, ipak ću putovati — kad bi prispeo telegram, oni bi se još uplašili. — I čemu to, kuda bismo i mogli poći?”

„Onda je zbilja bolje da otputuješ. Mislio sam samo — A ja ne bih ni mogao danas poći sa tobom, jer sam pospan, to sam zaboravio da ti kažem. Nego da se sad odmah oprostim, jer ne bih da te pratim i kroz vlažni park, a hteo bih i da navratim kod Gilemanovih. Četvrt je do šest, pa je svakako još mogućno otići u posetu dobrim poznanicima. Adio. Dakle, srećan put i pozdravi mi sve!”

Lement se okrete nadesno i pruži desnu ruku da se oprosti, tako da je za trenutak išao sa ispruženom mišicom pred sobom.

„Adieu”, reče Raban.

Sa malog odstojanja Lement još uzviknu: „Hej, Eduarde, čuješ li me, ta zatvori kišobran, odavno više ne pada kiša. Nisam stigao da ti kažem.”

Raban ne odgovori, sklopi kišobran, a bledo potamnelo nebo se navuče nad njega.

„Kad bih se bar”, pomisli Raban, „popeo u pogrešan voz. Onda bi mi se nesumnjivo činilo da je poduhvat već započeo, pa kad bih se kasnije, pošto se razjasni zabluda, povezao natrag i opet prispeo u ovu stanicu, osećao bih se već mnogo prijatnije. A ako je, najzad, predeo onde dosadan, kao što kaže Lement, to nipošto ne mora biti nedostatak. Zato ćemo se više zadržavati u sobama i zapravo nikad nećemo pouzdano znati gde su svi ostali, jer ako u okolini postoji neka ruina, svakako će se preduzimati zajedničke šetnje do nje, kao što je izvesno vreme pre toga, zacelo, bilo dogovoreno. A onda čovek mora da se tome veseli i zato ne sme to propustiti. Međutim, ako nema takve znamenitosti, neće biti ni prethodnog dogovora, jer smatraće se da će se svi već lako okupiti ako neko iznenada, mimo običaja, naumi da krenu na veći izlet; u tom slučaju je, naime, potrebno samo poslati služavku u stanove ostalih, koji će sedeti pred nekim pismom ili za knjigom i ushititi se ovom vešću. E pa, nije teško zaštititi se od takvih poziva. A ipak ne znam da li ću to moći, jer to nije tako lako kao što zamišljam, pošto sam još sam i još mogu sve učiniti, još se mogu vratiti ako hoću, jer onde neću imati nikoga koga bih mogao posećivati kad zaželim i nikoga s kim bih mogao odlaziti na napornije izlete i ko bi mi tom prilikom pokazivao stanje svojih useva ili neki kamenolom koji onde drži. Jer čak ni u stare poznanike čovek nije nimalo siguran. Zar Lement danas nije bio ljubazan sa mnom, objasnio mi je štošta i sve je prikazao onako kako ću onde ugledati. Oslovio me je i zatim me je pratio, iako nije želeo da nešto sazna od mene, a sam je imao i drugi posao da obavi. Međutim, sad je iznenada otišao, a ja ga, svakako, nijednom reči nisam mogao uvrediti. Protivio sam se, doduše, da veče provedem u gradu, ali to je, zaboga, bilo prirodno, to ga nije moglo uvrediti, jer on je razuman čovek.”

