Svaki korak u životu je korak ka smrti [Tema: Sioran]

Jedna od najvećih iluzija normalnog čoveka je da veruje u konačnost življenja da bude s one strane očajanja zatočeništva života u smrti. Metafizička otkrovenja nastaju tek kada površna čovekova ravnoteža počinje da se klati i kada umesto naivne spontanosti postaje nesnosna patnja vitalnosti.
Trancendentalnost smrti javlja se u viziji onih koji, iz neizvesnosti života, ne izdvajaju organski supstrat ili unutrašnju agoniju, već spoljni razlog, razvijajući do vrhunca osećanje da ih je smrt progutala brzo i iznenada. Osećanje smrti je toliko retko kod ovih da možemo kazati da i ne postoji. Čak i kad dostigne pun intenzitet, njeno ispoljavanje, vremenski distancirano, poriče mogućnost bolne opsesije. Činjenica da se bolno osećanje smrti javlja samo tamo gde je vitalnost doživela poremećaj ili obustavljanje svoje iracionalne sposobnosti, kada je život uzdrman u dubinama i kada ritam vitalnog deluje iz totalne napetosti, a ne iz površne i prolazne ekspanzije, potvrđuje do određene unutrašnje izvesnosti, imanentnost smrti u životu. Vizija u njenim dubinama dokazuje nam koliko je iluzorno verovanje u vitalnu čistotu i koliko je utemeljeno ubeđenje o metafizičkom supstratu demonskog u životu.
Pa, ipak, ako je smrt imanentna životu, zašto nas svest o smrti čini nesposobnima za život? Kod normalnog čoveka život je nepomućen, jer se proces ulaska u smrt odvija sasvim naivno, slabljenjem intenziteta života. Za njega postoji samo poslednja samrtnička borba, nikakva trajna agonija povezana s preduslovima živog čoveka. Svaki korak u životu je – posmatrano iz dublje perspektive – korak ka smrti, sećanje, ili pak, samo mig ništavila. Normalan čovek, kome nedostaje smisao za metafiziku, ne poseduje svest o postepenom propadanju u smrt, iako i on, kao i svako živo biće, ne izmiče ovoj neumitnoj sudbini. Tamo gde se svest o zavisnosti otela od života biva očitovanje smrti tako silno da njegovo prisustvo razbija svaku naivnost, svaku opijenost radošću i svaki prirodni zanos. Čitava naivna poezija života, sva njegova zavodljivost i draži izgledaju bez sadržaja, kao svi finalistički planovi i teološka obećanja deluju šuplje.
Imati svest dugotrajne agonije znači izneti individualno saznanje iz naivnog okvira i njegove prirodne neozleđenosti da bi se raskrinkali njegova ništavnost i beznačajnost, znači izgristi čak i najdublje korenove života. Videti kako se smrt prostire nad svetom, kako seče korenje drvetu i ušunjava se u san, kako ocvalošću zapahnjuje neki cvet ili civilizaciju, kako nagriza pojedinca ili kulturu kao imanentni razarajući dah jeste s one strane mogućnosti suzain kajanja, s one strane svake kategorije ili forme. Ko nije proživeo osećanje one užasne agonije, kad se smrt u tebi diže i grabi te kao navala krvi, kao nesavladiva unutrašnja prilika što te guši ili te obuhvata kao zmija i uteruje ti strah u kosti – taj ne poznaje đavolski karakter života i unutrašnju uzavrelost, iz koje  niče uzvišeno preobraženje. Potrebna je crna opijenost da bi shvatio zašto priželjkuješ propast takvog sveta. Ne jasno pijanstvo zanosa, kad te rajske vizije proganjaju u sjaj i krasotu i kad se vineš u carstvo čistote, gde se život rasplinjuje u nematerijalno, već besno, opasno i pogubno mučenje života predstavlja suštinu mračne opijenosti iz koje smrt svetli kao strašni napad zmijskih očiju što sijaju u košmaru. Spoznati takva osećanja i slike znači međutim biti tako prisno povezan sa suštinom stvarnosti, da život i smrt otkrivaju svoju laž, ne bi li se u tebi razvili u najrealnijem i najdramatičnijem obliku. Egzaltirana agonija u besomučnom, strašnom vrtlogu u sebi spaja život i smrt, a zverski satanizam izmamljuje suze nasladi. Život kao duga agonija i staza do smrti je samo drugačija formulacija demonske dijalektike života, zbog koje on rađa oblike da bi ih u iracionalnom i imanentnom stvaralačkom nagonu uništio. Raznolikost životnih formi nije obuhvaćena transvitalnom konvergencijom ili transcendentnom intencionalnošću, već izrasta iz jednog divljeg ritma, u kojem ne vidiš ništa osim demonije postanja i nestajanja. Podzemnost života rasipa se u prekomernom izlivu oblika i sadržaja zbog besne težnje da se istrošeni aspekti zamene novim, a da ta zamena ne predstavlja značajan višak ili kvalitativno povećanje. Ljudi bi osetili relativno blaženstvo kad bi se predali tom postojanju i pokušali s one strane svaks teške nevolje da upiju sve mogućnosti koje pruža trenutak, bez stalnog  upoređivanja koje u svakom trenutku otkriva relativnost koja se ne da prevazići. Shvatanje naivnosti je jedini put ka sreći. Ali za onr koji shvataju život kao tegobnu agoniju pretvara se očekivanje spasa u jednostavan problem. Na taj način nema izbavljenja.

Emil Sioran

Krik beznađa