Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.
Krik (2)
Piše: Iv Ersan
Melencolia III
Koliko god na to ličila, ova paradoksalna topologija nije znak modernizma; pre bi je trebalo nazvati antičkom. Jer koliko je važno da podvučemo novatorski karakter „Krika“ , senzibilnost slikara prema dotad nepoznatim oblicima patnje – i prema onespokojavajućoj čudnovatosti metropola predatih na milost i nemilost Robi – isto toliko je važno da podsetimo da on takođe sledi tradiciju dugu dva milenijuma. Time ne želimo da kažemo da je, krajem XIX veka, kao u vreme humoralne medicine, melanholija kao osećanje, temperament ili bolest, još uvek pripisivana višku crne žuči; ali nismo izgubili iz vida, a Munk manje nego iko, njenu vezu sa fantazijom, sa poremećenom imaginacijom koja iznedruje iluzije i halucinacije; sećamo se da ona ima neke veze sa strahom („Kad bojazan i tuga traju dugo, to je melanholija“ , govorio je nekad davno Hipokrat); takođe nismo zaboravili, pošto se to ne može zaboraviti, da sreća i nesreća čovekova dolaze od njegove urođene sposobnosti da sam sebe doživi kao drugog.
Hipokrat, opet: „Kad bi čovek bio jedan (jedinstven, iz jednog komada), nikad ne bi patio.” Osećanje da nisi u skladu sa samim sobom, da prisustvuješ svojoj sopstvenoj propasti, da si smožden od strane svemoćne prirode, da si samo mrtva masa okružena živim stvarima: odavno već, ovi simptomi sastavni su deo onih, uistinu bezbrojnih, koje su popisali lekari i filozofi.
Može biti, reći će neko, da je Munk, pripojivši melanholiju slušnim halucinacijama – prevedenim na majstorski način u sferu vizuelnog – ostvario još veći napredak. I ovde je odgovor iznijansiran. Nikakve sumnje nema da je melanholični nespokoj, onako kako ga likovne umetnosti predstavljaju, pre svega poremećaj čula vida: svedok sv. Antonije sa slika, koga muči onoliko fantastičnih prikaza; svedok Direrov anđeo (1514), čiji hapucinantan pogled proniče u stvari koje su nama neuhvatljive, ne opažajući pritom ono što mi vidimo. Uostalom, upravo u nepokretnosti i tišini meditira to misteriozno biće: nema ni daška vetra, more je kao ogledapo, vreme je stalo; odjekuje samo, možda, slabašan krik slepog miša… U tom pogledu, a i drugde, Munkova slika sasvim jasno se suprotstavlja Direrovoj grafici: to nije samo suprotnost sveta larvi u odnosu na svet anđela, to nije kontrast između gestikulisanja i religiozne usredsređenosti, nego je to suprotstavljenost buke odsustvu buke. U delu Nemca, gomilanje nemuštih predmeta ispod nogu osobe, čija zatvorena usta jedva da se naziru u polutami; u delu Norvežanina, urlik koji izranja iz praznine, a ne samo iz zjapećih usta. Munk se izvanredno vešto koristi svojstvima zvučnog sveta, shvativši bolje nego iko da između stvari i zvukova odnos ostaje neizvestan: naročito kad je zvuk – krik, kad se uopšte ne zna odakle on izlazi (može jedino da se kaže da se čuje vrištanje, a i leksički izbor kojim se označava pojava ostaje nesiguran: slikar je dugo oklevao između Skrig i Geschrei). Ukratko: daleko od direrovskog humanizma, a sasvim blizu kjerkegorovskoj zebnji, Munk izražava jednu modern boljku – i to manje intelektualnu nego duhovnu – zahvaljujući kompletnoj promeni registra.
Međutim, ideja nije nova kao što nije u potpunosti nov ni način na koji je obrađena. Među znacima melanholije, pored mršavosti, isušenosti, upalih očiju, staračkog i izboranog izgleda, neizbežni Hipokrat ukazuje na: „pištanje u ušima, vrtoglavicu, užasne i zastrašujuće snove”. U XVII veku, u svojoj enciklopedijskoj Anatomiji melanholije, Robert Barton beleži da se „često može videti kako osobe u poodmaklom stadijumu bolesti prave groteskne pokrete, smeju se, krevelje se, izobličuju lice, govore nerazumljivo”. I isti Barton citira nam Virgilija (Eneida, II, 728): „Svaki dah vetra me prestravljuje, od najmanjeg šuma strepim.“ To dolazi upravo otuda što melanholik čuje glasove, pištanje i cvilenje, pa je na najvećem broju slika i predstavljen tako što levom rukom pokriva uvo. Udvostručiti taj pokret, imobilisati i desnu ruku, onemogućivši joj na taj način svaku akciju, to se zove majstorski potez: Munkov humanoid nije samo patetičan dvojnik „Melencolie I“, njeno zastrašujuće i dijabolizovano naličje – jer krik je dijaboličan, on narušava harmoniju nebeskih sfera – on takođe podiže na drugi stepen nespokoj žrtve.
„Melencolia II“, ako mi se dozvoli da tako prekrstim „Krik“ , nije prvo delo likovne umetnosti koje pokazuje nekoga ko se obema rukama drži za glavu: ista poza može se videti na jednom Fislijevom autoportretu ili na „Vampiruši s likom kuje“ Šarla Meriona, da navedemo samo ova dva primera. Još dalje u prošlosti, jedna freska San Điminjana pokazuje prokletog čoveka u istovetnoj pozi. Ali pod kičicom Edvarda Munka, taj položaj tela dobija intenzitet bez premca. Univerzumu melanholičkih tema, već bogatom ruinama i fantomima, himerama i kosturima, Norvežanin pridružuje jedno nezaboravno lice, koje istovremeno izražava i individualnu patnju, i bespokojnu skandinavsku dušu, i ontološko zlo.
Prevela sa francuskog
Slavica Batos