Stanični časovnik otkuca, bilo je četvrt do šest. Raban zastade, jer oseti kako mu srce lupa, a zatim brzo prođe duž jezerceta u parku, uđe u neku uzanu, loše osvetljenu stazu između visokog žbunja, dojuri na kružni prostor gde su se mnoge prazne klupe oslanjale na majušna drveta, onda sporije, kroz otvor na ogradi, istrča na ulicu, pređe preko nje, ulete kroz stanična vrata, za časak-dva pronađe blagajnu i bi prinuđen da nekoliko puta zakuca na limeni kapak. Službenik na to proviri, reče da je krajnje vreme, uze banknotu i sa treskom baci na dasku tražeći kartu i sitninu. Raban htede da brzo izračuna, jer mislio je da mora dobiti više kusura, ali neki nosač koji je prolazio u blizini izgura ga kroz staklena vrata na peron. Raban se onde obazre, dovikujući nosaču „Hvala, hvala!” pa pošto nije video konduktera, sam se pope uza stepenice najbližeg vagona, premeštajući kofer sa jednog stepenika na drugi i zakoračujući za njim, jednom rukom oslonjen na kišobran a drugom na dršku kofera. Vagon u koji je ušao osvetljavale su mnogobrojne svetiljke stanične hale sred koje se nalazio; videlo se kako pred ovim ili onim prozorom, a svi su bili dignuti do kraja, visi šištava lučna lampa, a bezbrojne kišne kapi na prozorskom staklu bile su bele, i često bi se neka pomerila. Do Rabana je dopirala buka s perona, pa i kad je zatvorio vrata vagona i seo na poslednji slobodan komadić svetlosmeđe, drvene klupe. Ugledao je mnogo leđa i potiljaka, a između njih zavaljena lica na suprotnim klupama. Na nekim mestima se uzvijao dim iz lula i cigara i jednom je rasplinuto provijugao pored lica neke devojke. Putnici su često menjali sedišta i vodili razgovore povodom tih promena, ili su prebacivali prtljag, koji je ležao u uzanoj plavoj mreži nad klupom, u neku drugu. Kad bi neki štap ili okovana ivica nekog kovčega štrčali, upozoravali su vlasnika na to. On bi onda prišao onamo i dovodio stvari u red. I Raban obrati na to pažnju, pa gurnu kofer pod sedište.

Levo od njega kraj prozora sedela su jedan naspram drugog dva gospodina i razgovarala o cenama robe. „To su trgovački putnici”, pomisli Raban i zagleda se u njih pravilno dišući. „Trgovac ih šalje u unutrašnjost, oni ga moraju poslušati, voze se železnicom i u svakom selu idu od radnje do radnje.

Ponekad se voze kolima između sela. Nigde se ne smeju dugo zadržati, jer sve treba da se obavi brzo, i uvek moraju govoriti samo o robi. Pa s kakvim uživanjem onda čovek može da se trudi u zanimanju koje je toliko prijatno!”

Mlađi je jednim trzajem izvadio notes iz zadnjeg džepa na pantalonama, prelistao po njemu kažiprstom koji je hitro ovlažio jezikom, pa je onda pročitao jednu stranu povlačeći poleđinu nokta niz nju. Primetio je Rabana kad je digao pogled, pa ni kad je počeo da govori o ceni konca, nije odvraćao lice od Rabana, kao kad čovek čvrsto nekuda gleda da ne bi zaboravio ništa od onoga što želi da kaže. Pritom su mu se obrve navukle nad same oči. Poluotvoreni notes je držao u levoj ruci, sa palcem na pročitanoj strani, da bi lako mogao pogledati ako mu zatreba. Pritom je notes podrhtavao, jer tu ruku ni na šta nije oslanjao, a vagon je pri vožnji treskao o šine kao čekić.

Drugi putnik je bio oslonjen leđima, slušao je i u ravnomernim razmacima klimao glavom. Moglo se videti da se nipošto ne slaže sa svime i da će kasnije reći svoje mišljenje. Raban povi dlanove, položi ih na kolena, naže se napred i između glava putnika vide prozor i kroz prozor svetiljke što su proletale ili letele natrag u daljinu. Ništa nije razumeo od onoga što je govorio trgovački putnik, a ne bi razumeo ni odgovor onoga drugog. Tu bi prethodno bila potrebna velika priprema, jer to su ljudi koji su se od mladosti bavili robom. Pa kad je čovek toliko puta držao kalem konca u ruci i toliko ga puta pružao mušterijama, tad mu je poznata cena i može o tome govoriti dok nam sela nailaze u susret i promiču, i u isti mah se okreću ka dubini predela, gde moraju iščeznuti za nas. A

ipak su ta sela nastanjena i možda onde trgovački putnici idu od radnje do radnje.

Iz suprotnog ugla vagona podigao se jedan visok čovek, držeći u ruci karte za igranje, i povikao: „Marija, da li si spakovala i zefirske košulje?” „Pa naravno”, reče žena, koja je sedela naspram Rabana. Bila je zakratko zadremala, pa kad ju je pitanje probudilo, odgovorila je pravo preda se, kao da to kaže Rabanu. „Vi se vozite na vašar u Mladu Boleslav, zar ne?” upita je živahni trgovački putnik. „Da, u Mladu Boleslav.” „Ovog puta će biti veliki vašar, je l’ te?” „Da, veliki vašar.” Bila je pospana, naslonila je levi lakat na plav zavežljaj i glava joj je svom težinom nalegla na šaku, koja se kroz meso obraza utisnula u jagodicu. „Kako je mlada”, reče trgovački putnik. Raban iz džepa na prsluku izvadi novac koji je dobio od staničnog blagajnika i prebroja ga. Svaki novčić je dugo i čvrsto držao uspravno između palca i kažiprsta, a i vrteo ga tamo-amo vrhom kažiprsta po unutrašnjoj strani palca. Dugo je gledao carev lik, a zatim je obratio pažnju na lovorov venac i na to kako je čvorovima i petljama trake bio pričvršćen za potiljak. Najzad je utvrdio da se svota slaže, pa je stavio novac u veliki crni novčanik. Ali kad je hteo da kaže trgovačkom putniku: „To je bračni par, šta mislite?” voz se zaustavi. Buka od vožnje prestade, kondukteri počeše uzvikivati ime nekog mesta, i Raban ništa ne reče.

Voz je pošao toliko polako da se lepo moglo zamisliti kako se okreću točkovi, ali odmah potom je jurnuo niz neku uvalu i pred prozorima bez ikakve pripreme počeše, kako se činilo, da se razmiču i priljubljuju dugačke šipke sa ograde mosta. Rabanu se sad sviđalo što voz toliko žuri, jer ne bi mu bilo po volji, da je ostao u ovom poslednjem mestu. „Ako je onde mračno, ako čovek nikog ne poznaje, ako je toliko daleko od kuće. Ali tad i po danu mora onde biti strašno. I da li je u sledećem naselju drukčije, ili u prethodnima, ili u potonjima, ili u selu kamo putujem?”

Trgovački putnik najednom progovori glasnije. „Pa daleko je još”, pomisli Raban. „Gospodine, vi to znate baš kao i ja, ti fabrikanti naređuju da se putuje po najmanjim zabitima, puze i do najvašljivijeg torbara, a verujete li da im nude druge cene nego nama veletrgovcima? Gospodine, izvolite čuti, sasvim iste cene, koliko juče sam to video crno na belo. Ja to nazivam nitkovlukom. Dave nas, u današnjim uslovima je za nas prosto nemoguće da pravimo poslove, dave nas.” Ponovo je pogledao Rabana; nije se stideo suza u očima; zglavke leve šake pritiskao je na usta, jer su mu usne drhtale. Raban se zavali i levom rukom slabo povuče brk.

Torbarka naspram njega probudi se i s osmehom poče šakama prevlačiti preko čela. Trgovački putnik stade tiše govoriti. Žena se još jednom promeškolji kao da hoće da spava, nasloni se na zavežljaj tako da je upola ležala, i uzdahnu. Preko desnog bedra zatezala joj se suknja. Iza nje je sedeo jedan gospodin sa putničkom kapom na glavi i čitao neke velike novine. Devojka prema njemu, verovatno njegova rođaka, zamoli ga — i pritom naže glavu na desno rame — da, za ime boga, otvori prozor, jer je strašna vrućina. On reče, ne digavši pogled, da će to odmah učiniti, samo još pre toga mora do kraja pročitati jedan odeljak u novinama, i pokaza joj na koji odeljak misli.

Torbarka nije više mogla zaspati, nego se uspravila i gledala kroz prozor, a zatim je dugo posmatrali žut plamičak u petrolejskoj lampi što je gorela na tavanici vagona. Raban za časak zatvori oči.

Kad ih je ponovo otvorio, torbarka je upravo zagrizala komad kolača pokriven smeđom marmeladom. Zavežljaj pored nje bio je otvoren. Trgovački putnik je ćutke pušio cigaru i neprestano činio pokrete kao da otresa pepeo sa vrha. Onaj drugi je šiljkom noža čačkao tamo-amo po mehanizmu džepnog časovnika tako da se to čulo.

Gotovo sklopljenih očiju, Raban je još nejasno video kako gospodin sa putničkom kapom vuče prozorski remen. Hladan vazduh grunu unutra, sa jedne kuke pade slamni šešir. Rabanu se učinilo da se budi i da su mu obrazi zato tako sveži, ili da otvaraju vrata i uvlače ga u sobu, ili da se nekako vara, i brzo zaspa duboko uvlačeći vazduh.

II

Vagonske stepenice su još malo podrhtavale kad je Raban počeo da silazi njima. Kiša udari u njegovo lice, koje je izlazilo iz vagonskog vazduha, i on sklopi oči. — Po limenom krovu pred staničnom zgradom kiša je pljuštala bučno, ali na prostran predeo je padala samo tako da se čoveku činilo kako čuje gde duva vetar u ravnomernim naletima. Neki bosonog dečak dotrča — Raban nije video odakle — i zadihano zamoli Rabana za dozvolu da ponese kofer, jer pada kiša, ali Raban reče: da, pada kiša, i zato će se on voziti omnibusom. Nije mu potreban. Na to dečak prezrivo iskrivi lice, kao da smatra da je otmenije ići po kiši i dozvoliti da ti nose kofer nego se voziti, smesta se okrete i otrča. I kad ga Raban htede pozvati, bilo je već kasno.

Videlo se kako gore dva fenjera, a kroz vrata izađe stanični činovnik. Bez oklevanja je po kiši pošao do lokomotive, onde je prekrštenih ruku zastao i sačekao dok se mašinovođa nije nagnuo preko ograde i obratio mu se. Neko pozva nosača, ovaj dođe i vrati se s nekim nalogom. Kraj više prozora na vozu stajali su putnici, i pošto su bili prinuđeni da gledaju običnu staničnu zgradu, pogled im je bio mutan, očni kapci poluspušteni, kao i za vreme vožnje. Neka devojka, koja je žurno došla sa druma na peron noseći suncobran sa cvetnim šarama, stavi raširen suncobran na tle, sede i razmače noge da joj se suknja bolje suši, a vrhovima prstiju poče da gladi napetu suknju. Gorela su samo dva fenjera, njeno lice je bilo nejasno. Naiđe nosač i poče da zamera kako se pod suncobranom stvaraju barice, rukama načini krug pred sobom da pokaže veličinu tih barica, a onda zamaha jednom pa drugom rukom kroz vazduh kao ribe kad rone u dublju vodu, želeći da očigledno predstavi kako ovaj suncobran smeta pri prolazu.

Voz krete, iščeze poput kakvih dugačkih vrata što klize po šini, i iza topola na drugoj strani koloseka pojavi se gromada predela, tolika da je to zaustavljalo dah. Da li je to bio kakav mračan procep ili neka šuma, da li je to bio ribnjak ili kuća u kojoj ljudi već spavaju, da li je to bio crkveni toranj ili suteska između brežuljaka; niko se nije smeo usuditi onamo, ali ko bi se mogao uzdržati?

A kad Raban u poslednjem trenutku ugleda činovnika — nalazio se već na stepeniku pred svojom kancelarijom — on pohita pred njega i zaustavi ga: „Molim lepo, da li je daleko do sela; znate, idem onamo.”

„Nije, četvrt sata, ali omnibusom — vidite kako pada kiša — bićete onde za pet minuta. Molim.”

„Pljušti. Nije lepo proleće”, reče Raban na to.

Činovnik je opro levu šaku o bok i kroz trougao što je nastao između ruke i tela Raban vide na klupi devojku, koja već beše zatvorila suncobran.

„Kad čovek sad ide u letnjikovac i treba onde da ostane, mora mu biti krivo što je tako. Mislio sam, zapravo, da će me neko sačekati”. Osvrnuo se unaokolo da bi to ostavilo utisak verodostojnosti.

„Nećete uhvatiti omnubus, bojim se. On ne čeka toliko. — Nema na čemu. — Put vodi onamo između živica.”

Drum pred stanicom nije bio osvetljen, samo je iz tri prizemna prozora stanične zgrade izbijao magličasti sjaj, ali nije dopirao daleko. Raban na vrhovima prstiju pođe kroz blato svaki čas uzvikujući „Kočijašu!” i „Halo!” i „Omnibus!” i „Evo me!” Ali kad je zapao u gotovo neprekinut niz bara na mračnoj strani druma, postao je prinuđen da šljapka celim stopalima, dok mu čelo iznenada ne dodirnu vlažna konjska gubica.

Omnibus je bio tu, i on se brzo pope u prazno vozilo, sede kraj okna iza kočijaševog sedišta i povijenih leđa se nasloni u ugao, budući da je učinio sve što je potrebno. Jer, ako kočijaš spava, probudiće se pred zoru, ako je mrtav, doći će neki nov kočijaš ili gostioničar, a ako se ni to ne dogodi, sa jutarnjim vozom će doći putnici, užurbani ljudi koji dižu buku. U svakom slučaju, čovek može biti miran, može čak i navući zavese na prozorima i očekivati nagli trzaj sa kojim ova kola moraju krenuti.

„Da, posle svega onoga što sam već preduzeo, sigurno je da ću sutra stići do Beti i do mame, to niko ne može sprečiti. Jedino što je tačno — a moglo se i predvideti — moje će pismo prispeti tek sutra, pa sam sasvim lepo mogao još ostati u gradu i kod Elvi provesti prijatnu noć, ne morajući da strepim od sutrašnjeg posla, što mi inače pokvari svako uživanje. Ali, gle, noge su mi vlažne.”

Zapalio je patrljak sveće koji je izvadio iz džepa na prsluku i stavio ga na suprotnu klupu. Bilo je dovoljno svetlo, a usled mraka napolju videli su se samo crno obojeni zidovi omnibusa bez okana. Čovek nije morao odmah pomišljati na to da su ispod poda točkovi, a spreda upregnuti konj.

Raban temeljno istrlja stopala digavši ih na klupu, navuče čiste čarape i sede uspravno. Uto začu kako od stanice neko viče: „Hej!” Ako u omnibusu ima neki putnik, neka se javi. „Ima, ima, i voleo bih da jednom krene”, odgovori Raban nagnuvši se kroz otvorena vrata, desnom šakom se pridržavajući za dovratak a levu, ispravljenu, prinevši uz usta. Kiša mu je silovito navrla između okovratnika i vrata. Umotan u sargiju od dva isečena džaka, kočijaš priđe, a odsjaj njegovog stajskog fenjera skakutao je po barama ispred njega. Mrzovoljno je počeo da objašnjava: pazite, igrao je karte sa Lebedom, i igra je baš bila u jeku kad je stigao voz. U tom trenutku je njemu, zapravo, bilo nemogućno da izađe i pogleda, ali ne želi da grdi onog ko to ne razume. Uostalom, ovo je blatnjava rupa da ne može biti gora i nije jasno šta bi takav gospodin mogao ovde tražiti, a stići će još dovoljno brzo, pa neće morati da se ikome žali. I eto, tek sad je ušao gospodin Pirkershofer — molim, to je gospodin pomoćnik — i rekao kako mu se čini da je neki mali plavokosi hteo da se vozi omnibusom. I on je na to odmah izišao i pitao; ili zar počem nije odmah pitao?

Fenjer beše pričvršćen za vrh rude. Konj na mukli poziv povuče, a voda se gore na krovu uskomeša i kroz neku pukotinu poče polako kapati u kola.

Put je verovatno bio brdovit, blato je svakako prskalo u paoke, iza točkova što su se vrteli bučno su se dizale lepeze vode iz bara, kočijaš je ponajčešće olabavljenim uzdama upravljao konjem, sa kojeg se slivala voda. — Zar se sve to ne može upotrebiti kao prekor Rabanu? Mnoge bare su neočekivano bile obasjavane fenjerom što je podrhtavao na rudi, pa su se ustalasane razdvajale pod točkovima. To se dešavalo samo zato što se Raban vozio svojoj verenici Beti, postarijoj zgodnoj devojci. I ako neko već želi da govori o tome, ko bi mogao oceniti kakve su tu Rabanove zasluge, pa makar i bile samo u tome što je podnosio pomenuti prekor, koji mu, svakako, niko nije smeo uputiti otvoreno. Naravno, on je to rado činio, Beti je njegova verenica, on je voli, bilo bi odvratno kad bi mu i za to zahvaljivala, ali svejedno.

Protiv svoje volje često je udarao glavom o zid na koji se naslanjao, a onda bi koji časak dizao pogled ka krovu. Jednom mu je desna šaka skliznula sa kuka, o koji se bila oprla. Ali lakat se zadržao u predelu između trbuha i noge. Omnibus je već prolazio između kuća, unutrašnjost kola bi s vremena na vreme bila zahvaćena svetlošću iz neke sobe; neke stepenice — da bi im video prve stepenike, Raban bi se morao pridići — vodile su ka crkvi, pred kapijom parka gorela je svetiljka krupnim plamenom, dok se neki svetački kip samo crno isticao zahvaljujući svetlosti iz jedne sitničarske radnje; Raban sad spazi svoju dogorelu sveću, čiji je nakapali vosak ukočeno visio niz klupu.

Kad kola zastadoše pred gostionicom, dok se kiša jako čula, a i glasovi gostiju — verovatno je neki prozor bio otvoren — Raban se zapita šta je bolje: da odmah siđe ili da pričeka dok gostioničar ne priđe kolima. Nije znao kakav je običaj u ovom mestašcu, ali Beti je zacelo već govorila o svom vereniku, pa će, prema tome da li će se on pojaviti blistavo ili slabašno, i njen ugled ovde porasti ili se smanjiti, a time, opet, i njegov sopstveni. Međutim, on nije znao ni kakav ugled ona sada ima, ni šta je pričala ljudima o njemu, pa mu je bilo utoliko neprijatnije i teže. Kako je divan grad, kako je divno vraćati se kući! Kad onde pada kiša, čovek se tramvajem preko mokrog kamenja vozi kući, a ovde u taljigama kroz močvaru do gostionice. — „Grad je daleko odavde, pa kad bi mi sad zapretila smrt od nostalgije, niko me danas ne bi mogao odvesti onamo. — No, ne bih ni umro, ali onde bi mi na sto stavili jelo koje očekujem ove večeri, desno iza tanjira novine, levo svetiljku, a ovde će mi dati neku užasnu, masnu hranu — oni ne znaju da ja imam slab stomak, pa baš i da znaju — tu će se nalaziti nepoznate novine, mnogi ljudi koje već sada čujem, a jedna svetiljka goreće za sve. Kakvu svetlost može ona pružati — dovoljno za kartanje, ali za čitanje novina?

Gostioničar ne dolazi. Njemu nimalo nije stalo do gostiju, to je verovatno neki neljubazan čovek. Ili, možda, zna da sam Betin verenik, pa mu to daje razlog da ne izađe pred mene? S tim bi se slagalo i to što me je kočijaš pustio da onoliko čekam na stanici. Beti mi je često pričala koliko je morala da trpi od pohotljivih ljudi i kako je bila prinuđena da odbija njihovo nasrtanje, možda je to i ovde…” (Ovde se rukopis prekida.)

(Drugi rukopis)

Kad je Eduard Raban, došavši hodnikom, kročio kroz kapiju, mogao je videti kako pada kiša. Nije padala jako. Po trotoaru, odmah ispod njega, ni više ni niže, išli su mnogi prolaznici uprkos kiši. Ponekad bi neko skrenuo i prešao preko kolovoza.

Neka devojčica je na ispruženim rukama nosila sivo pseto. Dva gospodina su nešto saopštavala jedan drugom o nekoj stvari, ponekad su se celim prednjim delom tela okretali jedan prema drugom, pa se onda opet okretali u stranu; to je podsećalo na vrata što se otvaraju na vetru. Jedan od njih je držao šake sa dlanovima naviše i pokretao ih ravnomerno gore-dole, kao da drži neki teret u ravnoteži, da bi ispitao težinu. Zatim se mogla ugledati jedna vitka dama, čije je lice lako podrhtavalo, kao svetlost zvezda, i čiji je plitki šešir sve do ivice i do vrha bio prenatrpan predmetima koji se nisu mogli razaznati; ona se svim prolaznicima bez svoje namere činila stranom, kao po nekom zakonu. I brzo je prohitao neki mladi čovek sa tankim štapom, levu ruku držeći priljubljenu uz grudi, kao da je oduzeta. Mnogi su išli poslom; mada su išli brzo, duže su ostajali pred očima, bili su čas na trotoaru, čas dole, kaputi su im loše stajali, za držanje nisu nimalo marili, dozvoljavali su da ih ljudi guraju, a i sami su gurali druge. Tri gospodina — dvojica su nosila lake mantile preko povijenih ruku — pređoše od kućnog zida do ivice trotoara da vide šta se zbiva na kolovozu i na suprotnom trotoaru. Kroz praznine između prolaznika videle su se, čas letimično, čas sasvim lepo, pravilno sastavljene kocke kolovoza, po kojima su konji ispruženih vratova brzo vukli kola što su se ljuljala na točkovima. Sedeći zavaljeni u tapaciranim sedištima, ljudi su ćutke posmatrali pešake, radnje, balkone i nebo. Kad bi neka kola preticala druga, konji bi se priljubili bokovima, a remenje je visilo klateći se. Konji su svom snagom vukli rudu, kola su se kotrljala, žurno se njišući, dok luk oko prednjih kola ne bi bio opisan i konji se opet razdvojili, još naginjući jedan ka drugom uzane glave.

Neki stariji gospodin brzo priđe kućnoj kapiji, zastade na suvom mozaiku, pa se okrete. I onda poče posmatrati kišu, koja je zbrkano padala ukleštena u tu usku uličicu. Stariji gospodin je stajao neusiljeno blizu Rabana, koji se malo naslanjao na jedno krilo drvene kapije, i s vremena na vreme pogledao ka Rabanu, iako je zbog toga morao oštro okretati vrat. Ali to je činio samo iz prirodne potrebe — kad je već ovako besposlen — da sve, bar u svojoj okolini, tačno posmatra. Posledica ovakvog gledanja tamo-amo bez svrhe bila je da mnogo šta nije primećivao. Tako mu je izmaklo iz vida da su Rabanove usne bile vrlo blede i da nisu mnogo zaostajale za sasvim izbelelim crvenilom njegove kravate, na kojoj se nalazila nekad upadljiva mavarska šara. A da je to primetio, on bi u duši zacelo počeo da prosto kuka zbog toga, što, opet, ne bi bilo na mestu, jer Raban je uvek bio bled, mada ga je, istina, u poslednje vreme štošta moglo naročito zamoriti.

„Što je strašno vreme”, reče gospodin tiho i zavrte glavom, svesno, doduše, a ipak pomalo starački.

„Da, da, pa još kad čovek treba da putuje”, reče Raban i brzo se ispravi.

„I to se vreme neće prolepšati”, reče gospodin, pa da bi još u poslednjem trenutku sve proverio, naže se i najpre pogleda uz ulicu, pa niz nju, a onda ka nebu, „to može potrajati danima, može nedeljama. Koliko se sećam, ni za juni i početak jula ništa bolje ne predskazuju. Tome se, bogme, niko ne veseli; evo ja, na primer, moraću da se odreknem šetnje, koja je izvanredno važna za moje zdravlje.”

Potom je zevnuo i izgledao je klonuo, pošto je sad čuo Rabanov glas, pa, zabavljen tim razgovorom, nije više pokazivao zanimanje ni za šta drugo, čak ni za razgovor.

Ovo je na Rabana načinilo priličan utisak pošto ga je gospodin prvi oslovio, pa je stoga pokušao da se malčice razmeće, makar to uopšte ne bilo primećeno. „Tačno”, rekao je, „u gradu se čovek može sasvim lepo odreći onoga što mu ne prija. A ako se ne odrekne, onda zbog loših posledica može prekorevati jedino samog sebe. Čovek će se pokajati i tek na taj način sasvim jasno uvideti kako treba da se ponaša sledeći put. A ako je to već u pojedinostima… (Ovde u rukopisu nedostaju dve stranice.)

…„Ništa time ne mislim. Ne mislim baš ništa”, pohita Raban da kaže, spreman da, koliko god je to bilo moguće, nađe izvinjenja za gospodinovu rasejanost, pošto je želeo da se još malo razmeće. „Sve je to samo iz maločas pomenute knjige, koju sam, vidite, kao i ostale, u poslednje vreme čitao uveče. Bio sam najčešće sam. Takve su bile prilike u porodici. Ali, na stranu sve drugo, posle večere najviše volim dobru knjigu. Otkako znam za sebe. Nedavno sam u jednom prospektu pročitao citat iz nekog pisca: ’Dobra knjiga je najbolji prijatelj’, i to je zaista tačno, tako je, dobra knjiga je najbolji prijatelj.” „Eh, dabome, kad je čovek mlad”, reče gospodin, ne misleći time ništa naročito, nego želeći samo da izrazi kako pada kiša, da je ponovo ojačala i sad nikako neće prestati, ali Rabanu je to zvučalo kao da gospodin sa svojih šezdeset godina još smatra sebe čilim i mladim, dok, nasuprot tome, nimalo ne ceni Rabanovih trideset godina, i kao da osim toga želi time reći, u meri u kojoj je to dozvoljeno, kako je on sa trideset godina svakako bio pametniji od Rabana. I kako veruje da je, čak i kad čovek nema nikakva druga posla, kao što je, na primer, slučaj s njim, starcem, ipak traćenje vremena kad se ovako u hodniku stoji pred kišom, a ako se još vreme provodi u brbljanju onda je traćenje dvostruko.

Raban je, ipak, od pre izvesnog vremena verovao da ga ne može dirnuti ništa što drugi kažu o njegovim sposobnostima ili mišljenjima, ili, bolje reći, prosto je napustio ono mesto na kojem je sasvim predano sve osluškivao, tako da su ljudi sad govorili uprazno, svejedno da li su bili protiv njega ili za njega. Zato je rekao: „Mi govorimo o različitim stvarima, jer vi niste sačekali ono što želim da kažem.”

„Molim, molim”, reče gospodin.

„No, nije tako važno”, reče Raban, „mislio sam samo da su knjige korisne u svakom smislu, a sasvim posebno onda kad to ne bismo očekivali… Jer kad smeramo neki poduhvat, najkorisnije su upravo one knjige čija sadržina nema baš ništa zajedničko sa tim poduhvatom. Pošto čitalac, koji nesumnjivo namerava da izvede pomenuti poduhvat, pa je, dakle, na neki način zagrejan (iako, tako reći, samo dejstvo knjige može prodreti do te zagrejanosti), biva zahvaljujući knjizi podstaknut na sve same misli koje se tiču njegovog poduhvata. Ali upravo zato što je potpuno ravnodušan prema sadržini knjige, čitaoca ništa ne ometa u tim mislima, pa se kreće zajedno s njima kroz knjigu, kao nekada Jevreji kroz Crveno more, da tako kažem.”

Cela ličnost staroga gospodina stekla je sad neki neprijatan izraz u Rabanovim očima. Činilo mu se da mu se naročito približio — ali to je bilo tek neznatno… (Ovde u rukopisu nedostaju dve stranice.)

… „I novine. — Ali hteo sam još reći da samo putujem na selo, samo na četrnaest dana, uzeo sam odsustvo, prvi put nakon dužeg vremena, a to je i inače potrebno, pa ipak me je, na primer, jedna knjiga koju sam tu skoro čitao, kao što sam spomenuo, o mom malom putovanju poučila više nego što možete zamisliti.”

„Čujem”, reče gospodin.

Raban oćuta i, ovako uspravljen, zavuče ruke u pomalo previsoke džepove svog mantila.

Tek posle izvesnog vremena stari gospodin reče: „To putovanje kao da je za vas od osobite važnosti.”

„No, vidite li, vidite li”, reče Raban i opet se nasloni na kapiju. Tek sad je video koliko je ljudi ispunilo hodnik. Stajali su čak i pred stepeništem, pa je jedan činovnik, koji je najmio sobu kod iste žene gde i Raban, morao, sišavši stepenicama, zamoliti ljude da mu načine mesta. Preko nekoliko

glava, koje se sad sve okrenuše ka Rabanu, doviknuo je „Srećan put” Rabanu — dok je ovaj samo rukom pokazao na kišu — pa je obnovio svoje očigledno ranije dato obećanje da će iduće nedelje svakako posetiti Rabana. (Ovde u rukopisu nedostaju dve stranice.)

„… ima prijatno mesto, kojim je i zadovoljan i koje ga je oduvek očekivalo. On je toliko istrajan i u duši veseo da mu niko nije potreban da bi se zabavio, dok je on potreban svima.

Uvek je bio zdrav. Ah, ne govorite.”

„Neću se prepirati”, reče gospodin.

„Nećete se prepirati, ali nećete ni da priznate svoju zabludu; zašto nastojite toliko na tome? Pa ne znam koliko oštro da se sećate toga, vi biste, kladim se, sve zaboravili kad biste razgovarali s njim. Prebacivali biste mi što vas sad nisam uspešnije pobio. Kad on samo govori o nekoj knjizi. Za sve što je lepo podjednako je oduševljen”…

Franc Kafka